среда, 20. октобар 2021.

VELIČINA OSOBE ZAVISI OD MERE NJENE VERE U BUDUĆNOST

Veličina osobe zavisi od mere njene vere u budućnost

Članak broj 9, 1986-87. godina


Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Napisano je u Zoharu (BeŠalah [Kada je Faraon poslao], str. 64 i u Sulam komentari, stav 216): „‘Tada će Mojsije... pevati’. Trebalo je da se kaže ‘pevao’. I, odgovara se: ‘... jer se ovo odnosi na budućnost, da je on kompletirao za ovo vreme i dopunio za budućnost, kada Izrael veličaju ovo pevanje u budućnosti’. ‘Ovo pevanje’ je rečeno u ženskoj formi [na hebrejskom], ali je ‘ovo pevanje’ trebalo reći u muškoj formi [na hebrejskom]. I, odgovara se: ‘Ovo pevanje je da kraljica veliča Kralja’. Rabi Jehuda je rekao: ‘Prema tome, to je pevanje kraljice Kralju, pa zašto se kaže ‘Mojsije i deca Izraela’? Naposletku, kraljica je trebalo da bude ta koja veliča’. Odgovara se: ‘Srećni su Mojsije i Izrael jer oni znaju kako da (za ime kraljice) ispravno veličaju Kralja’”. 

Treba da razumemo odgovor koji on daje u vezi sa tim što piše u budućem vremenu – da se to odnosi na budućnost. Čemu nas to uči, u radu? Treba, isto tako, da razumemo odgovor koji on daje o tome zašto „pevanje” piše u ženskoj formi, što ukazuje na nameru od Malhut, što znači to da Malhut veliča Kralja. I, Rabi Jehuda je o tome pitao: ukoliko se to odnosi na Malhut, zašto se onda kaže „Mojsije i deca Izraela”? Jer, tada treba da se tumači tako da se misli na to da Mojsije i deca Izraela znaju kako da veličaju Kralja zbog Malhut. Treba, isto tako, da razumemo značenje toga što Mojsije i Izrael moraju da veličaju Kralja zbog Malhut i zašto oni ne smeju da veličaju Kralja zbog sebe, već zbog Malhut.

Znano je da je Mojsije nazvan „odani pastir”. Baal HaSulam je tumačio da je Mojsije narod Izrael opskrbljivao verom, a vera se naziva Malhut [kraljevstvo]. Drugim rečima, on je u narod Izrael ulivao strah nebesa, što se naziva „kraljevstvo nebesa”. Zbog toga se Mojsije, po veri, naziva „odani pastir”. Napisano je o tome: „I, oni su verovali u Gospoda i u Njegovog slugu Mojsija”, znači da je Mojsije ulivao u njih veru u Stvoritelja.

 

Znano je da osoba ne može da živi od negativnog, već od pozitivnog. To je tako jer se „opskrba” odnosi na ono što osoba prima i uživa primajući. Ovo nam dolazi iz svrhe stvaranja, nazvane „Njegova volja – da čini dobro Njegovim stvorenjima”. Zato, osoba mora da prima užitak i zadovoljstvo kako bi imala čime da osladi svoje telo. Ovo se naziva „pozitivno”, znači punjenje. I, ovim punjenjem osoba ispunjava svoje potrebe. 


Ali osobi, isto tako, treba nedostatak. Inače, ne bi postojalo mesto u koje Svetlost života može da uđe. Nedostatak se naziva „Kli” [posuda]. To znači da ukoliko osoba nema Kelim [posude], ne može ništa da primi. Nedostatak se naziva „želja”, što je da osoba ima želju za nečim i oseća da joj to nedostaje i želi da ispuni potrebu. Stepen do kojeg osoba oseća odsustvo toga i stepen do kojeg joj je potrebno da zadovolji svoju potrebu jeste mera njenog nedostatka. Drugim rečima, veliki nedostatak ili mali nedostatak zavise od mere njenog osećaja neophodnosti da zadovolji ovu potrebu. 

Ovo znači da ukoliko osoba dođe do toga da oseti da joj nešto nedostaje, i taj osećaj ima u svakom svom organu, a ipak nema jaku želju da zadovolji svoju potrebu, tada postoji mnogo razloga za to što ona nema tako jaku želju da tu svoju potrebu i ispuni.


