NAČINI ZA SEBE RAVA I KUPI SEBI PRIJATELJA 2

 

Načini za sebe rava i kupi sebi prijatelja 2

Članak br. 08, 1984-85. 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Trebalo bi i dalje da elaboriramo o onome o čemu smo diskutovali u članku broj 1 (1984-85):

Mi treba da uočimo razliku koja postoji u relaciji između a) čovek i Stvoritelj, b) čovek i njegov prijatelj, i c) čovek i ostali ljudi, koji nisu njegovi prijatelji, iako postoji izreka “Svi od Izraela su prijatelji”. 

Jednom, mi nalazimo da su reči „načini za sebe rava [učitelj/važna osoba] i kupi sebi prijatelja”, put ispravke, a drugi put je to u rečima “I sudi svaku osobu pohvalno” (Avot, poglavlje 1). Mi treba da razumemo razliku između “načini” i “kupi”, i značenje za “sudi pohvalno”. 

Mi treba da tumačimo „načini” kao akciju koja ne uključuje razum. Ovo je tako, jer ako razum ne može da razume da li je nešto vredno da se uradi ili nije, kako onda razum može da odredi šta je dobro za mene? Ili obrnuto, ukoliko razum dve alternative razmatra za jednake, ko će za osobu da odredi šta treba da radi? Otuda, akcija može da odredi ishod. 

Mi treba da znamo da postoje dva puta pred nama: raditi zarad davanja ili raditi zarad primanja za sebe. Postoje delovi čovekovog tela koji mu govore: „Ti ćeš uspeti u životu ako radiš zarad davanja i to je put da uživaš život”. Ovo je argument dobre inklinacije, kao što su naši mudraci rekli: „Ako radiš tako, bićeš srećan u ovom svetu i srećan u sledećem svetu”. 

A, agrument zle inklinacije je suprotan: bolje je raditi zarad primanja za sebe. U tom stanju jedino sila nazvana „akcija koja je iznad razuma” određuje, a ne intelekt ili emocija. Zbog toga je ova akcija nazvana „iznad razuma” i „iznad rasuđivanja”, i ovo je sila nazvana „vera koja je suprotna intelektu”. 

„Kupi” je unutar razuma. Obično, ljudi hoće da vide ono što hoće da kupe, tako im trgovac pokazuje robu  i oni pregovaraju da li jeste ili nije vredna cene koju trgovac traži. Ako ne misle da je vredna toga, oni ne kupuju. Prema tome, „kupi” je unutar razuma.

Sada ćemo objasniti materiju „rav” i materiju „prijatelj”. Reč prijatelj se ponekad odnosi na „društvo”, na to kada se prijatelji okupe i žele da se povežu. Ovo može da se dogodi kroz jednakost forme, što je kada svi brinu za ljubav bližnjih. Time se oni ujedinjuju i postaju „jedno”.

Prema tome, kada se društvo uspostavlja da postane jedinstvena grupa, tada vidimo da ljudi koji uspostavljaju takvo društvo, obično traže druge ljude koji imaju manje ili više slična gledišta i osobine sa njihovim. U suprotnom, oni ih ne bi primili u grupu koju hoće da uspostave. I, nakon toga počinje rad ljubavi prijateljā.

Ali, da oni nisu imali jednakost sa ciljevima društva od početka, još pre nego što su ušli u društvo, ne bi moglo da se očekuje da će bilo šta da proizađe iz njihovog povezivanja. Samo ukoliko je postojala očigledna jednakost među njima i pre njihovog ulaska u društvo može da se kaže da oni mogu početi da prave napor u radu ljubavi drugih. 

NAČINI ZA SEBE RAVA I KUPI SEBI PRIJATELJA 1

 

Načini za sebe rava  i kupi sebi prijatelja 1

Članak br. 1, 1984-85.  

