петак, 09. април 2021.

MIR U SVETU

 Mir u svetu - Baal HaSulam

„Milost i istina srešće se; pravda i mir poljubiše se. Istina će niknuti iz zemlje; i pravda će s nebesa pogledati dole. I Gospod će dati Dobro; i zemlja naša daće plod svoj”. 

 Psalmi, 85

SVE SE VREDNUJE – NE PREMA TOME KAKO IZGLEDA U DATOM TRENUTKU, VEĆ PREMA STEPENU SVOG RAZVOJA

Sve u stvarnosti, dobro i loše, čak i ono najgore na svetu, ima pravo da postoji i ne sme da bude iskorenjeno iz sveta niti potpuno uništeno. Mi to moramo jedino da ispravimo i reformišemo, jer i najmanje izvršavanje rada Stvoritelja jeste dovoljno da nas nauči o veličini i savršenosti Stvoritelja i Njegovog upravljanja svime. Otuda, moramo da razumemo i budemo vrlo pažljivi kada nalazimo manu makar i jednoj pojavi koju je Stvoritelj stvorio, i da kažemo da je to suvišno i izlišno, jer bi to bilo klevetanje Njegovog upravljanja.

Znano je da Stvoritelj nije dovršio Stvaranje tada kada ga je On i stvorio. I, iz svakog ugla stvarnosti možemo da vidimo da je sve, kako u pogledu opšteg tako i pojedinačnog plana, u skladu sa zakonom postepenog razvoja, počevši sa fazom odsustvovanja sve do faze dovršetka rasta. Iz tog razloga, kada je na početku svog rasta voće gorkog ukusa, to se ne razmatra za manu voća, a mi već znamo razlog za to: voće još nije dovršilo svoj razvoj.

I, tako je u svakom elementu stvarnosti: ukoliko nam izgledada je neki element loš i štetan za nas, upravo je to dokaz da je taj element još u procesu svog razvoja, još u tranziciji. Tako, mi ne možemo da zaključimo da je nešto loše i nije mudro da na to gledamo kao na manu.

 

NEUSPEH „REFORMATORA SVETA”

Ovo je ključ za razumevanje neuspeha reformatorā sveta kroz generacije. Oni čoveka razmatraju za mašinu koja ne funkcioniše ispravno i kojoj treba popravka, to jeste, potrebno je ukloniti neispravne delove i zameniti ih ispravnim.

I, tendencija svih reformatora sveta jeste u tome da se iskoreni sve štetno i loše u ljudskoj vrsti... i istina je – da Stvoritelj ne stoji nasuprot njih, oni bi sigurno do sada čovečanstvo u potpunosti probrali, tako da mogu da žive samo oni dobri i korisni.

Otuda, Stvoritelj pažljivo bdi nad svim elementima Njegovog Stvaranja, i ne dopušta da u Njegovom Domenu bilo ko uništi ijedan element, već jedino da ga reformiše i pretvori u blagoslov (i načini da je koristan svrsi i dobru). Svi prethodno pomenuti reformatori nestaće sa lica zemlje, ali zle inklinacije neće nestati. One će živeti i brojati stepene koje moraju još da prođu dok ne završe svoje sazrevanje.

U to vreme, loše osobine preokrenuće se same po sebi u dobro i korisno svrsi, kakvim ih je Stvoritelj u početku i promislio, poput voća na drvetu koje se drži na granama, čeka i broji dane i mesece, i mora još da čeka dok ne dovrši svoje sazrevanje, kada će se njegov okus i slast otkriti svakoj osobi

 

NAGRAĐEN – JA ĆU TO UBRZATI
NENAGRAĐEN – U SVOJE VREME

Treba da znamo da prethodno navedeni zakon razvoja, koji se širi nad kompletnom stvarnošću, garantuje to da će se sve zlo preokrenuti u dobro i svrsi korisno, kroz silu Uprave Nebesa od Gore, što znači i bez toga da se traži dozvola od ljudi koji naseljavaju zemlju. Međutim, Stvoritelj je znanje i upravu stavio u ruke čoveku i dopustio mu da ovaj zakon razvoja primi pod svoju sopstvenu upravu i dao mu mogućnost da ubrza proces razvoja kako sam želi, slobodno i potpuno nezavisno od organičavanja u vremenu.

Proizlazi da ovde postoje dve uprave, koje deluju kroz prethodno navedeno vođstvo razvoja. Jedna uprava jeste uprava Nebesa, koja će sve što je štetno i zlo sigurno preokrenuti u dobro i svrsi korisno, ali to će biti u dogledno vreme, „u svoje vreme”, na način kroz patnju i nakon dugog vremena. A, postoji i „Uprava zemlje”, kada „objekat koji se razvija” postane živ i osetljiv, i neko vreme pod „pritiskom razvoja” trpi veliku patnju, budući da ovaj pritisak svoj put trasira neumoljivo.

Otuda, „Uprava zemlje” je takva uprava koja je na ljudima koji su prethodno navedeni zakon razvoja uzeli pod sopstvenu upravu, te mogu u potpunosti da se oslobode okova vremena, i koji u velikoj meri ubrzavaju vreme završavanja procesa svoga sazrevanja, kao i svoju ispravku, što je i kraj njihovog razvoja.

Ovo su reči koje su naši mudraci rekli (Sanhedrin 98*) o potpunom iskupljenju i dovršetku ispravke Izrael. I, oni su stih „Ja Gospod ubrzaću to vreme” (vreme dolaska Mesije) (Isaija 60:22) objasnili sa: Nagrađen – ja ću ubrzati, nenagrađen – u svoje (određeno) vreme.

Tako, ako su Izrael nagrađeni, oni zakon razvoja preuzimajuna sebe i time ga prenose na svoje loše osobine da bi ih preokrenuli u dobre. Otuda, oni će zakon razvoja dovesti pod sopstvenu upravu, drugim rečima postaviće svoje umove i srce tako da će sve loše osobine unutar sebe ispraviti i preokrenuti u dobre. Otuda, značenje za „Ja ću ubrzati” jeste u tome da će oni biti potpuno oslobođeni od okova vremena. I tada, kraj razvoja zavisi od njihove sopstvene volje, znači samo od veličine njihovih dela i pažnje koju tome daju. Tako, oni ubrzavaju, što znači da brže dolaze do završetka (razvoja).

Ipak, ako – nisu nagrađeni, tada razvoj njihovih loših osobina nije pod njihovom sopstvenom upravom, jer je time taj razvoj stavljen pod Upravu Nebesa. I, isto tako je sigurno da će i oni postići kraj svog iskupljenja i kraj svoje ispravke. To je zato što u vezi sa Upravom Nebesa postoji potpuna izvesnost, koja deluje po zakonu postepenog razvoja, stepen po stepen, dok se svako zlo i šteta ne preokrene u dobro i korisno svrsi, kao što to vidimo i u razvoju voća. Kraj je zagarantovan, ali „u svoje vreme”, što znači da zavisi od vremena i povezan je s njim u potpunosti.