1.  Osoba je rekla svojim prijateljima šta joj treba i da oseća neophodnost za tim. Međutim, prijatelji su uticali da ona vidi da je to što njoj treba nedostižno. Time su njeni prijatelji, svojim gledištima, uticali na nju da mora da prihvati svoju situaciju. Oni su oslabili njenu snagu da nadilazi, čime bi mogla da nadvlada prepreke na svom putu, i da postigne ono što hoće. Sledstveno tome, i potreba i žudnja su oslabile, jer ona vidi da nikada neće postići ono što hoće. I zbog toga što ona vidi da je potpuno nemoguće da ispuni svoju potrebu, ona i ne postiže svoj cilj – ovo joj uzrokuje da smanji svoju potrebu. Proizlazi da je njena velika želja iščezla zbog očaja.


2.  Ponekad osoba čak i ne govori svojim prijateljima šta hoće; samo čuje nešto od prijatelja, koji su pričali jedan drugome. I, čula je da su oni već odustali, i ovo, takođe, utiče na nju. Drugim rečima, njihov očaj utiče na nju te ona u najkraćem mogućem roku gubi entuzijazam koji je imala za postizanje Dvekut [prianjanje]. Prema tome, ona gubi snagu želje za to.


3. I, ponekad, pojedinac sam razmišlja, bez ikakvog klevetanja spolja, ali vidi da svaki put kada želi da se približi Keduša [svetost], kada počne da analizira, on realizuje suprotno, da nazaduje umesto da se pomera napred. I, ovo uzrokuje da izgubi svoju snagu za rad. 

Proizlazi da on tada pada pod svojim teretom. On nema iz čega da primi opskrbu, zato što vidi samo negativno i tamu. Otuda, gubi duh života koji je imao kada je naizgled imao nešto za život, što se naziva „oživljavanje njegove duše”. I, sada oseća da je duhovno mrtav, znači da ne može da napravi nijedan pokret u radu, baš kao da je stvarno mrtav. 

Ovo znači da čak iako pojedinac sada vidi istinu, što je prepoznavanje zla, ovo je negativno i iz toga ne može da primi ništa za život, pošto opskrba tela jeste specifično iz pozitivnog. Zato on mora da ide desnom linijom iz dva razloga: 1) da spreči da njegova želja oslabi kada čuje klevetu, 2) da primi vitalnost, koja je specifično iz pozitivnog, što znači da je to nešto što je važno i da ovde postoji savršenstvo.

Međutim, teško je razumeti kako se pojedincu, dok on kritikuje redosled svoga rada i vidi da je njegova uronjenost u samoljublje istina, može reći da on ide i desnom linijom, koja se naziva „celovitost”? Jer, koliko on može da vidi kada o sebi sudi iskreno, to je potpuna laž. 

Znano je da su opšte i pojedinačno jednaki. Ovo znači da se redosled koji važi za opšte primenjuje i na pojedinca. I u pogledu na opšte, nama je dato da verujemo u dolazak Mesije (u molitvi „Ja verujem”): „Ja verujem u dolazak Mesije. I, iako on možda okleva, ja ipak čekam njegov dolazak”.

Otuda, pojedinac nikada ne sme da očajava i kaže: „Ja vidim da nisam u stanju da postignem Dvekut [prianjanje] uz Stvoritelja”. Jer, razmatra se da će on izaći iz izgona – među nacijama sveta, što se naziva „samoljublje” – i doći pod upravu Keduša [svetost], i da će ispraviti koren svoje duše i prionuti Životu Živih. 

Sledi da ukoliko pojedinac veruje u iskupljenje u opštem smislu, to jeste u to da će Stvoritelj doći, on mora da veruje da će iskupljenje doći i svakom pojedinačno. Otuda, on treba da primi za sebe celovitost u odnosu na budućnost, to jeste na način da za sebe oslika meru dobrote, zadovoljstva i radosti koje će primiti kada primi ispunjenje za sve svoje potrebe. I, ovo mu sigurno daje emotivno zadovoljenje i snagu da radi da bi postigao cilj za koji se nada da će postići.

Proizlazi da pojedinac prvo mora za sebe da oslika ono čemu se nada i iz čega će imati radost i sreću ukoliko to dobije. Ali, pojedinac prethodno treba da zna cilj koji hoće da postigne u potpunosti. I, on ne treba mnogo da skrutinizuje i poklanja suviše pažnje onome što očekuje od svog života, već on treba sebi da kaže: „Sada sam odlučio šta hoću, nakon što sam istražio kakva se radost može postići u ovom svetu”. 

Ukoliko ima priliku da to i postigne, tada će imati snagu i mudrost da kaže: „Sada ja mogu da zahvalim Stvoritelju što je stvorio Njegov svet”. Sada svim srcem može da kaže: „Blagosloven je On koji je rekao: ‘Neka bude svet’, jer osećam užitak i zadovoljstvo, i to da je uistinu vredno, i za mene i za sva stvorenja, da prime ovaj užitak i zadovoljstvo koje sam ja sada primio od svrhe stvaranja, nazvane ‘Njegova volja da čini dobro Njegovim stvorenjima’”.

