четвртак, 13. мај 2021.

VI STOJITE DANAS, SVI VI - članak br. 19


Vi stojite danas, svi vi

Članak br. 19, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Tumači pitaju o rečima: „Vi stojite danas, svi vi …vaši poglavari, vaša plemena, vaše starešine i vaši oficiri, svaki čovek od Izraela”. Ovo počinje formom množine „Vi” [forma množine na hebrejskom], a završava se formom jednine: „Svaki čovek od Izraela”. Autor knjige Svetlost Sunca objašnjava da se korišćenjem forme množine i forme jednine ukazuje na materiju ljubavi prijateljā. Mada su među vama „poglavari, plemena” itd, ipak, niko ne vidi veću zaslugu u sebi nego u bilo kom čoveku od Izraela. Umesto toga, svaki je jednak u tome što se ne žali na drugoga. Iz tog razloga, oni su i od Gore, takođe, tretirani na odgovarajući način i zbog toga je veliko obilje preneto dole. 

Naš način je da sve učimo unutar jednog subjekta. Proizlazi da osoba treba da preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa kao vo jaram i kao magarac tovar, što su mozak i srce. Drugim rečima, sav rad osobe treba da bude sa namerom da daje. 

U skladu s tim, ako pojedinac radi s namerom da daje, i za uzvrat ne želi nikakvu nagradu – izuzev da služi u svetom radu bez toga da se nada da mu se dâ ikakav dodatak na ono što ima – on nema čak ni želju za dodatnim radom. Drugim rečima, to da on primi nešto znanja o tome da li ide ispravnim putem sigurno jeste ispravan zahtev, a ipak, on se odriče čak i toga zato što želi da ide zatvorenih očiju i da veruje u Stvoritelja. I, on radi ono što može da rad i zadovoljan je svojim udelom. 

I, on čak i oseća da postoje ljudi koji imaju nešto razumevanja rada Stvoritelja, dok vidi da je on potpuno prazan. I, mnogo puta oseća dobar okus u radu, i ponekad oseća da je u stanju „...vaši poglavari”. Drugim rečima, ponekad misli da je sada postigao stepen sa kojeg je nemoguće da se ikada spusti do stanja niskosti, stanja u kojem, ako želi da se angažuje u radu Boga, mora da napravi veliki napor da bi nadišao svoje telo. Jer, u to vreme, ono što je radio bilo je prisilom, zato što nije imao želju za radom, a telo je želelo jedino da se odmara i da ne brine ni za šta.

I, umesto toga, u to vreme (kada misli da je sada postigao stepen sa kojeg je nemoguće da se ikada spusti do stanja niskosti) oseća da je već stigao dotle da sigurno zna da u svetu nema ništa izuzev da radi u cilju da daje, i tada on sigurno nalazi dobar okus u radu. I, kada sagleda svoja prethodna stanja ne može da razume kako to da je on sada u stanju uspona. Otuda, osoba uz sve kalkulacije zaključuje da nikada više neće pretrpeti pad.

Ali, ponekad, nakon dana, sata ili nekoliko minuta, on pada do takvog stanja niskosti da ne može odmah ni da oseti da je iz svog uzdignutog stanja pao u „dubine velikog ponora”. Umesto toga, ponekad, tek nakon sat ili dva, iznenada razume da je pao sa najvišeg nivoa, što znači iz stanja u kojem je prethodno bio siguran da je najjači čovek, u stanje gde je nalik bilo kojem čoveku, znači poput obične osobe. Tada počinje da traži savet u svom srcu: „Šta treba da uradim sada?”, „Kako mogu da se podignem do stanja Gadlut [velikost/odraslost] koje sam imao ranije?”

среда, 12. мај 2021.

AGENDA SKUPA 1 - članak br. 17, deo 2

 
Agenda Skupa 1

Članak br. 17, deo 2, 1984.