Prema zakonu postepenog razvoja, pojedinac mora da prođe kroz mnoge stepene, i taj postupak je težak, prespor i dug, i proteže se i traje dugo vremena pre nego se dođe do kraja. I zbog toga, objekti o kojima govorimo –  živa bića, koja se razvijaju i osećaju, moraju da trpe veliku agoniju i bolove u stanjima razvoja, jer sila prinude, koja deluje na tim stepenima, da bi čoveka uzdigla sa nižeg stepena na Viši Stepen, nije ništa drugo do sila koja gura živa bića, koja tada bol i muku kojisu se akumulirali na nižem stepenu, više ne mogu da tolerišu. Iz tog razloga, živa bića moraju da napuste stepen na kojem su, i uzdignu se na Viši Stepen. To je kao što su naši mudraci rekli: „Stvoritelj iznad njih postavlja kralja čije su kazne grube poput onih kod Hamana, a Izrael se reformiše i iskupljuje”.

Prema tome, završetak razvoja zagarantovan je narodu Izrael saglasno pomenutom zakonu postepenog razvoja koji se naziva „u svoje vreme”, što znači zavisno od vremena. A, postizanje završetka zagarantovano je narodu Izrael time što će razvoj svojih svojstava uzeti u svoje ruke, pod sopstvenu upravu, što se naziva „Ja ću to ubrzati”, što znači potpuno nezavisno od vremena.

 

DOBRO I ZLO SE PROCENJUJE AKCIJAMA POJEDINCA PREMA DRUŠTVU

Pre nego što istražimo ispravku zla u ljudskoj vrsti, prvo moramo da odredimo vrednost apstraktnih pojmova, „dobro” i „zlo”. Kada neko delo ili osobinu definišemo kao dobro ili zlo, treba da razjasnimo kome ta osobina ili delo koristi.

Da bismo ovo razumeli, moramo u potpunosti da znamo relativnu vrednost između pojedinca i kolektiva – između pojedinca i kolektiva u kojem pojedinac živi i iz kojeg se hrani – i to i na materijalnom i na duhovnom planu. 

Stvarnost nam pokazuje da pojedinac nema pravo da postoji ako sebe izoluje, izopšti iz okruženja ljudi, jer mu okruženje svakako služi i pomaže da obezbedi svoje potrebe. Otuda, čovek je stvoren da vodi društveni život, i svaki pojedinac u društvu je poput točka koji je povezan s nekoliko drugih točkova, postavljenih u istu mašinu. I, nijedan od točkova nema slobodu kretanja sam za sebe, već se zajedno sa ostalim točkovima kreće u određenom smeru, i tako se mašini omogućava da obavlja svoju zadatu funkciju.

I, ukoliko postoji neki kvar na točku, taj kvar se ne razmatra izdvojeno, već se razmatra u skladu sa služenjem i ulogom koju taj točak ima u mašini. 

I, u skladu s prethodno navedenim, stepen vrednosti svake osobe u njenom kolektivu ne procenjuje se po tome koliko je sama osoba dobra, već prema tome koliko služi opštoj javnosti. I obratno, zlo svake osobe vrednuje se jedino po tome koliku štetu osoba nanosi opštoj javnosti, a ne po njenim svojstvima nezavisno od kolektiva. 

Ovo je jasno, kako sa aspektaistine, tako i sa aspekta dobra. To je zato što ono što se nalazi u kolektivu jeste ono što se nalazi i u pojedincu. I, korist kolektiva je korist svakog pojedinca u kolektivu: ko šteti kolektivu ima svoj udeo u šteti, a ko koristi kolektivu ima svoj udeo u koristi, jer pojedinci su deo celine, i vrednost celine nije veća, ni na koji način, od sume vrednosti njenih sastavnih delova.

Proizlazi da su kolektiv i pojedinac jedno isto. I, pojedinac nije oštećen time što je podređen kolektivu, budući da su sloboda kolektiva i sloboda pojedinca takođe jedno isto. I kao što je dobro podeljeno među njima, tako je i sloboda među njima podeljena.

Otuda, dobre i zle osobine, kao i dobra i zla dela procenjuju se jedino prema tome koliko su korisni za opštu javnost.

Naravno, prethodno navedeno primenjuje se ukoliko svi pojedinci u potpunosti izvršavaju svoju dužnost prema opštoj javnosti, ne primaju više od onoga što zaslužuju i ne uzimaju više od onoga što pripada prijateljima. Ali, ako se deo kolektiva ne ponaša u skladu s tim, proizlazi da to ne samo da šteti kolektivu u celini, već i tom delu kolektiva.

Ne treba da raspravljamo o nečemu što je znano svima, i ovo je pomenuto samo kako bi se ukazalo na slabu tačku, mesto na kojem je potrebna ispravka, a to je da svaki pojedinac razume da su njegova vlastita korist i korist kolektiva jedno isto. Time će svet doći do potpune ispravke.

 

ČETIRI KVALITETA,MILOST, ISTINA, PRAVDA I MIR, U POJEDINCU I KOLEKTIVU

(Hesed, Emet, Cedek i Šalom)

Nakon što prilično dobro znamo željenu osobinu dobra u njenom pravom obliku, treba da sagledamo sredstva i sve drugo što nam je na raspolaganju, da bismo ubrzali pristup dobru i sreći.

Za ovu svrhu su obezbeđena četiri kvaliteta: milost, istina, pravda i mir. Do sada su ove kvalitete koristili svi reformatori sveta. Međutim, tačno je to da je kroz ova četiri kvaliteta Uprava Nebesa postupno razvijala svoj put da bi evoluciju čovečanstva dovela u sadašnje stanje.

Napisano je da bi za nas bilo bolje da zakon razvoja uzmemo u svoje ruke i pod našu upravu, jer time možemo da predupredimo mnoge patnje koje spremne postoje u razvojnoj istoriji za budućnost, od ovog dana na dalje. Tako, mi treba da skrutinizujemo i ispitamo ova četiri kvaliteta da bismo detaljno razumeli šta su nam do sada ovi kvaliteti doneli i da bismo kroz to znali kakvoj pomoći u budućnosti možemo da se nadamo, to jeste šta možemo da dobijemo kroz njih.

 

PRAKTIČNE TEŠKOĆE U ODREĐIVANJU KVALITETA „ISTINA”

Kada o dobrim kvalitetima diskutujemo u teoriji, sigurno je da nema boljeg kvaliteta od kvaliteta koji se naziva „istina”. Ovo je tako zato što sva dobra koja smo ranije definisali i koja se tiču odnosa između pojedinca i kolektiva, jesu takva dela kada pojedinac daje i izvršava svoju ulogu u odnosu na opštu javnost, i od kolektiva svoj udeo uzima pravedno i pošteno. Sve to nije ništa drugo nego „istina”, ali postoji prepreka koja je u tome što kolektiv uopšte ne prihvata ovaj kvalitet (nazvan „istina”). Tako, praktična teškoća u vezi sa prethodno pomenutim kvalitetom „istina” ovime je dokazana sama po sebi: postoji prepreka koja dovodi do toga da kvalitet nazvan „istina” jeste neprihvatljiv za kolektiv. I, moramo da ispitamo kakva je to prepreka. 

