понедељак, 17. мај 2021.

NAČINI ZA SEBE RAVA I KUPI SEBI PRIJATELJA 1 - članak br. 1

 

Načini za sebe rava  i kupi sebi prijatelja 1

Članak br. 1, 1984-85.  

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

U Mišna (Avot, 1), Jehošua Ben Perahia kaže: „Načini za sebe rava [veliki/učitelj], kupi sebi prijatelja i sudi svaku osobu pohvalno”. Vidimo da ovde  postoje tri tačke: 1) načini za sebe rava; 2) kupi sebi prijatelja; 3) sudi svaku osobu pohvalno. 

Ovo znači da pored toga što treba da načini za sebe rava, postoji još nešto što pojedinac mora da uradi u odnosu na kolektiv.

Drugim rečima, angažovanje u ljubavi prijatēljā nije dovoljno. Pored toga, pojedinac treba da bude pažljiv prema svakoj osobi i da svakoga sudi pohvalno.

Moramo da razumemo razliku između reči „načiniti”, „kupiti” i „pohvalno”. Načiniti - to je nešto praktično. To znači da ovde nije uključen um, samo akcija. Drugim rečima, čak ako se pojedinac i ne slaže sa onim što želi da uradi, već suprotno, um uzrokuje da on vidi da to nije vredno, ovo se naziva „načiniti”, što je delovanje koje je čak i suprotno njegovom vlastitom umu.

U skladu s tim, mi treba, u radu, da tumačimo da se to što pojedinac na sebe preuzima kraljevstvo nebesa naziva „delovanje”. To je poput toga kada se na vola stavi jaram, da bi orao zemlju.  Iako vo neće to da radi, mi ga ipak prisiljavamo. 

Isto tako, kada je u pitanju preuzimanje na sebe kraljevstva nebesa, mi treba da pokorimo sebe i da sebe prisilimo na to, bez ikakvog „ukoliko, ili, ali” da bismo sledili zapovest Stvoritelja. Ovo je tako zato što čovek mora da prihvati kraljevstvo nebesa, ne zato što telo oseća da će mu neka korist doći kao rezultat, već da bi dao zadovoljenje Stvoritelju. 

Ali, kako telo može da se složi s tim? Ovo je razlog zašto rad mora da bude iznad razuma. I, to je nazvano Načini za sebe rava, tako da kraljevstvo nebesa bude za „Velikog i vladajućeg”. 

Napisano je u Zoharu („Uvod u Knjigu Zohar”): „’Strah je najvažniji, za čoveka da se boji Višnjeg, zato što On je veliki i vladajući, esencija i koren svih svetova, i sve je bez rezultata poredeći se s Njim’. Prema tome, čovek treba da se boji Stvoritelja, zato što je On veliki i vlada nad svime. On je veliki zato što je On koren iz kojeg se svi svetovi šire, i Njegova veličina se vidi kroz Njegove akcije. I, On vlada nad svime zato što se svi svetovi koje je stvorio, kako gornji, tako i donji, razmatraju za ništavne u poređenju s Njim, jer oni ne dodaju ništa Njegovoj esenciji”.

Prema tome, redosled rada za pojedinca je da počne sa „Načini za sebe rava” i preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa iznad logike i iznad razuma. Ovo je nazvano „delovanje”, znači samo akcija, uprkos negodovanju tela. Nakon toga, „Kupi sebi prijatelja”. Kupovina je upravo kao kada pojedinac želi da kupi nešto; on mora da dȃ nešto što je već stekao. Pojedinac daje ono što je neko vreme već imao i zauzvrat kupuje nešto novo.

Slično je i sa radom Boga. Da bi pojedinac postigao Dvekut uz Stvoritelja, što je jednakost forme, kao u „Kako je On milostiv, i ti si milostiv”, on mora da prepusti ono što ima da bi kupio povezanost sa Stvoriteljem. Ovo je značenje za „Kupi sebi prijatelja”. 

Pre nego što pojedinac načini za sebe rava, što je kraljevstvo nebesa, kako on može sebi da kupi prijatelja, znači povezanost sa ravom? Uostalom, on još nema rava. Jedino nakon što je pojedinac načinio za sebe rava, ima svrhe u zahtevu da telo napravi ustupke da kupi povezanost, što je želja da dȃ zadovoljenje Stvoritelju. 

Štaviše, treba da razumemo to da u meri u kojoj pojedinac ima osećaj veličine rava, u toj meri on ima snagu da izvršava i „kupi sebi prijatelja”. To je tako zato što je voljan da napravi ustupke da bi se povezao sa ravom u potpuno istom stepenu u kojem oseća važnost rava, jer tada on razume da je postizanje Dvekut uz Stvoritelja vredno svakog napora.

