U VEZI SA STRAHOM I RADOŠĆU

  

U vezi sa strahom i radošću

Članak broj 23, Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-86. godina 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Sveti Zohar pita (Aharei, stav 2 u Sulam komentari): „Rabi Jicak započe: ‘Napisano je: ‘Služite Gospodu sa strahom i radujte se sa trepetom‘. Takođe je napisano: ‘Služite Gospodu sa radošću, dođite pred Njega pevajući‘. Ovi stihovi protivreče jedan drugom. Međutim, učili smo: ‘Služite Gospodu sa strahom‘, budući da svaki rad kojim pojedinac želi da služi svom Gospodu zahteva prvo strah, to jeste da se on boji Njega. I, zbog straha pred svojim Gospodom, on će kasnije biti nagrađen time da izvršava Micvot Tore sa radošću. Zbog toga je napisano: ‘Šta Gospod tvoj Bog traži od tebe osim straha‘? I kroz ovo, pojedinac će biti nagrađen svime’”. 

 Treba da razumemo šta je strah. Vidimo da su strah i radost dve suprotnosti, i kako onda strah može da bude razlog za radost, kao što se kaže: „Zbog straha pred svojim Gospodom, pojedinac će kasnije biti nagrađen time da izvršava Mitcvot Tore sa radošću”. Nije li ovde jedno u suprotnosti sa drugim? 

Takođe, treba da razumemo zašto Stvoritelj hoće da se boje Njega. Šta On ima od toga? To je poput osobe koja ulazi u kokošinjac i kokoškama kaže: „Ako se budete bojale mene, ja ću vam dati hranu i vodu. Daću vam sve što želite u zamenu za to što me se bojite”. Može li da se kaže da je čoveku važno to da ga kokoške poštuju? 

Još je više tako kada je reč o stvorenjima u odnosu na Stvoritelja. Kakvu vrednost i važnost Stvoritelj ima od toga što se stvorenja boje Njega? I to je do te mere tako da su naši mudraci rekli da pojedinac ne treba da radi ništa osim da se angažuje u strahu, kao što je napisano: „Šta Gospod tvoj Bog traži od tebe osim straha?” Takođe je napisano: „Bog je učinio tako da se ljudi boje Njega”, što znači da sve što je Stvoritelj učinio, On je učinio tako da se ljudi boje Njega. 

Da bismo razumeli prethodno navedeno, treba da se setimo svrhe stvaranja, to jeste u koju svrhu je Stvoritelj stvorio stvorenje. Znano je da je razlog tome Njegova želja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. Međutim, da bi se otkrilo savršenstvo Njegovih dela, na način da ne postoji „hleb srama”, On je načinio ispravku nazvanu „Cimcum i prikrivenost”, gde pre nego što pojedinac ima posude davanja, njemu nije moguće da vidi ili oseti Njegovu prisutnost, što se naziva „znati Stvoritelja”.

U VEZI SA RADOŠĆU

 

U vezi sa radošću

Članak broj 19, Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-86. godina 

Mišna kaže (Taanit, 29): „Od početka meseca Av mi umanjujemo radost. Od početka meseca Adar mi uvećavamo radost. Ukoliko pojedinac vodi raspravu sa idolopoklonicima, neka se sudi (sa njima) u mesecu Adar”. Treba da razumemo značenje uvećavanja i umanjenja radosti. Naposletku, radost je rezultat nekog razloga koji je njemu uzrokovao radost, a jedino što mi možemo da uradimo jeste da umanjimo ili uvećamo razloge. Zbog toga treba da znamo koji će nam razlog doneti radost.

Taanit, 29

Mišna poučava da od početka meseca Av čovek umanjuje akcije radosti. Rav Jehuda, sin Rava Šmuela bar Šeilata, rekao je u ime Rava: Upravo kada Av počne, čovek umanjuje radost, tako i kada počne mesec Adar, čovek povećava radost.

Rav Papa je rekao: Prema tome, u slučaju Jevreja koji vodi parnicu sa nejevrejinom, neka ga izbegava u mesecu Av, kada je sreća/sudbina Jevreja loša, i treba da se stavi na raspolaganje u mesecu Adar, kada je njegova sreća/sudbina dobra. 