A, premda je on još daleko od toga da postigne cilj, ukoliko bez obzira na to sigurno zna odakle može da primi svoju buduću sreću, to je kao što je napisano (Avot, poglavlje 6): „Rabi Meir kaže: ‘Svako ko se angažuje u Tori Lišma biva nagrađen mnoštvom toga. Štaviše, čitav svet je vredan za njega. Njemu je dopušteno da uđe u tajne Tore i on postaje poput večnog izvora’”.

I, kada pojedinac obrati pažnju na to šta može da postigne, to jeste, kada on oseća važnost cilja i oslikava za sebe sreću koju će postići, radost koju će iskusiti kada to postigne on ne može ni da zamisli.

Prema tome, do stepena u kojem pojedinac veruje u važnost cilja i do stepena u kojem veruje da „Iako On možda okleva, ja ipak čekam Njegov dolazak”, on može da primi punjenje od Svetlosti života iz budućeg cilja. Znano je da postoji unutrašnja Svetlost i da postoji okružujuća Svetlost. Baal HaSulam je jednom tumačio da se „unutrašnja Svetlost” odnosi na ono što pojedinac prima u sadašnjosti, a da je „okružujuća Svetlost” Svetlost koja je predodređena da sija, ali koju još nije postigao. Međutim, i okružujuća Svetlost, takođe, sija u sadašnjosti, do stepena do kojeg pojedinac veruje da će je postići.

On je rekao da je to poput osobe koja je kupila robu na tržnici. I, budući da je mnogo ljudi donelo istu robu na tržnicu, ona je imala malu vrednost, tako da su svi prodavci hteli da tu robu prodaju po bilo kojoj ceni. Ali, nije bilo kupaca zato što se svako ustručavao da je kupi, jer je izgledalo da ona možda može još da pojeftini.

Međutim jedan čovek je svu tu robu kupio po toj veoma niskoj ceni. Kada je došao kući i rekao šta se dogodilo na tržnici, svi su mu se smejali: „Šta si uradio? Naravno, da su svi prodavci hteli da prodaju svu robu koju su imali na lageru, jer su mislili da će ta roba još pojeftiniti, a ti ćeš tako, time što si je kupio, izgubiti sav svoj novac“.

Ovaj čovek je insistirao govoreći: „Sada sam ja srećniji nego ikada, jer ću od ove robe profitirati i to ne kao ranije, kada sam znao da od te robe mogu da profitiram samo dvadeset procenata. Umesto toga, ja ću napraviti pet stotina procenata profita. Međutim, ja neću da je prodam sada. Ja ću je ostaviti u skladište i odneću je na tržnicu kroz tri godine, a do tada ova roba neće moći da se nađe ovde u zemlji i ja ću dobiti cenu koju hoću“.

Proizlazi da ukoliko kalkuliše koliko bi zaradio ove godine, u sadašnjosti, tada on nema ništa. Tako, razmatra se da on u sadašnjosti nema ništa sa čime bi bio srećan. 

Međutim, ova alegorija je primer za unutrašnju Svetlost koja sija u sadašnjosti. Ali, okružujuća Svetlost nazvana „Svetlost koja sija specifično u budućnosti“, za pojedinca sija i u sadašnjosti, i to do stepena njegove vere da će on u budućnosti primiti punu nagradu kojoj se nada. I, tada će njegova radost biti kompletna. A sada on prima radost i uzdignut duh iz činjenice da će primiti u budućnosti. 

Ovo objašnjava prethodnu alegoriju, to da su ovog trgovca svi ismejali zbog toga što je na tržnici kupio robu baš tada kada je ona bila bezvredna i kada niko nije hteo da je kupi. Ipak, on ju je kupio kao nešto što su drugi razmatrali za bezvredno, i on se sada naslađuje zato što je stoprocentno siguran da za tri godine ova roba neće moći nigde da se kupi i da će tada on postati bogat. I tako, on u sadašnjosti uživa ono što će se dogoditi u budućnosti.

 

Sledi da do stepena do kojeg pojedinac veruje da će mu to doći – i ne očajava zbog budućnosti – kao što je napisano: „Iako On možda okleva, ja ipak čekam Njegov dolazak“, on može da uživa u sadašnjosti ono što će doći u budućnosti. 