Proizlazi da ukoliko pojedinac vidi da ne može da nadiđe telo zato što misli da on nije dovoljno jak i da je rođen sa slabom prirodom, to nije tako. Razlog je u tome što pojedinac ne oseća veličinu rava. Drugim rečima, pojedinac još nema važnost kraljevstva nebesa, tako da on nema snagu da nadiđe ukoliko to nije dovoljno važno. Međutim, pojedinac može nešto što voli da prepusti da bi primio nešto drugo što mu je važno i potrebno.

Na primer, ako je pojedinac veoma umoran i ode na spavanje oko 11 sati uveče, ako se probudi u 3 sata ujutro, naravno da će reći da nema energije da ustane da uči, zato što je veoma umoran. I, ukoliko se oseća malo slabim ili ima blagu temperaturu, telo sigurno neće imati snage da ustane u vreme kada je on navikao da ustaje. 

Ali, ako je pojedinac veoma umoran, i oseća se loše, i ode da spava u ponoć, a ipak je probuđen u 1 sat ujutro i rečeno mu je: „Požar je u dvorištu; samo što ne uđe u tvoju sobu. Brzo, ustani i spasićeš svoj život u zamenu za napor koji činiš”, on neće praviti nikakve izgovore o tome da je umoran, smušen ili bolestan. Umesto toga, čak iako je veoma bolestan, on će napraviti svaki napor da spase svoj život. Očigledno, zbog toga što će postići nešto važno, telo ima energije da uradi šta god može da bi dobilo ono što hoće.

Otuda, dok radi na „Načini za sebe rava”, pojedinac veruje da je to „Jer oni su naši životi i dužina naših dana”. Do stepena do kojeg on oseća da je ovo njegov život, telo ima dovoljno snage da nadiđe sve prepreke, kao što je napisano u alegoriji. Iz tog razloga, u celokupnom čovekovom radu, u učenju ili u molitvi, on treba da fokusira sav svoj rad na postizanje veličine i važnosti rava. Mnogo rada i mnoge molitve treba da se izvrše samo u vezi sa tim. 

U rečima Zohara ovo je nazvano „Uzdizanje Božanskog iz prašine”, što znači uzdizanje kraljevstva nebesa koje je spušteno u prašinu. Drugim rečima, pojedinac ne stavlja na zemlju neki važan predmet, ali neki nevažan baca na zemlju. I, budući da je kraljevstvo nebesa, koje se naziva „Božansko”, „Spušteno do samog dna”, kaže se da pre svake duhovne akcije pojedinac mora da moli da se „uzdigne Božansko iz prašine”. Ovo znači da mi treba da molimo da bismo mogli da osetimo to da je karljevstvo nebesa važno, i da je za „Božansko”, za Šehina vredno naprezati se. I, to je važnost Šehina. 

Sada možemo da razumemo ono što kažemo u molitvi na veče Roš Hašana [Nova godina]: „Daj slavu Tvome narodu”. Ovo izgleda prilično zbunjujuće. Kako je dozvoljeno moliti za čast? Naši mudraci su rekli: „Budite veoma, veoma skromni”, kako onda možemo da molimo za to da nam Stvoritelj dȃ slavu?

Treba da tumačimo zašto mi molimo Stvoritelja za to da On dȃ „...slavu Boga...” Njegovom narodu. To je zato što mi nemamo „slavu Boga”, i „Kraljevstvo Boga je spušteno do samog dna”, što se naziva „Božansko u prašini”. Isto tako, mi nemamo stvarnu važnost za „Načini za sebe rava”. Otuda, na Roš Hašana, u vreme kada mi na sebe preuzimamo kraljevstvo nebesa, mi tražimo od Stvoritelja da On dȃ „slavu Boga” Njegovom narodu, što je da narod Izrael oseća slavu Stvoritelja. I, tada ćemo biti u mogućnosti da držimo Toru i Micvot u potpunosti. 

Otuda, treba da kažemo: „Daj slavu Boga Tvome narodu”, znači tražimo da On da slavu Boga narodu Izrael. To ne znači da će On da dȃ slavu Izraela narodu Izrael, već da će Stvoritelj dati slavu Boga narodu Izrael, jer to je sve što nam treba da bismo osetili važnost i veličinu Dvekut uz Stvoritelja. Kada bismo imali ovu važnost, svaka osoba bi bila u mogućnosti da ulaže napore i ne bi bilo nikoga na svetu ko bi rekao da nema snagu da spasi svoj život, i da želi da ostane poput zveri, kad oseća da je život veoma važan jer može da uživa u životu. 