Prvo, kada se okupe prijatelji potrebno je da postoji agenda.  Svako treba, koliko god može, da govori o važnosti društva i da naglašava dobiti koje će mu društvo dati, te važne stvari za koje se nada da će mu društvo doneti, a koje ne može da postigne sam. I, u skladu s tim, svako treba da kaže koliko ceni društvo.

To je kao što su naši mudraci napisali (Berahot 32): „Rabi Šamlaj je rekao: ’Čovek uvek treba da veliča Stvoritelja i onda da moli’. Odakle smo to dobili? Od Mojsija, kao što je napisano: ’I, ja molih Gospoda u to vreme’. Isto tako je napisano: ’O, Gospode Bože, Ti si počeo’, i napisano je: ’Tebe molim, pusti me da pređem i vidim dobru zemlju’”. 

A razlog iz kojeg treba da počnemo sa tim da veličamo Stvoritelja jeste taj što je prirodno da postoje dva uslova kada neka osoba traži nešto od druge:

1. Da ta osoba ima to što tražim od nje, kao što su bogatstvo, moć i ugled, kao što to i imaju  bogati i imućni.

2. Da ona ima dobro srce, to jeste želju da čini dobro drugima. 

Od takve osobe možeš da tražiš uslugu. Zato su oni rekli: „Čovek uvek treba prvo da veliča Stvoritelja, i onda da moli”. To znači da ukoliko pojedinac veruje u veličinu Stvoritelja, da je On dobro koji čini dobro i da On hoće da dȃ stvorenjima sve vrste zadovoljstava, u tom slučaju je primereno da se kaže da on moli Stvoritelja i da će mu Stvoritelj sigurno pomoći jer On hoće da daje. I, tada, Stvoritelj može da mu dâ to što on želi. Tada, onaj koji moli može, isto tako, da bude siguran da će mu Stvoritelj to odobriti.

Isto je tako i u ljubavi prijateljā. Kada se prijatelji okupe, tada oni treba da veličaju prijatelje i to važnost svakog prijatelja. I, do stepena do kojeg preuzmemo na sebe važnost društva, možemo da cenimo društvo.

I, nakon toga, kao što je rečeno: „...i onda da moli”, to jeste, svako treba da ispita sebe i da vidi koliko napora daje društvu. Tada, tamo gde vidi da nema snagu da načini išta dobro za društvo postoji prostor za molitvu da mu Stvoritelj pomogne, i da mu On dâ snagu i želju da se angažuje u ljubavi drugih.

A nakon toga, svako treba da se ponaša isto kao u poslednje tri od „Osamnaest molitvi”. Drugim rečima, Zohar kaže da čovek, nakon molitve pred Stvoriteljem, treba, nakon poslednje tri od „Osamnaest molitvi” (što su molitve zahvalnosti), da misli tako da je Stvoritelj već odobrio njegov zahtev, i sa time da ode. 

U ljubavi prijateljā treba da se ponašamo isto: nakon što smo ispitali sebe i sledili znani savet o molitvi, treba da mislimo da je na našu molitvu odgovoreno i da se radujemo s našim prijateljima, kao da su svi prijatelji jedno telo. I kao što telo želi da svi njegovi organi uživaju, i mi, takođe, sada hoćemo da svi naši prijatelji uživaju.

Otuda, nakon svih kalkulacija dolazi vreme radosti i ljubavi prijateljā. U to vreme, svako treba da se oseća srećno, kao da je upravo potpisao veoma dobar ugovor kojim će zaraditi mnogo novca. I, običaj je da se u to vreme prijatelji počaste pićem i nazdrave. 

I ovde, svakom je potrebno to da njegovi prijatelji nešto popiju, jedu kolače itd. I, zato što je sada svako srećan, svako želi da se i njegovi prijatelji osećaju dobro. Otuda, završetak sastanka skupa treba da bude u radosti i uzvišenosti. 

Ovo sledi put „vreme Tore” i „vreme molitve”. „Vreme Tore” znači celovitost, kada nema nedostataka. Ovo se naziva „desno”, kao što je napisano: „...a u Njegovoj desnoj ruci bio je ognjeni zakon”.