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

U Mišna (Avot, 1), Jehošua Ben Perahia kaže: „Načini za sebe rava [veliki/učitelj], kupi sebi prijatelja i sudi svaku osobu pohvalno”. Vidimo da ovde postoje tri tačke: 1) načini za sebe rava; 2) kupi sebi prijatelja; 3) sudi svaku osobu pohvalno. 

Ovo znači da pored toga što treba da načini za sebe rava, postoji još nešto što pojedinac mora da uradi u odnosu na kolektiv.

Drugim rečima, angažovanje u ljubavi prijatēljā nije dovoljno. Pored toga, pojedinac treba da bude pažljiv prema svakoj osobi i da svakoga sudi pohvalno.

Moramo da razumemo razliku između reči „načiniti”, „kupiti” i „pohvalno”. Načiniti – to je nešto praktično. To znači da ovde nije uključen um, samo akcija. Drugim rečima, čak ako se pojedinac i ne slaže sa onim što želi da uradi, već suprotno, um uzrokuje da on vidi da to nije vredno, ovo se naziva „načiniti”, što je delovanje koje je čak i suprotno njegovom vlastitom umu.

U skladu s tim, mi treba, u radu, da tumačimo da se to što pojedinac na sebe preuzima kraljevstvo nebesa naziva „delovanje”. To je poput toga kada se na vola stavi jaram, da bi orao zemlju.  Iako vo neće to da radi, mi ga ipak prisiljavamo. 

Isto tako, kada je u pitanju preuzimanje na sebe kraljevstva nebesa, mi treba da pokorimo sebe i da sebe prisilimo na to, bez ikakvog „ukoliko, ili, ali” da bismo sledili zapovest Stvoritelja. Ovo je tako zato što čovek mora da prihvati kraljevstvo nebesa, ne zato što telo oseća da će mu neka korist doći kao rezultat, već da bi dao zadovoljenje Stvoritelju. 

Ali, kako telo može da se složi s tim? Ovo je razlog zašto rad mora da bude iznad razuma. I, to je nazvano Načini za sebe rava, tako da kraljevstvo nebesa bude za „Velikog i vladajućeg”. 

Napisano je u Zoharu („Uvod u Knjigu Zohar”): „’Strah je najvažniji, za čoveka da se boji Višnjeg, zato što On je veliki i vladajući, esencija i koren svih svetova, i sve je bez rezultata poredeći se s Njim’. Prema tome, čovek treba da se boji Stvoritelja, zato što je On veliki i vlada nad svime. On je veliki zato što je On koren iz kojeg se svi svetovi šire, i Njegova veličina se vidi kroz Njegove akcije. I, On vlada nad svime zato što se svi svetovi koje je stvorio, kako Viši, tako i niži, razmatraju za ništavne u poređenju s Njim, jer oni ne dodaju ništa Njegovoj esenciji”.

Prema tome, redosled rada za pojedinca je da počne sa „Načini za sebe rava” i preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa iznad logike i iznad razuma. Ovo je nazvano „delovanje”, znači samo akcija, uprkos negodovanju tela. Nakon toga, „Kupi sebi prijatelja”. Kupovina je upravo kao kada pojedinac želi da kupi nešto; on mora da dȃ nešto što je već stekao. Pojedinac daje ono što je neko vreme već imao i zauzvrat kupuje nešto novo.

VI STOJITE DANAS, SVI VI

Vi stojite danas, svi vi

Članak br. 19, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Tumači pitaju o rečima: „Vi stojite danas, svi vi … vaši poglavari, vaša plemena, vaše starešine i vaši oficiri, svaki čovek od Izraela”. Ovo počinje formom množine „Vi” [forma množine na hebrejskom], a završava se formom jednine: „Svaki čovek od Izraela”. Autor knjige Svetlost Sunca objašnjava da se korišćenjem forme množine i forme jednine ukazuje na materiju ljubavi prijateljā. Mada su među vama „poglavari, plemena” itd, ipak, niko ne vidi veću zaslugu u sebi nego u bilo kom čoveku od Izraela. Umesto toga, svaki je jednak u tome što se ne žali na drugoga. Iz tog razloga, oni su i od Gore, takođe, tretirani na odgovarajući način i zbog toga je veliko obilje preneto dole. 

