ŠTA JE, U RADU, RAD ČOVEKA KOJI SE PRIPISUJE STVORITELJU

Šta je, u radu, rad čoveka koji se pripisuje Stvoritelju

Članak broj 31, 1988. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Napisano je u Zoharu (Ekev, stav 1): „’I ti ćeš jesti i bićeš sit i blagoslovićeš Gospoda, tvog Boga’. Ova Micva je da čovek blagoslovi Stvoritelja za sve što je jeo i pio, i uživao u ovom svetu. Ukoliko on ne blagoslovi, naziva se ‘pljačkaš Stvoritelja’. A, u vezi sa stihom: ‘Onaj koji pokrade svog oca i svoju majku’* objašnjeno je da se to odnosi na Stvoritelja. I, blagoslovi kojima čovek blagoslovi Stvoritelja dolaze da bi proširili život iz izvora života, što je Bina, do svetog Imena Stvoritelja”.

Vidimo da treba da postoje: 1) zadovoljstvo, koje pojedinac uživa, i 2) pojedinac mora da blagoslovi zadovoljstvo koje je primio. I kaže se da ukoliko pojedinac ne blagoslovi, tada on krade od Stvoritelja. I kaže se da je to zbog toga što čovek kroz blagoslov širi obilje zarad Stvoritelja.

Treba da razumemo zašto, ukoliko čovek ne blagoslovi, obilje neće biti privučeno zarad Stvoritelja. Tako, ukoliko Stvoritelj može da dâ obilje, zašto je Njemu potrebno to da postoji buđenje kroz blagoslov? 

U Sulam komentari tumači se da je „njegov otac” Stvoritelj, a „njegova majka” Šehina, i kroz blagoslov, obilje se širi zarad Stvoritelja i Šehina. Međutim, treba da razumemo važnost blagoslova i zašto blagoslov uzrokuje privlačenje obilja od Gore. I ukoliko čovek ne blagoslovi, on krade obilje koje „njegov otac” i „njegova majka” treba da dobiju. 

Ove reči naših mudraca su navedene i u Talmudu (Berahot 35b): „Svako ko u ovom svetu uživa i ne daje blagoslov za to... to je kao da potkrada Stvoritelja i skup Izrael (Kneset Izrael), kao što je rečeno: ‘Onaj koji krade od ‘njegovog oca’ i ‘njegove majke’, i kaže da 'to nije greh', prijatelj je opakog čoveka. ‘Njegov otac’ je Stvoritelj, kao što je rečeno: ‘Jer On je tvoj otac, tvoj Stvoritelj’”. A „njegova majka” je skup Izrael, kao što je rečeno: „Čuj, sine moj, učenje Oca svoga i ne odbijaj učenja svoje majke”. A, šta znači „prijatelj opakog čoveka”? Rabi Hanina Bar Papa je rekao: „… poput je Jerovoama, sina Nevata, koji je korumpirao Izrael pred njihovim Ocem na nebesima (grešeći i navodeći druge na greh)”. 

Ovaj tekst je teško razumeti. Da li onaj koji ne blagoslovi za zadovoljstvo koje uživa jeste prijatelj Jerovoama, sina Nevata, koji je korumpirao Izrael pred njihovim Ocem na nebesima? Treba da razumemo šta je ozbiljnost koju nalazimo u materiji blagoslova. I zašto je prekršaj u vezi sa ovim (blagoslov) gori od prekršaja kada neko počini prestup, i za taj prestup zasluži kaznu. A ovde, prekršaj za izbegavanje blagoslova jeste poput korumpiranja čitavog sveta.

Znano je da je čitav svet stvoren jedino za strah nebesa, kao što su naši mudraci rekli (Berahot 6b): „Svako ko ima strah nebesa, njegove reči se uslišuju. I rečeno je: ‘Na kraju, sve se čulo, boj se Boga’. On pita: ‘Šta je ‘... jer ovo je sav čovek’? Rabi Elazar je rekao: ‘Stvoritelj je rekao: ‘Čitav svet je stvoren jedino ‘za ovo’’’”. Raši tumači da „za ovo” znači „da stvori ovo”.

Treba da razumemo značenje za „Čitav svet stvoren je jedino za strah nebesa”. To izgleda kao da je suprotno znanom pravilu o stvaranju sveta, da je, kao što je napisano (Midraš Rabba, Berešit), Stvoritelj rekao anđelima služiteljima da On hoće da stvori svet. Ukoliko svet ne bi bio stvoren, to je poput toga kada kralj ima kulu ispunjenu obiljem, ali nema gostiju. Zbog toga, Stvoritelj je stvorio čoveka da bi mu dao užitak i zadovoljstvo. 

