ŠTA ZNAČI, U RADU, "KADA SU IZRAEL U IZGONU, ŠEHINA JE SA NJIMA"

Šta znači, u radu, “Kada su Izrael u izgonu, Šehina je sa njima”

Članak broj 5, 1988. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

U Megila (deo 29) napisano je: „Tania Rabi Šimon Ben Johai kaže: ‘Dođite i vidite da Izrael su voljeni pred Bogom; gde god da su izgnani, Šehina je sa njima, kao što je rečeno: ‘I, Gospod, tvoj Bog  vratio se iz tvog zarobljeništva’. Nije rečeno: ‘...vratiće se...’, nego ‘...vratio se...’, što ukazuje na to da se i Stvoritelj  sa njima vratio iz izgona’”.

Mi treba da razumemo sledeće, u radu: 1) Šta nam u radu daje to što je i Šehina takođe u izgonu. To jeste, kakva je korist od toga što je i Šehina u izgonu, kao što je napisano da: „Izrael su voljeni pred Bogom”, i da je i Šehina, takođe, u izgonu. I mi treba da razumemo šta se ovime dodaje našem radu. Drugim rečima, kakvu ispravku imamo iz toga što je i Šehina u izgonu? 

2) Šta znači to što su naši mudraci rekli: „To je tuga Šehina koja je u izgonu”? Naši mudraci su, isto tako, rekli: „Osoba treba da žali zbog tuge Šehina”. Ali, kako može da se kaže da Gore postoji tuga, i da moramo od Stvoritelja da tražimo da uzdigne Šehina iz prašine? 

3) Šta u radu znači to da mi treba da razumemo da je Šehina u prašini, i da ona ne može sama da se uzdigne, već je potrebno da je uzdigne Stvoritelj?

4) Da bi Stvoritelj uzdigao Šehina, mi moramo da molimo za to. To je kao da bez naše molitve Stvoritelj ne može da je uzdigne iz prašine. 

Da bismo sve ovo razumeli, prvo moramo da razumemo koje razabiranje nazivamo Stvoritelj, a koje razabiranje nazivamo Šehina. Baal HaSulam je dao komentar na ono što je napisano u Zoharu: „On je Šohen (onaj koji obitava – muško), a ona je Šehina (mesto gde obitava Šohen)”. Mi treba da znamo da mnoga razabiranja koja pravimo u Višim svetovima jesu jedino iz perspektive primaoca. Ali, što se tiče Stvoritelja, napisano je: „Ja, Gospod, se ne menjam”. Prema tome, svi svetovi se razabiraju kroz dva razabiranja: 1) Stvoritelj, koji je Šohen. On se naziva „Svetlost”, „Onaj koji utiče”, „Davalac”, i „Onaj koji oživljava”. 

2) Mesto gde se otkriva Stvoritelj je mesto gde osećamo Njega i postižemo Njega, u Kli koja ima jednakost forme sa Njim, i ova ispravka je nastala nakon Cimcum. U skladu s tim on, Baal HaSulam, je rekao da se mesto gde se otkriva Šohen naziva Šehina. Otuda, to nisu dva odvojena razabiranja već su to Svetlost i Kli. Svetlost se naziva Šohen, a Kli u koju se Svetlost odeva naziva se Šehina. 

U skladu sa njegovim rečima, čitav rad koji je pred nama treba da tumačimo u vezi sa ispravkom stvorenja, što je zapravo ispravka Kelim. To jeste, Stvoritelj hoće da dȃ Više obilje Njegovim stvorenjima, i potrebno je da posude budu podesne za primanje obilja, tako da obilje ne ode do onih spoljašnjih. Jedino  je ovo naš rad, i ništa više.

Sledi da Šohen hoće da bude otkriven, a to znači da će se stvorenjima otkriti užitak i zadovoljstvo. Emanatoru pripisujemo jedino uticaj i davanje, jer je to svrha stvaranja. 

Međutim, iz perspektive nižih, Kli, u kojoj treba da se otkriju užitak i zadovoljstvo,  je želela  jednakost forme sa korenom, to jeste, da bude davalac poput korena, i zato je rekla da ona neće primiti zarad primanja, i postavila je Cimcum nad posudom koja prima zarad primanja. 

I, jedino kada postoji mogućnost da se usmeri ka davanju, Kli prima užitak i zadovoljstvo. To je nastalo u Višim svetovima, koji se razmatraju za koren duša, što znači da duše primaju obilje jedino pod uslovima koji se nazivaju „zarad davanja”. Ovo uzrokuje da se odloži otkrivanje užitka i zadovoljstva, sve dok niži ne budu podesni da prime obilje. 

Sledi da ukoliko niži ne obezbede mesto gde Šohen može da se otkrije, jer nemaju snagu za nameru da prime dar koji Šohen hoće da im dȃ – tako da primanje bude zarad davanja – tada se to naziva „tuga Šehina”. To jeste, Stvoritelj ne može da im dȃ užitak i zadovoljstvo, iako je to Njegova volja, jer Njegova volja jeste – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. 