Naš način je da sve učimo unutar jednog subjekta. Proizlazi da osoba treba da preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa kao vo jaram i kao magarac tovar, što su mozak i srce. Drugim rečima, sav rad osobe treba da bude sa namerom da daje. 

U skladu s tim, ako pojedinac radi s namerom da daje, i za uzvrat ne želi nikakvu nagradu – izuzev da služi u svetom radu bez toga da se nada da mu se dâ ikakav dodatak na ono što ima – on nema čak ni želju za dodatnim radom. Drugim rečima, to da on primi nešto znanja o tome da li ide ispravnim putem sigurno jeste ispravan zahtev, a ipak, on se odriče čak i toga zato što želi da ide zatvorenih očiju i da veruje u Stvoritelja. I, on radi ono što može da rad i zadovoljan je svojim udelom. 

I, on čak i oseća da postoje ljudi koji imaju nešto razumevanja rada Stvoritelja, dok vidi da je on potpuno prazan. I, mnogo puta oseća dobar okus u radu, i ponekad oseća da je u stanju „... vaši poglavari”. Drugim rečima, ponekad misli da je sada postigao stepen sa kojeg je nemoguće da se ikada spusti do stanja niskosti, stanja u kojem, ako želi da se angažuje u radu Boga, mora da napravi veliki napor da bi nadišao svoje telo. Jer, u to vreme, ono što je radio bilo je prisilom, zato što nije imao želju za radom, a telo je želelo jedino da se odmara i da ne brine ni za šta.

I, umesto toga, u to vreme (kada misli da je sada postigao stepen sa kojeg je nemoguće da se ikada spusti do stanja niskosti) oseća da je već stigao dotle da sigurno zna da u svetu nema ništa izuzev da radi u cilju da daje, i tada on sigurno nalazi dobar okus u radu. I, kada sagleda svoja prethodna stanja ne može da razume kako to da je on sada u stanju uspona. Otuda, osoba uz sve kalkulacije zaključuje da nikada više neće pretrpeti pad.

Ali, ponekad, nakon dana, sata ili nekoliko minuta, on pada do takvog stanja niskosti da ne može odmah ni da oseti da je iz svog uzdignutog stanja pao u „dubine velikog ponora”. Umesto toga, ponekad, tek nakon sat ili dva, iznenada razume da je pao sa najvišeg nivoa, što znači iz stanja u kojem je prethodno bio siguran da je najjači čovek, u stanje gde je nalik bilo kojem čoveku, znači poput obične osobe. Tada počinje da traži savet u svom srcu: „Šta treba da uradim sada?”, „Kako mogu da se podignem do stanja Gadlut [velikost/odraslost] koje sam imao ranije?”

AGENDA SKUPA 1

 

Agenda Skupa 1

Članak br. 17, deo 2, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Prvo, kada se okupe prijatelji potrebno je da postoji agenda. Svako treba, koliko god može, da govori o važnosti društva i da naglašava dobiti koje će mu društvo dati, te važne stvari za koje se nada da će mu društvo doneti, a koje ne može da postigne sam. I, u skladu s tim, svako treba da kaže koliko ceni društvo.

To je kao što su naši mudraci napisali (Berahot 32): „Rabi Šamlaj je rekao: ’Čovek uvek treba da veliča Stvoritelja i onda da moli’. Odakle smo to dobili? Od Mojsija, kao što je napisano: ’I, ja molih Gospoda u to vreme’. Isto tako je napisano: ’O, Gospode Bože, Ti si počeo’, i napisano je: ’Tebe molim, pusti me da pređem i vidim dobru zemlju’”. 