Ako se temeljno prouči prethodno pomenuti kvalitet – „istina”, i to iz perspektive praktične primene, nužno se otkriva koliko je ljudskom oku ovo pitanje nejasno, i složeno i teško za skrutinizovanje. Zaista, kvalitet „istina” od nas traži to da sve pojedince u kolektivu izjednačimo u tome što će oni svoj udeo dobijati prema sopstvenom naporu, ni više ni manje od toga. I, jedino je ovo prava osnova, i u nju se ne može sumnjati. Jer, sigurno je to da svako ko želi da uživa na račun truda svog prijatelja, njegova dela su suprotna zdravom razumu i prethodno pomenutom kvalitetu „istina”. 

Ali, kako možemo i da zamislimo to da istinu skrutinizujemo na takav način koji je prihvatljiv i za kolektiv? Na primer, ako ovaj problem razmotrimo tako što za osnovu uzmemo rad koji je vidljiv svima, odnosno broj sati rada, i zahtevamo od svakoga da radi jednak broj sati, mi i dalje nećemo doći do kvaliteta – „istina”.

Štaviše, ovde imamo očiglednu laž iz dva razloga: prvi razlog je fizičko stanje, a drugi je mentalno stranje radnika.

Prirodno je da nije moguće da svi rade na isti način. Tako, neka osoba iz društva mora, zbog svoje slabosti, da u sat vremena rada uloži mnogo više truda nego njen prijatelj koji radi dva ili više sati.  

Ali, ovde postoji i psihološko pitanje, zato što onaj koji je po prirodi veoma lenj, iscrpi sebe mnogo više za jedan sat rada, nego njegov prijatelj za dva ili više sati rada. I, gledajući sa stanovišta očigledne istine, ne bi trebalo da obavezujemo neke članove društva da, zarad toga da bi obezbedili potrebno za život, rade više od drugih. U praksi se ispostavlja da oni članovi društva koji su po prirodi jaki i spretni profitiraju kroz napor drugih i eksploatišu ih nemilosrdno, što je suprotno kvalitetu „istina”. Oni ulažu manje napora u poređenju sa slabim i lenjim članovima društva koji zbog svoje prirode za jedan sat rada utroše mnogo više napora od spretnih i vrednih, koji za dva ili više sati rada ulože mnogo manje napora. (otuda ne bismo došli do kvaliteta istine ako bismo za osnovu uzeli broj sati rada)

I, ako i dalje razmatramo zakon prirode „slediti većinu”, onda je takva istina koja za osnovu uzima stvarni broj radnih sati, potpuno neprimenljiva, jer su slabi i lenji uvek ogromna većina u društvu, i oni neće dopustiti spretnoj i jakoj manjini da koriste njihovu radnu snagu. Tako, vidimo da prethodno pomenuta osnova, što je napor pojedinaca, uopšte nije primenljiv sa stanovišta očigledne istine, jer istina utemeljena na ovoj osnovi ni na koji način ne može da bude ispitana i procenjena. 

Tako, nalazimo da kvalitet – „istina” nema praktičnu sposobnost da uređuje put pojedinca i kolektiva na apsolutan i zadovoljavajući način. Takođe, ovaj kvalitet je nedovoljan da bi uredio životne uslove u vremenu kraja ispravke sveta.

Osim toga, ovde postoje i veće teškoće, jer nema jasnije istine od onoga što sama priroda jeste. I prirodno, svaki pojedinac sebe oseća kao jedinog vladara u svetu Stvoritelja, i da su svi ostali stvoreni samo da bi olakšali i poboljšali njegov život, a on pri tome ne oseća nikakvu obavezu da njima išta dâ za uzvrat.

I, jednostavno rečeno u prirodi svake osobe jeste to da život svakog drugog čoveka na svetu upotrebi za sopstvenu korist. I, sve što jedna osoba daje nekom drugom jedino je iz nužde; i čak i tada ona to radi da bi iskoristila druge, ali to radi lukavo, to jeste na način da njen prijatelj to ne primeti, jer u protivnom ne bi pristao na to. 

Međutim radi se o tome da je priroda svake grane da teži da bude poput svog korena. I, budući da se čovekova duša širi iz Stvoritelja, a Stvoritelj je Jedno, Jedinstven i sve je Njegovo, otuda, s obzirom na to da se i čovek širi iz Esencije Stvoritelja (kao Njegova grana), otuda i on isto tako oseća da treba da upravlja svim ljudima na svetu (poput toga što čini Stvoritelj) i da svi ljudi na svetu treba da budu pod njegovom upravom i da rade samo zarad njegove koristi. I, ovo je zakon koji se nikada ne menja. Ovde jedina razlika između ljudi jeste u tome šta ljudi biraju: jedni biraju to da ostvaruju niže želje, na primer bogatstvo, i za taj cilj iskorišćavaju druge ljude, drugi biraju da postignu moć, a treći da steknu čast (i opet za taj cilj iskorištavaju druge ljude). Takođe, ako bi neka osoba bez velikog napora bila u stanju da postigne sva ova tri cilja zajedno, ona bi pristala na to da eksploatiše ceo svet da bi postigla – bogatstvo, moć i čast zajedno. Međutim, svaka osoba je primorana da bira u skladu sa svojim mogućnostima i sposobnostima. 

Ovaj zakon se može nazvati „zakon jedinstvenosti” i postoji u srcu čoveka (svaki čovek je jedinstven, poseban, kao nijedan drugi). Nijedna osoba ne može da izbegne ovaj zakon i svako dobija svoj udeo u tom zakonu: veliki – po meri svoje veličine, i mali – po meri svoje malenosti. 

Zato, prethodno pomenuti „zakon jedinstvenosti”, koji je u prirodi svake osobe, nije ni za osudu ni za pohvalu, budući da je to prirodna stvarnost, i ima pravo da postoji kao i svi drugi delovi stvarnosti. I, nema nade da će se to iskoreniti iz sveta ili da će to čak i malo ublažiti svoju formu, baš kao što nema nade ni da se iskoreni čitava ljudska vrsta sa lica zemlje. Zato, uopšte ne bismo slagali ako bismo o ovom zakonu rekli to da on jeste apsolutna istina.

I, budući da je ovo nesumnjivo tako, kako onda možemo čak i da pokušamo da umirimo um osobe obećavajući joj jednakost sa svim ljudima u kolektivu? Jer ta ideja je toliko udaljena  od onoga što je priroda čoveka, budući da je priroda čoveka to da je njegova jedina inklinacija da se izdigne još više iznad čitavog kolektiva.

Tako, nam je u potpunosti jasno to da ne postoji realna mogućnost da se u život pojedinca i život kolektiva uvede dobra i srećna uprava posredstvom kvaliteta „istina”, na način koji će umiriti um baš svakog pojedinca, tako da on može u potpunosti da se složi s tim, kao što to treba da bude na Kraju Korekcije. 