Sledi da „tuga Šehina” znači to da Stvoritelj žali zato što On ne može da dȃ užitak i zadovoljstvo, zbog toga što stvorenja ne mogu da obezbede mesto podesno za primanje. I, ukoliko bi im On dao užitak i zadovoljstvo, sve bi otišlo do Sitra Ahra (druga strana). Otuda, On ne može da dȃ užitak, iako On to hoće. 

Iz ovoga razumemo da čovek treba da žali zbog tuge Šehina. Pitali smo: zašto Stvoritelj ne uzdigne Šehina iz prašine, već mora da traži od nižih da se usmere tako da njihove akcije – ono što oni rade – budu jedino sa namerom „uzdići Šehina iz prašine”? 

Odgovor je da sve što Stvoritelj daje jeste užitak i zadovoljstvo, što je Njegova svrha – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. Ali, da bi uzdigli Šehina iz prašine, što znači da Stvoritelj može da dȃ obilje, i da obilje ne ode do Sitra Ahra, to može da bude jedino kada niži ne žele da prime zarad sebe, već jedino zarad davanja. 

Ipak, ovo se odnosi na rad čoveka, a ne na Stvoritelja. Ono što se odnosi na Stvoritelja jeste davanje. Međutim, „nedavanje” se ne odnosi na Stvoritelja, već na stvorenja. Otuda, ni stvorenja ne žele da primaju zarad sebe, već žele da primaju jedino kada je to zarad davanja. To je kao što su naši mudraci rekli: „Sve je u rukama nebesa, osim straha nebesa”. 

Baal HaSulam je tumačio – „sve što Bog daje”. I, „sve” znači da svako dobro koje je dato, daje Stvoritelj. A, „strah nebesa”, što je strah da se ne primi zarad sebe, to je ono što mora da uradi čovek. Prema tome, na čoveku je to da ispravi sebe tako da Stvoritelj može da dȃ užitak i zadovoljstvo. 

Tako, pitanje je: koja je dobrobit od rada čoveka zarad Stvoritelja? Šta je to što je potrebno da bismo radili zarad Stvoritelja? Šta Stvoritelj dobija od rada čoveka? Možemo da kažemo da je to samo jedno – mesto gde On može da dȃ užitak i zadovoljstvo, što je i bila Njegova volja pri stvaranju sveta – da Čini dobro Njegovim stvorenjima. 

Prema tome, kada kažemo „tuga Šehina”, to je kada Stvoritelj stvorenjima ne može da otkrije užitak i zadovoljstvo. Sledi da tuga postoji zbog toga što On ne može da čini dobro Njegovim stvorenjima. To se naziva „tuga Šehina”, što je tuga jer On ne može da daje u Kelim. I, kao što smo prethodno rekli – (sveukupnost) Kelim se nazivaju Šehina, što je mesto gde može da boravi Šohen. 

Razlog iz kojeg mi sve svoje akcije treba da usmerimo prema tuzi Šehina jeste taj što mi treba da postignemo jednakost forme, koja se naziva „zarad davanja i ne  zarad toga da se primi zarad sebe”. Pravilo je da čovek ne može da radi bez svrhe. Prema tome, on mora pred sobom da vidi šta on hoće od svog truda, to jeste šta hoće da postigne u životu, tako da zna da ukoliko to dobije, on će biti najradosniji čovek na svetu. 

Otuda, njemu se kaže da ništa nije veće niti važnije od toga da zadovolji volju Stvoritelja, a ne želju za primanjem zarad sebe. U to vreme pojedinac treba da zna čega nema u Kraljevoj palati, a što on može da nadoknadi. To jeste, šta je to što Stvoritelju uzrokuje tugu, šta je to što On očekuje da se dȃ, i ukoliko se to dȃ, On će biti radostan. 

Na ovo dolazi odgovor da čovek treba da žali zbog tuge Šehina, kao što je prethodno pomenuto. Jer, čini se kao da je Stvoritelj tužan što ne može da dȃ užitak i zadovoljstvo stvorenjima, kao što je rečeno u alegoriji u Midraš, da je to poput kralja koji ima palatu prepunu obilja, ali nema goste. 

Da bismo razumeli prethodnu alegoriju (Midraš), možemo da koristimo i drugi primer, alegoriju o čoveku koji je pripremio venčanje za svog sina i naručio hranu za pet stotina gostiju, ali iz nekog razloga, niko nije došao i jedva da je bilo Minjan (10 ljudi) za Hupa (svadbena svečanost). Kakvu li je tugu osećao taj čovek koji je pripremio hranu za pet stotina ljudi, a oni nisu došli? 

Upravo iz tog razloga, pojedinac treba da radi da bi bio nagrađen time da bude u stanju da dȃ zadovoljenje Stvoritelju time što će od Njega da primi užitak i zadovoljstvo. Onaj koji postigne ovaj stepen jeste najradosnija osoba na svetu. 

Ali, ukoliko pojedinac izvršava Toru i Micvot zarad toga da mu Stvoritelj dȃ obilje u posude primanja jer hoće sebe da osladi, tada se on udaljava od obilja, zato što Više obilje može da dođe jedino u posude davanja. Otuda, razlog iz kojeg pojedinac izvršava Toru i Micvot mora da bude to da će on biti među onima koji žele da daju zadovoljenje Stvoritelju, kao u prethodnoj alegoriji. 