Ipak, ovde se kaže da svet nije stvoren ni za šta drugo već jedino za strah nebesa; kao da je Stvoritelju potrebno to da svi imaju trepet pred Njim, i zato je On stvorio svet. 

Da bismo to razumeli, prvo moramo da razumemo šta se naziva „svet”, a šta se naziva „strah”. Prema pravilu koje učimo, razlog za stvaranje svetova bio je – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. Iz tog razloga, Stvoritelj je u stvorenjima stvorio želju i žudnju da prime užitak i zadovoljstvo. Ovo se naziva Malhut de Ein Sof, jer u to vreme Malhut još nije ograničila širenje obilja, već je primila u želju da nasladi sebe.

Međutim, mi učimo da, nakon što je Malhut jednom primila Svetlost, Malhut je počela da žudi za jednakošću forme, jer svaka grana želi da bude poput svog korena. Iz tog razloga, Malhut nije htela da primi zarad sopstevene koristi, već zbog toga da dâ zadovoljenje Stvoritelju. Drugim rečima, Malhut hoće da primi zbog toga što Stvoritelj hoće da – Čini dobro Njegovim stvorenjima. 

U spisima koje je dao Ari, ovo se naziva „Cimcum (ograničenje)” i „skrivenost”. U knjizi Drvo Života, on kaže da pre nego su svetovi stvoreni, Viša Svetlost je ispunjavala čitavu realnost, i nisu postojali Roš ili Sof, već je sve bilo potpuno ujednačeno. Međutim, kada je Stvoritelj poželeo da stvori stvorenja, On je ograničio Sebe, ostavivši prazan prostor. I tamo je rečeno: „I vidi, nakon pomenutog Cimcum, tamo je nastalo upražnjeno mesto gde su emanirani, kreirani, oblikovani i stvoreni mogli da postoje”. 

Vidimo da pre Cimcum svetovi nisu postojali, jer Olam (svet) dolazi od reči He’elem i Hester („iščezavanje” i „skrivanje”). Iščezavanje i skrivanje nastali su kao što je napisano: „U cilju da se objavi savršenstvo Njegovih dela”. On objašnjava (deo Ohr Pnimi – Unutrašnja Svetlost, komentar Baal HaSulama na reči koje je Ari dao) da je sve to zbog toga da bi nastala jednakost forme, koja se naziva „primanje zarad davanja”. Inače, oni neće primiti obilje, uopšte, da ne bi došlo do nejednakosti forme koja se naziva „odvajanje”, i to je ono što je Malhut de Ein Sof želela. 

Ukoliko bi se Svetlost otkrila u posudama primanja, ne bi postojao nikakav prostor za rad, i tako oni nikada ne bi mogli da postignu jednakost forme. Zbog toga je došlo do odlaska Svetlosti, što se naziva „iščezavanje i skrivanje”. Nakon toga, u meri snage nadilaženja, nazvanoj „Masah na Višoj Svetlosti”, u toj istoj meri otkriva se Svetlost da bi moglo da se primi zarad davanja.

Ova Kli dolazi od nižeg, što znači da ovu Kli mora da formira niži, međutim, niži nije u stanju da primi svu Svetlost koju je Stvoritelj namenio svrhom stvaranja kada je dao Svetlost za Kli koju je Sam On načinio, i koja se naziva „želja za primanjem”. Umesto toga, Svetlost koja je iluminirala u posudama primanja sada se prima u delovima, jedan po jedan deo, to jeste „malo po malo”, budući da stvorenja nisu u stanju da odjednom formiraju sve Kelim, koje se nazivaju „zarad davanja”.

Iz ovog razloga pojavili su se mnogi svetovi, to jeste mnogi Masahim, pri čemu, sa jedne strane, svaki Masah čini skrivanje, dok sa druge strane kroz njega dolazi do otkrivanja. Ipak, pre Cimcum, nije postojalo mesto za svetove, znači da nije postojalo mesto za skrivanje, zbog toga, kao što je napisano: „Viša Svetlost je ispunjavala celokupnu stvarnost”. 

Sledi da u čoveku postoje dve akcije: 1) on hoće sve da primi za sopstvenu korist, što se naziva da on, sav užitak i zadovoljstvo koje vidi, hoće da primi u Kli koja se naziva „primanje zarad sebe”. 2) on hoće da daje drugima. 