 

U ODSUSTVU MOGUĆNOSTI DA SE USPOSTAVI KVALITET „ISTINA”, BILO JE POKUŠAJA DA SE U UPOTREBU UVEDU – PLEMENITA SVOJSTVA 

Osvrnimo se sada na preostala tri kvaliteta: milost, pravda i mir. Čini se da su ovi kvaliteti u početku stvoreni jedino da bi se koristili kao podrška za kvalitet „istina” koji se u našem svetu pokazao kao nedovoljan. Međutim, razvojna istorija se lagano i postepeno kretala, napredujući prema uređenju života kolektiva.

Načelno, svi su pristali da preuzmu na sebe to da ni na koji način ne odstupaju od kvalteta „istina”. Međutim, ponašali su se potpuno suprotno od istine. I od tada, sudbina kvalteta „istina” je takva da je u rukama najvećih prevaranata i nikada u rukama slabih i pravednih, tako da se slabi i pravedni nisu mogli osloniti na kvaltet „istina” i njenu pomoć čak ni u najmanjoj meri. 

Budući da u životu kolektiva nisu mogli da uspostave kvalitet „istina”, broj eksploatisanih i slabih se povećao u društvu i pojavili su se kvaliteti „milost” i „pravda” kroz koje su se sprovodile akcije upravljanja u društvu, jer je čitavo društvo primoralo uspešne u društvu da podrže one koji su slabi, da ti slabi ne bi naštetili čitavom društvu. Otuda su se prema njima ophodili blagonaklono, to jest kroz milosrđe i dobročinstvo. 

Ali prirodno je da se u takvim uslovima povećava broj onih koji su slabi i eksploatisani, sve dok ih ne bude dovoljno da počnu da protestuju i počnu svađu i tuču protiv onih koji su uspešni. I, tada u svetu počinje da se pojavljuje kvalitet – „mir”. Tako, svi ovi kvaliteti – milost, milosrđe i mir – pojavili su se zbog slabosti kvaliteta „istina”.

To je ono što je u društvu uzrokovalo podelu na grupe. Neki su usvojili kvalitet „milost” i kvalitet „dobročinstvo”, dajući drugima ono što imaju, a neki su usvojili takav kvalitet „istina”, koji je po principu „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”.

Jednostavno rečeno, ove dve grupe možemo da podelimo na „graditelje” i „rušitelje”. „Graditelji” su oni koji hoće da brinu o dobrobiti kolektiva, i često su spremni da svoja posedovanja daju drugima. Ali, za one koji su po prirodi skloni rušenju i razuzdanosti bilo je udobnije da zarad sopstvene koristi prionu uz kvalitet „istina”, u skladu sa principom „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”. I, oni nikada ne bi odustali od onoga što je njihovo, i nikada ne uzimaju u obzir to što ugrožavaju dobrobit kolektiva, budući da su po svojoj prirodi „rušitelji”. 

 

NADA ZA MIR

Kada su ovi uslovi društvu doneli mnoge sukobe i ugrozili dobrobit čitavog društva, u društvu su se pojavili „graditelji mira”. Oni su preuzeli kontrolu i uzeli moć, i društveni život utemeljili na novim uslovima, za koje su verovali da su „istina”, i da su dovoljni da se društvu obezbedi mir.

Međutim, većina onih koji su „graditelji mira”, koji se pojavljuju nakon nesuglasica, dolaze, zapravo, iz redova „rušitelji”, koji kvalitet „istina” zagovaraju po principu „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”. Ovo je zato što su oni ti koji su moćni i hrabri u društvu, i koje ponekad nazivaju „heroji”, i to tada kada su spremni da se zarad samopotvrđivanja odreknu svog života i života čitavog koletiva, ukoliko se kolektiv ne slaže s njihovim gledištima. 

A, „graditelji”, oni koji u društvu zagovaraju „milost” i „dobročinstvo”, brinu za svoj život i za život celog kolektiva, i odbijaju da sebe ili javnost izlože riziku zarad toga da kolektivu nametnu svoje gledište. Otuda, oni su uvek na onoj strani društva gde su oni slabiji, oni koje u društvu obično nazivaju „slabići” i „kukavice”. 

Otuda, očigledno je da će ruka onih koji su hrabri i bezobzirni uvek biti na vrhu, i prirodno je da će „graditelji mira” doći iz redova „rušitelji”, a ne iz redova „graditelji”.

Tako vidimo da je nada za mir, za kojim naša generacija toliko žudi, bila uzaludna i to, kako sa aspekta subjekta, tako i sa aspekta objekta.

To je zato što subjekti, „graditelji mira” u svakoj generaciji, i u našoj takođe, koji imaju moć da u svetu uspostave mir, uvek dolaze iz redova one vrste ljudi koju nazivamo „rušitelji”, jer kvalitet „istina” zagovaraju po principu „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”.

Tako, prirodno je to što ti ljudi čvrsto brane svoja mišljenja, do tačke da rizikuju sopstvene živote i život kolektiva. I, to je ono što im daje moć da uvek pobede nad vrstom ljudi koju nazivamo „graditelji” – što su oni koji uvek teže prema kvalitetu „milost” i „dobročinstvo”, i koji su spremni da se odreknu svoje dobrobiti zarad drugih, kako bi spasli svet – jer njih razmatraju za slabiće i kukavice.

Proizlazi da su zahtevi da se uvede kvalitet „istina” (po principu „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”) i rušenje sveta jedno i isto, i da su težnja prema kvalitetu „milost” i izgradnja sveta, takođe, jedno i isto. Zbog toga, ne treba da se nadamo tome da će „rušitelji” uspostaviti mir.

Uzaludna je nada za mir i sa aspekta objekta, to jest sa aspekta uslova za postojanje sveta, budući da za srećan život i pojedinca i kolektiva još nisu stvoreni takvi uslovi koji bi bili u skladu sa onim principom kvaliteta „istina” koji priželjkuju „graditelji mira”. Jer, za to je uvek neophodno da postoji veliki broj ljudi u društvu koji su nezadovoljni uslovima koji im se nude, kao što smo to već i pokazali kada smo govorili o slabosti kvaliteta „istina”. Zato će ova manjina uvek biti spremna da regrutuje nove inicijatore sukoba i nove „graditelje mira”, čije će generacije smenjivati jedna drugu u nedogled. 

 

DOBROBIT KOLEKTIVA I DOBROBIT ČITAVOG SVETA

Nemojte se iznenaditi što ja ujedno razmatram i dobro pojedinačnog kolektiva i dobro čitavog sveta, jer zaista smo već došli do takvog stepena da se čitav svet sagledava kao jedan kolektiv i jedno društvo. Ovo znači da svaka osoba na svetu crpi životnu snagu i sredstva za život od svih ljudi na svetu, i time je primorana i da služi i da brine za dobro čitavog sveta.