Ali, budući da je čovek rođen sa Kli za primanje zarad sebe, kako onda on može da promeni svoju prirodu i da kaže da on ne brine za sebe ni na koji način, i jedino što ga boli i zbog čega žali jeste tuga Šehina, to jeste tuga koja, naizgled, postoji Gore, zato što Njegova volja ne može da se ispuni. 

To jeste, Njegova volja jeste da čini dobro, ali On dobro ne može da dȃ kada stvorenja nemaju podesne Kelim da to dobro prime. I, izvršavanjem Tore i Micvot stvorenja će moći da načine podesne Kelim, jer je to kao što su naši mudraci rekli: „Ja sam stvorio zlu inklinaciju; Ja sam stvorio Toru kao začin”. Iz tog razloga, pojedinac radi svom svojom snagom na tome da izvršava Toru i Micvot da bi time izašao iz samoljublja i bio nagrađen posudama davanja. Tada će on moći da donese zadovoljenje Stvoritelju, od kojeg prima užitak i zadovoljstvo.

Time ćemo razumeti ono što je u vezi sa drugim pitanjem: kako može da se kaže da Gore postoji tuga i nedostatak? Odgovor je da je to zbog toga što On hoće da dȃ obilje stvorenim stvorenjima, a ona obilje ne mogu da prime zbog nejednakosti forme. A, to što On ne može da čini dobro na mestu koje se naziva Šehina, gde Šohen mora da se otkrije, naziva se „tuga Šehina”. To znači da tuga dolazi zbog toga što ne postoji mesto gde Šohen može da boravi. Šehina se naziva Kli, što je mesto gde se otkriva Svetlost.  

Tako, sada možemo da razumemo ono što je u vezi sa trećim pitanjem: šta u radu znači to da je Šehina spuštena u prašinu, i da Stvoritelju treba to da stvorenja uzdignu Šehina iz prašine, kao da Sam On to ne može da učini? 

Treba da tumačimo da mesto gde Šohen može da se otkrije jeste mesto gde postoji Kli sa namerom zarad davanja, a za stvorenja koja su rođena sa željom da prime za sebe, mesto davanja naziva se „okus prašine”, zbog toga što je to protiv njihove prirode. Otuda, svaki put kada stvorenja žele da rade sa namerom zarad davanja, ona u tome osećaju okus prašine, jer je to protiv njihove prirode. Tako, stvorenja moraju da izvršavaju dela i akcije kojima mogu da isprave to mesto tako da ono bude podesno da stvorenja prime užitak i zadovoljstvo. 

Otuda, kada govorimo o ispravci Kelim, niži mora da ispravi sebe da bi bio u mogućnosti da primi. I, u skladu sa  pravilom: svako mora da vidi da je u redu i da može da radi ono što i treba da radi. Tako, ono što davalac treba da radi odnosi se na davaoca, a ono što primalac treba da radi odnosi se na primaoca. To jeste, primalac treba da pokuša da ima podesne Kelim, što je tada kada Klipot ne mogu od njega da uzmu ono što on primi. Drugim rečima, primalac treba da pokuša da bude u stanju u kojem ima cilj da daje tokom primanja, inače Viša Svetlost neće moći da uđe u ove Kelim zbog nejednakosti forme. Iz tog razloga, niži mora da poveća kvalitet davanja da bi od Gore primio Više obilje. 

Sada možemo da razumemo odgovor na pitanje: kako nama u radu pomaže rečeno: „Kada su Izrael u izgonu, Šehina je sa njima”? I, naši mudraci su o tome rekli (Tanhuma, Nicavim 1): „Kada nevolje dođu Izraelu, oni se pokoravaju i mole. A  nacije sveta ih odbaciju i ne pominju Ime Stvoritelja”. 

Ovo treba da tumačimo u odnosu na naš rad. U radu, patnja dolazi čoveku onda kada je on u stanju pada, i tada on pati zbog toga što nema okus ili životnost u Tori i Micvot, i čitav svet za njega kao da potamni, i on ne nalazi utehu za svoju dušu. 

I pojedinac tada počinje da gleda u prošlost i da traži uzrok iz kojeg je došao u stanje niskosti, i on ne može da pronađe ništa što bi pripisao svom padu. Štaviše, teško mu je da razume kako to da je on, pre nego što je počeo rad zarad davanja, osećao da se nalazi u svetu koji je sav dobar, i za njega je veliki rad bilo to da poštuje ono što su naši mudraci rekli: „Budi vrlo, vrlo skroman”. 

Ali, sada on vidi da je najgori na svetu i vidi da čitav svet živi i uživa angažujući se u Tori i Micvot, i vidi da kada oni mole, oni osećaju da svaka reč koju izgovore ostavlja utisak Gore. I, zato što oni veruju da to ostavlja utisak Gore, to ostavlja utisak i dole. To jeste, svako u svom srcu oseća da je danas uradio nešto veliko time što je molio i što je učio Toru, i on nastavlja tako svakog dana. 