Ali, „vreme molitve” se naziva „levo”, jer je  to mesto nedostatka, mesto kojem je potrebna ispravka. Ovo je nazvano „ispravka Kelim (posude)”. Ali, u stanju Tore, koje se naziva „desno”, ne postoji  prostor za ispravku, i zbog toga je Tora nazvana „poklon”.

Običaj je davati poklone osobi koju voliš. A isto tako, običaj je da se ne voli onaj koji ima manu. Otuda, u „vreme Tore”, ne postoji prostor za misli ispravke. Otuda, kada se odlazi sa sastanka društva, to treba da bude kao u stanju nakon poslednje tri od „Osamnaest molitvi”. I, iz tog razloga, svako će osećati celovitost.

Link - The Agenda of the Assembly 1


понедељак, 10. мај 2021.

O VAŽNOSTI PRIJATELJA - članak br. 17, deo 1

 
O važnosti prijatelja

Članak br. 17, deo 1, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Važnost prijatelja u društvu i kako da ih cenimo, znači to sa kakvom vrstom važnosti svako treba da gleda na svog prijatelja. Zdrav razum nalaže da ukoliko pojedinac sudi svog prijatelja tako da je prijatelj na nižem stepenu od njegovog, taj pojedinac će hteti svog prijatelja da uči kako da se bolje ponaša od toga kako se ponaša. Otuda, ovom pojedincu njegov prijatelj ne može da bude prijatelj, jer on njega vidi kao učenika. 

A ukoliko pojedinac vidi svog prijatelja kao da je na višem stepenu od onog na kojem je on, i vidi da od njega može da stekne dobre kvalitete, tada njegov prijatelj može da bude njegov rav, ali ne i njegov prijatelj.

Ovo znači da precizno tada kada pojedinac vidi svog prijatelja tako da je i on na stepenu koji je jednak njegovom, on njega može da prihvati za prijatelja i da se poveže s njim. To je tako jer „prijatelj” znači to da su obe strane u istom stanju. To je ono što zdrav razum nalaže. Drugim rečima, oni imaju ista gledišta i, otuda, odlučuju da se povežu. Tada, oboje deluju prema cilju koji oboje žele da postignu.

To je poput dva prijatelja istomišljenika koji  zajedno rade posao kako bi ostvarili profit. U toj situaciji, oni osećaju da imaju jednake snage. Ali, ako bi jedan od njih osetio da je sposobniji od drugog, on ne bi hteo da ovog drugog prihvati kao jednakog partnera. Umesto toga, oni bi načinili proporcionalno partnerstvo u skladu sa snagom i kvalitetima koje jedan ima nad drugim. U tom stanju, partnerstvo je trideset tri ili dvadeset pet posto partnerstvo, i ne može da se kaže da su oni jednaki u poslu.

Ali, kada je u pitanju ljubav prijateljā, što je kada se prijatelji povežu da načine jedinstvo među sobom, to eksplicitno znači da su oni jednaki. Ovo se naziva „jedinstvo”. Na primer, ako oni rade posao zajedno, a kažu da dobit neće biti jednako podeljena, da li se to naziva „jedinstvo”? Jasno, rad u ljubavi prijateljā treba da bude takav da oni podjednako kontrolišu sve dobiti i posedovanja koje ljubav prijateljā donosi. Oni ne treba ništa da kriju ili skrivaju jedan od drugog, već bi sve trebalo da bude u ljubavi, prijateljstvu, istini i miru. 

I, u eseju „Govor za završetak Zohara” napisano je: „Mera veličine društva dolazi od društva iz dva uslova: 1) stepen cenjenja društva: uvek slušaj i prihvati meru cenjenja veličine društva od svih u društvu; 2) okolina treba da bude velika, budući da je napisano: ‘U mnoštvu ljudi je kraljeva slava’”. 

субота, 08. мај 2021.

