Šamati 111: DAH, GLAS, GOVOR

Dah, glas, govor

Čuo sam 29. Sivana, 2. jul 1943. godine, u Jerusalimu
Jehuda Leib Ha-Levi Ašlag (Baal HaSulam)

Postoji razabiranje „dah”, „glas” i „govor”, i postoji razabiranje „led”, i postoji razabiranje „strašan”. Dah znači Ohr Hozer (Reflektujuća Svjetlost), koja se odbija od Masah. Ovo je ograničavajuća sila, i sve dok se ne akumulira do mjere „da se on neće vratiti budali” – naziva se „dah”.  

Kada se mjera kompletira, ovo ograničenje, Masah sa Reflektujućom Svjetlošću, naziva se „glas”. Glas je poput upozorenja koje govori čovjeku da ne krši zakone Tore. A ukoliko ih prekrši, čim ih prekrši, on gubi okus (Tore). Otuda, kada sigurno zna da ukoliko prekrši zakone Tore dolazi do gubitka okusa (Tore), tada on vodi računa da ne naruši ograničenje. 

I tada on dolazi u stanje „govor“, što je Malhut. U to vrijeme može da nastane Zivug Stvoritelja i Njegove Šehina, zbog čega se Svjetlost Hohma širi ka dolje. 

Znano je da postoje dva stepena: 1) davanje zarad davanja (bez ikakvog primanja), 2) primanje zarad davanja. 

I onda, kada čovjek vidi da je već došao do stepena da može da primi zarad davanja, zašto bi bio u ropstvu, u formi „davanje zarad davanja”? Naposletku, Stvoritelj ima više zadovoljstva od primanja zarad davanja, budući da Svjetlost Hohma, koja ulazi u posude primanja, jeste Svjetlost svrhe stvaranja. Otuda, zašto bi se čovjek angažovao u radu davanja zarad davanja, što je Svjetlost ispravke stvaranja? 

U to vrijeme, on odmah gubi okus i ostaje bez odjeće i siromašan. To je zbog toga što Svjetlost Hasadim jeste Svjetlost koja odijeva Svjetlost Hohma. A ako odjeća nedostaje, čak iako postoji Svjetlost Hohma, on u svakom slučaju nema čime da odjene Svjetlost Hohma. 

U SVEMU MORAMO DA VIDIMO RAZLIKU IZMEĐU SVETLOSTI I KLI

U svemu moramo da vidimo razliku između Svetlosti i Kli

Članak broj 25, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-1985. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

U svemu moramo da vidimo razliku između Svetlosti i Kli, to jeste između Stvoritelja koji je Davalac, i stvorenja koje je primalac.

I budući da nema Svetlosti bez Kli, ukoliko nema nikoga ko postiže, ko tada može da govori o tome? Otuda, mi možemo da govorimo jedino o Svetlosti koja se odeva u Kli, i to je obilje koje Davalac daje telu, što je mera utiska tela, koji dolazi iz obilja koje se uliva u Kli. Moramo da verujemo da sve što pojedinac prima u svoje telo, i korporalno i duhovno, dolazi od Njega jer znano je da u svetu ne postoji nijedna druga sila koja daje. 

Otuda, kada pojedinac počinje da ulazi u rad Stvoritelja, on mora da zahvali Stvoritelju i da veliča Stvoritelja, jer je to početak čovekovog ulaska u rad. Redosled rada počinje kao što su naši mudraci rekli: „Pojedinac treba uvek da počne s veličanjem Stvoritelja i nakon toga da moli. Odakle mi ovo znamo? Od Mojsija, kao što je napisano: ‘I ja sam molio Gospoda u to vreme’, i napisano je: ‘Bože, Ti si počeo’ i ‘nakon toga je napisano: ‘... molim Tebe, dozvoli mi da pređem, i vidim dobru zemlju… ’” (Berahot 32a).

Tako, kada pojedinac počne da zahvaljuje Stvoritelju, on Stvoritelju prvo treba da zahvali za stvaranje sveta, kao što kažemo za vreme molitve: „Blagosloven si Ti koji si rekao: 'Neka bude svet’”. I tada on počinje rad, i to do mere do koje može da zahvali Stvoritelju za stvaranje sveta. Drugim rečima, mera zahvalnosti je mera zadovoljstva. 