Prethodno smo dokazali apsolutnu subordinaciju koja se tiče odnosa pojedinca i kolektiva, što je poput odnosa mašine i točka u njoj. Pojedinac svoj život i svoju sreću crpi iz kolektiva, i otuda su dobro kolektiva i dobro pojedinaca jedno i isto, i obratno. Tako, u meri u kojoj je pojedinac porobljen brigom za vlastitu dobrobit, u toj istoj meri on je nužno porobljen i kolektivom, kao što smo to prethodno iscrpno objasnili. 

A koliki je domen kolektiva? To se određuje opsegom unutar kojeg pojedinac prima potrebno. Na primer, u drevnim vremenima domen je bio određen krugom porodice, što znači da je pojedincu bila potrebna pomoć jedino od članova njegove porodice. U to vreme, on je morao da bude potčinjen samo svojoj porodici. 

U sledećim razdobljima, porodice su se grupisale u sela, gradove i okruge, i pojedinac je postao zavisan od grada u kojem je živeo. Kasnije, kada su gradovi i okruzi formirali države, dobrobit pojedinca je zavisila od svih sunarodnika u državi. Time je pojedinac postao zavisan od ljudi u čitavoj državi. Zato sada, u naše vreme, dobrobit svakog čoveka zavisi od svih država u svetu, i čovek je apsolutno zavisan od čitavog sveta u istom stepenu kao što je to i točak u mašini.

Prema tome, nezamislivo je da se u jednoj zemlji može uspostaviti sistem u kojem vlada dobro, sreća i mir, a da to ne bude tako i u svim zemljama sveta, i obrnuto. U naše vreme, sve zemlje su povezane zadovoljavanjem životnih potreba ljudi, kao što su u ranijim vremenima bili povezani članovi porodica. Tako, više ne možemo da govorimo niti da se bavimo pitanjima koja su u vezi sa obećanjima za dobrobit jedne države ili jedne nacije, već jedino onim pitanjima koja su u vezi sa dobrobiti za čitav svet, jer korist ili šteta za svakog pojedinca u svetu zavisi i meri se merom dobrobiti za sve ljude u čitavom svetu.

I, iako se ovo, defakto, i zna i oseća, ljudi u svetu ovo još nisu ispravno razumeli. A zašto je tako? Zato što je proces razvoja u prirodi takav da akcija dolazi pre razumevanja, i ovo će dokazati jedino akcije i jedino će one pogurati čovečanstvo napred.

 

U ŽIVOTU, ČETIRI KVALITETA (milost, istina, pravda, mir) 

SUPROTNI SU JEDAN DRUGOM 

Ako prethodno navedene praktične teškoće nisu dovoljne za nas, bespomoćne ljude, tada imamo i dodatno ometanje i borbu usled našeg nasleđa, odnosno samih ovih kvaliteta unutar svakog od nas pojedinačno, jer su oni (kvaliteti) jedinstveni i suprotstavljeni jedan drugom. Jer četiri prethodno navedena kvaliteta, „milost”, „istina”, „pravda”  i „mir”, koji su raspoređeni među ljudima (svakom svaki u nekoj meri), i utkani u prirodu ljudi, bilo razvojem ili odgojem, i sami po sebi suprotni su jedan drugom. Ukoliko, na primer, uzmemo atribut „milost” u njegovoj apstraktnoj formi, nalazimo da je njegova uprava u suprotnosti sa svim drugim atributima, što znači da u skladu sa zakonima vladavine milosti, ne postoji mesto gde bi se pojavili drugi atributi u našem svetu.

Šta je kvalitet „milost”? Naši mudraci su objasnili: „Šta je moje to je tvoje i šta je tvoje to je tvoje” – Hasid 3. I, kada bi se svi ljudi u svetu ponašali prema ovom kvalitetu, to bi poništilo svu uzvišenost kvaliteta „istina” i „pravda”, jer ako bi svako bio prirodno spreman da sve što ima dâ drugima, i ne uzme ništa od drugih, tada bi nestao sav interes da lažemo jedni druge. Isto tako, tada ne bi bilo važno da se govori o kvalitetu „istina”, jer su istina i laž jedna s drugom u vezi. I, ako u svetu ne bi bilo laži, ne bi postojao ni kvalitet „istina”. Naravno, tada bi nestali i preostali kvaliteti, koji su inače namenjeni jedino tome da kvalitet „istina” podrže zbog slabosti koja je u vezi sa primenom ovog kvaliteta u kolektivu. Jer, kao što smo prethodno objasnili, nema boljeg kvaliteta od kvaliteta “istina”, ali postoje teškoće u praktičnoj primeni kvaliteta “istina” u kolektivu.

A istina definisana u skladu sa principom „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje” protivreči kvalitetu „milost”, i ne može da se prihvati u celosti. To je zato što prema ovakvom principu kvaliteta „istina” (moje je moje, tvoje je tvoje) nije ispravno da se osoba bori za druge i pomaže im, jer to dovodi do toga da drugi ne uspeva sam već da navikne na to da iskorišćava druge. Međutim, ovakav kvalitet „istina” zahteva da je svaka osoba obavezna i na to da ono što ima čuva za teške dane, tako da ne bude primorana da postane teret svojim bližnjima.

Otuda, svaka osoba ima rodbinu i naslednike i trebalo bi da su oni ispred svih drugih. I, naravno prema prirodnom zakonu, proizlazi da onaj koji svoju imovinu daje drugima (prema kvatetu “milost” - što je moje to je i tvoje) nije u istini prema svojim rođacima već je u laži, jer svoje prirodne naslednike ostavlja bez ičega.

Isto tako, i kvalitet „mir” suprotan je kvalitetu „pravda”, jer da bi se uspostavio mir potrebno je da postoje takvi uslovi u javnosti koji jamče onima veštim, pametnim i energičnim da postanu bogati, a oni koji su lenji i naivni postaju siromašni. U skladu s tim, onaj energičniji uzima i svoj udeo i udeo svog lenjog prijatelja, i uživa u dobrom životu, tako da za lenje i naivne ne ostaje dovoljno, čak ni da obezbede neophodno za svoj život. Otuda, oni ostaju potpuno goli i siromašni na svaki način. 

Svakako, nepravedno je tako oštro kazniti lenje i naivne jer oni nisu zli, jer šta je njihov greh i šta je zločin tih nesrećnih ljudi, što im Proviđenje nije dalo agilnost i oštroumnost? Da li ih zbog toga treba kazniti mukama težim od smrti? 

Otuda, uopšte nema kvaliteta „pravda” u uslovima kvaliteta „mir” (onako kako je definisan kvalitet „mir”). Kvalitet „mir” je suprotan kvalitetu „pravda”, i kvalitet „pravda” je suprotan kvalitetu „mir”, jer ako se naredi pravedna podela imovine, što znači da lenji i naivni dobiju značajan deo onoga što imaju vešti i energični, tada se oni moćni i energični sigurno neće smiriti dok ne svrgnu upravu onih koji porobljavaju velike i energične, i eksploatišu ih u korist slabih. Zato nema nade za mir u kolektivu. Tako, kvalitet „pravda” jeste suprotan kvalitetu „mir”. 