Naši mudraci, koji su nam rekli da uvećavamo radost, su mislili na radost Keduša. U skladu sa tim, mi treba da razmotrimo razlog na koji su nam ukazali, a koji bi nas doveo do radosti Keduša. Takođe, treba da razumemo šta su oni rekli: „Ako osoba vodi raspravu sa idolopoklonicima neka se sudi (sa njima) u mesecu Adar”. Uostalom, mi smo u zemlji Izrael, i postoji nekoliko gradova gde nema nikog ko je Goji (nejevrejin). I čak ako u gradu i nađemo jednog koji je Goji, o čemu treba da raspravljamo sa njim? 

Izgleda da je suđenje sa idolopoklonicima u mesecu Adar tradicionalno, i nije slučajno. Drugim rečima, ukoliko se desi takav redak slučaj da se Izrael raspravlja sa nekim koji je Goji (nejevrejin) tada će se suditi sa njima u mesecu Adar. Otuda, treba da razumemo na koje su idolopoklonike oni mislili – one sa kojima se vodi rasprava. 

Mi vidimo da postoje dva redosleda u našim molitvama: 1) redosled pesama i veličanja Stvoritelja, 2) redosled molitvi i litanija. Mi isto tako vidimo da su ta dva redosleda jedan nasuprot drugom. To je zbog toga što je prirodno da kada osoba traži od svog prijatelja da joj on nešto dâ, mera zahteva zavisi od mere njene potrebe. Ukoliko je ono što osoba traži od svog prijatelja nešto što dodiruje njegovo srce i nešto što je neophodno, osoba pokušava, do mere neophodnosti, da uradi sve što može da bi dobila to što traži.  

U skladu sa tim, kada osoba moli Stvoritelja da On odobri njen zahtev, ona treba da vidi to da njena molitva jeste iz dubine srca, što znači da ona oseća svoj nedostatak. Što je veći osećaj nedostatka, molitva osobe može da bude iskrenija. Tako, molitva osobe ne treba da budu samo prazne reči već ona treba da bude iz dubine srca. 

ŠTA JE GLAVNI NEDOSTATAK ZA KOJI POJEDINAC TREBA DA MOLI

 

   

 

Šta je glavni nedostatak za koji pojedinac treba da moli

Članak broj 12, Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-86. godina 

Znano je da se stvaranje naziva „nedostatak”. Zbog toga se naziva „postojanje iz nepostojanja”. Čovek je stvoren sa puno nedostataka. Zbog toga, da bi čovek bio uspešan u radu na zadovoljenju svojih nedostataka, on mora prvo da zna koji je glavni nedostatak kojem treba da dȃ prednost nad svim ostalim svojim nedostacima. Budući da postoje i duhovni i korporalni nedostaci, treba prvo da razjasnimo koje nedostatke definišemo kao „duhovne” a koje kao „korporalne”. 

U eseju Predgovor mudrosti kabale (stav 11) je napisano: „Sada možete da razumete stvarnu razliku između duhovnog i korporalnog. Jer, sve što sadrži kompletnu želju za primanjem u svim svojim Behinot (razabiranja), što je Behina Dalet, razmatra se za ‘korporalno‘, i postoji u svim elementima stvarnosti u našem svetu (Olam Haze). Suprotno tome, sve što je iznad ove velike mere želje za primanjem razmatra se za ‘duhovno’”.  

Sledi da se korporalno naziva ono što se odnosi na zadovoljenje naše želje za primanjem. Tako, sve što pojedinac radi zarad svoje sopstvene koristi naziva se „korporalno”, a ono što radi da dȃ zadovoljenje Stvoritelju naziva se „duhovno”. 

Otuda je jasno da mi ne treba da brinemo o tome da načinimo Kli za korporalno, to jeste želju za primanjem, što je Kli da se primi zarad primanja, budući da nam je Stvoritelj takve Kelim dao na početku stvaranja, jer kao što je znano, Misao stvaranja, nazvana „Njegova volja da čini dobro Njegovim stvorenjima“, stvorila je želju za primanjem, postojanje iz nepostojanja, da bismo žudeli da primimo užitak i zadovoljstvo. I, Stvoritelj ispunjava ovu Kli onako kako On želi. Otuda, nema potrebe da tražimo posude primanja.