A, pojedinac razmatra za sebe da je najgori na svetu, usled toga što je čitav svet za njega postao taman. To jeste, sunce koje obasjava svet, njega ne osvetljava i on ne vidi da ima pravo da postoji u svetu. 

U to vreme pojedinac se suočava sa dilemom: 

a) da kaže da je to istraživanje Izraela (ono kroz šta Izrael prolazi) i da veruje u Stvoritelja, u to da je sve pod Njegovim Proviđenjem. To jeste, da je stanje u kojem se on sada nalazi takvo jer mu je Stvoritelj poslao pad. I sva njegova patnja, iz toga što je on sada u stanju niskosti, dolazi od Stvoritelja. To znači da je sigurno to da je Stvoritelj hteo da se on uzdigne na viši stepen i da ne ostane u stanju u kojem je sav njegov rad zarad sopstvene koristi, čime on biva odvojen od Dvekut uz Stvoritelja. 

b) ili, Stvoritelj možda hoće da on vidi svoje stvarno stanje, koliko je on udaljen od rada zarad Stvoritelja. Iz tog razloga, Stvoritelj mu je uzeo okus koji je on osećao u Lo Lišma (ne za Njeno ime), što njega ostavlja bez životnosti. Sledi, da Stvoritelj brine o njemu i On hoće da ga primi u Keduša. 

Zato on mora da moli Stvoritelja da mu pomogne, jer je sada njemu potrebna Njegova pomoć. Inače, vidi da je potpuno izgubljen. Ovo se razmatra tako da je on sada stekao Kli i potrebu da mu Stvoritelj pomogne, jer on sada vidi, iz toga što nema životnost, da je stvarno odvojen od Stvoritelja. A, onaj koji prianja uz Stvoritelja ima životnost, kao što je napisano: „Jer u Tebi je izvor života”. 

I, sada je jasno da pojedinac može da moli iz dubine srca. Istinska molitva jeste specifično iz dubine srca. Otuda, on treba Stvoritelju da zahvali što mu je On dao da vidi svoje pravo stanje. Sada on vidi da mu je Stvoritelj potreban da bi mu dao neophodnu pomoć, kao što su naši mudraci rekli: „Onome koji dolazi da se pročisti se pomaže”. I, Zohar pita: „Čime se pomaže?”, i odgovara: „svetom dušom”. 

Otuda, Stvoritelj je njemu sada dao priliku da dobije svojstvo – „sveta duša”. I, on treba da bude zadovoljan time što je u padu, i patnjom koju oseća u ovom stanju. Iz tog razloga treba da kaže da on sada nije u stanju pada, već u stanju uspona. 

Ovime možemo da tumačimo ono što su naši mudraci rekli: „Kada nevolje dođu Izraelu, oni se pokoravaju i mole”. To znači da kada dođu u stanje pada, oni vide svoje pravo stanje, to jeste da su u niskosti. To se razmatra tako da se oni pokoravaju, budući da vide svoje pravo stanje – da su odvojeni od Života Živih, jer onaj koji ima Dvekut uz Stvoritelja je živ. U suprotnom, pojedinac oseća jedino patnju. Tako, njemu je jasno da je sada vreme za molitvu iz dubine srca. Ovo je značenje za „...oni se pokoravaju i mole”. 

Ali, moglo bi da se kaže i suprotno. I, to je argument koji pripada nacijama sveta, a ne Izraelu. To jeste, pojedinac ovde ne veruje da mu je ovo stanje poslao Stvoritelj – da vidi da je u stanju pada, i da oseti da on sada nema okus u Tori i Micvot. Umesto toga, on vidi da je u stanju patnje i da njegov život nema smisla, i zato sada ima pitanje o tome kako je započeo ovaj rad – to se naziva da on ima „pitanje o početku”, to jeste on sada žali što je uopšte i pošao putem davanja. 

To jeste, pojedinac kaže da je on, pre nego što je počeo rad davanja, imao radost iz angažovanja u Tori i molitvi i izvršavanju Micvot. U to vreme, on je znao da ne mora da pravi nikakve kalkulacije, i jedino je brinuo kako da poveća kvantitet, što znači kako da posveti više vremena molitvi i Tori. Što se tiče kvaliteta rada, on nije obraćao pažnju na svrhu zbog koje radi sveti rad niti je razmišljao o njoj. On se oslanjao na opštu javnost i zato nije ni razmišljao o razlogu iz kojeg je prisiljen da se angažuje u Tori i Micvot. Zbog toga, on je uvek osećao da je u potpunom savršenstvu. 

Ali sada, kada je počeo da razmišlja o razlogu iz kojeg hoće da izvršava Toru i Micvot i angažuje se zarad Stvoritelja, zarad davanja a ne zarad primanja za sebe, rad je za njega postao teži, i teže mu je da nadiđe svoju zlu inklinaciju. 

On kaže da kada osoba hoće da ide putem istine, razumno je da tada zla inklinacija treba da popusti i oslabi. Ipak, sada je potpuno suprotno: uvek kada radi u Keduša zarad davanja, zla inklinacija ga nadvladava i njemu je teško da je nadiđe. I, on pita: „Gde je pravda?” Uz toliki rad, u kojem neprestano mora da nadilazi, on pada. 

