ČUJ NAŠ GLAS

 

Čuj naš glas

Članak broj 39, Tav–Šin-Mem-Hey, 1984 – 85. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)   

U Slihot [molitve za praštanje („Dani praštanja” pred Novu Godinu)] mi kažemo: „Čuj naš glas, Gospode Bože naš, (Adonaj Elokim) smiluj se i sažali na nas, poželi našu molitvu i primi je milostivo”. U litanijama („Tahanun”) ponedjeljkom i četvrtkom mi kažemo: „Sažali se na nas, o Gospode (Adonaj Elokim), Tvojom milošću i ne daj nas u ruke okrutnih. Zašto da nacije kažu: ‘Gde je njihov Bog?’ Čuj naš glas i praštaj nam i ne ostavi nas u rukama naših neprijatelja da izbrišu naše ime. Ipak, mi nismo zaboravili Tvoje Ime; molimo Tebe, ne zaboravi nas”.  

Treba da razumemo zašto se završava sa „Ipak, mi nismo zaboravili Tvoje Ime; molimo Tebe, ne zaboravi nas”. To ukazuje na razlog iz kojeg tražimo da nam Stvoritelj pomogne, jer se kaže: „Ipak, mi nismo zaboravili Tvoje Ime”. I rečeno: „Ipak, mi nismo zaboravili Tvoje Ime,” jeste razlog i uzrok iz kojeg kažemo: „molimo Tebe, ne zaboravi nas”. 

Da bismo razumeli prethodno rečeno, moramo da znamo ko su nacije koje postavljaju jeretička pitanja, budući da kažemo: „Zašto da nacije kažu: ’Gde je njihov Bog?’” Takođe, treba da razumemo zašto kažemo Stvoritelju: „Ne daj nas u ruke okrutnih”. Ko su okrutni? Isto tako, da nismo bili stavljeni u ruke okrutnih u izgonu, ne bi bilo tako strašno i ne bismo morali da molimo da budemo izbavljeni iz izgona među nacijama. 

Objasnićemo ovo sa stanovišta duhovnog rada. Budući da smo rođeni nakon Cimcum (ograničenje) i skrivenosti, i budući da je jedino želja za primanjem otkrivena u nama, ona nam dopušta da razumemo da treba da radimo jedino za sopstvenu korist. Time što smo porobljeni samoljubljem, mi postajemo udaljeni od Stvoritelja. Znano je da se blizu i daleko odnose na jednakost i različitost forme. 

Iz ovog razloga, kada je pojedinac uronjen u primanje zarad sebe, on je odvojen od Života Živih. Naravno, on ne može da oseti okus Tore i Micvot, jer jedino kada veruje da izvršava zapovesti zarad Stvoritelja, a ne za sopstvenu korist, on može da prione uz Davaoca Tore. Budući da je Stvoritelj izvor života, u to vreme pojedinac oseća okus života i naziva Toru „Tora Života” („Tora Šaim”), i stih „Ovo je tvoj život i dužina tvojih dana” postaje istina. 

Ali tokom odvojenosti (od Stvoritelja) pojedinac oseća samo tamu. Iako su naši mudraci rekli: „Čovek uvek treba da se angažuje u Tori i Micvot Lo Lišma, i iz Lo Lišma on će doći do Lišma”, za to postoji mnogo uslova. Prvo, pojedinac mora da ima potrebu da postigne Lišma. Zato on misli: „Šta ja gubim angažujući se u Lo Lišma? - zato uvek moram da pamtim razlog iz kojeg učim Lo Lišma. To nije zbog toga da bih primio korporalnu ili duhovnu nagradu. Tačnije, razlog što učim Lo Lišma jeste taj da bih tako postigao stepen Lišma”. 

U to vreme u pojedincu se budi i pitanje: „Zašto da radim za nešto što mi nije potrebno?” To je zato što njemu dolazi telo i kaže: „Šta ću ja dobiti od tvoje želje da radiš da bi davao, što se naziva Lišma? I ako se trudim u Lo Lišma, da li ću primiti to što je važno i što se naziva Lišma?” 

Zapravo je suprotno. Jer ako pojedinac svom telu kaže: „Radi u Tori i Micvot Lo Lišma što je uslov uz koji ćeš postići Lišma”, telo će ga sigurno ometati, budući da je cilj pojedinca da postigne Lišma. Telo pojedincu donosi mnogo razloga iz kojih on ne može da radi rad Lo Lišma. 