Ovde počinje skrutinizacija istine i laži, i ovde leži razlika između rada pojedinca i rada opšte javnosti, to jeste između onoga kome je Tora njegov zanat i onoga kome Tora nije zanat. Baal HaSulam je objasnio da rečeno: njegova Tora je njegov zanat znači to da kroz Toru on hoće da bude nagrađen time da stekne veru. A, što se tiče ljudi koji pripadaju opštoj javnosti, oni uče Toru da bi bili nagrađeni sledećim svetom, to jeste da bi primili. To nije tako sa ljudima kojima pripada onaj pojedinac koji se angažuje da bi davao.

Šamati 110: POLJE KOJE JE GOSPOD BLAGOSLOVIO

Polje koje je Gospod blagoslovio

Čuo sam 1943. godine
Jehuda Leib Ha-Levi Ašlag (Baal HaSulam) 

Rečeno je: „… polje koje je Gospod blagoslovio”. Šehina (Božansko) se naziva „polje” (Sade). Ponekad Sade postaje Šeker* (laž). Slovo Hey sastoji se iz dva slova – Vav i Dalet. Vav unutar Hey** je duša, a Dalet je Šehina. Kada se duša odjene u Šehina, nastaje slovo Hey. A kada čovjek želi da doda vjeri znanje i primanje, on produžava slovo Vav nadolje, i ono postaje slovo Kuf.

* Šin i Sin na hebrejskom su ista slova
** Hey na hebrejskom je isto tako i skraćenica tetragrama Yud-Hey-Vav-Hey (jedno od Imena Stvoritelja).

U to vrijeme slovo Dalet postaje Reš, u formi siromašan i prosjak, onaj koji želi da doda. I postaje Reš, kao što je rečeno: „… a onaj koji se rodio u svom kraljevstvu postaje siromašan”, kada Dal (siromašan) postaje Reš (prosjak) time što on zlo oko utiskuje unutar sebe, i u um i u srce, kao što je napisano: „Šumski vepar ga grize”. I Ayin* je zavisno jer se ono vraća onome što je preostalo, i da sa Sitra Ahra u budućnosti postane sveti anđeo. 

*Ayin - na hebrejskom slovo Ayin, ali i oko

Ovo je značenje za rečeno: „Neka je slava Gospoda zauvijek”. I zbog toga što čovjek dolazi u stanje zvijeri, Jaar (šuma), od riječi Iro (njegov grad), što znači da sva njegova vitalnost izlazi, on ipak svaki put biva sve jači. U to vrijeme on je nagrađen stanjem „polje koje je Gospod blagoslovio“, kada zlo oko postaje dobro oko. 

Ovo je značenje za „oko koje je zavisno”, to jeste ono boravi u sumnji - bilo uz dobro oko ili zlo oko. I ovo je značenje za vraćanje onome što je preostalo (za ispravku), i to je značenje za „jedan naspram drugog”, kao što su naši mudraci rekli: „Nije bilo takve radosti pred Njim kao na dan kada su stvoreni nebo i zemlja”. 

TRI VREMENA U RADU

Tri vremena u radu

Članak broj 24, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-1985. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Pojedinac u svom radu treba da razabere tri vremena: 1) prošlost 2) sadašnjost 3) budućnost. 

Razabiranje „prošlost” odnosi se na to da pojedinac kada počne sa radom Stvoritelja mora da pogleda na prošlost, to jeste na razlog iz kojeg on sada hoće da preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa. Tako, on mora da skrutinizuje svoj razlog i to da li je ovaj razlog za njega dovoljan da počne sa radom Stvoritelja do tačke: „I ti ćeš misliti na Njega dan i noć”, što je kada on ni o čemu ne misli osim o Tori, zato što je došao do odluke da ništa osim Tore nije vredno tako dubokog promišljanja.

Ovo mora biti zbog toga što on oseća da je u velikoj nevolji i da na svetu nema ništa zbog čega je vredno da živi, i zbog toga što osim Dvekut uz Stvoritelja, on ne nalazi ništa drugo. Ali, da bi bio nagrađen sa Dvekut uz Stvoritelja, mora da izađe iz samoljublja. A da bi izašao iz samoljublja on veruje u reči naših mudraca: „Ja sam stvorio zlu inklinaciju; Ja sam stvorio Toru kao začin”. 

Ovo je razlog koji ga primorava da duboko promišlja o Tori, dan i noć, jer drugačije on ne može da izađe iz samoljublja. Sledi da je razlog za Toru Dvekut uz Stvoritelja. A razlog koji njega obavezuje da bude nagrađen sa Dvekut uz Stvoritelja mora uvek iznova da se obnavlja jer se tome protive mnogi. Svaki put telo dolazi sa novim pitanjima i hoće da razlog pojedinca dovede u pitanje. Jednom telo pojedincu govori da je to teško; drugi put mu govori da to nije za njega i donosi mu iskre očaja; i ponekad u njegov um i srce donosi strane misli.