Otuda, čak i ukoliko je pojedinac išao levom linijom – kritikovao i video da je on u krajnjoj niskosti – on neće da obmanjuje sebe i da pravda svoje misli i akcije, već traži istinu. I on ne mari za to ako je istina gorka, jer hoće da postigne cilj za koji je rođen, jer zbog istine koju vidi ne može da nastavi da živi po starom, budući da on ne može da živi bez zadovoljstva koje se naziva „vitalnost” i „život”. Da bi živeo, njemu treba Svetlost koja daje život osobi. A, kada osoba ima „život” ona može da radi i postigne cilj. I, ovo je razlog iz kojeg on mora da pređe na desnu liniju, koja se naziva „celovitost”. 

Međutim, ova celovitost, iz koje on sada prima životnu snagu da održi svoje telo, treba da bude izgrađena na osnovi istine. I, ovo donosi pitanje: „Kako on može da primi celovitost kada vidi istinu: on je u najnižem stanju, uronjen u samoljublje od glave do pete i u njemu nema iskre davanja?” 

Na to on treba da kaže: „Sve što vidim je istina”. Međutim, to je tako iz perspektive unutrašnje Svetlosti. Ovo znači da je u sadašnjosti pojedinac u niskosti i nema ništa iz čega bi primio radost i život. Ali, uz uvažavanje okružujuće Svetlosti, koja je budućnost, on veruje da „Iako može biti da On okleva, ja ipak čekam Njegov dolazak”. 

Sledi da okružujuću Svetlost, koja nas okružuje i koja sija u budućnosti koja dolazi, pojedinac može da privuče tako da ona sija u sadašnjosti. I, do stepena vere i poverenja koje ima u dolazak Mesije na ličnom planu (Prat), on može da privuče vitalnost i radost tako da će ta Svetlost sijati u sadašnjosti. 

Otuda, on sada stvarno ide desnom linijom i to zbog toga da bi primio celovitost. I, to jeste prava istina zbog toga što sada okružujuća Svetlost sija u sadašnjosti. A, osim toga, to jeste put istine jer on na ličnom planu veruje u dolazak Mesije. I, veliki je lek to što će on približiti budućnost sebi, kroz zapovest vere. Ovo znači da će okružujuća Svetlost postati unutrašnja, i to se naziva – okružujuća Svetlost odeva se u sadašnjost, i naziva se „okružujuće će postati unutrašnje”. 

Tako, odavde – iz vere, iz verovanja da će na kraju postići cilj, i čak iako mu razum svaki put pokazuje da se udaljava od cilja i da ne napreduje – on nadilazi i ide iznad razuma. I, tada se svaki put sama vera akumulira u formi „svaka para se pridružuje velikoj sumi”, sve dok ne bude nagrađen stalnom, potpunom verom, što je postignuće Svetlosti Hasadim u kojoj iluminira Hohma, kao što je napisano u Sulam komentari.

 

Sada možemo da razumemo ono u vezi sa čim smo pitali: zašto Zohar objašnjava da je zbog toga napisano „...pevaće...”, što ukazuje na buduće vreme. Time se ukazuje na to da su Izrael određeni da ovu pesmu veličanja pevaju u budućnosti. Čemu nas to uči u radu? U materiji rada, mi treba da znamo šta imamo sada, u sadašnjosti i da znamo šta moramo da radimo. Tako, šta možemo da naučimo u vezi sa onim što budućnost sadrži? 

Kao što smo objasnili, moramo da idemo desnom linijom, koja je celovitost, i da primamo vitalnost iz nje, zato što nije moguće živeti iz negativnog. Otuda, postoji savet kako da se oseti celovitost iz onoga što će biti u budućnosti. Ovo je značenje onoga što pravednici nazivaju „pevanje u budućnosti”. Drugim rečima, sada – u sadašnjosti – oni pevaju o tome šta će primiti u budućnosti. Ovo znači da do stepena u kojem oni oslikavaju užitak i zadovoljstvo koje će primiti u budućnosti, oni to mogu da osete u sadašnjosti, pod uslovom da imaju veru da postoji budućnost, što je da će u budućnosti svako biti ispravljen.

To je nešto za šta pojedinac već može da bude zahvalan u sadašnjosti. Stepen do kojeg on to oseća jeste mera veličanja koje on može da dâ u sadašnjosti. I, osim toga što on u sadašnjosti prima život iz pozitivnog, on prima i to da svrha i na opštem planu postaje važna za njega, jer je sada dužan da oslika sebi radost, užitak i zadovoljstvo koji su već pripremljeni da stvorenja prime.

I, svaki put kada pojedinac promišlja ovu materiju, postepeno vidi malo više od onoga što može da primi u budućnosti, znači što je pripremljeno za nas svrhom stvaranja. Ovo zavisi od mere njegove vere u cilj, uprkos tome što vidi da je sada u takvom stanju da je miljama daleko od cilja, kao u primeru prethodno navedene alegorije. Ovo sledi pravilo: „Sve ono za šta je sigurno da će biti sakupljeno, razmatra se za sakupljeno” (Jevamot, 38). 