U skladu sa prethodno navedenim, treba da kažemo da akcija primanja, to da čovek hoće da primi za sopstvenu korist dolazi od Stvoritelja, što znači da je u stvorenje Stvoritelj utisnuo Kli nazvanu „primanje zarad primanja”. I čovek ne treba ništa da radi za to da bi stekao ovu Kli. Umesto toga, ova Kli njemu dolazi sa prirodom koju je Stvoritelj stvorio. 

Suprotno tome, akcija koju čovek izvršava u korist drugog dolazi od stvorenja, što znači da čovek mora da uloži napor da bi stekao ovu Kli, budući da namera Stvoritelja nije bila ta da stvorenja Njemu daju, već da On daje stvorenjima. Međutim, da bi se izbegao sram, niži je načinio Cimcum i skrivenost da ne bi primio Svetlost, osim u meri u kojoj može da primi zarad davanja. Iz tog razloga, niži mora sam da izvrši ovu akciju, te tako mora da uloži veliki napor da bi stekao ovu Kli, jer je to protiv prirode sa kojom su stvorenja stvorena.

Tako, postavili smo pitanje: koju akciju koju pojedinac izvršava pripisujemo Stvoritelju, što znači da ju je Stvoritelj stvorio? Akcija kojom pojedinac hoće da primi obilje zarad sopstvene koristi dolazi direktno od Stvoritelja. Ali, akcija davanja pripisuje se stvorenju. I za čoveka je teško da stekne ovu Kli, jer je to suprotno prirodi.

U skladu sa tim, možemo da objasnimo ono u vezi sa čim smo pitali. Naši mudraci su rekli, da je čitav svet stvoren „za ovo”, za strah nebesa, kao što je napisano (Propovednik 3:14): „I Bog je ovo stvorio, da bi se Njega bojali”. Ipak, ovo je suprotno onome što su naši mudraci rekli da je stvaranje sveta bilo zarad toga da se čini dobro Njegovim stvorenjima, i to je razog iz kojeg je svet stvoren, a ne zarad toga da bi ona imala strah. Ali naši mudraci su rekli da je čitav svet stvoren jedino „za ovo”, što znači za strah nebesa. Ovo zvuči tako, kao da je Stvoritelju potrebno to da postoji strah, i da je On zbog toga stvorio stvorenja.

Kao što smo objasnili, Olam (svet) znači He’elem i Hester („skrivanje” i „iščezavanje”). Ovo dovodi do pitanja: zašto je Stvoritelj stvorio skrivanje i iščezavanje ukoliko je razlog za stvaranje sveta – Činiti dobro Njegovim stvorenjima? Međutim, ovde je reč o ispravci. U knjizi Drvo Života, Ari kaže: „U cilju da se objavi savršenstvo Njegovih dela, On je ograničio Sebe”. Vidimo da su skrivanje i iščezavanje, nazvani Cimcum, nastali zbog toga da bi Viša Svetlost mogla da se primi i da bi se moglo ostati u Dvekut, što je „jednakost forme”. 

Drugim rečima, iako stvorenja primaju užitak i zadovoljstvo, budući da ona primaju zarad davanja, to se naziva „jednakost forme”. Ovo znači da se stvorenja, u pogledu na sopstvenu želju i žudnju da imaju Više obilje, odriču primanja užitka i zadovoljstva. Međutim, stvorenja ipak primaju užitak i zadovoljstvo, ali jedino zbog toga da bi dala zadovoljenje Stvoritelju. I svrha stvaranja jeste da stvorenja užitak i zadovoljstvo prime iz razloga što Stvoritelj želi da im to dâ, i na taj način stvorenja ne primaju zbog sopstvene želje. 

I, ova ispravka je specifično kroz skrivanje i iščezavanje jer tada postoji mesto za izbor da se kaže – da se neće primiti bez namere zarad davanja. Ali ukoliko bi Svetlost bila otkrivena kao što je to bilo pre Cimcum, kako bi pojedinac tada, dok Viša Svetlost ispunjava celokupnu stvarnost, mogao da kaže - da on sada ima mesto za izbor, to jeste da ukoliko ne može da se usmeri ka davanju, on neće da primi uopšte? To ne bi bilo moguće, i mi vidimo da nakon svih ograničenja koja su se dogodila, Svetlost, u ovom svetu, ne sija u otkrivenoj formi. 

