ZNAČENJE ISTINE I VERE

 Značenje istine i vere

Članak br. 3, Tav-Šin-Mem-Hej,1984-85. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Istina i vera su dva protivrečna pojma. Vidimo da i u našoj molitvi, koju su uspostavili članovi Velike Skupštine (Sanhedrin), takođe imamo dva pravca koji su protivrečni jedan drugom. Sa jedne strane, naši mudraci su za nas uredili molitveni red, i to da pojedinac treba da moli specifično tada kada ima nedostatak. Pored toga, naši mudraci su rekli da: „Molitva treba da bude iz dubine srca”, što znači da molitva kojom mi molimo Stvoritelja treba da bude iz dubine srca, to jeste da nedostatak osetimo u čitavom srcu. 

To znači da u srcu ne sme biti nikakvog osećaja savršenstva – naprotiv, jedino nedostaci. I što je veći nedostatak, ta se molitva prihvata pre u odnosu na druge molitve. O stihu: „Molitva siromašnog kada je on slab i svoje reči izliva pred Gospoda” u Zoharu je napisano (Balak, stavovi 187-88): „Ali postoje tri vrste molitvi: molitva Mojsija, Božijeg čoveka, i ne postoji molitva poput ove u drugom čoveku; molitva Davida, i ne postoji nijedna poput nje u drugom kralju. I molitva siromašnog. Od tri molitve, koja je najvažnija? To je molitva siromašnog. Ova molitva dolazi pre molitve Mojsija, pre molitve Davida, i pre svih molitvi u svetu. Šta je razlog za ovo? Onaj koji je siromašan je slomljenog srca. Napisano je: ′Gospod je blizu onih koji su slomljenog srca′. A, siromašan se uvek prepire sa Stvoriteljem i Stvoritelj pažljivo sluša i čuje njegove reči”. Dovde njegovim rečima. 

U skladu sa rečima svetog Zohara proizlazi da glavna molitva nastaje upravo tada kada je pojedinac slomljen, kada nema ništa čime bi oživeo svoju dušu. Tada se ova molitva naziva „molitva iz dubine srca”. Ova molitva je važnija od svih drugih molitvi u svetu zato što pojedinac nema nijednu zaslugu kojom bi rekao: „Ja nisam poput mojih prijatelja, jer ja imam neku zaslugu koju moji prijatelji nemaju”. Proizlazi da je on pun nedostataka, i tada postoji prostor za genuinu molitvu iz dubine srca. I, što je nedostatak veći, molitva je važnija. 

Uz redosled molitvi koje su naši mudraci uspostavili, oni su uspostavili i redosled veličanja i zahvalnosti. Ova dva redosleda su međusobno kontradiktorna. Tako na primer uobičajeno je da kada neki pojedinac uradi nešto dobro drugome, taj drugi je zahvalan na tome. I mera zahvalnosti primaoca ovde je uvek u skladu sa merom koristi koju je on primio. I na taj način primalac izražava zahvalnost dobročinitelju. 

I na primer, ukoliko jedna osoba pomaže drugoj obezbeđujući joj polovinu njenih potreba za život, tada je i zahvalnost osobe koja prima pomoć nekompletna. Ali ukoliko se neka osoba potrudi da za drugu u potpunosti obezbedi sve što je njoj potrebno za život, čak i preko toga, tako da ona više nema nijednu potrebu koja nije ispunjena, sigurno je da će ona tada zahvaljivati i veličati takvu osobu svim svojim srcem i dušom. 

Odavde sledi da kada pojedinac zahvaljuje Stvoritelju i veliča Njega, i kada on iz dubine svoga srca želi Njemu da zahvali i da Njega veliča, on tada mora da vidi da je Stvoritelj već zadovoljio sve njegove želje i da njemu više ništa ne nedostaje. U suprotnom, njegova zahvalnost ne može da bude kompletna. 

Otuda, pojedinac treba da pokuša da vidi da je Stvoritelj već ispunio sve njegove nedostatke. I tek tada on može da zahvali Stvoritelju, i to kroz pevanje i veličanje i precizno takvo služenje su naši mudraci pripremili za nas. 

To znači da su molitva i litanija, sa jedne strane, i zahvalnost i veličanje, sa druge strane, međusobno kontradiktorni, budući da tada kada pojedinac, tokom molitve i litanije, nema osećaj savršenstva, već je pun nedostataka, njegova molitva je kompletna. A kada su u pitanju zahvalost i veličanje tada je suprotno, jer tek kada su svi nedostaci pojedinca u potpunosti ispunjeni, on specifično tada može da dâ istinsku zahvalnost. 

Treba da razumemo zašto su naši mudraci za nas uredili ovu kontradiktornost, u koju je to svrhu, i šta ovaj redosled nama daje. Isto tako, treba da razumemo kako je moguće da ova dva kontradiktorna redosleda opstanu, budući da ona poriču jedan drugog. 

