уторак, 03. август 2021.

I BI VEČE I BI JUTRO - članak br. 36

 
I bi veče i bi jutro

Članak Br. 36, 1984-85.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Zohar kaže o stihu „I bi veče i bi jutro” (Postanje, 3, deo 96 i stav 151 u Sulam Komentari) da „’I bi veče’ znači širi se sa strane tame, što je Malhut. ‘I bi jutro’, znači širi se sa strane Svetlosti, što je ZA.

Zbog toga je o njima napisano: ‘Jedan dan‘, ukazujući da su veče i jutro jedno telo, i da oba čine jedan dan. Rabi Jehuda je rekao: ‘Šta je razlog?‘ On pita: ‘Budući da ‘I bi veče i bi jutro’ ukazuje na ujedinjenje ZON (ZA i Nukva) i na to da se Svetlost dana širi iz oba, zašto se onda, nakon što tekst to objavljuje već na prvi dan, ponovo za svaki dan kaže: ‘I bi veče i bi jutro‘?’

I, on odgovara: ‘To je zbog toga da se zna da nema dana bez noći i noći bez dana, i oni se nikad neće odeliti jedno od drugog. Zato tekst ponavlja i saopštava nam to za baš svaki dan, da ukaže da nije moguće to da će ikada biti Svetlosti dana bez tame noći. Isto tako, nikada neće biti tame noći nakon koje ne sledi dan, jer se oni nikada neće odeliti jedno od drugog’”. Toliko o tome.

Prethodno napisano treba da razumemo, u radu – šta znači Svetlost i šta znači tama i zašto nije moguće to da se ima dan osim ako to nije iz oba zajedno, znači da Svetlost i tama zajedno sačinjavaju jedan dan, to jeste, neophodna su oba da se izgradi jedan dan. Ovo znači da dan počinje kada počne tama zato što tada počinje redosled nastajanja novog dana.

Isto tako, treba da razumemo kako reč „dan” može da se primeni na tamu, jer kada počne tama već možemo da počnemo da odbrojavamo novi dan.

Znano je da se nakon svih ograničenja i odlaska Svetlosti, što se dogodilo u Višim svetovima – i nakon drugog ograničenja i razbijanja – pojavio sistem Klipot [ljuske]. Kao rezultat toga mesto svetova BYA se podelilo na dva razabiranja. Od njegove sredine i naviše nastali su svetovi BYA od Keduša [svetost], a od njegove sredine naniže nastalo je mesto gde su Klipot stalno prisutne, kao što je objašnjeno u TES-u (deo 16, str. 1938, stav 88).

U ovom svetu „Čovek se rađa kao ždrebe divljeg magarca” i nema želju za duhovnim. Prema tome, odakle čoveku dolazi to da oseća potrebu za duhovnim, i to do te mere da on kaže da oseća tamu, koju naziva „noć”, zbog toga što oseća da je udaljen od Stvoritelja? Moramo da znamo da istovremeno kada pojedinac počne da oseća da je daleko od Stvoritelja, on već počinje, do nekog stepena, da veruje u postojanje Stvoritelja, inače, kako bi mogao da kaže da je udaljen od nečega što ne postoji? Umesto toga, mora da se kaže da on ima nešto iluminacije iz daleka, koja sija za njega do stepena da on oseti da je udaljen od Stvoritelja.

Sledi da čim krene tama, to jeste, čim pojedinac oseti da postoji tama, Svetlost odmah počinje da sija u nekoj meri. I, ta iluminacija Svetlosti može da se prepozna jedino iz tame (iz negativnog stanja). To znači da pojedinac oseća tamu, što je da on oseća nedostatak, to jeste, da nema Svetlosti Stvoritelja koja na njega sija afirmativno. Međutim, Svetlost za njega sija, ali u formi nedostatka, to jeste, on sada počinje da oseća da mu nedostaje Svetlost Stvoritelja, koja se naziva „dan”.  