Uz prethodno, možemo da razumemo ono što Zohar objašnjava – da razlog iz kojeg „...pevaće...” piše u budućem vremenu jeste taj da se ukaže da su Izrael određeni da pesme veličanja pevaju u budućnosti. Ovo je tako zbog toga što mi o tome moramo da znamo da bismo mogli da radost i vitalnost primimo u sadašnjosti, i to iz onoga što će biti u budućnosti. Time, možemo da pevamo u sadašnjosti kao da sada primamo sav užitak i zadovoljstvo. 

Ovo se razmatra za – biti u mogućnosti da se primi iluminacija iz okružujuće Svetlosti. Drugim rečima, okružujuća Svetlost sija u unutrašnjem izdaleka, znači da iako je pojedinac još daleko od toga da postigne užitak i zadovoljstvo, on ipak može da iluminaciju iz okružujuće Svetlosti privuče u sadašnjost.

Sada ćemo učiti o tome kako Zohar objašnjava – zašto se „...ovo pevanje” kaže u ženskoj formi [na hebrejskom]. To je zato što Mojsije i Izrael znaju kako da ispravno veličaju Kralja za kraljicu. I, mi smo pitali: „Zašto Mojsije i Izrael ne veličaju Kralja zbog sebe?”

Prvo, moramo da razumemo to da Kralj mora da se veliča. U korporalnom mi razumemo da su kralju meso-i-krv potrebne počasti, to da bude poštovan. Ovaj kralj prima radost iz veličanjā koja mu ljudi daju. Ali, u pogledu Stvoritelja, zašto je Njemu potrebno to da mi Njega veličamo i to da pred Njim pevamo čanti i songove?

Znano je pravilo da sve što o Stvoritelju govorimo jeste jedino na način „Po Tvojim delima znamo Tebe”. Međutim, nema postignuća unutar Njegove esencije. I, sve o čemu govorimo odnosi se jedino na postizanje nižih. 

Ovo je razlog iz kojeg pojedinac mora da veliča Stvoritelja i da zahvaljuje Njemu, jer time može da istraži veličinu i važnost davanja koje mu Stvoritelj daje. I na taj način pojedinac može da ispita meru do koje oseća važnost i veličinu Kralja. 

Svrha stvaranja je činiti dobro Njegovim stvorenjima, to jeste da stvorenja uživaju u Njemu. I, u zavisnosti od veličine Davaoca, upravo u toj meri osećamo okus i zadovoljstvo iz dara koji nam je dat da u njemu uživamo. I, kada pojedinac pokuša da dâ zahvalnost, on već ima razlog za razmatranje i skrutinizaciju davanja: šta je primio i od koga je primio, što su veličina davanja i veličina Davaoca.

Sledi da zahvalnost koju niži treba da daju ne treba da bude zbog toga da bi Viši (u toj zahvalnosti) uživali već da niži u tome uživa. Inače, to je slično alegoriji koju je Baal HaSulam rekao u vezi sa stihom: „…ko uzima Moje Ime uzalud?”

 

On je pitao: „Šta znači to da pojedinac uzima uzalud? Da li to znači da je njemu uzalud data duša od Gore?” I, rekao je da je to poput toga kada se džak zlatnika da detetu, koje se oslađuje zlatnicima zato što oni izgledaju tako lepo i privlačni su za oko. Ali, dete nije u stanju da proceni vrednost zlatnika.

 

Iz ovoga možemo da razumemo da zahvalnost i veličanje koje dajemo Stvoritelju jesu jedino da se čini dobro stvorenjima, što je da imamo nešto čime da veličamo Kralja. Ovo znači da kada pojedinac pokušava da veliča Stvoritelja, to je vreme kada je on u stanju da oseća važnost poklona i važnost Davaoca poklona. I, iz ovog razloga, pojedinac treba da posveti posebnu pažnju veličanju koje daje Kralju. To omogućava da njemu, svaki put, iznova, bude dat novi dar. Inače, ukoliko on ne može da ceni Kraljev poklon, njemu ne može da bude dato ništa, zato što on pada pod definiciju: „Ko je budala? Onaj koji gubi ono što mu je dato” (Hagiga, 4a).

I, šta je razlog tome da budala gubi ono što mu je dato? Jednostavno: on je budala. On ne ceni važnost materije, tako da ne obraća pažnju na čuvanje poklona koji mu je dat. Iz ovog razloga, mera važnosti poklona je čuvanje poklona. Prema tome, pojedinac može da bude u stanju stalnog uspona, kad je očigledno da on ne gubi ono što mu je dato, jer on zna to da ceni.