Sveti Ari kaže (Talmud deset Sefirot, str. 788, stav 83): „Treba da postoje dvoje vrata u ženi, da ih ona zatvori i zadrži fetus unutra tako da ne izađe dok se potpuno ne formira. Isto tako, treba da je u njoj sila koja modeluje formu fetusa”. 

Objašnjenje za rečeno je: „I u korporalnom dolazi do pobačaja ukoliko dođe do poremećaja u majčinom telu. To jeste, ukoliko tokom začeća (Ibur) nastali fetus (Ubar) izađe iz majčinog stomaka pre nego što je dovoljno formiran, to se ne razmatra za rođenje već za pobačaj, a to znači da fetus nije rođen, već je ispao iz majčinog stomaka i da ne može dalje da živi”. 

Isto tako je i u duhovnom. I u vezi sa začećem (Ibur) postoje dva razabiranja: 

1. Forma Ibur na stepenu Katnut, što je njegova prava forma. Budući da Ibur ima samo Katnut to se razmatra za nedostatak, a kada u svetosti postoji nedostatak, Klipot tu mogu da imaju hvat. Tako, u to vreme Klipot mogu da uzrokuju pobačaj, to jeste to da duhovni fetus ispadne pre nego što je dovršen njegov razvoj. Iz tog razloga, treba da postoji zadržavajuća sila, što je da se fetusu dâ celovitost, to jeste Gadlut.

2. (Forma Ibur na stepenu Gadlut). Međutim, treba da razumemo kako fetusu može da se dâ Gadlut kada fetus još nije spreman da primi dovoljno čak ni Katnut, budući da on još nema Kelim u koje bi primio zarad davanja. O tome su naši mudraci rekli: „Fetus u majčinom stomaku jede ono što njegova majka jede”. Isto tako se kaže: „Fetus je bedro majke”. To znači da sve dok je fetus bedro majke, on nema sopstveno ime, jer fetus jede ono što njegova majka jede i sve što fetus prima, on prima u Kelim majke. Iz ovog razloga, iako fetus nema Kelim koje su podesne da prime Gadlut, već prima u Kelim Višeg, što je njegova majka, on može da prima jer je u potpunosti poništen pred majkom i nema sopstvenu upravu. Ovo se naziva Ibur, što je potpuno poništenje pred Višim. 

Tada, kada primi Gadlut, fetus je u celovitosti. To je razlog iz kojeg ovde Klipot ne mogu da se zakače, i zbog toga se to naziva „zadržavajuća sila”. Ona u duhovnom čuva fetus od pada koji može da se uporedi sa pobačajem u korporalnom svetu, gde majka mora da zaštiti svoj fetus od bilo kojeg poremećaja. Isto tako je i u duhovnom.

U radu čoveka treba da razaberemo dva stanja: 

1) Pravo stanje pojedinca je njegov Katnut, to jeste sve što on radi i misli jeste Katnut. Pojedinac počinje da oseća stanje Katnut kada hoće da ide putem istine, to jeste da radi zarad davanja. U to vreme pojedinac počinje da vidi svoj Katnut (svoju malenost), to koliko je udaljen od davanja, i da ne može da uradi ništa zarad davanja. Ovo se naziva stepen „istina”, i to je pravo stanje u kojem se on nalazi. 

Budući da je ovo Katnut stanje, postoji mogućnost da se zakači Sitra Ahra i pojedinac može da padne u očaj. Sledi da se ulazak pojedinca u rad razmatra za Ibur. Tako u toj fazi može da dođe i do pobačaja, to jeste da pojedinac padne sa svog stepena, poput korporalnog fetusa koji ispada iz majčinog stomaka i ne može da preživi. Drugim rečima, u duhovnom pojedinac pada sa svog stepena i potrebno mu je novo začeće (Ibur). To jeste, njemu je potrebno da svoj rad počne iznova, kao da nikada nije služio Stvoritelju. 

Iz ovog razloga, potrebno je da postoji zadržavajuća sila da fetus ne bi ispao. To znači da u to vreme pojedinac treba da bude u celovitosti, što znači da oseća da mu, u radu, ništa ne nedostaje, već da je blizu Stvoritelju, u potpunom Dvekut. I, niko ne može da mu kaže: „Ti vidiš da ne napreduješ u radu Stvoritelja. Zato, naprežeš se uzalud jer nisi podesan za to da služiš u svetosti. Zato, treba da budeš kao i svako drugi. Zašto praviš toliku buku oko toga što hoćeš da budeš na višem stepenu od svih, iako ne dobijaš nikakvo zadovoljstvo iz rada za opštu javnost? Ovo ti daje podsticaj da možeš da imaš misli i želje o tome da moraš da izađeš iz rada običnih ljudi i ideš dalje prema istini. Istina je da je ovo istina, ali ti vidiš da iako hoćeš da ideš putem istine ti nisi za to podesan, bilo da je zbog toga što nisi talentovan, ili zbog toga što ti nedostaje snaga da nadilaziš, jer nisi u stanju da nadiđeš prirodu samoljublja sa kojom si rođen. Zato, napusti ovaj rad. Ne boravi u niskosti poput ostalih ljudi, i ne podiži srce iznad svog brata, da ne bi bio nadmen. Umesto toga, za tebe je bolje da napustiš ovaj put”.