Ali, oni za koje Svetlost dana ne sija ne znaju da postoji takva stvarnost u kojoj osoba mora da oseća i odsustvo Svetlosti Stvoritelja, što se (isto tako) naziva „dan”. Ukoliko govorimo o pojedincu, znači u okviru jednog tela, pojedinac ponekad oseća da je u tami, znači da je udaljen od Stvoritelja i žudi da se približi Stvoritelju. I, on oseća patnju iz toga što je udaljen od Stvoritelja.

Pitanje je: „Ko uzrokuje to da čovek počinje da brine za duhovno?” Ponekad pojedinac oseća tamu i patnju kada vidi da su drugi, u korporalnom, uspešniji i u posedovanjima i sa ljudima, dok njemu nedostaju i opskrba i poštovanje. I, za sebe vidi da je on zaista nadaren više od drugih i što se tiče talenata i što se tiče porekla, i da zaslužuje više poštovanja. Ali, zapravo je cenjen mnogo manje od drugih, i to ga veoma boli. 

U to vreme, on nema povezanost sa duhovnim, čak se i ne seća da je ikada i bio povezan; i on sam je sve prijatelje, sa kojima je učio u učionici – kada bi ih video da pate zbog svojih briga oko toga da postignu savršenstvo u životu – video kao decu koja ne mogu da naprave svrsishodnu kalkulaciju, i hoće jedino ono što njihove oči vide. U jednom trenutku oni vide da je u životu najvažniji novac, a u drugom trenutku vide da je u životu najvažnije da imaju poštovanu poziciju među ljudima itd... A sada, i on je upravo usred onoga čemu se rugao, i oseća da je njegov život bezukusan osim ukoliko se ne opredeli za to da su i njegova celokupna nada i mir u životu na istoj ravni za koju su se i ovi drugi opredelili, i da u tome bude „svrha života”.  

A, šta je istina? Istina je da se sada Stvoritelj smilovao na njega i iluminirao na njega tako da on u sebi razabere osećaj dana, i taj osećaj dana počinje sa negativnim stanjem (osećajem odsustva Svetlosti). Drugim rečima, kada dan počne da sija unutar njegovog srca u formi tame, to se naziva „početak rađanja dana (zora dana)”, i tada u njemu počinju da se formiraju Kelim, u kojima će Svetlost moći da sija na nas afirmativno. I, to je Svetlost Stvoritelja uz koju pojedinac počinje da oseća ljubav Stvoritelja i dobar okus u Tori i Micvot.

Iz ovoga možemo da razumemo prethodno navedene reči Zohara, da se dan sastoji specifično iz oba, kao što je napisano: „Zato o njima piše ‘Jedan dan‘, ukazujući da su i veče i jutro jedno telo, i da oba čine dan”. Na isti način i Rabi Jehuda je objasnio razlog iz kojeg tekst to objavljuje iznova za svaki dan stvaranja – da bi ukazao na to da nije moguće da će ikada biti Svetlosti bez tame noći koja joj prethodi. I, isto tako, neće biti tame noći nakon koje ne sledi Svetlost dana, tako se oni nikada neće odvojiti jedno od drugog.

To je kao što je prethodno navedeno: 1) poštovanje pravila da nema Svetlosti bez Kli, i 2) isto tako, da bi ta Kli nastala, nama je potrebna Svetlost koja se naziva „dan“. .

Ali, treba da razumemo to, ukoliko je pojedincu već bio dodeljen mali deo dana, takav da ga on oseća kao negativno stanje, a oseća i to da je njegov život savršen jedino ukoliko je nagrađen sa Dvekut uz Stvoritelja, i usled toga počinje da ga muči to što je udaljen od Stvoritelja, ko tada uzrokuje da on padne iz ovog svog stanja uspona? Drugim rečima, on je bio siguran da je svrha njegovog života postizanje duhovnog sveta, i to je bila sva njegova nada. I, on je odjednom pao u stanje niskosti, a oduvek se trudio da izbegava i da se udaljava od onih ljudi čija je jedina svrha u životu bila da postignu ispunjenje životinjskih požuda. Ali, sada je i sam on među njima, i hrani se istom hranom kojom se i oni hrane.