Otuda, pojedinac mora da gleda na prošlost, što znači da uvek mora da istražuje razlog iz kojeg mu je došlo inicijalno buđenje. To jeste, možda su postojali i drugi razlozi koji su ga doveli do toga da počne rad Stvoritelja, što znači da njegov početni razlog nije bio u cilju da postigne Dvekut uz Stvoritelja, već je to možda bio neki drugi. Kasnije, budući da se „iz Lo Lišma dolazi do Lišma”, to što on hoće da postigne Dvekut uz Stvoritelja doći će iz njegovog drugog razloga. 

Isto tako, moglo je da bude i suprotno, da je prvi razlog bio taj da on postigne Dvekut uz Stvoritelja i tada je iz različitih razloga on stekao i druge razloge koji su ga obavezali da preuzme na sebe teret Tore i Micvot. Iz svega ovoga proizlazi da čovek uvek treba da proverava razlog koji ga obavezuje na duhovni rad. To je ono što se naziva učiti iz prošlosti – iz uzroka koji stoje iza svih aspekata rada. To jeste, razlog se razmatra za cilj: pojedinac je u stanju da ulaže napore u skladu sa veličinom i važnošću cilja. 

Šamati 108: AKO TI MENE OSTAVIŠ JEDAN DAN, JA ĆU TEBE OSTAVTI DVA DANA

Ako ti Mene ostaviš jedan dan, Ja ću tebe ostaviti dva dana

Čuo sam 1943. godine u Jerusalimu
Jehuda Leib Ha-Levi Ašlag (Baal HaSulam) 

Svaki čovjek je udaljen od Stvoritelja svojim kvalitetom primanja. Ali, on je udaljen jednostavno zbog želje za primanjem (zarad sebe) koja je u njemu. Međutim, budući da čovjek ne žudi za duhovnim, već za zadovoljstvima ovog svijeta, njegova udaljenost od Stvoritelja je jedan dan, što znači da je udaljen od Njega samo u jednom aspektu – u tome što je uronjen u želju da primi želje ovog sveta. 

Međutim, kada se čovjek približi Stvoritelju, i odbaci primanje u ovom svijetu, tada se razmatra da je on blizu Stvoritelju. Ali, ukoliko kasnije ne uspije u primanju sledećeg svijeta, on je tada daleko od Stvoritelja jer želi da primi zadovoljstva sledećeg svijeta, i takođe pada u primanje zadovoljstava ovog svijeta. Iz toga slijedi da se on sada udaljio od Stvoritelja dva dana: 1) primanjem zadovoljstava u ovom svijetu, u koji se ponovo vratio i pao i 2) zbog toga što on sada ima želju da primi krunu sledećeg svijeta. To je zbog toga što angažovanjem u Tori i Micvot, on obavezuje Stvoritelja da ga nagradi za njegov rad u Tori i Micvot. 

Proizlazi da je najprije hodao jedan dan i približio se služenju Stvoritelju, a zatim je dva dana išao unazad. Tako, sada čovjek osjeća potrebu za dvije vrste primanja: 1) iz ovog svijeta, 2) iz sledećeg svijeta. Otuda, on je išao u suprotnom smjeru.

Savjet za ovo je da čovjek uvijek treba da ide putem Tore, što znači da daje. Redosljed treba da bude takav da čovjek prvo mora da vodi računa o dvije osnove: 1) izvršavanje Micva, 2) osjećaj zadovoljstva iz Micva. Čovjek treba da vjeruje da Stvoritelj izvlači užitak kada držimo Njegove zapovijesti. 

Iz ovoga proizlazi da čovjek treba da izvršava Micva u praksi, i da vjeruje da Stvoritelj izvlači užitak iz toga što niži drži Njegove Micvot. U ovome nema razlike između velike i male Micva. To jeste, Stvoritelj izvlači užitak čak i iz najmanje akcije koja se izvršava zarad Njega. 

Šamati 105: NEZAKONITO ROĐEN MUDAR ČOVEK PRETHODI OBIČNOM VISOKOM SVEŠTENIKU

Nezakonito rođen mudar učenik prethodi običnom visokom svešteniku  

      

Čuo sam 15. Hešvana, 

1. novembar 1944. godine, u Tel Avivu
Jehuda Leib Ha-Levi Ašlag (Baal HaSulam) 

„Nezakonito rođen mudar učenik prethodi običnom visokom svešteniku.” 