Sledi da pojedinac može da ima mnogo padova zato što ne ceni poklon Kralja. Drugim rečima, on ne može da razume kolika je važnost približavanja, to što su mu od Gore date želja i misao da je vredno biti sluga Stvoritelju.

 
I, budući da pojedinac nije cenio važnost ove materije, znači poziv koji mu je dat – da uđe i da služi Kralju – on sebe može čak dodatno i da pokvari time što služi Kralju bez znanja kako da se uzdrži od toga da nešto ukalja. Jer tada osoba može biti bačena nazad ka mestu smeća i otpada. 

U tom stanju, pojedinac podmiruje sebe na istom otpadu koji mačke i psi koriste za preživljavanje. On ne vidi da opskrbu može da  nađe na drugom mestu. Znači, za vreme pada, on juri onu opskrbu za koju je prethodno rekao da je otpad i da nije prikladna kao hrana za ljude, već jedino za životinje; i on nema želju za hranom koja je za ljude zato što otkriva da u njoj ne nalazi nikakav okus.

Iz ovog razloga postojanost svih stanja uspona primarno zavisi od toga koliko je za pojedinca ta materija (dar) važna. Zbog toga to najviše zavisi od veličanja i zahvalnosti koje pojedinac daje zarad toga da bude prihvaćen od Gore. To je tako zato što sama veličanja koja pojedinac daje Stvoritelju kod njega pojačavaju važnost Stvoritelja i značaj Stvoritelja. Zato nam je zapoveđeno da budemo veoma ozbiljni u vezi sa veličanjem.

 

Postoje tri razabiranja u pogledu veličanja:

 

1. Mera davanja. Ovo znači da mera u kojoj pojedinac veliča Stvoritelja i zahvaljuje Njemu korespondira sa merom važnosti koju pojedinac daje poklonu.

 

2. Veličina davaoca, to jeste, da li je davalac važan. Na primer, ukoliko Kralj nekoj osobi dȃ poklon, taj poklon može da bude nešto veoma malo, ali će ipak njoj taj poklon biti veoma važan. Drugim rečima, mera veličanja i zahvalnosti ne uzima u obzir veličinu poklona, već, umesto toga, veličinu davaoca. Zato, jedna osoba može da dâ poklon dvojici, ali jednome je davalac važniji i on prepoznaje važnost i veličinu davaoca. Prema tome, on će biti zahvalniji nego onaj drugi, koji ne prepoznaje važnost davaoca do istog stepena.

 

3. Veličina davaoca, bez obzira da li on daje ili ne. Ponekad je u očima pojedinca Kralj toliko važan da on ima jaku želju da govori Kralju, ali on ne želi da govori Kralju da bi mu Kralj nešto dao. On ne želi ništa drugo, već je sve njegovo zadovoljstvo u tome što on ima privilegiju da govori Kralju.

 

Međutim, nije učtivo da se Kralju dođe bez ikakvog zahteva, te pojedinac traga za nekim zahtevom koji bi Kralj mogao da odobri. Drugim rečima, on govori da hoće da dođe Kralju da bi mu Kralj nešto dao, ali uistinu, to što on hoće da mu Kralj dâ jeste nešto spoljašnje. Ali, on, u svom srcu, neće ništa od Stvoritelja. Upravo, njemu je dovoljno to što on ima mogućnost da govori Kralju, i on ne promišlja o tome da li će mu Kralj nešto dati ili neće.

Kada ljudi vide da na spoljašnjem on nije primio ništa od Kralja, i vide da on izlazi iz Kraljeve kuće naslađen i uzdignutog duha, oni mu se smeju. I, kažu mu: „Kakva si ti budala! Koliko si bezuman? Sam možeš da vidiš da odlaziš praznih ruku kao što si i došao. Došao si Kralju da tražiš nešto od Njega, a ipak odlaziš praznih ruku. Čemu se onda raduješ?”

Sledi da kada pojedinac moli Stvoritelja da mu nešto dâ tada možemo da razlikujemo tri razabiranja: 1) pojedinac moli za to da mu Stvoritelj dâ ono što traži od Njega. I, ukoliko Stvoritelj prihvati njegov zahtev da molitva bude odobrena, i pojedinac primi to što hoće, tada je on voljan da zahvali Stvoritelju. I, stepen spasenja koji je primio od Stvoritelja jeste stepen njegove radosti, uzdignutog duha, veličanja i zahvalnosti. Drugim rečima, sve se meri stepenom veličine spasenja koje je pojedinac primio od Stvoritelja.