 

KVALITET „JEDINSTVENOST” U NAŠEM EGOIZMU UZROKUJE RUŠENJE I UNIŠTAVANJE

Tako, možemo da vidimo kako se ovi kvaliteti međusobno sukobljavaju i bore; i to nije tako samo unutar grupacija, već je i unutar svake osobe. Ova četiri kvaliteta kontrolišu osobu ili istovremeno ili jedan po jedan, i bore se unutar nje.  To je tako sve dok za zdrav razum ne postane moguće to da ih organizuje i dovede do potpune saglasnosti. 

Uistinu, izvor čitavog mnoštva konfuzije koja vlada u nama nije ništa drugo nego prethodno pomenuti kvalitet „jedinstvenost”, koji postoji u svakom od nas, u manjoj ili većoj meri.

I, objasnili smo da se ovaj uzvišeni osećaj kvaliteta „jedinstvenost” širi do nas direktno od Stvoritelja, koji je Jedinstven i Koren svih stvorenja. Ali u isto vreme, kada se taj osećaj jedinstvenosti kombinuje sa našim uskim egoizmom, on izaziva rušenje i uništavanje, i time postaje i izvor svih rušenja koja su bila i koja će biti u svetu.  

I zaista, nema nijedne osobe na svetu koja je slobodna od toga (od zloupotrebe svojstva jedinstevnosti), a sve razlike su samo u načinu na koji se to koristi da se zadovolje želje srca, da se ostvari moć ili čast – i to je ono što odvaja i razlikuje ljude jedne od drugih.

Ali, ono što je zajedničko za sve ljude na svetu jeste to da je svako spreman da svim mogućim sredstvima zloupotrebi i iskoristi sve ljude za svoju ličnu korist, ne uzimajući u obzir da time sebe gradi na propasti drugih. I nije važno kakvo opravdanje za to svako daje, u skladu sa svojom namerom, jer želja jeste koren za um, a um nije koren za želju (jer misao nastaje iz želje, misli služe da promisle načine da se želja ostvari). Isto tako, što je osoba veća i istaknutija, i njeno svojstvo „jedinstvenost” jeste veće i izraženije. 

 

KORIŠĆENJE PRIRODE JEDINSTVENOSTI KAO PREDMETA EVOLUCIJE U KOLEKTIVNOM I INDIVIDUALNOM 

Sada treba da razjasnimo koji su to pravi uslovi koje je čovečanstvo najzad spremno da prihvati zarad dolaska mira u svetu. I, da otkrijemo tu pozitivnu snagu koja može da osigura srećan život i pojedincu i kolektivu, a isto tako od čega zavisi spremnost čovečanstva da hoće sebe konačno da obaveže na te posebne uslove.

Vratimo se svojstvu „jedinstvenost” koje je u srcu svake osobe, odakle (kad je to svojstvo okruženo egoizmom) i potiče spremnost da se proguta čitav svet zarad sopstvenog zadovoljstva. Njegov koren se direktno iz Njega, koji je Jedinstven i Jedno, širi ka ljudima, koji su Njegove grane. Ovde se postavlja pitanje koje zahteva odgovor: „Kako je moguće to da se takva korumpirana forma (uzvišenog osećaja “jedinstevnost”) pojavljuje u nama, da bi postala osnova sveg zla i propasti u svetu, i kako se iz Izvora svake gradnje širi izvor sveg rušenja?” Ne možemo takvo pitanje da ostavimo bez odgovora. 

Zaista, postoje dve strane medalje prethodno pomenutog svojstva „jedinstvenost”. Ako na ovo svojstvo gledamo sa njegove gornje strane, sa strane postizanja jednakosti sa Stvoriteljem koji je Jedinstven i Jedno, to podstiče jedino na davanje zarad drugih, jer kvalitet Stvoritelja jeste jedino davanje i u Njemu nema nikakve potrebe da prima, zato što Njemu ništa ne nedostaje i Njemu ne treba ništa da dobije od stvorenja koje je On stvorio. Otuda, kvalitet „jedinstvenost”, koji se od Njega širi ka nama, mora isto tako da se u nama realizuje u altruističnoj formi – davanje zarad drugih, a ne u egoističnoj formi – primanje zarad sebe. 

Na drugoj strani medalje, što jeste to kako svojstvo „jedinstvenost” zapravo deluje u nama, nalazimo da je ovo delovanje potpuno u suprotnom smeru, jer je ono jedino u formi primanja zarad sebe, poput želje da se bude jedini na svetu, ili najveći i najbogatiji čovek u čitavom svetu. Tako, dve strane svojstva „jedinstvenost” udaljene su jedna od druge poput istoka od zapada.

Prethodno rečeno nam daje odgovor na postavljeno pitanje: „Kako je moguće to da se isto svojstvo „jedinstvenost”, koje proističe i dolazi od Stvoritelja koji je Jedinstven i Izvor svake gradnje, u nama otkriva kao izvor svakog rušenja?” Ovo nam dolazi zato što taj uzvišeni alat koristimo u suprotnom smeru – u smeru primanja zarad sebe. I, ja ne kažem da svojstvo „jedinstvenost” koje je u nama nikada neće delovati u formi davanja, jer ne može se poreći to da su među nama i ljudi čije svojstvo „jedinstvenost” u njima deluje u formi davanja zarad drugih – oni koji troše sav svoj novac za opšte dobro, i oni koji sav svoj napor posvećuju opštem dobru itd. 

Ali ove dve strane medalje, koje sam opisao, svedoče o dve tačke u razvoju Stvaranja, koje obe na kraju dovode do Savršenstva. Počevši od nepostojanja – faze koja prethodi Stvaranju, stvorenje se uzdiže i postepeno penje stepenima razvoja, od jednog stepena ka sledećem Višem, i odatle ka još Višem, sve dok ne dosegne svoju najvišu tačku na vrhu (najvišu svrhu), onu koja je od početka, unapred određena da bude najviši stepen – Savršenstvo, gde će ostati zauvek.

Redosled razvoja te dve tačke je: A) polazna tačka, najniži stepen, koji je blizu nepostojanja – opisano kao druga strana medalje. B) druga tačka je unapred određena kao vrh, na kojem će stvorenja počivati i ostati zauvek – opisano kao prva strana medalje. 

Ali, razdoblje u kojem se nalazimo već se u velikoj meri razvilo, i već se uzdiglo i prešlo mnogo stepeni. Uzdiglo se iznad najnižeg stepena, što predstavlja drugu stranu svojstva „jedinstvenost” i vidljivo se približilo njegovoj prvoj strani. 

Tako, među nama već postoje ljudi koji svoje svojstvo „jedinstvenost” koriste u formi davanja zarad drugih. Ali, njih je i dalje malo, jer smo mi i dalje na sredini puta razvoja. Kada dođemo do Najviše tačke lestvi, svi ćemo naše svojstvo „jedinstvenost” koristiti jedino u formi davanja zarad drugih, i nikada, ni u kom slučaju, nijedna osoba ga neće koristiti u formi primanja zarad sebe. 