PITANJE DAVANJA - članak br. 16

 
Pitanje davanja

Članak broj 16, 1984. godina 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Objašnjenje materije davanja. Kada pojedinac služi nekoga koga svet razmatra za važnog, ta važna osoba ne treba da ga nagradi za njegovo služenje. Tačnije, sámo to služenje važnoj osobi on razmatra tako kao da ga je ta važna osoba već nagradila. To znači da, ukoliko pojedinac zna da je ta osoba važna on već uživa u služenju i ne treba mu nikakva nagrada za njegovo služenje. Umesto toga, služenje samo po sebi je njegovo zadovoljstvo. 

Međutim, ukoliko pojedinac služi običnu osobu, on ne uživa u služenju i mora da bude nagrađen za služenje. To jeste, ukoliko on vrši isto ovakvo služenje za važnu osobu, njemu ne treba nagrada. 

Na primer, neka važna osoba dolazi avionom, i nosi mali kofer, i mnogo ljudi čeka njen dolazak, a važna osoba daje svoj kofer nekome da ga ponese do automobila kojim će se odvesti do kuće. Za ovu uslugu važna osoba hoće da mu dâ, recimo, sto dolara. On će sigurno odbiti da primi to od nje zato što je zadovoljstvo koje izvlači iz svog služenja veće od sto dolara koje mu ona daje. 

Ali, da je ova osoba neka obična osoba, on joj ne bi služio čak ni za novac. Umesto toga, rekao bi joj: „Ima nosača ovde; oni će poneti tvoj kofer do automobila. Što se mene tiče, ispod mog nivoa je da ti služim. Ali, pošto je to posao nosača, oni će biti srećni da ti služe ako ih platiš”. 

Sledi da ista radnja može da se izvede na potpuno različite načine, i da izvršenje zavisi od toga o kome se radi. To zavisi jedino od važnosti te osobe u očima pojedinca, to jeste, šta on oseća u vezi sa veličinom te osobe. Nije bitno da li on sam razume da je ta osoba važna ili mu drugi oko njega govore da je ta osoba važna; ovo mu već daje snagu da joj služi bez potrebe za bilo kakvom nagradom.

U skladu s prethodnim treba da razumemo šta je istinska namera onoga koji služi važnu osobu. Da li je njegova namera da uživa služeći je, jer on to razmatra velikom privilegijom? Ili, da li je to zato što on izvlači veliko zadovoljstvo iz toga što je služi? Iz kojeg izvora njemu dolazi zadovoljstvo od služenja važnoj osobi? On to ne zna. Međutim, on vidi nešto prirodno – da je ovde uključeno veliko zadovoljstvo – te on hoće da joj služi. 

Drugim rečima, da li je njegov cilj taj da, budući je ta osoba važna, on hoće da ta važna osoba uživa.  Ili, da li on hoće da služi nju zato što to njemu daje radost? Znači, ukoliko bi on mogao da ima isto zadovoljstvo, koje izvlači služeći važnu osobu, i kroz neke druge načine, da li bi se odrekao ovog služenja jer on hoće da služi nju jedino zato što oseća da ovde može da nađe dobar osećaj, i to je ono zbog čega on nju služi? 

Pitanje je da li je razlog služenja taj što on hoće da se važna osoba dobro oseća, a zadovoljstvo koje izvlači iz služenja je samo rezultat, te njegov cilj nije za njega samog već jedino da se važna osoba dobro oseća. Ili, da li on u stvari ne razmatra važnu osobu, već su sve njegove kalkulacije o tome koliko zadovoljstva on može da izvuče iz toga? 

I, ukoliko pitamo: „Da li je važno s kojom namerom on radi?” Odgovor je taj da mi treba da znamo značenje za „posude davanja”. 

петак, 23. април 2021.

PONEKAD SE DUHOVNO NAZIVA "DUŠA" - članak br. 13

 
Ponekad se duhovno naziva „duša”

Članak broj 13, 1984. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Moramo da razumemo zašto se duhovno ponekad naziva „duša” [heb: Nešama], kao kada se kaže „telo i duša”, a ponekad se duhovno naziva i Nefeš [duša], kao u „I, voli Gospoda Boga svoga svim svojim srcem i svom svojom dušom”. 