2) Mera veličine davaoca. Drugim rečima, budući da pojedinac veruje u veličinu Stvoritelja, to je ono što određuje šta pojedinac prima od Njega. Tako, čak i ukoliko je to u očima primaoca malo, on je to ipak primio od Stvoritelja. Otuda, on već može da bude zadovoljan i da veliča Stvoritelja i zahvaljuje Njemu, jer davalac je taj koji je njemu važan, kao što je rečeno u prethodno pomenutoj alegoriji.

3) Veličina davaoca mimo davanja. I, ovde davalac ima veliku važnost, takođe. Drugim rečima, Kralj je u očima pojedinca toliko važan da on neće ništa od Kralja, ali to što Kralju može da govori, makar i nekoliko reči, on razmаtrа za veliku sreću. I, razlog iz kojeg on dolazi sa nekim zahtevom je samo površan, budući da on ne može da dođe pred Kralja bez nekog zahteva. Ipak, on nije došao Kralju da Kralj odobri njegov zahtev. Razlog iz kojeg je rekao da nešto traži bio je samo za one spoljašnje, koji ne razumeju da je govoriti Kralju najvrednije davanje, ali to spoljašnji ne razumeju. 

I, kada govorimo o jednom telu, treba da kažemo da su „spoljašnji“ misli koje pojedincu dolaze iz spoljašnjeg sveta, znači one koje nemaju koncept unutrašnjeg i nemaju alate da razumeju da je unutrašnje Kralja ono što se računa. Umesto toga, oni vrednuju Kralja jedino kroz ono što se ka njima širi od Kralja, što se naziva „spoljašnje Kralja“. Ali, oni nemaju ni pojam o unutrašnjem Kralja, znači o samom Kralju, ni o onome što se od Kralja širi ka spolja.

Otuda se ove misli pojedincu rugaju kada on kaže: „Budući da sam ja upravo govorio Kralju, nije važno da li Kralj nagrađuje moju želju”. Umesto toga, njegova jedina želja jeste unutrašnje Kralja, a ne ono što se širi od Kralja.

Zato, ukoliko pojedinac moli Stvoritelja i ne gleda na to da li mu je Stvoritelj nešto dao – jer ono što mu je važno jeste unutrašnje Kralja – on može da bude zadovoljan i da se raduje iz toga što je nagrađen time da govori Kralju. Ipak, spoljašnje misli unutar pojedinca žele da ukinu ovu radost u njemu zato što one razmatraju jedino posude primanja – šta je to od Kralja pojedinac primio u svoje posude primanja, jer im je govorio: „Ja sam naslađen i radostan i veličam Kralja i zahvaljujem Kralju jednostavno zbog toga što mi je data prilika da govorim Njemu. Meni je to dovoljno”.

Štaviše, pojedinac kaže svojim spoljašnjima: „Znajte da ja neću ništa od Kralja osim da veličam Njega i zahvaljujem Njemu. Otuda, to čini da ja prionem uz Kralja jer hoću da dajem Njemu veličanjem Njega. I, ja nemam ništa drugo da dam Njemu. Sledi da se sada ja nazivam ’sluga Stvoritelju’, a ne ‘sluga samom sebi’. Iz ovog razloga, ja ne mogu ni da slušam kada mi govoriš: ‘Šta si ti dobio?’

 

Na primer, ti si se cele godine angažovao u Tori, i u molitvi i držao si sve Micvot, ali i dalje stojiš na istom stepenu kao pre godinu ili pre dve godine. Prema tome, čemu radost što veličaš Stvoritelja i kažeš: ‘Moja dobit je to što sam govorio Stvoritelju mnogo puta, i šta mi još treba?’ Drugim rečima, da mi je Kralj dao nešto, ja sam to mogao da primim zarad sebe. Ali, sada kada nemam ništa u svojoj ruci, srećan sam i zahvaljujem Stvoritelju na tome što je moja namera dok sam radio bila jedino da dajem”.

Međutim, budući da u tom stanju pojedinac govori istinu, suočava se sa jakim otporom spoljašnih, koji ne mogu da tolerišu onoga koji ide putem istine ukoliko je njegova namera jedino da daje. U tom stanju, on je u velikom ratu jer spoljašnji žele da razbiju njegovu radost. Oni utiču na njega tako da bi on pomislio da suprotno jeste istina – da je ono što mu oni govore put istine i da on zavarava sebe misleći da je u pravu.