U VEZI SA MOLITVOM

 

 240. U vezi sa molitvom

 Članak broj 10, Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-86. godina 

U Masehet Taanit (deo 2) naši mudraci su rekli: „Voleti Gospoda svoga Boga i služiti Njemu, to je molitva. Vi kažete: ʻTo je molitvaʼ, ili je to samo rad?ʼ Mi treba da kažemo ʻsvim svojim srcemʼ. Šta je rad u srcu? To je molitva”. 

Treba da razumemo zašto se molitva razmatra za rad. Da li je rad to kada molimo Stvoritelja da ispuni naše želje i zahteve? I, ako su naši mudraci tako rekli, tada oni žele da nam nagoveste da postoji posebno značenje molitve – da je to rad, a ne samo molitva. Otuda, na šta naši mudraci ovde ukazuju? 

Zaista, ne može da se kaže da osoba moli i traži da joj se nešto dȃ ukoliko ona nema želju za tim. Jedino kada osoba oseća da joj nešto nedostaje, ona ide i traži ispunjenje, koje se odnosi na nedostatak, i to traži od onoga koji to može da ispuni. To je zbog toga što osoba traži jedino od onoga koji ima to što njoj treba, i isto tako zna da taj želi da daje i da drugima čini dobro. 

Isto tako, kada osoba dođe da moli i traži od Stvoritelja da On zadovolji njenu potrebu, njena molitva treba da bude jasna. To jeste, ona treba jasno da zna šta je to što njoj treba. To jeste, kada dođe da traži od Stvoritelja, ona treba da oslika sebi to da govori Kralju, i da Kralj može odmah da je učini najsrećnijom osobom na svetu, zbog toga što u kući Kralja ništa ne nedostaje. Tako, osoba pre molitve treba prvo pažljivo da istraži šta je njoj zaista potrebno, da njoj, ukoliko Kralj ispuni njen nedostatak, neće trebati više ništa, i ona će biti najkompletnija osoba na svetu. 

U skladu sa onim što smo učili da je svrha stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima, sledi da na strani Stvoritelja ne postoje nikakve prepreke u davanju užitka i zadovoljstva stvorenjima. To znači da je razlog iz kojeg je Stvoritelj stvorio nedostatak u stvorenjima, koji se naziva „želja za primanjem”, bio sa ciljem da se zadovolji taj nedostatak. Kao što smo objasnili, nedostatak se naziva muka i patnja ako osoba ne može da zadovolji svoju potrebu. 

U VEZI SA HANUKA SVEĆOM

  

U vezi sa Hanuka svećom

Članak broj 9, Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-86. godina

 

U Masehet Šabat (23b) je napisano: „Raba je rekao: ‘Jasno je da pri izboru između ‘sveća za njegovu kuću’ i ‘Hanuka sveća’, sveća za njegovu kuću je važnija zbog mira u kući”. Raši tumači da se „sveća za njegovu kuću” odnosi na Šabat, a on je siromašan i ne može da priušti da kupi ulje za dve sveće. A što se tiče mira u kući, to je kao što je rečeno: „Moja duša je lišena mira”. Ovo je paljenje sveće na Šabat, kada njegovo domaćinstvo žali dok sedi u mraku.

 

Međutim, Hanuka sveća nije za mir u kući jer je zabranjeno da se koristi njena svetlost, kao što se nakon paljenja Hanuka sveća kaže: „Ove sveće su svete; mi nemamo dozvolu da ih koristimo već jedino da ih gledamo”.

 

Treba da razumemo sledeće: 1) On objašnjava da je Šabat sveća važnija od Hanuka sveće zbog mira u kući. Ovo zahteva objašnjenje. Da li je ovaj razlog dovoljno dobar da se ne izvrši Micva Hanuka svećā, koje su veoma važne zbog svetosti u njima, do tačke da su naši mudraci rekli da je zabranjeno koristiti njihovu Svetlost, kao što se kaže: „Ove sveće su svete; mi nemamo dozvolu da ih koristimo, već jedino da ih gledamo”? Da li se zarad mira u kući, što je korporalno pitanje, ova Micva ne izvršava? 2) Mi treba da razumemo vezu između Šabat sveće i mira u kući, što učimo iz stiha: „Moja duša je lišena mira”, i to je paljenje sveća na Šabat.