Ari kaže da je iz Keduša spuštena jedino tanka Svetlost da bi održavala Klipot. To znači da su sva zadovoljstva u korporalnom svetu samo tanka Svetlost u poređenju sa Svetlostima koje postoje u Keduša. Ipak, vidimo da kada u korporalnom svetu pojedinac dobije zadovoljstvo – što je samo malo zadovoljstvo u odnosu na zadovoljstvo u duhovnom, gde se nalazi najveći deo zadovoljstva – koliko je njemu teško da kaže: „Ako ne mogu da se usmerim ka davanju, odričem se zadovoljstva”. Ako je tako, zamislite – ukoliko bi Svetlost bila otkrivena poput Svetlosti odevene u zapovesti Cicit (molitveni šal) – da bi pojedinac mogao da kaže: odričem se zadovoljstva ukoliko ne mogu da se usmerim ka davanju. 

Sada možemo da razumemo da reč „svet” znači „skrivenost”, i da time možemo da tumačimo ono što su mudraci rekli: „Svet je stvoren jedino za to”, to jeste za strah nebesa. Međutim, šta u radu na postizanju istine znači „strah nebesa”? Kao što je rečeno (Uvod u Knjigu Zohar stav 203.): „Ni prvi strah ni drugi strah njima nisu od koristi, već je to jedino strah od toga da bi oni mogli da umanje zadovoljenje koje daju svom Stvoritlelju”. 

Ovime možemo da razumemo napisano: „Čitav svet je stvoren jedino za strah nebesa”. To znači da je čitava materija skrivanja, koja se naziva „svet”, stvorena jedino da se omogući postizanje davanja. Tačnije, ukoliko ne bi bilo skrivanja, mi ne bismo imali mesto da radimo zarad davanja. 

U skladu sa tim, značenje za ono što je napisano – da je svet stvoren zarad toga da se čini dobro Njegovim stvorenjima, odnosi se na svrhu stvaranja, kao što je rečeno – Stvoritelj je rekao da je to poput toga kada kralj ima kulu ispunjenu obiljem. I tada dolazi do ispravke stvorenja, što je rad zarad davanja, što je Dvekut, jednakost forme, što se naziva „strah”, i na takvoj ispravci je stvoren svet, što znači da iščezavanje i skrivanje treba da postoje. 

Sledi da je svet, to jeste skrivenost, načinjen za strah Stvoritelja. To znači da je strah čoveku na korist, da bi on mogao da radi zarad Stvoritelja. I, ne treba da se kaže da je Stvoritelju potrebno to da se ljudi Njega boje, već je strah potreban čoveku da se on boji da možda neće moći da radi zarad davanja. Zbog toga postoji skrivenost. Ovaj rad se odnosi na čoveka, na to da on uloži velike napore da stekne ove Kelim (davanja), a to je suprotno njegovoj prirodi, jer je Stvoritelj u čoveka postavio želju za primanjem užitka i zadovoljstva. 

Sada možemo da tumačimo napisano: „Bog je to stvorio, da bi čovek imao trepet pred Njim”. To jeste, da bi čovek držao strah, nazvan „Kraljevstvo nebesa” (Malhut nebesa), Stvoritelj je stvorio ispravku. I, čim čovek napusti Kraljevstvo nebesa (Malhut nebesa), nazvano „vera iznad razuma”, Stvoritelj čini to da on, iz svog stanja u kojem je razmišljao o duhovnom, odmah padne u korporalni svet, u kojem nema konekcije između njih. 

Ovi padovi uzrokuju da čovek pazi na to da ne menja redosled rada u veri iznad razuma. U Uvodu u Knjigu Zohar pogledajte komentar: „Čitava materija straha postoji jedino da bi bila u korist čoveka, a ne zbog toga što je Stvoritelju potrebno da On bude poštovan, kao što je to potrebno kralju meso-i-krv. Umesto toga, sve što je On učinio, učinio je u korist čoveka, jer te ispravke koje Stvoritelj čini vode osobu na pravi put, do svrhe stvaranja – da stvorenja prime užitak i zadovoljstvo”. 