U ovom svetu laž obično uspeva. Iz ovog razloga, pojedincu treba veliko osnaživanje kao i to da im kaže: „Ja idem putem istine i sada ne želim kritiku. Ukoliko ima istine u vašim rečima, tražim da dođete meni sa vašim pritužbama, da mi pokažete istinu kada ja odlučim da je vreme za kritiku. Samo tada ja ću biti voljan da slušam vaša gledišta”.

Sledi da pojedincu ne manjka to da on ima radost u radu Boga, već jedino vera. Drugim rečima, kada veruje u veličinu Stvoritelja, njemu nije potrebno da mu Kralj išta dâ. Jednostavno, to da može da govori Kralju je sve što on hoće, i to je kao što je prethodno pomenuto u trećem razabiranju davanja veličanjem.

Ukoliko pojedinac uloži više truda da veliča Kralja, tada će njemu od Gore doći uzvišena inspiracija, zato što on neće ništa od Kralja. Ovo je poput Sefira Bina. Znano je da Kli Hohma, na svom kraju, ne želi da primi Svetlost Hohma, već želi da daje Emanatoru, kao što Emanator daje za Hohma. I, ona hoće jednakost forme.


U tom stanju, obilje nazvano „Svetlost Hasadim” prirodno dolazi, nakon Kli, tо jeste primalac želi da se angažuje u Hesed [milost], i otuda se obilje naziva „Svetlost Hasadim” [množina od Hesed]. Slično je i ovde. Kada pojedinac neće ništa od Kralja, izuzev da daje Kralju, i pritom pazi na to šta misli, njemu, prirodno, od Gore dolazi inspiracija, dok se angažuje u hvalospevu i veličanju Kralja, i to do stepena u kojem je pripremio sebe.  


Sada možemo da razumemo to da Mojsije i Izrael pevaju i veličaju Kralja za kraljicu, a ne samu kraljicu. Znano je da sve što kažemo o Višim svetovima jeste jedino u odnosu na duše, koje se nazivaju „kolektivna duša Izrael” ili „skup Izrael” (Kneset Izrael). Objašnjeno je u Talmudu deset Sefirot (deo 16) da je duša – Adam Ha Rišon izašla iz unutrašnjeg svetova Berija, Jecira i Asija, iz kojih je on i primio Nefeš, Ruah, Nešama. A svi oni (svetovi) izašli su iz Malhut de Acilut, koja se naziva „Božansko”. A Zeir Anpin, koji daje ka Malhut, naziva se „Kralj”.
 

I, budući da je Malhut primalac za duše, sledi da Malhut ne može da primi obilje za narod Izrael zato što oni još nisu podesni – jer nemaju posude davanja. Inače, sve će to ići ka onima Sitra Ahra, koji se nazivaju „mrtvi”, jer u njima postoji primanje zarad primanja, koje se naziva „odvojenost i udaljenost od Stvoritelja”, a Stvoritelj se naziva „Život Živih”. Zato se oni nazivaju „mrtvi”.

U Zoharu se navodi da pojedinac mora da saoseća sa onim što je „tuga Šehina (Božansko)”, jer je Šehina tužna zbog toga što ne može da primi obilje za svoju decu, što je narod Izrael. Šehina se naziva „skup Izrael (Kneset Izrael)” jer ona unutar sebe sakuplja obilje da bi ga dala čitavom Izraelu. Zato, kada se narod Izrael angažuju u jednakosti forme, postoji prostor da Malhut od Kralja, koji se naziva „Davalac“, ZA, primi Više obilje  tako da daje narodu Izrael.

Ovo se naziva „Malhut, koja je nazvana ‚kraljica‘, koja veliča Kralja zbog obilja koje je primila od Njega”. I, kada ona od Kralja ne može da primi obilje za Izrael, to se naziva „tuga Šehina”. A, kada Šehina može da primi obilje, ona se naziva „Majka sinova se raduje”, i ona veliča Kralja.

Ipak, sva tuga i radost odnose se jedino na čitav Izrael. To je ono zbog čega Zohar kaže da Mojsije i Izrael kazuju pesmu, znači „veličaju Kralja za kraljicu”. Ovo znači da to što Mojsije i Izrael veličaju Kralja za kraljicu, što znači da su oni ispravili sebe tako da veličaju Kralja, jer ono što je Kralj trebalo da dâ Mojsiju i Izraelu nije bilo za njih same, već za Malhut. Drugim rečima, oni ne mogu da tolerišu „tugu Šehina” i zbog toga se angažuju u jednakosti forme, tako da Malhut može da daje. Zato se kaže: „Srećni su Mojsije i Izrael, jer oni znaju kako da ispravno veličaju Kralja za kraljicu”.

Link - One’sGreatness Depends on the Measure of One’s Faith in the Future


Нема коментара:

Постави коментар