 

Da bismo razumeli prethodno, prvo moramo da objasnimo sva tri prethodno navedena pitanja: 1) Šta je Šabat? 2) Šta je mir u kući? 3) Šta je Hanuka?

 

Naši mudraci su rekli da je Šabat poput sledećeg sveta (Berahot, 57). Isto tako, napisano je u Večernjoj Šabat molitvi: „Ti si posvetio sedmi dan za Ime Tvoje, za svrhu stvaranja nebesa i zemlje”. „Svrha” označava svrhu zbog koje su nebesa i zemlja stvoreni.

U VEZI SA POMOĆI KOJA DOLAZI OD GORE

U vezi sa pomoći koja dolazi od Gore

Članak broj 8, Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-86. godina

 

Naši mudraci su rekli (Suka, 52): „Rabi Šimon Ben Lakiš je rekao: ‘Čovekova inklinacija nadvladava njega svaki dan i nastoji da ga usmrti, kao što je rečeno: ‘Zli vreba pravednika i nastoji da ga ubije’. I, ukoliko mu Stvoritelj ne pomogne, on to neće nadići, kao što je rečeno: ‘Gospod ga neće ostaviti u ruci ovoga niti ga okriviti kada mu se bude sudilo’”.

 

Napisano je u Zoharu (VaJišlah,  stav 10): „Rabi Hiskiјa je rekao: ‘Zašto je tada napisano ‘I Jakov je ostao sam’? Gde su bili svi tabori anđela za koje kažeš da su ga okruživali i da su došli s njim? Rabi Jehuda je rekao: ‘Budući da je on izložio sebe opasnosti time što je ostao sam u noći, i video opasnost svojim očima,  oni (anđeli) su ga napustili jer su došli da ga zaštite jedino od opasnosti koja nije očigledna’. Tada je on rekao: ‘Ja nisam vredan sve milosti i sve istine koju si Ti pokazao Tvome slugi’. Ovo su tabori svetih anđela koji su ga okruživali i sada su se odvojili od njega jer je on izložio sebe očiglednoj opasnosti. Rabi Jicak je rekao: ‘Zbog ovoga su se sveti anđeli odvojili od njega. Oni su ga okruživali i sada su se odvojili od njega jer je on izložio sebe očiglednoj opasnosti’”.

 

U skladu sa tim postoji pitanje: „Kada su se  anđeli odvojili od njega?” Oni su se odvojili kada je on sebe izložio opasnosti. To jeste, prvo je on sebe izložio opasnosti, a onda su se anđeli odvojili od njega. O ovome je rečeno: „I Jakov je ostao sam” (Postanje, 32:24). To jeste, kad su to videli, oni su se odvojili. Mi treba da kažemo – jedan uđe, drugi izađe.

 

Treba da razumemo zašto anđeli nisu došli da ga čuvaju uprkos tome što postoji očigledna opasnost. To je kao da kažemo da oni nisu u mogućnosti da ga čuvaju od stvarne i očigledne opasnosti. Ako je to tako, kada oni mogu da ga čuvaju kada opasnost nije očigledna? I, ukoliko opasnost nije očigledna, ko zna da ovde postoji opasnost koja zahteva čuvanje? To jeste, kome treba da bude očigledno, da li samoj osobi? Ili, ukoliko anđeli vide da postoji očigledna opasnost, oni odlaze iako osoba to ne zna?

PRESTUPNICI IZRAELA

Prestupnici Izraela

Članak broj 33, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-85. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

„Riš Lakiš je rekao: ’Ni vatra Pakla nema upravu nad prestupnicima Izraela, a kamoli zlatni oltar ... Prestupnici Izraela su puni Micvot poput nara, kao što je napisano: „Tvoj Hram je poput kriške nara”. Nemojte to izgovarati Rakateh (tvoj Hram), već Reikanin (prazni) među vama; čak su i oni ispunjeni sa Micvot poput nara, i još više” (kraj Hagiga Masehet). 