A razlog iz kojeg treba da počnemo sa tim da veličamo Stvoritelja jeste taj što je prirodno da postoje dva uslova kada neka osoba traži nešto od druge:

1. Da ta osoba ima to što tražim od nje, kao što su bogatstvo, moć i ugled, kao što to i imaju bogati i imućni.

2. Da ona ima dobro srce, to jeste želju da čini dobro drugima. 

Od takve osobe možeš da tražiš uslugu. Zato su oni rekli: „Čovek uvek treba prvo da veliča Stvoritelja, i onda da moli”. To znači da ukoliko pojedinac veruje u veličinu Stvoritelja, da je On dobro koji čini dobro i da On hoće da dȃ stvorenjima sve vrste zadovoljstava, u tom slučaju je primereno da se kaže da on moli Stvoritelja i da će mu Stvoritelj sigurno pomoći jer On hoće da daje. I, tada, Stvoritelj može da mu dâ to što on želi. Tada, onaj koji moli može, isto tako, da bude siguran da će mu Stvoritelj to odobriti.

O VAŽNOSTI PRIJATELJA

 

O važnosti prijatelja

Članak br. 17, deo 1, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Važnost prijatelja u društvu i kako da ih cenimo, znači to sa kakvom vrstom važnosti svako treba da gleda na svog prijatelja. Zdrav razum nalaže da ukoliko pojedinac sudi svog prijatelja tako da je prijatelj na nižem stepenu od njegovog, taj pojedinac će hteti svog prijatelja da uči kako da se bolje ponaša od toga kako se ponaša. Otuda, ovom pojedincu njegov prijatelj ne može da bude prijatelj, jer on njega vidi kao učenika. 

A ukoliko pojedinac vidi svog prijatelja kao da je na višem stepenu od onog na kojem je on, i vidi da od njega može da stekne dobre kvalitete, tada njegov prijatelj može da bude njegov rav, ali ne i njegov prijatelj.

Ovo znači da precizno tada kada pojedinac vidi svog prijatelja tako da je i on na stepenu koji je jednak njegovom, on njega može da prihvati za prijatelja i da se poveže s njim. To je tako jer „prijatelj” znači to da su obe strane u istom stanju. To je ono što zdrav razum nalaže. Drugim rečima, oni imaju ista gledišta i, otuda, odlučuju da se povežu. Tada, oboje deluju prema cilju koji oboje žele da postignu.

To je poput dva prijatelja istomišljenika koji zajedno rade posao kako bi ostvarili profit. U toj situaciji, oni osećaju da imaju jednake snage. Ali, ako bi jedan od njih osetio da je sposobniji od drugog, on ne bi hteo da ovog drugog prihvati kao jednakog partnera. Umesto toga, oni bi načinili proporcionalno partnerstvo u skladu sa snagom i kvalitetima koje jedan ima nad drugim. U tom stanju, partnerstvo je trideset tri ili dvadeset pet posto partnerstvo, i ne može da se kaže da su oni jednaki u poslu.

Ali, kada je u pitanju ljubav prijateljā, što je kada se prijatelji povežu da načine jedinstvo među sobom, to eksplicitno znači da su oni jednaki. Ovo se naziva „jedinstvo”. Na primer, ako oni rade posao zajedno, a kažu da dobit neće biti jednako podeljena, da li se to naziva „jedinstvo”? Jasno, rad u ljubavi prijateljā treba da bude takav da oni podjednako kontrolišu sve dobiti i posedovanja koje ljubav prijateljā donosi. Oni ne treba ništa da kriju ili skrivaju jedan od drugog, već bi sve trebalo da bude u ljubavi, prijateljstvu, istini i miru. 

I, u eseju „Govor za završetak Zohara” napisano je: „Mera veličine društva dolazi od društva iz dva uslova: 1) stepen cenjenja društva: uvek slušaj i prihvati meru cenjenja veličine društva od svih u društvu; 2) okolina treba da bude velika, budući da je napisano: ‘U mnoštvu ljudi je kraljeva slava’”. 