Sada ćemo objasniti ono o čemu smo pitali u vezi sa blagoslovom, gde je napisano: „Svako ko u ovom svetu uživa i ne daje blagoslov za to, on je poput Jerovoama, sina Nevata”. Pitali smo: zašto je uživanje bez blagoslova ozbiljniji prestup od ostalih prestupa? Jer kada pojedinac izvrši neke druge prestupe on nije poput Jerovoama, sina Nevata, grešnika koji je izvršio greh prema javnosti (grešeći i navodeći druge da greše). Ali onaj koji uživa bez blagoslova sličan je Jerovoamu, sinu Nevata, koji je korumpirao Izrael pred njihovim Ocem na nebesima? 

U radu, mi treba da tumačimo da kada pojedinac uživa i blagoslovi za to, tada dolazi do obnavljanja vere. Jer, kada pojedinac izgovori blagoslov, on tada mora i da veruje u to da je Stvoritelj taj koji mu je dao zadovoljstvo, saglasno tome da – „Njegova volja je da čini dobro Njegovim stvorenjima”. I u korporalnim zadovoljstvima, zadovoljstva koja Stvoritelj daje stvorenjima, odevena su, isto tako, u „Njegova volja je da čini dobro Njegovim stvorenjima”. To je tako budući da jedino Stvoritelj održava sve, kao što je napisano, „I, Ti ih sve hraniš”. 

Međutim, sve dok pojedinac još ne zaslužuje da oseti ko njega opskrbljuje, Stvoritelj se odeva u korporalnu odeću, što znači da jedino u „gruboj odeći”, takvoj u kojoj i životinje mogu da osete zadovoljstvo, i onima na govornom (Medaber) nivou je, isto tako, dato da osete u njoj zadovoljstvo. 

U tim korporalnim zadovoljstvima, u kojima čovek oseća užitak i zadovoljstvo poput životinja, postoji mesto za izbor. To jeste, može da se kaže da sva zadovoljstva koja su odevena u ovakvu odeću jesu priroda. To jeste, oni kažu da ne postoji upravitelj prirode. Odatle sledi da nijedan sekularan čovek ne želi da veruje da postoji upravitelj prirode. I oni u svom razumu imaju jasan dokaz da je to tako kako kažu. 

Neki verujući kažu da idu iznad razuma. To jeste, iako je razumno da se kaže da je sve jedino priroda, ipak, oni su verujući i imaju veru u mudrace, koji kažu da postoji Stvoritelj koji upravlja na način – Dobro. Sledi da je to što se Stvoritelj odeva u korporalna zadovoljstva, i što oni primaju užitak i zadovoljstvo, njima dovoljno da vode srećan život, i oni ne moraju ni da znaju da postoji Upravitelj prirode, jer šta bi to dodalo njihovim zadovoljstvima?

Umesto toga, oni hoće da umnože zadovoljstvo mnoštvom „odeća”, to jeste da bude što više novca, poštovanja, hrane i pića. Razlog iz kojeg oni nemaju potrebu da ispitaju da li možda postoji Upravitelj prirode dolazi iz njihovog razumevanja stiha: „ostavljen rob je zadovoljan”, o čemu su naši mudraci rekli, da pojedinac na sebe ne želi da preuzme ni od koga nikakvo porobljavanje. Umesto toga, on hoće da bude slobodan i da ne bude ničiji rob. I kada on hoće da pronađe taktiku da bi saznao da li postoji Upravitelj prirode, tada, ukoliko on na sebe preuzme mišljenje da takav Upravitelj postoji, on mora da se potčini naredbama Upravitelja i mora da kaže da postoji nagrada i kazna. Otuda, bolje je da se kaže da je priroda bez Upravitelja. I time on može da vodi život onoga koji je ostavljen. 

Sledi da to što su užitak i zadovoljstvo, koji postoje u Tori i Micvot, skriveni od nas jeste namerno tako da bi postojalo mesto za izbor. Uostalom, u vezi sa Torom i Micvot ne možemo da kažemo da ne postoji Upravitelj, jer ko je onda Davalac Tore i Micvot? 

Međutim, ko je taj koji nas pokreće da pravimo izbor i verujemo da postoji Upravitelj prirode? Kada pojedinac promišlja o tome da nije moguće da neko ko je na govornom nivou ima isti stepen života kao i životinja, tada on ne može da prihvati to da on u životu nema važniju ulogu od životinje, i počinje da traži svrhu svog života. 

