понедељак, 19. април 2021.

ČOVEK UVEK TREBA DA PRODA GREDE SVOJE KUĆE - članak br. 9

 
Čovek uvek treba da proda grede svoje kuće

Članak br. 9, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

„Rabi Jehuda je rekao: ‘Rav je rekao: ‘Čovek uvek treba da proda grede svoje kuće i obuje cipele na svoja stopala’’” (Šabat, 129). Treba da razumemo šta precizno jesu – grede čovekove kuće, i u čemu je važnost cipela, do tačke da je zbog toga vredno da on proda grede svoje kuće i bude u mogućnosti da obuje cipele na svoja stopala. 

Ovo treba da tumačimo, u radu. Reč Korot [grede] čovekove kuće potiče od reči Mikre [incident/događaj], što je sve ono što osoba iskusi u svom domu. Pod reči „čovek” mi podrazumevamo dva razabiranja – njegovo znanje, što je um, i njegove osećaje, što je ono što on oseća u svom srcu – bilo da je to dobro ili loše.

Ovi incidenti, koje iskusimo, bude pitanja iz svakodnevnog života. Ta pitanja se tiču i odnosa između osobe i njenog Stvoritelja, i između osobe i njenog prijatelja.

Pitanja između osobe i Stvoritelja jesu: osoba ima pritužbe da Stvoritelj ne zadovoljava sve njene potrebe. Drugim rečima, Stvoritelj treba osobu da ispuni onim što osoba misli da joj je potrebno, jer pravilo je da Dobro čini dobro. I, ponekad osoba misli – da je njena situacija uvek lošija nego što je to kod drugih ljudi, koji su na višem stepenu nego što je ona.

Sledi da je osoba tada u stanju koje se naziva „špijuni” – što su oni koji klevetaju Proviđenje – jer ona ne oseća užitak i zadovoljstvo u svom životu i teško joj je da kaže: „Jedino će me dobrota i milost pratiti u svim danima mog života”. Tako, u to vreme ona je u stanju „špijuni”.

Naši mudraci su o tome rekli (Berahot [Blagoslovi], 54): „Čovek mora da blagoslovi za loše kao što blagoslovi za dobro”, budući da je osnova judaizma izgrađena na veri iznad razuma. Ovo znači da ne treba da se oslanjamo na ono što intelekt nalaže osobi da misli, govori, i radi, već na veru u dobronamerno, Više Proviđenje. I, precizno kroz opravdavanje Proviđenja, osoba biva nagrađena time da oseti užitak i zadovoljstvo.

Baal HaSulam je dao alegoriju o osobi koja je imala pritužbe i zahteve Stvoritelju da On nije ugodio svim njenim željama. To je poput osobe koja ide ulicom s malim detetom, i dete gorko plače. Svi ljudi na ulici gledaju oca i misle: „Kako je okrutan ovaj čovek, koji može da sluša svog sina dok plače i da ne obraća pažnju na to. Detetov plač čini da je čak i ljudima na ulici žao deteta, ali ne i ovom čoveku koji je njegov otac. I, postoji pravilo: 'Kao što otac ima sažaljenje za svoju decu'”.

Detetov plač je učinio da ljudi odu do njegovog oca i pitaju: „Gde ti je milost?” Tada je njegov otac odgovorio: „Šta da uradim kad moj sin, kojeg ja čuvam poput zenice svog oka, traži od mene da mu dam iglu da bi on počešao svoje oko jer ima svrab u svojim očima? Mogu li biti nazvan „okrutan” jer ne ugađam njegovoj želji, ili da li je to iz milosti što ja neću da mu dam iglu da ne ubode svoje oko i ne ostane slep zauvek?”

Zbog toga, mi moramo da verujemo da sve što nam Stvoritelj daje jeste za naše sopstveno dobro, iako moramo da molimo za svaku nevolju, Stvoritelj će ukloniti ove nevolje sa nas. Međutim, moramo da znamo da su molitva i odobrenje molitve dve odvojene stvari. Drugim rečima, ako mi izvršavamo ono što moramo, tada će Stvoritelj učiniti ono što je dobro za nas, kao u prethodnoj alegoriji. O tome je rečeno: „I, Gospod će učiniti ono što Njemu izgleda dobro”.

Isti princip se primenjuje i kada je u pitanju odnos pojedinca i njegovog prijatelja. Prethodno smo rekli da čovek treba da proda grede svoje kuće i obuje cipele na svoja stopala. Drugim rečima, to da pojedinac treba da proda grede svoje kuće znači – sve incidente koje je njegova kuća iskusila u pogledu na ljubav prijateljā.

Pojedinac može da ima pitanja i pritužbe u vezi sa svojim prijateljem, jer on radi predano u ljubavi prijateljā, mada ne vidi odziv na njihovoj strani koji bi mu pomogao na bilo koji način. Svi oni se ponašaju u neskladu sa njegovim razumevanjem kakva ljubav prijateljā treba da bude, to jeste da bi svako od njih svom prijatelju trebalo da se obraća sa stavom uvažavanja, kao što je to slučaj kod istaknutih individualaca. 

Isto tako, što se tiče akcija, pojedinac na strani prijateljā ne vidi akciju iz koje može da se vidi da ovde vlada ljubav prijateljā. Umesto toga, sve je uobičajeno, kao što je i među običnim ljudima koji još nemaju interes da se okupe i da odluče da grade društvo gde postoji ljubav prijateljā, gde svako brine za dobrobit drugog.