Ali, ukoliko se ne oseća da život ima smisao, mnogi ljudi izaberu da umru. To je tako jer nijedna osoba ne može da podnosi patnju u svom životu zato što je to protivno svrsi stvaranja, budući da je svrha stvaranja Činiti dobro Njegovim stvorenjima, a to znači da stvorenja uživaju u životu. Otuda, kada osoba vidi da ne može da bude srećna sada, ili makar kasnije, ona može da počini samoubistvo zbog toga što nema cilj u životu. 

Sledi da sve što nam nedostaje jeste „Načini za sebe rava”, da se oseti veličina Stvoritelja. Tada će svi biti u mogućnosti da postignu cilj, što je da prionu uz Njega.

I, treba, isto tako, da tumačimo i reči Rabi Jehošua Ben Perahije – koji je rekao sledeće: 1) Načini za sebe rava 2) Kupi sebi prijatelja 3) Sudi svaku osobu pohvalno.

Imalo bi smisla misliti da se prijateljstvo odnosi na dve osobe istog nivoa u sposobnostima i kvalitetima, jer je njima tada lako da komuniciraju, i da se ujedine kao jedno. I, tada „Oni pomogoše svakom svom prijatelju” poput dvoje ljudi koji grade partnerstvo i svako investira jednaku energiju, resurse i rad. Tada su i dobiti jednako podeljene među njima.

Međutim, ako je jedan od njih viši u odnosu na drugog, što znači da ulaže više novca ili više stručnosti ili više energije nego drugi, tada je i podela dobiti nejednaka. To je nazvano „jedna trećina partnerstvo” ili „jedna četvrtina partnerstvo”. Prema tome, to se ne razmatra za pravo partnerstvo, zato što je jedan višeg statusa od drugog. 

Proizlazi da stvarno prijateljstvo – u kojem svako plaća da bi kupio svog prijatelja – jeste precizno tada kada su obojica jednakog statusa i kada obojica plaćaju jednako. To je poput korporalnog posla, kada obojica sve daju jednako, u suprotnom tu ne može biti stvarnog partnerstva. Otuda, kaže se: „Kupi sebi prijatelja”. Jer povezanost može da postoji  jedino ukoliko su oni jednaki i jedino ukoliko svako kupi sebi prijatelja. 

Ali, s druge strane, ukoliko jedan prijatelj ne vidi da je drugi prijatelj veći od njega, nije moguce da uče jedan od drugoga. No, ako je ovaj drugi veći, on ne može biti prijatelj svom  prijatelju već njegov rav [učitelj/veliki], dok se prvi razmatra za učenika. U to vreme on od prijatelja može da usvoji znanje ili veštine. 

Zbog ovoga je rečeno „Načini za sebe rava i kupi sebi prijatelja”; oba moraju da postoje. Drugim rečima, svako treba na drugog da gleda kao na prijatelja i tada postoji prostor za kupovanje. Ovo znači da svako mora ustupcima da plaća drugome, kao što otac ustupa svoj odmor, radi za svog sina, troši novac na svog sina i sve je to iz ljubavi. 

Međutim, ovde je to prirodna ljubav. Stvoritelj je dao prirodnu ljubav za podizanje dece, da bi svet opstao. Ako bi, na primer, otac podizao decu zato što je to Micva, njegova deca bi imala hranu, odeću i drugo što je neophodno za decu, u stepenu u kojem je on predan držanju svih Micvot. Ponekad bi držao Micvot, a ponekad bi učinio samo minimum i njegova deca bi gladovala do smrti. 

Zbog toga je Stvoritelj roditeljima dao prirodnu ljubav prema njihovoj deci, da bi svet opstao. To nije tako u ljubavi prijateljā. Ovde svako mora sam da pravi velike napore da bi ljubav prema prijateljima potekla iz njegovog srca. 

Isto je i sa „kupi sebi prijatelja”. Jednom kada pojedinac razume, makar intelektualno, da mu je potrebna pomoć i da ne može da radi sveti rad, on, do stepena do kojeg u svom umu to razume, počinje “da kupuje”, to jeste, da pravi ustupke zarad dobrobiti svojih prijateljā. 

To je tako zato što on razume da rad jeste prvenstveno u davanju ka Stvoritelju. Međutim, to je suprotno njegovoj prirodi zato što se čovek rađa sa željom da prima jedino za sopstvenu korist. Prema tome, dat nam je lek kojim se iz samoljublja dolazi do ljubavi bližnjih, i kroz to pojedinac može da dođe do ljubavi Stvoritelja.

Otuda, pojedinac može da nađe prijatelja koji je na istom nivou kao i on. Ali, i nakon toga, on treba da vidi da je njegov prijatelj na višem stepenu od njegovog, i da je njegov prijatelj poput rava, a on poput učenika. I, to je ono što pojedinac ne može uvek da vidi. Ali, ukoliko on svoga prijatelja ne vidi kao rava, kako će učiti od njega? Ovo se naziva „Načini...” i znači akciju za koju se ne traži objašnjenje u umu. Drugim rečima, on mora da prihvati, iznad razuma, da je njegov prijatelj veći od njega, i ovo je nazvano „Načini...”, što je delovanje iznad razuma. 