Kada je reč o prestupnicima Izraela, treba da razumemo u odnosu na koga se oni nazivaju „prestupnici Izraela”: 1) da li je to u odnosu na Toru, 2) ili se oni razmatraju za prestupnike u odnosu na čitav Izrael, 3) ili je to u odnosu na samog pojedinca? To jeste, sam pojedinac za sebe vidi i oseća da je prestupnik Izraela. Naizgled je teško videti da pojedinac može da bude pun Micvot, poput nara, a da se ipak razmatra za prestupnika Izraela. 

Ukoliko ovo tumačimo u pogledu na samog pojedinca, možemo da kažemo i tumačimo da „Iako su oni puni Micvot poput nara”, pojedinac vidi da je i dalje prestupnik Izraela. Treba da tumačimo da reč Rimon (nar) dolazi od reči Rama’ut (obmana). A to znači da pojedinac vidi da obmanjuje samog sebe. To jeste, on vidi da je pun Micvot i vidi da nema ništa više da doda u kvanitetu, a u skladu sa svojim trudom, on bi svakako trebalo da je već do sada Izrael, što je Jašar-El (pravo ka Stvoritelju), gde je sve za Stvoritelja. Ipak, nakon što skrutinizuje sebe, on vidi da sebe obmanjuje i da je glavni razlog njegovog angažovanja u Tori i Micvot – samoljublje, a ne namera da daje zadovoljenje svom Tvorcu, što se naziva Jašar-El, to jeste čitav njegov rad je usmeren pravo ka Stvoritelju. 

Budući da je pojedinac video da je sav njegov rad bio jedino zarad primanja, video je da je on prestupnik u odnosu na Izrael. To jeste, on neće da njegov rad bude usmeren ka Gore, što se naziva „zarad davanja Stvoritelju”. Umesto toga, sav njegov rad u potpunosti se temelji na tome da sve ostane dole, što se razmatra za primaoca, jer primalac se razmatra za „niži po važnosti”, a davalac za „viši po važnosti”. 

POUZDANJE

 

Pouzdanje

Članak broj 6, 1986. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Napisano je u svetom Zoharu (Toldot, stav 122-125): „Rabi Elazar otvori i reče: ‘Srećan je čovek čija je snaga u Tebi, srećan je čovek koji se osnažuje u Stvoritelju i stavlja svoje pouzdanje u Njega. ‘Mi pouzdanje treba da tumačimo kao veru koju su Hananija, Misailo i Azarija imali u Njega, kada su rekli: ‘Ako je to tako, naš Bog ...‘ što znači da su oni verovali da je Stvoritelj taj koji će ih izbaviti iz ognjene peći. Ali, kaže se da to nije tako. Umesto toga, dođi i vidi, ukoliko ih Stvoritelj ne izbavi i ukoliko Stvoritelj ne postane jedan za njih, Njegovo Ime neće biti posvećeno u očima svih. Ali, nakon što su oni znali da nisu govorili ispravno, rekli su ponovo: ‘Ali čak ako On to i ne učini, neka bude tebi znano, o, kralju ...‘ To jeste, oni su rekli: ‘bilo da On spase ili ne spase, ti treba da znaš da se nećemo pokloniti idolima’. 

Međutim, pojedinac ne treba da veruje niti da kaže: ‘Stvoritelj će me spasti‘ ili ‘Stvoritelj će uraditi ovo ili ono za mene‘. Umesto toga, on treba da se pouzda u to da će mu Stvoritelj pomoći, kao što je to kada on ulaže napor u Micvot Tore, i ulaže napor da ide putem istine. A, kada pojedinac dođe da se pročisti, njemu se pomaže. U tome, on treba da veruje da će mu Stvoritelj pomoći. On treba da se pouzda u Stvoritelja, i ni u koga drugog osim u Njega. O ovome je napisano: ‘Snaga čoveka je u Stvoritelju’. 