Tako, sada pojedinac vidi da nema nikoga za koga bi rekao da se angažuje u ljubavi prijateljā. I, budući da oseća da je on jedini koji ide ispravinm putem i da na svakog gleda s prezirom i prekorom, to se naziva „špijuni”. To jeste, on špijunira svoje prijatelje da vidi da li se oni ponašaju ispravno prema njemu u pogledu na „Voli svoga prijatelja”. I, budući da on stalno čuje da prijatelji po ceo dan propovedaju o tome da je ljubav drugih najvažnija, on hoće da vidi da li ono što oni govore jeste ono što i rade.

I, tada on vidi da su to sve prazne reči. On otkriva da čak ni u obraćanju nema ljubavi drugih, a to je najmanja stvar u ljubavi drugih. Drugim rečima, ako on nekome postavi pitanje, ovaj mu odgovara nehajno, ravnodušno, ne na način kako se odgovara prijatelju. Umesto toga, sve je hladno, kao da hoće da ga se otarasi. 

I, ne pitajte me: ako ja već razmišljam o ljubavi drugih, zašto kritikujem to da li me moj prijatelj voli ili ne, kao da je ljubav prijateljā uspostavljena na osnovi samoljublja, i zbog toga hoću da vidim šta je moje samoljublje dobilo iz ovog angažovanja? To nije ono što ja mislim, već ja stvarno hoću ljubav drugih.

I, zbog toga sam ja i bio zainteresovan za uspostavljanje ovog društva, da bih video da se baš svako angažuje u ljubavi drugih, tako da bih kroz to uvećao delić sile koju imam u ljubavi drugih i da bih imao snagu da se angažujem u ljubavi drugih snažnije nego što to mogu sam. Ali, sada ja vidim da nisam dobio ništa, jer vidim da čak nijedan od njih ne radi kako treba. Prema tome, bilo bi bolje da nisam bio sa njima i da nisam učio iz njihovih akcija. 

Na to postoji i odgovor: ukoliko je društvo uspostavljeno tako da u njemu budu određeni ljudi, i kada se oni okupe, mora da je postojao neko ko je želeo da se uspostavi specifično ova „skupina”. Prema tome, ovi ljudi su izabrani tako da bi videli da oni zapravo odgovaraju jedan drugom. Drugim rečima, svaki od njih je imao bar iskru ljubavi drugih, ali ta iskra nije mogla da zapali Svetlost ljubavi tako da sija u svakome od njih, i otuda su se oni složili da se ujedine tako da bi se sve iskre ujedinile u jedan veliki plamen. 

Otuda, i sada, kada prijatelj špijunira, treba to da nadiđe i da kaže: „Isto onako, kao što su svi oni bili istog mišljenja, da moraju da idu putem ljubavi drugih, tada kada je društvo uspostavljeno, tako je i sada”. I, kada svako sudi svoje prijatelje pohvalno, sve iskre će se zapaliti još jednom i ponovo će nastati jedan veliki plamen.

To je kao što je Baal HaSulam jednom rekao, kada je pitao: „U čemu je savez između dva prijatelja?” Tora kaže (Postanje, 21:27): „I, Avraam uze ovce i volove, i dade ih Avimelehu; i njih dvojica sačiniše savez”. On je pitao: „Ako njih dvojica vole jedan drugoga, naravno da oni čine dobro jedan drugome. I, prirodno, kada nema ljubavi između njih, jer je ljubav izbledela iz nekog razloga, oni ne čine dobro jedan drugome. Kako onda sačinjavanje  saveza između njih pomaže?” 

On je odgovorio da savez koji oni sačine nije za sada, budući da sada, kada oni osećaju  ljubav između sebe, nema potrebe za savezom. Umesto toga, savez se pravi s namerom za budućnost. Drugim rečima, moguće je da nakon nekog vremena oni neće osećati ljubav koju osećaju sada, i tada će im biti potreban savez da bi njihovi odnosi bili kao i pre. Zbog toga se i sačinjava savez.

Isto tako, vidimo da iako oni sada ne osećaju ljubav tako kao što je to bilo kada je društvo uspostavljeno, svako mora i dalje da nadilazi svoje gledište i da ide iznad razuma. Time, sve će biti ispravljeno i svako će suditi svoga prijatelja pohvalno.

Sada možemo da razumemo reči naših mudraca: „Čovek uvek treba da proda grede svoje kuće i obuje cipele na svoja stopala”. Reč Min’alim [cipele] dolazi od reči Ne’ilat Delet [zaključavanje vrata], znači zatvaranje. Jednom kada je pojedinac špijunirao svog prijatelja – gde Rigel [špijunirao] dolazi od reči Raglaim [stopala/noge] – on treba da „Proda grede svoje kuće”, i to znači da „proda, zatvori” sve ono što se dogodilo u njegovoj kući u odnosima između njega i njegovih prijatelja, a što su sve špijuni koje on ima, koji klevetaju prijatelje. 

Tada, to da „proda sve” znači da ukloni sve incidente koje su mu špijuni doneli i umesto toga da obuje cipele na svoja stopala. Znači da pojedinac treba da zaključa špijune tako kao da oni više ne postoje u zemlji, i time će on zatvoriti sva pitanja i zahteve koje je imao u vezi s njima. I, tada će sve doći na svoje mesto u miru.

Link - One Should Always Sell the Beamsof His House


Нема коментара:

Постави коментар