Uvek treba da napravimo razliku između Tore i rada
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)
Uvek treba da napravimo razliku između Tore i rada. „Tora” postoji sama po sebi. Kad govorimo o samoj Tori, govorimo tako kao da osoba uopšte ne postoji, već jedino govorimo o Tori, koja se razmatra za Imena Stvoritelja. I tada moramo da budemo svesni njene važnosti, to jeste, o kome govorimo.
Drugim rečima, moramo uvek da se setimo da ovde govorimo o Kralju, o tome da je On postavio red i upravu, da On Njegova sveta Imena daje dušama, i one ih primaju i mogu da postoje time što ih otkrivaju, kao što je napisano: „Ko će se ispeti na goru Gospoda i ko će se uzdići na Njegovo sveto mesto?”
Kada pojedinac obraća pažnju na to on oseća o kome govori, oseća da govori o Stvoritelju. Međutim, mi smo lišeni ovog razumevanja i nama nedostaje nešto povezanosti da bismo razumeli da kada govorimo o Tori mi govorimo o Stvoritelju, i tako mi jedino moramo da verujemo da cela Tora jesu Imena Stvoritelja. Međutim, On je odeven bilo u pravila ili uputstva po kojima pojedinac mora da izvršava Micvot između čoveka i Boga, ili između čoveka i čoveka, ili je On odeven u priče i legende, ili se odeva u jezik kabale i sveta Imena. Tada moramo da se setimo da se unutrašnje odeva jedino u odeću koja je sâmo Božansko. To se naziva „cela Tora jesu Imena Stvoritelja”.
Zbog toga, kada učimo Toru, treba da učimo uz uvažavanje. To jeste, moramo da se setimo o kome govorimo i time možemo da privučemo Svetlost Tore i osetimo da „Oni su naši životi i dužina naših dana”. Naravno, kada pojedinac uči imajući prethodno navedenu nameru, on može da bude srećan jer je prionut uz Život Živih i to se naziva „Jer oni su naši životi i dužina naših dana”. To je tako jer pojedinac počinje da oseća razabiranje – „Činiti dobro Njegovim stvorenjima”, što je i bio razlog za stvaranje svetova.
Mi u Tori treba da pronađemo ovo dobro, a to znači da govorimo jedino u slavu Tore, i tada uopšte ne mislimo o čoveku. Zato, kada uči Toru, pojedinac je u celovitosti u skladu sa pravilom: „Čovek je tamo gde su njegove misli”. Od tog trenutka, sve do kraja danā, pojedinac treba da prima životnost, i to se naziva da postoji „Posebno vreme za Toru, i posebno vreme za molitvu”, budući da je svaka u suprotnosti sa onom drugom.
„Vreme rada” je nešto sasvim drugo. Rad se specifično odnosi na čoveka, dok se Tora specifično odnosi na Stvoritelja i naziva se „Tora Gospoda”. Međutim, rad se specifično odnosi na čoveka, jer čovek mora da radi, kao što je napisano: „Jer čovek je rođen za rad”.
Tako, čovek je kreacija, a kreacija je nedostatak stvoren kao postojanje iz nepostojanja, i to postojanje naziva se „želja za primanjem”, i ta želja mora da bude zadovoljena, jer je to svrha stvaranja. A budući da je u svrhu jednakosti forme na tu želju za primanjem postavljen Cimcum, neophodno je da se ona ispravi i Cimcum koji je nad njom ukloni, da bi se postigao cilj koji se naziva „Njegova želja da čini dobro”.
Da bismo uklonili Cimcum, nama je dat lek u vidu Tore i Micvot. Ovo se naziva: „Ja sam stvorio zlu inklinaciju, Ja sam stvorio Toru kao začin”. I ovde, u radu, treba da razaberemo da li pojedinac napreduje prema cilju – uklanjanje Cimcum – a to znači da već postoje iskre davanja, to jeste on je već primio nešto od leka Tore i Micvot u formi pročišćenja misli i želje, i postigao je stepen da sebe kritikuje po pitanjima rada.
Ali pojedinac ne treba da kritikuje sebe dok uči Toru. Umesto toga, on Toru treba da uči onako kakva ona jeste. Sve što treba da radi jeste to da traži savet kako da ceni Toru, jer sama Tora je realnost nazvana „Imena Stvoritelja”. Sledi da kada u Tori proučavamo zakone, uputstva ili jednostavno priče o događajima, ili o načinu rada, sve se to još ne razmatra za Toru, već za ono što učimo iz Tore. Međutim, sama Tora nije ni u kakvoj relaciji sa stvorenjem, već jedino sa Stvoriteljem, budući da Tora jesu Imena Stvoritelja.
To jeste, Tora se naziva „otkrivanje Božanstva”, i to se naziva „unutrašnje Tore”. Ono što se otkriva spolja, zakoni i uputstva, način rada i priče o događajima, sve se to naziva „odeća Tore”. Zbog toga se to naziva „spoljašnje Tore”. Ali, Imena Stvoritelja nazivaju se „unutrašnje Tore”.