Kada govorimo o duhovnom, obično govorimo o najvišem razabiranju duhovnog, što je Nešama. To je tako da bi pojedinac znao da je za njega već spreman visok stepen – Nešama, i da bi on u svom srcu pobudio želju da to postigne i da razmišlja o tome šta je razlog iz kojeg on to još nije postigao. Tada će on doći do toga da zna da sve što nama treba da bismo postigli duhovno jeste jednakost forme.

Telo se rađa s prirodom samoljublja (ego), čija je forma suprotna formi Stvoritelja, budući da je Stvoritelj isključivo davalac. Otuda, pojedinac treba da pročisti svoje telo i da postigne jednakost forme sa Stvoriteljem, tako da će i on, takođe, hteti jedino da daje. Time će on biti u mogućnosti da postigne ovaj visoki stepen – Nešama. To je razlog zašto uvek kažemo telo [Guf] i duša [Nešama].

Ali, što se tiče redosleda rada, nakon stepena – telo, sledi stepen – Nefeš. Zato spis kaže: „I, voli Gospoda svoga Boga svim svojim srcem i   svom svojom dušom [heb: Nefeš]”, jer to je sledeći stepen nakon stepena – telo.

Zato spis kaže „...svim svojim srcem”, a potom „...svom svojom dušom”. Drugim rečima, pojedinac mora da bude voljan da Stvoritelju dȃ  sve što ima. Ali, kasnije, ukoliko postigne viši stepen, znači Ruah [duh], a zatim Nešama, on i dalje treba da bude voljan da sve dȃ Stvoritelju. Ali, tekst počinje prvim stepenom koji dolazi nakon stepena – telo. 

Sve što čovek ima mora da dȃ Stvoritelju. To znači da on ništa ne radi za svoju ličnu korist. Umesto toga, sve je zarad Stvoritelja. Ovo se razmatra za to da su sva njegova dela jedino zarad davanja, dok on sebe ne razmatra uopšte. Umesto toga, sve je zarad Stvoritelja.

Sada možete da razumete ono što piše u Zoharu (Teruma [Prilog], deo 219, i stav 479 u Sulam komentari): „’...svom svojom dušom’. On pita: ‘Trebalo je reći: ‘...u tvojoj duši’, šta je to ‘...svom svojom dušom’? Zašto kaže: ‘svom’?’ On odgovara da to znači da se isto tako uključuje i Nefeš, i Ruah, i Nešama. Tako, kada se kaže ‘.. svom svojom dušom’, tada ‘svom’ znači sve ono što ova duša sadrži”. 

Iz ovoga vidimo da nam Zohar govori da reč „svom” koja je dodata u Toru, ukazuje na to da su i Nefeš i Ruah uključeni u Nešama. Međutim, započinje se sa Nefeš, budući da nakon stepena – telo, dolazi stepen – Nefeš. Ali, kada u duhovnom govorimo o duši, mi mislimo na Nešama, kao što je napisano (Tora, Postanje 2:7): „...i udahnu u njegove nozdrve dušu [Nešama, duša, dah] života...”.

четвртак, 22. април 2021.

Šamati 2 - ŠEHINA U IZGONU

 
Šehina u izgonu

Uslušano 1942. godine

Yehuda Leib Ha-Levi Ashlag (Baal HaSulam)

Knjiga Zohar kaže: "On je Šohen (Onaj koji obitava), Ona je Šehina (Božansko)", i neophodno je da objasnimo rečeno.

Znano je da u Višoj Svjetlosti nema nikakvih promjena, kao što je napisano: "Ja, Gospod, svoje HaVaYaH ne mijenjam". I, sva imena i nazivi nastaju samo iz osjećaja Svjetlosti u Kelim, što je želja za primanjem uključena u Malhut, korijen stvaranja. I, odatle se sve spušta do našeg svijeta (Olam HaZe), do stvorenja.