Nezakonito rođen (Mamzer) znači strani bog, onaj koji je okrutan. Ovo se odnosi na onog koji je rođen iz nezakonite veze. Kada čovjek prekrši zabranu okretanja stranim bogovima, to uzrokuje da je on nezakonito rođen. 

Okretanje stranim bogovima znači da se on vezuje uz Sitra Ahra, što je nečisto mjesto. Ovo se naziva „onaj koji dođe na nečisto mjesto, iz toga se rađa kao nezakonito rođen”. 

Gledište posjednika je suprotno gledištu Tore. Otuda postoji spor između ljudi zemlje* i mudrih učenika. I ovdje postoji velika razlika ukoliko se čovjek rađa kao nezakonito rođen (Mamzer). Mudar učenik tvrdi da i to, takođe, dolazi od Stvoritelja, i kaže da formu koju on vidi – nezakonito rođen – uzrokovao je Stvoritelj. Međutim, zli kaže da je to samo strana misao koja mu je došla zbog grijeha, i da njemu ne treba ništa drugo osim da ispravi svoje grijehe. 

*Ljudi zemlje su oni koji se još nalaze u svojim običnim, to jeste egoističnim željama

Međutim, mudar učenik ima snagu da vjeruje da i ovo, to jeste njegova sadašnja forma, postoji da bi on vidio svoju pravu suštinu. U isto vrijeme, on mora da preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa, do tačke potpunog predavanja. 

To znači da i ono što razmatra da je malo važno, toliko da nema ničeg bezvrijednijeg, nižeg i skrivenijeg, on isto tako treba u tom trenutku da pripiše Stvoritelju, da je Stvoritelj stvorio takvu sliku Proviđenja u njemu, što se naziva „strane misli”. I čovjek radi, iznad razuma, na tako maloj stvari kao da ima veliko Daat (znanje) u Keduša. 

NA MOM KREVETU U NOĆI

Na mom krevetu u noći

Članak broj 23, Tav-Shin-Mem-Hey, 1984-85. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Zohar (Tazrija, stav 1) pita o stihu „Na mom krevetu”: „Rabi Elazar započe: ‘Na mom krevetu u noći tražila sam onoga koga voli moja duša’. I pita: ‘Kaže se ‘Na mom krevetu’, a trebalo je da se kaže: ‘U mom krevetu”. Šta znači ‘Na mom krevetu’? On odgovara: ‘Skup Izrael su govorili pred Stvoriteljem i pitali Njega o izgonu, jer se i ona (Šehina) sa svojom decom nalazi među ostalim nacijama, i leži u prašini. I, zato što leži u drugoj zemlji, koja je nečista, ona je rekla: ‘Tražila sam na mom krevetu, jer ja ležim u izgonu’, a izgon se naziva ‘noći’. Otuda, ‘tražila sam onoga kojeg voli moja duša, ‘da me izbavi odatle’”. 

Znano je da je skup Izrael Malhut, koja sadrži sve duše. Takođe je znano da se svaki čovek razmatra za mali svet, kao što je napisano u svetom Zoharu, da se čovek sastoji od sedamdeset nacija sveta. To korespondira sa sedam Sefirot, gde se svaka Sefira sastoji od deset, što su sedamdeset razabiranja. One (nacije sveta) su suprotne od Keduša, i postoji sedam Sefirot Keduša i postoji sedamdeset nacija, i čovek se sastoji od svih njih. To znači da svaka nacija ima posebnu želju koja se odnosi na nju. Čovek se sastoji od svih sedamdeset želja koje postoje u sedamdeset nacija. 

Unutar čoveka postoji i Izrael, što je njegovo ja. Takođe, to se naziva „tačka u srcu”, što je tamna tačka. To znači da Izrael u njoj ne iluminira, i ona se razmatra za Ahoraim (zadnja strana). A razlog tome je taj što je ona u izgonu pod upravom sedamdeset nacija koje su u čoveku. 

One (nacije sveta) imaju snagu da upravljaju Izraelom unutar čoveka kroz pitanja koja postavljaju Izraelu kada čovek hoće da radi nešto za Stvoritelja, a što se naziva Jašar-El (direktno ka Stvoritelju). U to vreme one uzrokuju da pojedinac razume da nije vredno da radi izuzev kada radi jedino za sebe. A kada je reč o davanju, nacije sveta pitaju „Šta”, „Šta je ovaj rad za tebe”, a mi učimo da je ovo pitanje – pitanje zlog. I, ukoliko pojedinac hoće da nadiđe ovaj argument, tada dolazi pitanje Faraona, koji kaže: „Ko je Gospod da ja treba da slušam Njegov glas”?