U skladu sa prethodno rečenim, treba da pitamo: „Ukoliko se sama Tora odnosi jedino na Stvoritelja, što je Božanstvo, onda je ona samo poput tumačenja. Šta pojedinac može da zaključi iz učenja Tore ukoliko iz nje ne razume ništa u odnosu na sebe?” Naši mudraci su o tome rekli: „Veliko je učenje koje vodi do akcije”, jer čoveku su potrebne jedino akcije, kao što je napisano: „Koje je Bog stvorio da izvršavaju”.
Otuda „Učenje (Midraš) nije najvažnije, već akcija”. To je kao što je rečeno: „Veliko je učenje (Midraš) koje vodi do akcije” (Kidušin, str 40 i Baba Kama 207). Drugim rečima, Svetlost Tore, što je unutrašnje (Tore), sija za osobu da bi ona imala snagu da izvršava dobra dela. To se događa snagom (kvalitet) Tore, koja osobi daje snagu da bude u stanju da ih izvršava, kao što je napisano: „Koje je Bog stvorio da izvršavaju”.
Ovo je značenje za ono što su naši mudraci (Hazal)* rekli: „Posebno vreme za Toru, i posebno vreme za molitvu”, budući da one protivreče jedna drugoj. To je zbog toga što dok učimo Toru, treba da mislimo jedino o važnosti Tore, i uopšte ne o sebi. Ali, tokom molitve pojedinac prvo mora da otkrije svoje nedostatke da bi mogao da traži da budu ispunjeni, budući da nedostatak ne postoji ukoliko pojedinac ne traži da nedostatak bude ispunjen.
*Hazal – akronim od: naši mudraci, neka sećanje na njih bude blagosloveno (mudraci koji su pisali Mišnu, Talmud)
Međutim, u korporalnom su nedostaci otkriveni budući da oni ovde dolaze iz želje za primanjem, a želja za primanjem je otkrivena. To nije tako u duhovnom, gde se čitava struktura Keduša gradi na temelju želje za davanjem, što je u relaciji sa stvorenim.
Objašnjeno je da Malhut (Kraljevstvo), nazvana „želja za primanjem”, želi jednakost forme, što se naziva „davanje”. Otuda, kada se ova materija proširi na stvorenja, koja se pojavljuju nakon razbijanja posuda, i takođe nakon greha drveta znanja, onda taj nedostatak, gde pojedinac oseća da mu nedostaje Kli, nazvana „želja za davanjem”, više nije prisutan.
Umesto toga, pojedinac mora da se napreže dok ne oseti da njemu nedostaje želja za davanjem. I u meri u kojoj on oseća taj nedostatak, on može da moli Stvoritelja da mu On pomogne, da mu dâ tu Kli, da sve njegove brige budu u vezi sa tim što njemu nedostaje ova sila nazvana „želja za davanjem”. U meri u kojoj je daleko od ove Kli, on treba da žali i da traži milost Stvoritelja, da ga On izbavi i da mu dâ želju da daje.
Štaviše, možemo da kažemo da čovek od Stvoritelja treba da traži da mu On dâ takav nedostatak, to jeste da on traži da oseti da je lišen želje za davanjem i da je to ono što ga sprečava da postigne duhovno, budući da taj nedostatak ne dolazi sam od sebe.
Otuda sledi da Stvoritelj čoveku treba da dâ oba, i Kli i Svetlost. Ovime možemo da tumačimo stih: „Ti si me načinio i sa leđa i sa lica”. „Sa leđa”, što je zadnja strana, odnosi se na Kli; „sa lica” što je prednja strana, odnosi se na ispunjenje. Proizlazi da Svetlost, kao i Kli - sve dolazi od Njega.
Naši mudraci su o tome rekli (Kidušin, 30): „′Vesamtem (i stavićeš) znači Sam Tam (čist eliksir); Tora je kao napitak života’”. To je ono što je Stvoritelj rekao Izraelu: „Sinovi moji, Ja sam stvorio zlu inklinaciju, Ja sam stvorio Toru kao začin. Ako se angažujete u Tori, nećete pasti u njegove ruke (u ruke zlog)”. Reč je o tome da Svetlost u Tori, što je unutrašnje Tore, reformiše čoveka. Međutim, neophodna je namera da se tokom učenja primi Svetlost Tore, kao što je objašnjeno u Uvodu u učenje o deset Sefirot, stav 17.
Uvod u učenje o deset Sefirot, stav 17:
Tada će njegovo srce biti uvereno u to da će iz Lo Lišma on doći do Lišma.
Jer, ukoliko pojedinac podesi svoje srce i um tako da kroz Toru bude nagrađen verom u Stvoritelja, nema veće Micva od ove….
Link - We Should Always Discern between Torah and Work
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.