U to vreme pojedincu dolazi argument špijuna i kaže: „Sit sam ovog rada”, i tada beži iz borbe i tvrdi da nazaduje tamo gde bi trebalo da napreduje. Otuda, on sada ima pitanje o početku rada i odbacuje ovaj put gde mora da se radi sa namerama i gde akcije nisu dovoljne, već je namera ono što se računa, kao što je napisano: „Bolje malo sa namerom, nego mnogo bez namere”. I, on kaže da ovaj rad nije za njega. 

Sada možemo da tumačimo ono što su naši mudraci rekli: „… A, nacije sveta…”, kada patnje dođu do njih „… odbacuju ih i ne spominju Ime Stvoritelja”. To znači da kada pojedincu dođe patnja, znači kada on pati za vreme pada jer ne oseća okus ili životnost u Tori i radu, a patnja je toliko jaka da za njega čitav svet potamni, tada on ne nalazi drugo rešenje osim da pobegne iz borbe, i to se naziva –  „odbacuju ih”. 

Treba da znamo da taj beg osobi dolazi samo iz jednog razloga, kao što je napisano: „… A, nacije sveta ih odbacuju i ne spominju Ime Stvoritelja”. To, kada su oni u stanju pada, i kada osećaju patnju, i „ne spominju Ime Stvoritelja”, govori o tome da im je Stvoritelj poslao ovo stanje da bi mogli svoju situaciju da znaju u potpunoj jasnoći, to jeste da znaju do kojeg stepena oni mogu da rade zarad Stvoritelja, i da vide da bez Njegove pomoći nije moguće da izađu iz uprave primanja za sebe. 

Sada pojedinac ne mora više da veruje rečima naših mudraca, koji su rekli: „Čovekova inklinacija ga nadvladava svaki dan, i ukoliko mu Stvoritelj ne pomogne, on to ne bi nadišao”, jer sada i sam vidi da mu je pomoć od Gore potrebna. Tako, sada je vreme kada on može da moli iz dubine srca, jer prava molitva je specifično iz dubine srca. To jeste, pojedinac moli svim svojim srcem, jer srce razume to da je bez pomoći od Gore on izgubljen. 

U knjizi Plodovi mudraca (Tom 1, deo 301) Baal HaSulam tumači pitanje molitve koja mora biti iz dubine srca: „U čovekovom svetu nema srećnije situacije od one kada se on nađe u očaju zbog  sopstvene snage. To jeste, on je već uradio i izvršio sve što je mogao da zamisli da može da uradi, ali nije našao lek. Tada je on spreman da svim srcem moli Stvoritelja za pomoć, jer sigurno zna da mu sopstveni rad neće pomoći. Sve dok on oseća da ima imalo sopstvene snage, njegova molitva neće biti celovita, jer zla inklinacija požuri prva i kaže mu: ‘Prvo moraš da uradiš sve što možeš i tada ćeš biti vredan Stvoritelja’”.

Treba da tumačimo ono što on (Baal HaSulam) kaže: „...zla inklinacija požuri prva i kaže mu: ‘Prvo moraš da uradiš sve što možeš i tada ćeš biti vredan Stvoritelja’”. Ovo što govori zla inklinacija izgleda tako kao da to govori pravednik. Zašto se onda kaže da ove reči pojedincu govori zla inklinacija? Odgovor je taj da mu zla inklinacija govori nešto što je dobro, ali ono što ona misli da je dobro jeste to da on ne treba da moli Stvoritelja, to jeste da još ima vremena za to da traži od Stvoritelja. Međutim, kada je pojedinac uradio sve što je mogao, zla inklinacija više ne može da dođe do njega i da tvrdi da još ima vremena za to da on moli Stvoritelja, jer joj tada pojedinac odmah odgovara: „Ne postoji ništa više što mogu da uradim, a što već nisam uradio, i to nije pomoglo”. Zato, sada je najbolje vreme za molitvu Stvoritelju. 

Međutim, kada je pojedinac uradio sve što je mogao i zla inklinacija ne može više da mu govori to da on još ima vremena za molitvu i da on ima još puno toga da uradi, zato što je on već uradio sve što je mogao. Tada zla inklinacija ima i druge, još gore reči, sa još više otrova i sa smrtonosnim napitkom.

To je ono što smo prethodno rekli da nacije sveta „…ne spominju Ime Stvoritelja”. Drugim rečima, pojedinac ovde ne kaže da mu je Stvoritelj poslao stanje u kojem pati – ono što on oseća tokom pada. Umesto toga, šta on radi tokom pada? Napisano je: „… A, nacije sveta...”, tokom pada, kada osete patnju, „…odbacuju ih”. To jeste, oni beže iz borbe, iz rada zarad davanja.

Sada možemo da razumemo ono o čemu smo pitali – šta je značenje za: „Kada su Izrael u izgonu, Šehina je sa njima?” Kao što je Rabi Šimon Ben Johai rekao: „Gde god da su oni u izgonu, Šehina je sa njima”. Kakva je, u radu, korist od ovoga o čemu se kaže: „Dođite i vidite da Izrael su voljeni pred Bogom”. 