Možda je ovo razlog iz kojeg telo ometa ljude koji Lo Lišma uče tako da bi došli do Lišma, i ne pušta ih da se angažuju čak ni u Lo Lišma, jer se telo plaši „da će čovek postići svoj cilj - Lišma”. 

Ovo nije tako za onu vrstu ljudi koji ne uče sa namerom da postignu Lišma već se u Tori i Micvot angažuju zato što nam je Stvoritelj zapovedio da držimo Njegovu Toru i Micvot, a zauzvrat ćemo primiti nagradu u sledećem svetu (svetu koji će doći). Tokom učenja Tore oni nisu usmereni ka izlasku iz samoljublja i ka tome da budu u stanju da drže Toru i Micvot jedino zarad davanja. I budući da pojedinac ne ide protiv tela, znači protiv samoljublja, telo se ne buni mnogo protiv držanja Tore i Micvot, jer je gledište tela da će ono tako zadržati sve pod svojom upravom, što znači u samoljublju. 

Ali, što se tiče onih koji nameravaju da tokom svog angažovanja u Tori i Micvot budu nagrađeni sa Lišma, njima je teško da izvršavaju čak i Lo Lišma, jer se njihovo telo boji da će oni izaći iz samoljublja i da će raditi sve za Stvoritelja, ne ostavljajući ništa za telo. Sledi da postoji razlika čak i u Lo Lišma, znači u samoj nameri Lo Lišma. Ako je namera pojedinca da ostane u Lo Lišma i da ne ide dalje, to jeste da postigne Lišma, on može da istraje u učenju Tore, zato što njegovo telo tada ne pruža veliki otpor. 

Ali ako se pojedinac, dok se angažuje u Lo Lišma, usmeri tako da postigne Lišma, on se time suprotstavlja telu. I premda je istina to da se on i dalje angažuje u Lo Lišma, budući da je cilj da postigne Lišma, telo će pružati otpor svakom pokretu i biće prepreka svakoj sitnici. 

I, oni koji ne idu prema cilju da postignu Lišma smeju se gledajući na prepreke na koje nailaze ljudi koji idu putem da postignu Lišma. I kažu da ih ne razumeju, jer ovi svaku malu stvar uzimaju kao visoku planinu, i svaka mala stvar postaje velika prepreka za njih, tako da moraju da crpe veliku snagu za svaki pojedini pokret. I pošto ih ne razumeju, govore im: „Pogledajte i sami i videćete koliko je vaš put neuspešan. Mi, hvala Bogu, učimo i molimo, i telo nema snagu da nas odvrati od angažovanja u Tori i Micvot. Ali, vi na vašem putu sami kažete da svaka mala stvar koju radite jeste kao da osvajate visoku planinu”.

Ovo možemo da uporedimo sa onim što su naši mudraci rekli (Sukka, 52): „U budućnosti (odnosi se na dane Mesije), Stvoritelj će uzeti zlu inklinaciju i ubiti je pred pravednicima i pred zlima. Pravednicima će to izgledati kao visoka planina, zlima će to izgledati poput debljine dlake”. Iako se ovde raspravlja o danima Mesije, mi odatle možemo da uzmemo primer, i da objasnimo da se oni koji nameravaju da postignu Lišma razmatraju za pravednike, jer njihov jedini cilj je da budu pravednici, što znači da će njihova namera biti jedino za Stvoritelja. Oni zlu inklinaciju razmatraju za visoku planinu. 

Oni koji nemaju cilj da postignu Lišma, znači da izađu iz samoljublja, razmatraju se za one koji su „zli”, jer zlo, koje se naziva „primanje zarad primanja”, ostaje u njima. Oni sami i ne govore o tome da bi izašli iz samoljublja, i zla inklinacija je njima nevažna, i izgleda im poput debljine dlake.

Ovo je slično priči koja govori o Rabi Bonimu: Njega su u tadašnjem nemačkom gradu Dancig (Gdanjsk), pitali zašto su Jevreji u Poljskoj lažovi i nose prljavu odeću, dok su Jevreji u Nemačkoj istinoljubivi i nose čistu odeću. Rabi Bonim je odgovorio da je to kao što je to Rabi Pinhas Ben Jair rekao (Avoda Zara, 21): „Rabi Pinhas Ben Jair je rekao: ‘Tora vodi ka oprezu, čistota vodi ka uzdržavanju, a strah od greha vodi ka svetosti’”. 