Drugim rečima, sada imamo priliku da ispitamo uslove života u „poslednjoj generaciji”, što je stanje – mir u celom svetu – kada čitavo čovečanstvo postiže najvišu tačku (stepen) prve strane i koristi svojstvo „jedinstvenost” jedino u formi davanja zarad drugih, a nikako u formi primanja zarad sebe. I, ovde bi bilo dobro to da se prethodno navedena forma života (koju smo naveli kao primer za ispravno korišćenje svojstva „jedinstevenost” jedino zarad davanja) primeni u takvoj meri da nam to posluži kao model i uđe u naše umove u nadolazećim talasima naših života. Možda je čak i u našoj generaciji vredno i moguće to da pokušamo da se uskladimo sa navedenom formom života.

 

USLOVI ŽIVOTA U „POSLEDNJOJ GENERACIJI”

Prvo, svi moraju u potpunosti da razumeju i objasne svojoj okolini da su dobrobit društva, to jeste dobrobit države i dobrobit sveta, u potpunosti međusobno zavisni. Sve dok zakoni društva nisu zadovoljavajući za svakog pojedinca u državi, i sve dok manjina ostaje nezadovoljna upravljanjem države, ova manjina će potkopavati državnu upravu i nastojati da je sruši.

I, ukoliko moć pomenute manjine nije dovoljna za to da se oni sa upravom države bore licem u lice, oni će hteti da je sruše indirektno, na primer na način da se zemlje podstiču jedna protiv druge i uvedu u rat, jer je prirodno da će u vreme rata biti puno više nezadovoljnih ljudi kada postoji nada da će se postići kritična masa koja može da sruši vlast države i uspostavi novo rukovođenje pogodno za njih. Otuda je mir za svakog pojedinca direktan uzrok mira u državi.

Isto tako, u svakoj državi postoji jedan deo društva kojem je rat specijalnost - koji se uvek nada u uspeh na lestvama karijere - i postoje finansijeri rata i oni koji žive od trgovine oružjem, a svi su oni uticajni u društvu, i čine manjinu u društvu koja je značajna. I, ako njima dodamo i onu manjinu koja je nezadovoljna postojećim zakonima, tada, gotovo uvek, postoji veliki broj ljudi koji žele rat i krvoproliće.

Otuda, mir u svetu i mir u državi jesu međusobno zavisni. Nužno otkrivamo da je čak i onaj deo ljudi u državi koji je trenutno zadovoljan svojim životom, koji su pametni i preduzetni, i dalje imaju, zbog mnogo čega, da budu zabrinuti za svoju sigurnost, zbog tenzija među onima koji nastoje da ih svrgnu. I, kada bi razumeli vrednost mira, i oni bi bili srećni da usvoje način života „poslednje generacije”, jer „sve što čovek ima daće za svoj život”. 

 

PATNJA NASUPROT ZADOVOLJSTVU I PRIMANJU ZA SEBE

Kada istražimo i temeljno razumemo plan od Gore, videćemo da čitav problem leži u tome da se naša priroda preokrene od želje za primanjem za sebe u želju za davanjem zarad drugih, jer su ta dva svojstva suprotna jedno drugom. Na prvi pogled, taj plan izgleda imaginarno, poput nečega što je iznad ljudske prirode. Ali kada dublje uđemo u to, otkrićemo da kontradiktornost između primanja za sebe i davanja zarad drugih nije ništa drugo nego psihološko pitanje, zato što se ovde radi o tome da mi dajemo drugima bez koristi za sebe. Jer iako se primanje za sebe u nama manifestuje na različite načine – kao što su imovina, posedovanja zarad zadovoljenja srca, oka, stomaka, itd. – sve to se definiše jednim imenom, „zadovoljstvo”. Otuda, sama suština primanja zarad sebe jeste u tome da ono što osoba želi nije ništa drugo nego želja za zadovoljstvom.

I sada, zamislite da čovek može da sakupi sva zadovoljstva koja je osećao tokom svog života i stavi ih na jednu stranu, i da svu patnju i tugu koje je osećao sakupi na drugu stranu, ukoliko bi tada mogao da vidi ishod, moguće je da bi više voleo da se uopšte nije ni rodio. I, ako je to tako, šta onda čovek uopšte i prima tokom svog života? I, ukoliko pretpostavimo da čovek tokom života prima dvadeset posto zadovoljstva i osamdeset posto patnje, tada kada to stavimo jedno naspram drugog, i dalje bi ostalo šezdeset posto patnje bez naknade.

Ipak, sve ovo jeste lična kalkulacija i tiče se onoga što osoba radi za sebe. Ali kada se kalkuliše na globalnoj skali, osoba proizvede više od onoga što koristi za sopstveno zadovoljstvo i izdržavanje. Otuda, ako je savet bio to da se primanje za sebe preokrene u davanje zarad drugih, čovek će primiti uživanje iz svega što proizvede – bez beskrajne patnje bez toga da beskrajno pati.

Link - Peace in the World


четвртак, 08. април 2021.

LJUBAV PRIJATELJA

 
Ljubav prijatelja

Članak br. 3, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

„I, neki čovek ga (Josifa) nađe, i gle, lutao je poljem. A čovek ga upita, govoreći: ‘Šta tražiš?’ A on reče: ‘Tražim svoju braću. Reci mi, molim te, gde oni napasaju stado?’” (Postanje, 37)

Čovek koji „luta poljem” odnosi se na mesto u polju iz kojeg treba da nikne usev koji će održavati svet. A radovi na polju su oranje, sejanje i žetva. O tome je rečeno: „Oni koji seju u suzama, u radosti će žnjeti” i to je nazvano „polje koje je Gospod blagoslovio”. 

Baal HaTurim je objasnio da se pojedinac koji luta poljem odnosi na onog ko je zalutao na duhovnom putu, koji ne zna pravi put koji vodi do mesta do kojeg treba da stigne, kao u „magarac koji luta poljem”. I, on dolazi do stanja u kojem misli da nikad neće postići cilj koji treba da postigne.

„I, čovek ga upita, govoreći: ‘Šta tražiš?’” znači „Kako ti mogu pomoći?“ „A on reče: ‘Tražim svoju braću’”. Time što sam zajedno sa svojom braćom, to jest, time što sam u grupi u kojoj postoji ljubav prijateljā, biću u mogućnosti da se popnem stazom koja vodi do kuće Boga.

Ova staza je nazvana „put davanja”, a taj način je protiv naše prirode. Da bi se bilo u mogućnosti da se to postigne, nema drugog načina sem ljubavi prijateljā, čime svako može da pomogne svom prijatelju. „I, čovek reče: ‘Oni su otišli odavde’”. A, Raši je tumačio da su se oni udaljili od bratstva, što znači da oni neće da se povežu. To je, na kraju, uzrokovalo izgon Izraela u Egipat. A da bismo bili iskupljeni iz Egipta, moramo da preuzmemo na sebe to da uđemo u grupu koja hoće da bude u ljubavi prijateljā, a time ćemo biti nagrađeni izlaskom iz Egipta i primanjem Tore.