Prethodno navedeno treba da tumačimo tako da kada pojedinac oseća da je u izgonu, to jeste oseća okus izgona u radu i hoće da pobegne iz izgona, on mora da veruje u to da gde god da su oni u izgonu, i Šehina je sa njima. To jeste, Šehina im je dala okus izgona. I, ovo „… sa njima” znači to da su Izrael prionuti uz Šehina, i da nisu odvojeni od Šehina, jer da su odvojeni oni bi mogli da kažu da je to pad. Naprotiv, sada Šehina pojedincu daje podsticaj da se penje stepenima Keduša, a ona sama se odeva u odeću pada. 

Kada pojedinac zna i veruje da je to tako, to ga ohrabruje da ne pobegne iz borbe ili  da kaže da rad zarad davanja nije za njega, a sve zbog toga što on vidi da je u stanjima uspona i padova, da nema kraja tim stanjima, i pada u očaj. 

Ukoliko pojedinac ide putem vere i veruje u reči naših mudraca, tada on mora da kaže suprotno. Ukoliko ostali ljudi redosled svog rada vide tako da je ispravan, to jeste ukoliko oni za sebe osećaju da su celoviti i vide da oni, hvala Bogu, izvršavaju Micvot, mole i uče Toru, šta njima još treba? I oni od Gore ne brinu o svakom njihovom koraku i napredovanju da bi im rekli da li su njihovi načini rada ispravni ili nisu.

To je kao sa onima koji uče u učionici. Pretpostavimo da u učionici ima stotinu učenika, i nekom gradu treba rabin. Ljudi iz grada šalju direktoru zahtev da im pošalje rabina. Tada, direktor bira tim koji će testirati ko od tamošnjih učenika može da bude rabin. Među sto učenika u učionici biraju se najbolji. Pretpostavimo da je odabrano i testirano pet učenika. Test sadrži pitanja na koja oni moraju da odgovore. Međutim, ne moraju da odgovore na sva pitanja. Tačnije, ukoliko odgovore na devedeset posto pitanja, tada se razmatra da su oni dostojni toga da budu među izabranom elitom naroda. Ali, neki odgovore na manje od devedeset posto pitanja. Da li tada može da se kaže: oni studenti koji su testirani u vezi sa Torom i mudrošću su obični ljudi, dok devedeset i pet posto učenika (oni koji nisu testirani da bi se videlo da li su dobri u Tori i mudrosti) ne treba da budu testirani zbog toga što su brojniji? 

Isto tako i ovde, u redosledu duhovnog rada postoji pravilo. Recimo, na primer, da devedeset pet posto onih koji rade za Stvoritelja nije testirano da bi se videlo da li su oni u redu. Tako, njima se ne pokazuje njihovo stanje, to da li su u redu što se tiče njihove Tore i rada. Ukoliko oni nisu testirani, sigurno je da svako od njih misli da je u redu. 

Ali, recimo da onih pet posto, što su oni koji mogu da postignu celovitost i budu primljeni u Kraljevu palatu, bude testirano. Njima se od Gore pokazuje njihovo istinito stanje u Tori i Micvot, tako da mogu da znaju šta da isprave. Ispravke se nazivaju „vera” (Emona), „molitva” (Tvila) i „trud” (Igia). 

Ovo je slično onome što je Baal HaSulam rekao o stihu: „A on je rekao: ‘preklinjem Tebe, molim Tebe, pokaži mi Tvoju slavu ... I Gospod je rekao: ‘Vidi, ovde je mesto uz Mene’”. Naši mudraci su rekli: „‘uz Mene’ je skraćenica (na hebrejskom) za reči ‘vera’ (Alef), ‘molitva’ (Tav) i ’trud’ (Jud). Kroz ove ispravke moguće je da se postigne stvarna celovitost”. 

U skladu sa tim, možemo da vidimo koji je pravi put u Tori i Micvot. To je put kojim se postiže Dvekut uz Stvoritelja, što se naziva „jednakost forme”. Put kojim smo nagrađeni Životom, kao što je napisano: „Jer uz Tebe je izvor života”. Isto tako, usponi i padovi daju se onima koji su pripremljeni, jer su oni u stanju da uđu u Kraljevu palatu. 

U skladu sa tim, treba da tumačimo ono o čemu smo pitali: šta nam to što znamo da se i Stvoritelj vratio iz izgona, poput Izraela, dodaje u radu, što je kao što su naši mudraci rekli o stihu: „I Gospod, tvoj Bog, vratio se iz zarobljeništva”? Rekli su: „Nije rečeno ’vratiće se’, već ‘vratio se’, što znači da se Stvoritelj sa njima vratio iz izgona”. 

Međutim, moramo prvo da razumemo kako uopšte može da se govori o „izgonu” kada je u pitanju Stvoritelj. Izgon znači da je Stvoritelj napustio Njegovo mesto na kojem je On bio, i da je morao da ode na druga mesta i bude pod upravom drugih kraljeva. Isto tako, On nema drugi izbor već da radi i pokorava se svakoj želji svakog vladara pod čijom je upravom. Ipak, mi moramo da verujemo u ono što je napisano: „Sva zemlja je puna Njegove slave”. Otuda, kako možemo da govorimo o izgonu kada je u pitanju Stvoritelj? 