Prema tome, kada su Jevreji iz Nemačke počeli da usvajaju čistotu, zla inklinacija im je došla i rekla: „Neću vam dopustiti da se angažujete u čistoti, zato što čistota vodi i ka drugim stvarima dok na kraju ne stignete i u Keduša. Sledi da vi hoćete da vam ja dozvolim da postignete Keduša. To se neće dogoditi!” Šta su oni mogli da urade? Pošto su težili ka čistoti, obećali su zloj inklinaciji da ukoliko prestane da se meša u njihov rad na čistoti, oni neće ići dalje, te nema razloga da se ona plaši toga da bi oni mogli da postignu Keduša, i budući da su istinoljubivi održaće ovo obećanje. Iz ovog razloga Jevreji iz Nemačke su čisti, jer ih zla inklinacija ne ometa.

Kada je zla inklinacija videla da se Jevreji iz Poljske angažuju u čistoti, zla inklinacija je, takođe, došla i do njih i htela da ih spreči, zato što se bojala da bi oni mogli da postignu Keduša, a ona se tome protivi. Oni su joj rekli: „Mi nećemo ići dalje”. Ali šta su oni uradili? Kada ih je ona pustila, oni su nastavili da idu dok nisu došli do Keduša. Kada je zla inklinacija videla da su oni lažovi, ona se odmah sukobila sa njima oko čistote. Prema tome, zbog toga što su Jevreji iz Poljske lažovi, za njih je teško da hodaju u čistoti. 

Na isti način treba da razumemo one koji se angažuju Lo Lišma i kažu da su nam naši mudraci obećali da ćemo iz Lo Lišma doći do Lišma, i da zbog toga mi ne treba da ulažemo velike napore da to postignemo, već će to doći na kraju. Prema tome, ovde nemamo posla sa gledištem po kojem uvek treba da se setimo da sve što radimo u Tori i Micvot jeste zato da postignemo Lišma (za Stvoritelja), i da je to naša nagrada i ono što čekamo. 

Prema tome, potrebno je angažovati se u Lo Lišma i Lišma će doći na kraju, kao što su nam naši mudraci obećali. To je ono zbog čega zla inklinacija neće doći da ih skrene sa angažovanja Lo Lišma, budući da vidi da oni nemaju nikakvu želju da postignu Lišma, i tako ih ona uopšte ne uznemirava, kao što je to opisano u priči o Rabi Bonimu.      

Ali, to nije slučaj sa onima koji žude da postignu Lišma, gde zla inklinacija vidi da se oni angažuju u Lo Lišma jedino zato što nema drugog načina osim da počnu u Lo Lišma, kao što su naši mudraci rekli: „Čovek ne treba da se angažuje u Lo Lišma osim ako to nije zbog toga da iz Lo Lišma stigne do Lišma” i oni sede i iščekuju: „Kada ću već jednom dostići Lišma?” 

Kada zla inklinacija vidi da oni ulažu napor da bi kroz lek Lo Lišma došli do Lišma, ona im odmah dolazi i sve radi da bi ih omela, tako da oni ne postignu Lišma. Ona im iz straha (da će oni stići do Lišma) ne dozvoljava da rade čak ni male stvari Lo Lišma, budući da oni ulažu napor da dođu do Lišma, kao što je navedeno u odgovoru Rabi Bonima.    

U skladu sa tim, postoje dva razbiranja u Lo Lišma: 1) Cilj čoveka u Lo Lišma jeste da postigne Lišma. I on uvek ispituje da li je u svom radu već napravio korak da bi stigao do Lišma. Kada vidi da se nije pomerio ni za pedalj, on žali zbog toga i predstavlja sebi da još nije ni počeo da radi rad Stvoritelja, jer njegova mera u Tori i Micvot jeste to koliko može da se usmeri ka Stvoritelju. Zbog toga, kada vidi da ne može da se usmeri ka Stvoritelju čak ni u najmanjoj meri, on oseća kao da nije uradio ništa u radu Stvoritelja i razmatra sebe za praznu posudu koja neće uspeti.  