I, sva ta razabiranja, koja počinju iz Malhut – korijen stvaranja svjetova, završavaju se sa stvorenjima i nazivaju se imenom Šehina. I, generalna ispravka (Tikkun) jeste u tome da Viša Svjetlost sija unutar  njih u punom savršenstvu. I, ta se Svjetlost koja sija unutar Kelim naziva Šohen, a sve se Kelim, generalno, nazivaju Šehina. Svjetlost Šohen – ispunjava Šehina, i naziva se Svjetlost Šohen zato što obitava (hebrejski Šohen) unutar Kelim, a sveukupnost svih Kelim naziva se Šehina.

Vrijeme dok Svjetlost u njima ne sija u potpunom savršenstvu naziva se "vrijeme ispravke". To znači da se mi ispravljamo sve dok Svjetlost unutar Kelim ne bude sijala u potpunom savršenstvu. A, do tada se to stanje naziva “Šehina u izgonu". To znači da u to vrijeme još nema savršenstva u Višim svjetovima.

I, u našem svijetu, koji je najniži od svih svjetova, Viša Svjetlost treba da ispuni želju za primanjem, i ta ispravka se naziva "primanje zarad davanja". No, do tada je egoistična želja ispunjena niskim i bezumnim strastima i u njoj ne postoji mjesto za otkrivanje slave Nebesa. A srce, umjesto toga da je mjesto za pohranjivanje Više Svjetlosti, postalo je mjesto otpadaka i nečistoće, to jeste, potpuno je ukaljano niskim željama.

I, to se naziva "Šehina u prašini", i to znači da je Šehina spuštena na zemlju u prašinu. I, svako mrzi svetost; i niko nema nikakvu potrebu i želju da se Šehina podigne iz prašine. Umjesto toga, oni biraju niske, besramne vrijednosti. I, to uzrokuje tugu Šehina jer oni Njoj ne daju mjesto u svom srcu tako da Ona bude obitavalište za Svjetlost Stvoritelja.

Link - 2. Shechina [Divinity] in Exile


среда, 21. април 2021.

Šamati 1 - NEMA NIČEG OSIM NJEGA

 
Nema ničeg osim Njega

Uslušano prvog dana nedjelje, Itro
(6. februar 1944.god.)

Yehuda Leib Ha-Levi Ashlag (Baal HaSulam)

Rečeno je: „Nema ničeg osim Njega”. To znači da u svijetu ne postoji nijedna druga sila, koja bi mogla da učini bilo šta protiv Njega. A, to što čovjek vidi da u svijetu postoje stvari i sile koje negiraju postojanje Viših sila, jeste zbog toga što je takva volja Stvoritelja.

I, to je metod ispravke koji se naziva „lijeva odbacuje, a desna prihvata”. I, to što lijeva odbacuje razmatra se za ispravku. To znači da u svijetu postoji nešto što od samog početka dolazi s namjerom da skrene čovjeka sa pravog puta i da ga udalji od svetosti.         

A, korist od tih odbijanja je u tome što uz njihovu pomoć čovjek dobija potrebu i cjelovitu želju da mu Stvoritelj pomogne, jer inače vidi da propada. On ne samo da ne napreduje u radu, već vidi da ide unazad, i šta više, on radi „zarad sebe” i nema snagu da izvršava Toru i Micvot čak ni Lo Lišma. I, jedino istinskim nadilaženjem svih prepreka, vjerom iznad razuma, on može da izvršava Toru i Micvot. No, on nema uvijek snagu da nadiđe vjerom iznad razuma. Tačnije, on je prinuđen da skrene sa puta Stvoritelja, čak iz Lo Lišma.

I, onaj koji uvijek osjeća da je razbijeno veće nego cjelo, što znači da postoji mnogo više padova nego uspona, i ne vidi kraja tim stanjima, zauvijek će ostati izvan svetosti, jer vidi da je za njega teško da izvrši čak i najmanju duhovnu akciju, osim ukoliko ne nadiđe prethodno navedene razloge. No, on nije uvijek u stanju da nadiđe. I, šta će biti na kraju?