I, ‘... kojima su u srcu putevi Tvoji‘, znači to da pojedinac treba da podesi svoje srce tako da nijedna strana misao ne može da uđe u njega. Tačnije, njegovo srce će biti kao utrt put, koji je izgrađen tako da se njime dođe do svakog mesta do kojeg je potrebno, na desno i na levo. 'I njegovo srce će biti iskreno', to jeste, bilo da Stvoritelj njemu čini ili ne čini dobro, njegovo srce će biti spremno i ispravljeno tako da on ni u kom slučaju neće sumnjati u Stvoritelja. 

Još nešto: ‘Srećan je čovek čija snaga je u Tebi‘. To je kao što se kaže: ‘Gospod će dati snagu Njegovom narodu‘, to jeste Toru. ‘Snaga čoveka je u Stvoritelju‘, znači da pojedinac treba da se angažuje u Tori zarad Stvoritelja, to jeste zarad Šehina, koja se naziva ‘Ime‘, jer svako ko se angažuje u Tori i ne pravi napor prema Lišma, za njega je bolje da nije ni stvoren. I, '... kojima su u srcu putevi Tvoji' je kao što se kaže: 'Uzdignite pesmu Onome koji ide pustinjom; Gospod je Njegovo ime,' što znači veličati Onog koji ide pustinjom. 

U VEZI SA POŠTOVANJEM OCA

U vezi sa poštovanjem Oca

Članak broj 5, Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-1986. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Napisano je u svetom Zoharu (Vajera, stav 141): „Rabi Šimon otvori i reče: ʻSin poštuje svog oca, i sluga svog gospodaraʼ. ʻSin poštuje svog ocaʼ je Isak u odnosu na Avraama. On pita: ʻKada ga je on poštovao (kada je Isak poštovao Avraama)? Tada kada ga je on (otac, Avraam) vezao (položio na oltar) za oltar…i on se nije opirao da izvrši volju svoga ocaʼ. ʻI sluga (poštuje) svog gospodaraʼ je Eliezar u odnosu na Avraama. Kada je on poslao Eliezar u Haran, on (Eliezer) je tamo izvršio sve što je Avraam želeo, i time, on ga je poštovao, kao što je napisano, ʻI Gospod je blagoslovio mog gospodaraʼ. I napisano je, ʻOn je rekao: ʻJa sam sluga Avraamu”, i poštujem Avraama. I zaista, on (Eliezar ) koji donosi srebro, zlato, dragulje i kamile, i koji je poštovan i naočit čovek, tamo nije rekao da je Avraamov miljenik ili rođak. Umesto toga, rekao je, ʻJa sam sluga Avraamuʼ, da bi uzdigao zaslugu Avraama i poštovanje Avraama u njihovim očima”. 

I rečeno je (stav 145): „Zbog toga je napisano: ʻSin poštuje svog oca, i sluga svog gospodaraʼ. A vi, Izrael, Moji sinovi, sramno je za vas da kažete da sam Ja vaš Otac ili da ste vi Moje sluge. ʻAko sam Ja Otac, gde je slava Moja? I ako sam Ja Gospodar, gde je strah Moj? ’” 

Treba da razumemo reči svetog Zohara kada kaže da „Gospod kaže: ʻI vi, Izrael, Moji sinovi, sramno je za vas da kažete da sam Ja vaš Otac’”. Ovo ukazuje na to da mi treba da kažemo nekome da je Stvoritelj naš Otac, ali ne možemo to da kažemo zato što nas je sram. Tako, mi moramo da znamo kome treba da kažemo da je On naš Otac. Takođe, moramo da znamo šta je sram zbog kojeg to ne možemo da kažemo, kao što je napisano „… sramno je za vas …” Ovo je zbunjujuće. Naposletku, svakog dana kažemo: „Naš Otac, naš Kralj”. I, tokom Osamnaest molitvi, kažemo: „Vrati nas, Oče naš, Tvom zakonu (Tora)”, tako, kome mi još treba da kažemo da je Stvoritelj naš Otac, i da nas je sram da to kažemo, i da je zbog toga Stvoritelj ljut, i kaže: „Ako sam Ja Otac, gde je slava Moja?” 