U to vreme on počinje duboko da promišlja o svojoj svrsi. Dani prolaze i on ne može da izađe iz svog stanja i vidi da sve što hoće jeste samoljublje! Još i gore, svakoga dana, umesto da na prepreke u radu gleda kao da su beznačajne, on ih vidi kao da su visoke planine; on uvek vidi veliku prepreku ispred sebe koju ne može da nadiđe.

Baal HaSulam je rekao da pojedinac napreduje precizno u ovim stanjima koja se nazivaju „stanja Ahoraim”. Međutim, pojedincu nije dozvoljeno da to vidi kako to ne bi razmatrao za Panim, jer kada pojedinac vidi da napreduje, snaga njegove molitve slabi zato što tada vidi da situacija nije tako loša, budući da on ipak napreduje, iako malim koracima. Možda će trajati malo duže ali, on se ipak kreće. Ali, kada vidi da nazaduje tada on moli i molitva je sada iz dubine srca, u skladu sa merom patnje koju oseća usled svog lošeg stanja. 

Ali razumećete to što kažemo u litaniji (molitva “Tahanun”) „Sažali se na nas, o Gospode (Adonaj Elokim), Tvojom milošću i ne daj nas u ruke okrutnih”. Mi moramo da znamo ko su okrutni. Kada govorimo o individualnom radu jednog čoveka treba da znamo to da je čovek kolektiv. To jeste, pojedinac unutar sebe isto tako sadrži i nacije sveta. Ovo znači da on ima požude i gledišta nacija sveta, i on je u izgonu među nacijama sveta koje postoje unutar njega. Ovo se naziva „ruke okrutnih”.  

Mi tražimo od Stvoritelja: „Ne daj nas u ruke okrutnih”. U korporalnom, okrutna osoba je ona koja nemilosrdno donosi nevolje ljudima, ne brinući o tome što povređuje druge. Slično tome, kada pojedinac u radu Stvoritelja hoće da preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa, gledišta nacija sveta koja su unutar njega dođu i muče ga klevetom koju od njih čuje. On mora da se bori sa njima, ali one su jače od njega i on se predaje i primoran je da ih posluša.  

Ovo ga boli i muči, kao što je napisano: „I deca Izraela su uzdisala iz rada, i zapomagala su, i njihov plač iz rada se uzdigao do Boga i Bog je čuo njihov vapaj”. Tako, vidimo da patnja čoveka, koja je zbog zle inklinacije, jeste razlog zašto je njemu potrebno mesto molitve. Sledi da precizno tada kada je on u ratu sa zlom inklinacijom i misli da ne može da napreduje, precizno tu on ima mesto za napredovanje.   

Baal HaSulam je rekao da pojedinac ne može da ceni važnost vremena kada ima ozbiljan kontakt sa Stvoriteljem. Sledi da on oseća da je u rukama okrutnih, i da nacije sveta u njemu nemaju milosti nad njim, i da je njihova okrutnost protiv njega specifično tada kada ga pitaju, kao što je napisano: „Zašto da nacije kažu: ‘Gde je njihov Bog?’” Ovo je pitanje jeresi, što jeste da one hoće u njemu da unište ime Izrael, kao što je napisano: „Nemoj da nas ostaviš u rukama naših neprijatelja da izbrišu naše ime”.  

Sledi da glavna stvar koju oni hoće jeste to da iskorene veru Izraela u Stvoritelja. Sa ovim argumentima oni odvajaju pojedinca od Stvoritelja, tako da on ne može da se poveže sa Stvoriteljem, prione Životu Živih i oseti okus duhovnog života. Zbog ovoga pojedinac kaže da iako svakoga dana čuje duh njihove jeresi, kao što je napisano: „Zašto da nacije kažu: ‘Gde je njihov Bog?’”, ipak „mi nismo zaboravili Tvoje Ime”, znači da se on i dalje seća adrese, kome da se obrati.  

To jeste, iako samo Stvoritelj ostaje u nama, a ne ono što je u Imenu, budući da oni uzrokuju to da Ime koje ostaje u nama bude suvo i bezukusno, ipak „mi nismo zaboravili Tvoje Ime”. Zbog ovoga mi tražimo „Molimo Tebe, ne zaboravi nas”, što znači da će nam On dati snagu da priđemo Njemu da bismo mogli da postignemo ono što je uključeno u Sveto Ime.

Link - Hear Our Voice