Isto tako, treba da razumemo u odnosu na koga kažemo da je Stvoritelj u izgonu. U odnosu na Stvoritelja, mi ne možemo da kažemo to da je On u izgonu, jer mi ne možemo da imamo ni misao o Njegovoj esenciji uopšte, kao što je u Zoharu napisano: „Ne postoje ni misao ni percepcija o Njemu uopšte”. Umesto toga, sve što kažemo kada je u pitanju Stvoritelj je: „Po Tvojim delima znamo Tebe”. Tako, treba da kažemo da to da je Stvoritelj u izgonu jeste sa aspekta Izraela. Drugim rečima, narod Izrael vidi to da je Stvoritelj u izgonu među nacijama. Otuda, mi treba da razumemo šta se pokazuje time što narodu Izraela izgleda da je Stvoritelj u izgonu. Isto tako, treba da razumemo šta je izgon, i tada  ćemo razumeti i to da onaj koji je u izgonu oseća okus izgona. 

Takođe, treba da znamo da u vezi sa izgonom nalazimo dva razabiranja: 1) Kada su Izrael bili u svetoj zemlji i imali Hram, Nabukodonosor je došao, uništio Hram i proterao Izrael iz zemlje, kao što je napisano (Jestira, 2): „Bio je jedan čovek, Jevrejin, u glavnom gradu Susan, čije je ime bilo Mordehaj, koji je bio proteran iz Jerusalima”. Sledi da izgon znači to da su oni iz mesta sreće i mira bili proterani tako da idu i lutaju, pate i nemaju mir. 2) Nalazimo da izgon u Egipat nije došao tako što su oni bili prognani iz mesta mira, već što su tamo gde su bili, počeli da osećaju da su u izgonu. Videli su da su robovi Faraona kralja Egipta. I, oni nisu imali slobodan izbor kada je u pitanju ono što je od njih zahtevao kralj Egipta, već su morali da ispunjavaju njegovu volju u svemu što je od njih tražio. 

U skladu sa tim, šta znači to da je Stvoritelj prognan sa Njegovog mesta? Naposletku, napisano je: „Sva zemlja je puna Njegove slave”, te kako onda možemo da kažemo da je Stvoritelj prognan sa Njegovog mesta na drugo mesto? Prema drugom tumačenju izgona, što je izgon u Egipat, kada je Faraon kralj Egipta vladao nad decom Izrael, ona su u tome osećala izgon. Ali, kako možemo da govorimo o izgonu kada je u pitanju Stvoritelj, jer da li iko upravlja Njime da bismo mogli da kažemo da je Stvoritelj u izgonu? 

Svakako, kada mi govorimo da je Stvoritelj u izgonu, to je jedino iz perspektive stvorenja. To jeste, u skladu sa postignućem stvorenja postoji pitanje izgona i iskupljenja. Ponekad stvorenja vide Stvoritelja kao velikog Kralja koji živi u Njegovoj palati a oko Njega su Serafimi, zveri i sveti točkovi. A, ponekad Njega zamišljaju kao Kralja koji je prognan iz Njegove palate, zarobljen i pod upravom drugog kralja, i ovo se razmatra za – Kralj u izgonu. 

U skladu sa tim, mi treba da tumačimo da je narod Izrael izašao iz zemlje Izrael i da je Hram uništen. Ovo, u radu treba da tumačimo tako da je narod Izrael pod pritiskom izašao i nije osetio okus Tore i Micvot, a njihovo srce, što je mesto za osećaj Keduša, što se naziva „Hram”, bilo je srušeno. 

Drugi kralj, koji se naziva „stari i budalasti kralj”, osvojio je njihova srca i odatle uklonio sve Kelim Keduša. To znači da je on uklonio sve misli Keduša koje su oni imali u svojim srcima, i umesto tih misli u palatu Gospoda ubacio idola. To jeste, odatle gde je prethodno bila Keduša, on je uklonio sve misli Keduša, a misli Keduša jesu misli zarad Stvoritelja. I, on je osvojio njihova srca i u njih je ugradio to da oni misle jedino na vlastitu korist. Ovo se razmatra za – budalasti stari kralj, koji je osvojio Hram i prognao Izrael iz njega. To jeste, kvalitet Izrael više ne postoji u njihovim telima. 

I, ovo je kao što je napisano (Psalmi, 79:1, „Psalm za Asafa”): „Gospode, nacije su ušle u Tvoje nasledstvo; one su oskrnavile Hram Tvoje svetosti, uništile Jerusalim”. To jeste, kvalitet Izrael napustio je njihova srca i umesto njega došli su pagani. 

U skladu sa tim, ovo znači da je Stvoritelj otišao u izgon sa njima. To jeste, On je napustio Njegovu palatu zbog Izraela, a to znači da Izrael osećaju tako da On za njih nema takvu važnost kakvu su za Njega osećali pre nego što su proterani iz zemlje Izrael. 