Ovo treba da tumačimo tako da je neophodno da objasnimo za sebe da je Sam Stvoritelj taj kome smo mi dužni da kažemo: „Gospod je naš Otac”. Mi uvek kažemo: „naš Otac, naš Kralj” i zbog toga je Stvoritelj ljut: „Kako vas nije sram da Meni kažete da sam Ja vaš Otac, a da Meni ne pokazujete poštovanje”, kao što je rečeno: „Ako sam Ja Otac, gde je slava Moja ?” To jeste, Stvoritelj kaže: „Sramno je za vas da Mene nazivate ‘naš Otac’, i Ja vidim da je za vas slava Moja u prašini, što se naziva ‘Šehina (Božansko) u prašini’. Otuda, kako vas nije sram da Mene nazivate ‘naš Otac?’” 

U VEZI SA NAGRADOM PRIMALACA

U vezi sa nagradom primalaca

Članak broj 32, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-85. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš 

Znano je da čovek ne može da radi bez nagrade. To znači da ukoliko čovek ne dobije nagradu, on neće načiniti ni najmanji pokret. Ovo dolazi iz korena stvaranja, koji je potpuno nepokretan, kao što je napisano (Učenje o deset Sefirot, deo 1, stav 19): “Mi volimo mirovanje i veoma mrzimo kretanje, do tačke da mi nećemo da napravimo nijedan pokret ukoliko to nije u svrhu da dođemo do mirovanja. To je zbog toga što je naš koren nepokretan i u potpunom  mirovanju; u Njemu nema nikakvog pokreta. Iz tog razloga i kretanje je suprotno našoj prirodi i mi to mrzimo”. 

U skladu sa tim, moramo da znamo šta je nagrada za koju je vredno da radimo. Da bismo ovo objasnili moramo da pogledamo u ono što znamo – da postoji svrha stvaranja i ispravka stvaranja. 

Ta svrha stvaranja je iz perspektive Stvoritelja. To jeste, mi kažemo da je Stvoritelj stvorio stvorenje iz Njegove želje da čini dobro Njegovim stvorenjima. To nas dovodi do dobro znanog pitanja: „Zašto stvorenja ne primaju užitak i zadovoljstvo, jer ko može da ide protiv Njega i kaže da ne želi užitak i zadovoljstvo, kada je On u stvorenja utisnuo takvu prirodu da svako želi da prima?” 

Učimo da se jedino želja za primanjem naziva „stvorenje“, a „stvorenje“ označava nešto novo, što se naziva „postojanje iz nepostojanja”. Otuda, On je u stvorenjima stvorio ovu prirodu da svako želi da prima, a On hoće da daje. I, ko to sprečava? 

Odgovor na ovo je dat u rečima ARI-ja (na početku knjige Drvo Života): „Da bi objavio savršenstvo Svojih dela, On je ograničio Sebe”. I, tamo (deo „Unutrašnja Svetlost”) je objašnjeno  da to znači da, budući da postoji razlika između davaoca i primaoca, to uzrokuje različitost forme, to jeste nelagodu za primaoca. 

POJEDINAC NE RAZMATRA SEBE ZA ZLOG

 

Pojedinac ne razmatra sebe za zlog

Članak broj 31, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-85.godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

 

U vezi sa onim što je rečeno: „Pojedinac ne razmatra sebe za zlog” u Zoharu je napisano (Balak, stav 193): „Kralj David je sebe razmatrao na četiri načina. On je ubrajao sebe u siromašne, ubrajao je sebe u Hasidim (pobožni/posvećeni sledbenici) i drugo... Ubrajao je sebe u Hasidim, kao što je napisano: ‘Sačuvaj moju dušu, jer ja sam pobožan’, jer pojedinac ne sme sebe da razmatra za zlog. Ali, ako kažemo: ‘Ukoliko je to tako onda on nikada neće priznati svoje grehe’, međutim to nije tako. Umesto toga, kada on priznaje svoje grehe tada je Hasid, jer on je došao do toga da primi pokajanje i napusti stranu zla, u čijoj je nečistoći bio do sada. Ali, sada je on prionuo uz Višu desnu, što je Hesed, koja se širi da ga prihvati. I zato što je prionuo uz Hesed, on se naziva Hasid (pobožan/posvećen sledbenik). Nemojte reći da ga Stvoritelj neće prihvatiti sve dok on ne bude naveo sve svoje grehe, od dana kada je došao na svet, čak i one koji su skriveni od njega. To nije tako. Umesto toga, on treba da nabroji jedino one grehe kojih se seća. I ukoliko tokom ispovedanja usredsredi svoj um na njih, i zbog njih se  pokaje, svi ostali gresi slede za njima”, toliko njegovim rečima. 