Štaviše, treba da se pitamo kako to da je on zaboravio da je jednom bio u stanju uspona. A sada je on u stanju takvog zaborava da se čak i ne seća da je jednom na ljude među kojima je i sada gledao tako da imaju najniže aspiracije. A sada, njegove ambicije su na isto tako niskom nivou i on se više i ne stidi samoga sebe zbog toga što se našao u takvoj atmosferi iz koje je uvek bežao. Drugim rečima, on bi uvek rekao da ovaj vazduh, koji oni udišu tako voljno, guši Keduša [svetost], a sada je i sam među njima i ne oseća da ima nešto loše u tome.

I, odgovor na to da je on sve zaboravio je u onome što spis kaže (Psalmi, 1): „Srećan je čovek koji nije išao po savetu zlih“. Moramo da razumemo šta je savet zlih. Znano je da pitanje onoga koji je zao (iz Hagada [Pesah pripovedanje]): „Šta je tvoja korist iz ovog služenja?“ Baаl HaSulam je objasnio da to znači da čim osoba počne da radi zarad davanja, dolazi zli i pita: „Kakvu korist imaš iz toga što ne radiš za sebe?“

I, kada pojedinac primi takvo pitanje, počinje da promišlja da je ovaj možda u pravu. I, tada, on pada u njegovu mrežu. U skladu s tim, treba da tumačimo „Srećan je čovek koji nije išao po savetu zlih“ tako da kada zli dođu i savetuju ga da nije vredno da radi ako od toga ne vidi neku korist i dobit za sebe, da ih ne sluša. Umesto toga, on treba sebe da osnaži u radu i da upravo zbog toga i kaže: „Sada vidim da ja idem putem istine, a oni žele da me zbune“. Sledi da je čovek srećan kada to nadiđe.

Nakon toga, spis kaže: „Niti je stajao na putu grešnika“. I, treba da tumačimo rečeno: „Put grešnika“. Kaže se: „Niti je stajao“. I, kao što smo objasnili u prethodnom eseju (35, 1984-85), greh je ukoliko osoba prekrši „Ne dodajte niti oduzmite (rečima zapovesti)“*. Drugim rečima, ispravan način jeste taj da se ide iznad razuma, što se naziva vera. A suprotno od toga jeste znanje. Telo čoveka jedino tada, ukoliko nema drugi izbor, veruje iznad razuma.

Otuda, kada pojedinac oseti neki okus u radu, on to odmah uzme kao podršku sebi i  kaže da njemu sada više nije potrebna vera, jer sada već ima neki svoj temelj (za rad). I, kao rezultat, on odmah pada sa svog duhovnog stepena. A ukoliko je oprezan u vezi sa tim i čak i ne zastane, ni za tren, da bi video da li je moguće da promeni temelj na kojem radi, tada – srećan je on zato što nije stajao na putu grešnikā da bi uzeo u obzir njihov put.

I, zatim, spis kaže: „Niti je sedeo na mestu prezrivog“, što se odnosi na one ljude koji provode svoje dane zaludno, koji ne uzimaju ozbiljno svoje živote i ne razmatraju to da je svaki trenutak dragocen. Treba da znamo na šta se odnosi – „Mesto prezrivog“. To se odnosi na one koji cene svaki trenutak kada sede i misle o drugima – da li su drugi ljudi u redu i koliko oni treba da isprave svoje akcije. Ali, oni ne ispituju sebe, i to uzrokuje sve njihove padove. RADAK tumači prezrive: zlurado traže greške u drugim ljudima i tajne jednih otkrivaju drugima. Ovo je za lenje ljude, zaludne. I, zato je rečeno: „Niti je sedeo na mestu prezrivog”. Kao što je prethodno objašnjeno, to je razlog za padove.

Link - And There Was Evening and There Was Morning


Нема коментара:

Постави коментар