Kakva je korist od toga što je Stvoritelj  otišao u izgon sa njima? To možemo da razumemo iz onoga što je Baal HaSulam rekao o rečima naših mudraca: „’Čovek ne greši ukoliko u njega nije ušao duh budale’. Ljudi o ovome pitaju: ’Zašto je ušao duh budale? Da bi zgrešili’”. I, Baal HaSulam je rekao: budući da postoji pravilo „oko vidi i srce žudi”, i ukoliko pojedinac vidi nešto loše, bilo pogledom ili mišlju, on za tim mora da žudi. Zato, iako on svoje oči ne može da spreči, jer i misli i pogled dolaze bez ikakvih priprema, otuda se ni pogled ni misao ne razmatraju za greh, ali odatle se dolazi do greha koji se naziva „žudnja”. 

I, ukoliko se pojedinac odmah pokaje za svoje viđenje, tada neće doći do toga da on žudi i neće zgrešiti. Ali, ukoliko se ne pokaje odmah, tada mora da dođe do greha koji se naziva „žudnja”.

Od Gore je načinjena ispravka da čovek ne bi naštetio slavi Kralja, i iz njega je uzet duh mudrosti i stavljen duh budale. I mi vidimo da se čak i na ovozemaljskom sudu budala ne kažnjava na isti način kao razumna osoba. Iz toga sledi da se ovde, kada su pagani ušli u njegovo srce i on ne oseća okus života u Tori i Micvot, razmatra da je za njega Stvoritelj takođe u izgonu. U tom stanju on nema veru u Stvoritelja koju je imao pre nego što je došao u stanje pada, a ni šteta, kao što je prethodno rečeno, nije toliko velika. 

I, postoji još jedno značenje za – kada je narod Izraela u izgonu, tada je i Stvoritelj u izgonu sa njima. Kada nacije njima upravljaju, Stvoritelj je takođe u izgonu. Zato mi tražimo da Stvoritelj izađe iz izgona. To je zbog toga jer mi moramo da budemo oprezni u tome da naša molitva ne bude za samoljublje, već da sve bude jedino zarad Stvoritelja. Sledi da kada pojedinac traži od Stvoritelja da izvede Njegov narod iz izgona, on to traži u korist stvorenja, a ne zarad koristi Stvoritelja. 

Iz tog razloga, kada verujemo da je i Stvoritelj u izgonu, mi tražimo u korist Stvoritelja, to jeste, mi molimo za slavu nebesa. Kao što je rečeno u molitvi: „Smiluj se na nas, o Gospode, zašto da nacije kažu: ’Gde je njihov Bog?’, Zarad Tebe, smiluj nam se i nemoj odgađati”. Sledi da time što oni znaju da i Stvoritelj takođe pati zbog izgona, to im daje mesto da mole u korist Stvoritelja, a ne za sopstvenu korist. 

Međutim, kako možemo da kažemo da je Stvoritelj u izgonu i da je On naizgled pod upravom pagana, kao što je i Izrael? Odgovor je: svrha stvaranja je Činiti dobro Njegovim stvorenjima, i zbog tog dobra koje stvorenja treba da prime došlo je do ispravke – da se ona usmere ka davanju. Zbog toga, kada su Izrael u izgonu među nacijama – kada su pod upravom samoljublja – oni tada ne mogu da prime užitak i zadovoljstvo koje je odeveno u Toru i Micvot. 

Iz tog razloga, oni ne mogu da osete okus života koji postoji u Keduša. I, budući da su u izgonu među nacijama sveta, sve što dobiju ima okus skrivenosti lica Stvoritelja. Ali, budući da Stvoritelj hoće da svet postoji, On mora Sebe da odene u odeću koja nije od Keduša. To jeste, On svetu daje život odeven u odeću korporalnog, to znači da On svetu daje zadovoljstvo i život jedino u korporalnim objektima. 

To znači da svet može da primi užitak i zadovoljstvo jedino u odeći koja se naziva „zavist”, „požuda” i „čast”. To jeste, On iluminira i održava svet u odeći Klipot, odeći koja odvaja od Stvoritelja, budući da ovi užici dolaze odeveni u Kelim samoljublja. 

Sledi da Stvoritelj pati zbog toga što su oni u izgonu, to jeste kada su pod upravom nacija sveta. Stvoritelj Sebe mora da sakrije od Njegovih sinova, tako da oni ne znaju da je On taj koji im daje okus izgona kada su u pitanju Tora i Micvot, i to da oni svu životnost pronalaze u posudama primanja. I takvu ispravku, koja je u tome da oni uživaju u posudama primanja i da ne mogu da osete okus u Tori i Micvot, Stvoritelj je načinio kako oni ne bi ukaljali Keduša i da bi sprečio da sve ode u Klipot. To jeste, da se oni ne  udalje od Keduša time što prime više okusa dok primaju za sebe. Jer, tamo gde postoji veće zadovoljstvo, oni još više idu prema posudama primanja, što ih još više odvaja od Keduša. 

Sledi da pojedinac, time što zna da je Stvoritelj u izgonu, i da On mora Sebe da sakrije kao da je u izgonu, on može da razume da u svetu zapravo ne postoje Klipot, i da sve treba da traži jedino od Stvoritelja, i da ne postoji druga sila.

Link - What Is, “When Israel Are in Exile, the Shechina Is With Them,” in the Work?