Baal HaSulam je u eseju „Govor za završetak Zohara” napisao: „Da bi primio prvi uslov, svaki učenik mora da oseća da je najmanji među svim prijateljima. U tom stanju, on može (od svakog prijatelja kada ih vidi kao veće) da primi njihovo ‘uvažavanje veličine’”. Tako, on eksplicitno navodi da svako treba da vidi sebe kao najmanjeg među učenicima.

Ipak, kako pojedinac može da vidi sebe kao najmanjeg učenika? To je moguće jedino iznad razuma. Ovo se naziva „Načini za sebe rava”, što znači da pojedinac svakog od prijateljā razmatra ravom u poređenju sa sobom, a sebe razmatra samo za učenika. 

Za ovo je potreban veliki trud, jer postoji pravilo da su greške drugih uvek vidljive dok se sopstvene greške uvek skrivaju. Ipak, pojedinac mora da vidi drugog kao da je pun vrlina, i treba da mu je vredno to da prihvati ono što drugi kažu ili rade i da uči iz akcija drugih. 

Ali, telo se ne slaže s tim. Zato svaki put kada pojedinac mora da uči od drugog, a to znači da drugog razmatra za većeg od sebe, tada ga taj drugi i obavezuje na trud, i zato telo uzrokuje da pojedinac gledišta i akcije drugih razmatra za bezvredne. Budući da telo hoće da miruje, za njega je bolje i lagodnije ukoliko pojedinac odbaci gledišta i akcije svoga prijatelja, jer tada telo ne mora da ulaže napor.

Zbog toga se ovo naziva „Načini za sebe rava”. To znači da bi prijatelj bio tvoj rav, moraš to da načiniš. Drugim rečima, to nije razumom, pošto razum tvrdi drugačije i ponekad mu čak pokazuje suprotno, da on može da bude rav, a drugi samo njegov učenik. Zato se ovo naziva „Načini...”, što je akcija za koju se ne traži objašnjenje u umu.

3) „I sudi svaku osobu pohvalno”.

Nakon što smo rekli o „Kupi sebi prijatelja”, ostaje pitanje: „Šta je sa ostalim ljudima?” Na primer, ukoliko osoba izabere nekoliko prijatelja iz svoje kongregacije (zajednica) i ostavi druge i ne poveže se s njima, pitanje je: „Kako on treba da ih tretira?” Na kraju krajeva, oni nisu njegovi prijatelji, a uz to, zašto on njih nije izabrao? Verovatno bismo rekli da nije našao vrline u njima da bi mu se isplatilo da se poveže s njima, što znači da ih on ne ceni.

Tako, kako pojedinac treba da tretira ostale ljude u svojoj kongregaciji? A, isto važi za ostale ljude koji nisu među ljudima kongregacije. Kako on treba da ih tretira? Rabi Jehošua Ben Perahija o tome kaže: „Sudi svaku osobu pohvalno”, znači pojedinac treba da sudi svakoga pohvalno. 

Ovo znači da to što pojedinac ne nalazi kvalitete u njima nije njihova greška. Pre će biti da nije u njegovoj moći da bude u stanju da vidi zasluge javnosti. Iz ovog razloga on vidi u skladu s kvalitetima sopstvene duše. To je istinito u skladu s njegovim postignućem, ali ne i u skladu s istinom. Drugim rečima, postoji nešto što je istina po sebi, bez obzira na pojedinca koji postiže. 

Svako razume istinu u skladu sa svojim postignućem, znači da razumevanje istine varira kroz onoga koji postiže. To znači, da se razumevanje istine menja u skladu sa promenama stanja unutar pojedinca koji postiže. 

Ali, prava istina se ne menja u svojoj esenciji. Zato svaki pojedinac može istu stvar da vidi drugačije. Otuda, može biti da je kongregacija, celokupna javnost, sasvim u redu, ali neki pojedinac to može da vidi drugačije u skladu sa sopstvenim kvalitetima. 

Zbog toga se kaže: „I sudi svaku osobu pohvalno”, znači da bi pojedinac i sve druge, pored svojih prijatelja, trebalo da sudi pohvalno – da svi oni sami po sebi vrede i da on nema nikakvih zamerki u pogledu na njihovo ponašanje. Ali, pojedinac vidi tako da sam on ne može ništa da nauči od njih zato što nema jednakost sa njima.

Link - Make for Yourself a Rav and Buy Yourself a Friend (1)


Нема коментара:

Постави коментар