To je kao što su naši mudraci rekli da kada je Avraam video grad koji gori, pitao je: „Postoji li grad bez Upravitelja? Upravitelj grada se odmah pojavio pred njim i rekao mu: ‘Ja sam Upravitelj grada’”. To jeste, on je video grad koji gori, to jeste video je čitav svet što je - video je „grad” u kojem svi pate. Zato je i pitao: „Postoji li grad bez Upravitelja?” Sigurno je da priroda ne muči svet a da ne postoji Onaj koji upravlja prirodom. I, on je počeo da traži Upravitelja. Upravitelj se odmah pojavio pred njim i rekao: „Ja sam Gospodar sveta”. 

Vidimo da mora da postoji buđenje od strane nižeg, koji će želeti da zna i da oseća da postoji Upravitelj prirode, i koji će žudeti za tim da ima Dvekut uz Njega. I, on će uraditi sve što može iako vidi da je njemu teško da, unutar razuma, vidi da je Upravitelj prirode dobar i da čini dobro, budući da vidi da je on sam lišen užitka i zadovoljstva. Isto tako, kada pogleda na svet, on vidi da je čitav svet u patnji i siromaštvu, kako u korporalnom tako i u duhovnom. Ali ipak, on mora da veruje, iznad razuma, da Stvoritelj upravlja svetom, i da čitavom svetu daje jedino dobro. 

To je kao što je Baal HaSulam rekao (Šamati, članak broj 1), da pojedinac mora, iznad razuma, da veruje da Stvoritelj vodi svet Ličnim Proviđenjem na način „Dobro koje čini Dobro”. Iako on unutar razuma vidi suprotno, treba da kaže: „Oni imaju oči, a ne vide”. Sve dok pojedinac ne bude nagrađen time da uđe pod upravu Stvoritelja i dok ne poništi svoju upravu, on ne može da vidi istinu. 

Otuda, vidimo da kada čovek uživa u ovom svetu, znači u želji za primanjem za sebe, ova njegova želja dolazi od Stvoritelja. To znači da volja Stvoritelja jeste da stvorenja uživaju obilje, i sledi da kada čovek uživa, on izvršava volju Stvoritelja. 

Tako, zbog čega pojedinac treba da blagoslovi Stvoritelja? Da li je namera Stvoritelja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima – ovde zbog toga što je Njemu potrebno to da Njega stvorenja blagoslove, i to da blagoslove Njega za sve što On čini? 

Treba da pitamo: da li je Stvoritelju potreban blagoslov i uspeh? Naposletku, stvorenja su ta koja su slaba i zbog toga je njima potreban blagoslov i uspeh za ono što ne mogu da postignu vlastitim radom, jer su nemoćna. Ali, kako to može da se kaže za Stvoritelja?

I, kao što učimo u vezi sa ispravkom stvorenja, Cimcum i skrivenost su nastali da bi niži mogli da prime na način da pri primanju užitka ne bude srama. 

U vezi sa tim, možemo da razaberemo akciju i nameru: 1) akcija – označava primanje užitka; 2) namera – označava razlog, to jeste, šta pojedinca primorava na akciju, to jeste na primanje užitka? U to vreme pojedinac promišlja da bi video ko je i šta je uzrok njegovog užitka i zadovoljstva. On vidi da svako zadovoljstvo zavisi od toga koliko on za tim zadovoljstvom žudi. To pripisujemo našoj prirodi, što znači da nam je Stvoritelj dao želju i žudnju da zadovoljstvo primimo iz onoga iz čega i možemo da izvučemo zadovoljstvo. 

I kada čovek promišlja, on vidi da ga to odvaja od Stvoritelja. To jeste, vidi da njega primanje udaljava od rada Stvoritelja zbog nejednakosti forme. Međutim, on je ipak prisiljen da se približi korporalnom, a korporalno označava to da čovek preuzima na sebe da radi za sopstvenu korist, i to se naziva „korporalno” i „ne zarad Stvoritelja”, a Stvoritelj se razmatra za „duhovno”. 

Iz tog razloga, na čoveku je da postavi nameru na akciju primanja zadovoljstva: 1) on treba da veruje da to zadovoljstvo koje prima dolazi od Stvoritelja a ne iz nekog drugog izvora; 2) on treba da se usmeri ka davanju i da kaže – budući da Stvoritelj hoće da stvorenja prime zadovoljstvo, ja ću izvršiti volju Stvoritelja. Ali, on je spreman i da se odrekne toga da primi ovo zadovoljstvo ukoliko to primanje nije zarad davanja, to jeste zarad Stvoritelja. 