PITANJE DAVANJA

 

Pitanje davanja

Članak broj 16, 1984. godina 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Objašnjenje materije davanja. Kada pojedinac služi nekoga koga svet razmatra za važnog, ta važna osoba ne treba da ga nagradi za njegovo služenje. Tačnije, sámo to služenje važnoj osobi on razmatra tako kao da ga je ta važna osoba već nagradila. To znači da, ukoliko pojedinac zna da je ta osoba važna on već uživa u služenju i ne treba mu nikakva nagrada za njegovo služenje. Umesto toga, služenje samo po sebi je njegovo zadovoljstvo. 

Međutim, ukoliko pojedinac služi običnu osobu, on ne uživa u služenju i mora da bude nagrađen za služenje. To jeste, ukoliko on vrši isto ovakvo služenje za važnu osobu, njemu ne treba nagrada. 

Na primer, neka važna osoba dolazi avionom, i nosi mali kofer, i mnogo ljudi čeka njen dolazak, a važna osoba daje svoj kofer nekome da ga ponese do automobila kojim će se odvesti do kuće. Za ovu uslugu važna osoba hoće da mu dâ, recimo, sto dolara. On će sigurno odbiti da primi to od nje zato što je zadovoljstvo koje izvlači iz svog služenja veće od sto dolara koje mu ona daje. 

Ali, da je ova osoba neka obična osoba, on joj ne bi služio čak ni za novac. Umesto toga, rekao bi joj: „Ima nosača ovde; oni će poneti tvoj kofer do automobila. Što se mene tiče, ispod mog nivoa je da ti služim. Ali, pošto je to posao nosača, oni će biti srećni da ti služe ako ih platiš”. 

Sledi da ista radnja može da se izvede na potpuno različite načine, i da izvršenje zavisi od toga o kome se radi. To zavisi jedino od važnosti te osobe u očima pojedinca, to jeste, šta on oseća u vezi sa veličinom te osobe. Nije bitno da li on sam razume da je ta osoba važna ili mu drugi oko njega govore da je ta osoba važna; ovo mu već daje snagu da joj služi bez potrebe za bilo kakvom nagradom.

U skladu s prethodnim treba da razumemo šta je istinska namera onoga koji služi važnu osobu. Da li je njegova namera da uživa služeći je, jer on to razmatra velikom privilegijom? Ili, da li je to zato što on izvlači veliko zadovoljstvo iz toga što je služi? Iz kojeg izvora njemu dolazi zadovoljstvo od služenja važnoj osobi? On to ne zna. Međutim, on vidi nešto prirodno – da je ovde uključeno veliko zadovoljstvo – te on hoće da joj služi. 

Drugim rečima, da li je njegov cilj taj da, budući je ta osoba važna, on hoće da ta važna osoba uživa.  Ili, da li on hoće da služi nju zato što to njemu daje radost? Znači, ukoliko bi on mogao da ima isto zadovoljstvo, koje izvlači služeći važnu osobu, i kroz neke druge načine, da li bi se odrekao ovog služenja jer on hoće da služi nju jedino zato što oseća da ovde može da nađe dobar osećaj, i to je ono zbog čega on nju služi? 

Pitanje je da li je razlog služenja taj što on hoće da se važna osoba dobro oseća, a zadovoljstvo koje izvlači iz služenja je samo rezultat, te njegov cilj nije za njega samog već jedino da se važna osoba dobro oseća. Ili, da li on u stvari ne razmatra važnu osobu, već su sve njegove kalkulacije o tome koliko zadovoljstva on može da izvuče iz toga? 

I, ukoliko pitamo: „Da li je važno s kojom namerom on radi?” Odgovor je taj da mi treba da znamo značenje za „posude davanja”.