Zato, da pojedinac ne bi pao u takve misli, potrebna mu je zadržavajuća sila. To jeste, on mora da veruje, iznad razuma, da hvat koji ima na putu istine jeste veliki i veoma važan, i da on ne može čak ni da ceni važnost toga što je stao na put istine. Jer sve je to čitava Kli u kojoj će Svetlost Stvoritelja sijati. Međutim, ovo se događa u Kelim Višeg. To jeste, Stvoritelj zna kada to osoba treba da oseti da je u Dvekut uz Njega. 

Ali, u sopstvenim Kelim pojedinac oseća upravo suprotno – da je on sada gori nego što je bio kada je išao putem opšte javnosti, kada je osećao da je svakodnevno dodavao dobra dela i Toru i Micvot. Ali sada, kada je počeo da ide putem individualca – kada drži nameru da koliko god može radi zarad davanja, i odvaja se od samoljublja koliko god može – on vidi da se približava istini. I tada, po pravilu, on sve više i više vidi istinu, što je da on nije u stanju da izađe iz samoljublja. 

Ali, u Kelim Višeg, to jeste iznad razuma, pojedinac može da se uzdigne i kaže: „Nije mi važno kako ja dajem Stvoritelju. Ja hoću da me Stvoritelj dovede bliže, i Stvoritelj sigurno zna kada je vreme da ja osetim da me je Stvoritelj doveo bliže. U međuvremenu, verujem da Stvoritelj zna šta je najbolje za mene i zato On čini da ja osećam ovo što osećam. Ali iz kog razloga Stvoritelj mene hoće da vodi baš ovim putem, to jeste putem vere, što znači da ja moram da verujem da On postupa sa mnom dobronamerno? I ukoliko ja verujem u to, On mi daje znak: količinu radosti koju imam, količinu zahvalnosti koju za ovo ja Njemu mogu da dam, i to koliko mogu da zahvalim Njemu i da veličam Njegovo Ime. Sigurno, mi moramo da kažemo da je to za naše dobro i da specifično kroz veru možemo da postignemo cilj, koji se naziva ‘primanje zarad davanja’. U suprotnom, Stvoritelj bi nas sigurno vodio putem znanja, umesto putem vere”.

Na taj način mi ćemo razumeti ono o čemu smo pitali: „Zašto su nama potrebne i istina i vera kada one poriču jedna drugu?” To jeste, sa jedne strane, treba da idemo putem istine, što znači da osetimo kakvo je naše pravo stanje, to jeste da osetimo da ne možemo da se udaljimo od samoljublja i da idemo prema ljubavi bližnjih i koliko nam nedostaje to da: „Neka se Njegovo blagosloveno Ime uvećava i bude posvećeno”. 

I kada vidimo da nama duhovno još nije važno, mi osećamo da smo u velikom nedostatku, i isto tako možemo da vidimo koliko žalimo zbog toga, i koliko nas boli to što smo udaljeni od Njega. Ovo se naziva „istina”, što je stanje koje mi doživljavamo u našim Kelim u skladu sa našim osećajima.

Isto tako, nama je dat put vere, što je iznad razuma, to jeste da ne uzimamo u obzir naše osećaje i razum, već da kažemo, kao što je napisano: „Oni imaju oči, a ne vide. Oni imaju uši, a ne čuju”. Tačnije, mi treba da verujemo da je Stvoritelj zaista Mesija, i da On zna šta je dobro za mene i šta nije dobro za mene. Zato, On hoće da ja svoje stanje osećam baš onako kao što i osećam, a što se mene tiče ja uopšte ne brinem o tome šta osećam, jer ja hoću da radim zarad davanja. 

Tako najvažnije je to da ja radim za Stvoritelja. I, premda osećam da još nema celovitosti u mom radu, u Kelim Višeg, znači iz perspektive Višeg, ja sam potpuno dovršen, kao što je napisano: „Prognan neće biti odagnan od strane Stvoritelja”. Otuda, ja sam zadovoljan svojim radom – time što imam privilegiju da služim Kralju čak i na najnižem nivou. I isto tako, ja osećam da je velika privilegija to što je Stvoritelj dozvolio da dođem bliže Njemu makar do nekog stepena. 

I mi ovde treba da razaberemo dva pojma: 

1) Istinu – pojedinac vidi svoje istinito stanje i ima prostor za molitvu. On oseća nedostatak, tako da sada može da moli Stvoritelja da On ispuni njegov nedostatak. I rezultat toga je da pojedinac može da se uzdiže na stepenima svetosti. 

2) Veru – pojedinac kroz veru, koja je savršenstvo, može da veliča Stvoritelja i da zahvaljuje Njemu, i on tada može da bude u radosti.

Link - The Meaning of Truth and Faith