Međutim, pojedinac ovaj rad ne postiže odjednom. I, razmatra se da je „blagosloviti Stvoritelja” to kada kroz rad davanja, pojedinac Stvoritelju daje Kelim da bi On njemu mogao da dâ zadovoljstvo. I, Cimcum je nastao da dobro ne bi došlo u posude primanja, a sada je moguće da Stvoritelj daje, budući da je Cimcum uklonjen sa njih, jer pojedinac sada ne prima zarad sebe, već zarad Stvoritelja. 

Iz tog razloga, sada možemo da kažemo da pojedinac blagoslovi Stvoritelja, time što, dok prima zadovoljstvo, on svoju nameru usmerava ka tome da njegovo zadovoljstvo jeste to da izvršava volju Stvoritelja, što je – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. I, to je ono što se razmatra za blagosloviti rad Stvoritelja. Drugim rečima, budući da je rad Stvoritelja u tome da On daje stvorenjima, a niži ima cilj da daje Stvoritelju, tada postoji sila od Gore koja daje nižima, i ovakvim primanjem niži se ne udaljavaju od Stvoritelja. Naprotiv, sada je jasno da oni prianjaju uz Stvoritelja. 

Dokaz za to je da sada obilje može da se širi u Kelim koje su podesne da prime, i da pri tome Kelim ostanu u Keduša. Sledi da kroz blagoslov, pojedinac uzrokuje to da se obilje širi ka nižima. 

Ovime ćemo razumeti ono o čemu smo pitali: koliko je ozbiljan prekršaj kada se izbegne da se izvrši blagoslov? Očigledno je da ovo nanosi više štete nego kada je reč o ostalim prestupima. Ali, prema prethodno navedenom, blagoslov se odnosi na pripremu Kelim, tako da Stvoritelj nižima može da dâ užitak i zadovoljstvo, i to tako da im obilje ne naškodi. To jeste, oni se time što od Stvoritelja primaju užitak i zadovoljstvo neće odvojiti od Njega, usled nejednakosti forme, budući da je znano da nejednakost forme uzrokuje udaljavanje od Stvoritelja. 

SIedi da onaj koji ne blagoslovi za zadovoljstvo, to jeste nema nameru da zadovoljstvo primi zarad davanja, sprečava širenje obilja od Gore. I to je kao da on uzrokuje da Stvoritelj ne može da sprovede svrhu stvaranja, što je – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. 

Kao što je prethodno rečeno, u čoveku postoje dve akcije: 1) ono što dolazi od Stvoritelja, a to je želja i žudnja za zadovoljstvima, 2) akcija koja se pripisuje stvorenju, što je namera da se daje. Tu nameru mi pripisujemo nižima, koji treba da se usmere tako da rade zarad davanja. 

Sledi da postoje dva uslova pod kojima će Kli biti podesna da primi obilje i da tokom primanja obilja ostane u Dvekut. To su: akcija i namera. Takođe, postoji zajedništvo u gradnji savršenstva Kli i to zajedništvo sačinjavaju: 1) Stvoritelj, 2) stvorenja. 

To je kao što je napisano u Knjizi Zohar (Uvod u Knjigu Zohar, Zohar za sve“, tačka 67): „I reci Sionu: ’Vi ste Moj narod’ (Ami). I kada izgovarate rečeno: ‘Vi ste Moj narod’ tada za reči Moj narod ne izgovarajte Ami (Ayin, Mem, Yud, to jeste sa Patah u Ayin)', već kažite Imi (sa Hirik u Ayin)’ što znači 'Vi ste sa Mnom’, što znači da ste u partnerstvu sa Mnom. Kao što sam Ja načinio nebesa i zemlju Mojim rečima, kao što je napisano, ‘Rečju Gospoda nebesa su stvorena’, tako i vi, vi ste svojim mudrostima stvorili novo nebo i zemlju. Sretni su oni koji se trude u Tori”. 

To znači da kroz Toru, u kojoj ih Svetlost reformiše, oni mogu da postignu stepen – poništavanje vlastite uprave, i tada sve što pojedinac uradi biće zarad toga da on dâ zadovoljenje svom Tvorcu. 

U skladu sa tim, kada pojedinac ne daje svoj udeo u Kli, što je drugi deo (u prethodno opisanom partnerstvu), nazvan „želja za davanjem”, on na taj način, time što ne dodaje nameru, uzrokuje da obilje koje treba da dođe nižima, kroz rad nižih, bude zadržano zbog njega. Drugim rečima, time što on ne izvršava blagoslov, izostaje veza između Višeg, koji je davalac, i nižeg, koji je primalac. Time, nastaje nejednakost forme i oni ne mogu da imaju Dvekut. Kako onda obilje može da dođe do nižeg? 