Treba da razumemo sledeće: 

Kako pojedinac za sebe može da kaže da je Hasid? Budući da je ovo već uzvišen stepen, kako onda pojedinac može samog sebe da veliča? 

Rečeno je da pojedinac ne sme da razmatra sebe za zlog. Sa druge strane, kaže se da pojedinac treba da navede svoje grehe, ali kaže se i to da on ne treba da navede sve svoje grehe od dana kada je došao na svet, već jedino one grehe kojih se seća. Tako, dok on navodi svoje grehe koje je počinio, on je time već zao. Otuda, zašto se kaže da pojedinac ne treba da razmatra sebe za zlog? Koja je razlika između toga kada pojedinac za sebe kaže da je izvršavao zla dela, i toga kada on o sebi ne kaže da je zao? Jer ukoliko on kaže da je izvršavao zla dela, tada on svakako za sebe kaže da je zao. To je kao što nalazimo u rečima naših mudraca (Sanhedrin, 9b): „Rav Jozef je rekao: ‘Neko je bio podvrgnut nasilju. Ako onaj koji je bio podvrgnut nasilju svedoči da je on nasilju bio podvrgnut uz svoj pristanak, tada on svedoči da je i sam on zao jer svedoči da je bio saučesnik u zabranjenom činu, a Tora kaže: ‘Nemojte zlog načiniti svedokom’. Raba je rekao: ‘Osoba je bliska sebi i zato ne može za sebe da svedoči da je zla”.

POKAŽI MI TVOJU SLAVU

Pokaži mi Tvoju slavu
Članak broj 26, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-1985. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

„I Mojsije reče: ‘... pokaži mi Tvoju slavu …’ A Stvoritelj reče Mojsiju: ‘Tada ću ja pomeriti Moju ruku i ti ćeš videti Moja leđa, ali Moje se Lice neće videti’” (Izlazak, 33). Mi moramo da razumemo na šta ukazuje Mojsijevo pitanje, i Stvoriteljev odgovor, u pogledu na naš rad.

Kada pojedinac počinje sa radom Stvoritelja, on žudi da vidi slavu Stvoritelja. To jeste, kada Stvoritelj sija za pojedinca, i kada on ima okus u Tori i Micvot, i žudi za duhovnim, on može da se angažuje u svetom radu. U to vreme on zna da ide putem Stvoritelja i oseća da je iznad običnih ljudi, da je čitava javnost ovozemaljska, i da jedino on zna i razume šta je duhovno. 

Znano je da su naši mudraci rekli (Avot, Poglavlje 4, stav 4): „Rabi Levitas, iz Javne kaže: ‘Budi veoma, veoma skroman’”. Zato, pojedinac treba dosta da radi na tome da pronađe neku manu u sebi da bi mogao da kaže da je nisko. Ali, budući da ono što su naši mudraci rekli da se izvršava jeste Micva, pojedinac to uzima iznad razuma i kaže: „Naravno, ja još nisam dovršen”. 

Isto tako, postoji vreme Ahoraim, kada za pojedinca ne sija žudnja za Torom i Micvot, i on ne oseća nedostatak iz toga što ne žudi za tim da bude u Dvekut uz Stvoritelja. U stanju Ahoraim, pojedinac može da vidi sebe, to jeste svoje stvarno stanje – da li on sebe i dalje vidi kao superiornog u odnosu na druge ljude. U tom slučaju on treba da radi na niskosti, da uzme na sebe Micva skromnosti, iznad razuma, dok gleda druge ljude, koji su u stanju duhovnog pada dok je on u usponu. Sledi da jedino u stanju Ahoraim on može da vidi istinu, dok tokom Panim on može da prevari sebe.