Otuda, kada postoji povezanost, što znači da i niži takođe hoće da bude davalac poput Višeg, tada obilje može da teče do nižeg jer između njih postoji povezanost. Bez te povezanosti, to je kao da on krade hranu koju otac i majka treba da daju deci. Tako ovaj čovek krade, a deca nemaju od čega da žive. 

Drugim rečima, kada pojedinac uživa i ne blagoslovi, to znači da on ne daje nameru usmerenu prema Stvoritelju. Time je on uzeo zadovoljstvo, što je primanje, i dao ga za Sitra Ahra, koja sve uzima zarad primanja, čime se hrani. Da je pojedinac imao nameru da daje, time bi se kroz blagoslov hranila Keduša, što znači da bi se kroz njega obilje dodalo svetovima Keduša. Međutim, akcijom bez namere, on je dao snagu Klipot. 

Možemo da pitamo: šta znači to kada se kaže da je on pokvario čitav svet, jer on je pokvario jedino sebe? Isto tako, kakva je veza između njega i čitavog sveta? To treba da tumačimo kao što su naši mudraci rekli (Kidušin 40b): „Rabi Elazar Bar Rabi Šimon kaže: ‘Budući da se svet sudi prema njegovoj većini, i pojedinac se sudi prema njegovoj većini, tako ukoliko on izvrši „jednu Micva” sretan je on, jer on sudi sebe i čitav svet na skali zasluge. Ukoliko načini jedan prestup, jao njemu, jer on sudi sebe i čitav svet na strani greha’”. 

Otuda vidimo da kroz greh koji načini, pojedinac krade hranu koja bi trebalo da stigne do čitavog sveta. Iz tog razloga ukoliko pojedinac ne blagoslovi, on potkrada svoga oca i majku. To jeste, on sprečava to da njegov otac i njegova majka daju obilje čitavom svetu. Sledi da je on pokvario svet pred njihovim Ocem na nebesima. 

To znači da je pojedinac pokrao obilje i hranu koju je njihov Otac na nebesima trebalo da dâ čitavom svetu. To jeste ovu snagu koju on treba da primi da bi Keduša bila dodata čitavom svetu on daje za Sitra Ahra. I, svako primanje zarad primanja koje niži izvršava dodaje snagu za Sitra Ahra, a svaka akcija koju on usmeri sa namerom zarad davanja uzrokuje da se obilje dodaje u Keduša.

Sada možemo da razumemo težinu toga kada „Onaj koji uživa u ovom svetu i ne daje blagoslov za to …” Jer kao što je prethodno rečeno, to je namera, i jedino se kroz blagoslov obilje uvećava u svim svetovima i dolazi čitavom svetu.

Otuda, ukoliko je namera pojedinca takva da on Stvoritelju dâ zadovoljenje, a ne da radi za sopstvenu korist, tada on ne gleda na veličinu zadovoljstva. On gleda jedino na veličinu želje kojom hoće da osladi Stvoritelja, jer time što žudi da osladi Stvoritelja, on uzrokuje jednakost forme u korenu svoje duše. 

To uzrokuje da se, zauzvrat, privuče više obilja, budući da Viši hoće da daje više nego što niži želi da primi, i tu nedostaju jedino posude davanja. Sledi da se nadilaženjem u davanju širi veliko obilje. Iz tog razloga nama nije potrebno to da tražimo više Svetlosti, već jedino da pokušamo da imamo velike posude, i to posude davanja. 

To je kao što su naši mudraci rekli: „Zašto je napisano: ‘Jer ovo je sav čovek”? I, odgovara se: „Rabi je rekao ‘Čitav svet je stvoren jedino za to’”, što znači za strah nebesa. To je kao što je napisano: „Šta Gospod Bog vaš traži od vas? Jedino strah”. Kao što je u Sulam komentaru rečeno, taj strah je otuda što se pojedinac boji da možda on neće biti u mogućnosti da daje Stvoritelju. I, rečeno: „Ovo je sav čovek”, znači to da sve što čovek treba da radi jeste da Stvoritelju ponudi posude davanja. Ostalo, to jeste Svetlosti, daje Stvoritelj. To je značenje za „Sve je u rukama nebesa osim straha nebesa”. 

Iink - What Is the Work of Man, in the Work, which Is Attributed to the Creator?