Link - Love of Friends


среда, 07. април 2021.

SVRHA DRUŠTVA 1

 
Svrha društva 1

Članak br. 1, deo 1, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Okupili smo se ovde da uspostavimo društvo za sve koji žele da slede put i metod Baala HaSulama, put kojim se penje stepenima čoveka i ne ostaje se poput zveri, kao što su naši mudraci rekli (Jevamot, 61a) u vezi sa stihom: „A vi, Moje ovce, Moje stado, vi ste čovek” (Adam). A Rašbi je rekao: Vi se nazivate ‘čovek’ (Adam), a obožavaoci idola ne nazivaju se ‘čovek’”.

Da bismo razumeli zaslugu čoveka navešćemo ovde stih naših mudraca (Berahot, 6b): Kraj rasprave, sve se čulo: plaši se Boga i drži Njegove zapovesti; јer ovo je sav čovek” (Knjiga Propovednikova, 12:13). I, Gemara pita: Šta je to ‘jer ovo je sav čovek’?” Rabi Elazar je rekao: Stvoritelj je rekao: ‘Čitav svet je stvoren samo zbog toga’. Ovo znači da je čitav svet stvoren zbog straha Boga”.

Ipak, mi treba da razumemo šta je strah Boga, koji i jeste razlog zbog kojeg je svet stvoren. Iz svih reči naših mudraca učimo da je razlog za stvaranje bila dobrobit za Njegova stvorenja. To znači da je Stvoritelj hteo da osladi stvorenja da bi se ona osećala srećno u svetu. I, naši mudraci su ovde u vezi sa stihom: Jer ovo je sav čovek” rekli da je razlog stvaranje bio strah Boga.

Ali, u skladu sa onim što je objašnjeno u eseju Matan Tora”, razlog zbog čega stvorenja ne primaju užitak i zadovoljstvo, iako je to bio razlog stvaranja, jeste nejednakost forme između Stvoritelja i stvorenja. Stvoritelj je davalac, a stvorenja su primaoci. Ali, postoji pravilo da su grane slične korenu iz kojeg su grane rođene.

I, budući da u našem korenu nema primanja, jer Stvoritelju ni na koji način ništa ne nedostaje i Njemu ne treba ništa da bi zadovoljio Svoje htenje, čovek oseća neprijatnost kada treba da primi. Zbog toga se svaka osoba srami da jede hleb srama.

Da bi se to ispravilo, svet je morao da bude stvoren. Olam (svet) znači He’elem (skrivenost), tako užitak i zadovoljstvo moraju da budu skriveni. Zašto je tako? Odgovor je – zbog straha. Drugim rečima, to je tako da bi čovek strahovao kada koristi svoje posude primanja, nazvane samoljublje”. To znači da pojedinac treba da se uzdrži od toga da prima zadovoljstva (za svoje samoljublje) jer za njima žudi, te treba da ima snagu da prevlada tu žudnju, taj objekat svoje želje.

Umesto toga, pojedinac treba da primi ona zadovoljstva koja donose zadovoljenje Stvoritelju. Ovo znači da tada stvorenje hoće da daje ka Stvoritelju i ima strah od Stvoritelja zbog primanja za sebe, pošto primanje zadovoljstva – onda kada pojedinac prima za sopstvenu korist – njega udaljava od toga da prione uz Stvoritelja.

Zbog toga, kad pojedinac izvršava neku od Micvot (zaposvesti) Stvoritelja, on treba da teži da mu ta Micva donese čiste misli da će držanjem Božijih Micvot davati ka Stvoritelju. To je kao što su naši mudraci rekli:Rabi Hananija Ben Akašija kaže: ‘Stvoritelj je hteo da pročisti Izrael; otuda, On im je dao obilnu Toru i Micvot’”.

I, zbog toga se okupljamo ovde – da uspostavimo društvo gde svako od nas sledi duh davanja ka Stvoritelju. I, da bismo postigli davanje ka Stvoritelju, moramo da počnemo s davanjem ka čoveku, što se naziva ljubav drugih”.

I, ljubav drugih može da bude samo kroz poništavanje samog sebe. Tako, s jedne strane, svaki pojedinac treba da se oseća nisko, a s druge strane da bude ponosan što nam je Stvoritelj dao šansu da budemo u društvu gde svako od nas ima samo jedan cilj: da Božansko (Šehina) bude među nama.

I, mada mi još nismo postigli ovaj cilj, imamo želju da ga postignemo. I, ovo, takođe, treba da cenimo, jer mada smo na početku puta, mi se zaista nadamo da ćemo postići uzvišeni cilj.

Link- Purpose of Society 1


SVRHA DRUŠTVA 2

 
Svrha društva 2

Članak br. 1, deo 2, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Budući da je čovek stvoren sa Kli koja se naziva „samoljublje”, tamo gde on ne vidi da će njegovo delovanje njemu doneti korist, nema motivaciju da načini čak ni najmanji pokret. A, bez poništavanja samoljublja, nije moguće da se postigne Dvekut (prianjanje) uz Stvoritelja što je jednakost forme.

I, budući da je to protiv naše prirode, nama je potrebno društvo koje će delovati kao velika snaga tako da mi možemo zajedno da radimo na poništavanju želje za primanjem, nazvane  „zlo”, budući da ona ometa postizanje svrhe za koju je čovek stvoren.

Iz tog razloga, društvo mora da se sastoji od pojedinaca koji se jednoglasno slažu u tome da moraju da postignu ovaj cilj. Tada, svi ovi pojedinci postaju jedna velika snaga koja može da se bori za to, budući da je svako  integrisan u sve ostale. Tako je svaka osoba utemeljena na velikoj želji da se postigne cilj.

Da bi bili integrisani jedan u drugog, svaki pojedinac treba da poništiti sebe pred drugima. To se radi tako što svako vidi zasluge prijateljā, a ne njihove mane. Ali, pojedinac koji misli da je malo veći od svojih prijatelja, ne može da se ujedini s njima.

Isto tako, važno je ostati ozbiljan tokom skupa kako se ne bi izgubila namera, pošto je to cilj zbog kojeg su se prijatelji  i okupili. A, da bi hodao skromno, što je velika stvar, pojedinac treba da se navikne na to da spolja izgleda kao neko ko nije ozbiljan. Ali, istina je da u njihovim srcima gori vatra.

Ipak, tokom skupa, pojedinac treba pred uskogrudim ljudima da bude oprezan u tome da ne sledi reči i dela koja ne doprinose cilju okupljanja – što je da treba da postignu Dvekut uz Stvoritelja. U vezi s Dvekut, vidi esej „Matan Tora”. 

Ali, kad nije sa svojim prijateljima, najbolje je da pojedinac ne pokazuje ništa od namere u svom srcu, i (treba) da izgleda kao bilo ko drugi. To je značenje „hodaj skromno sa Gospodom svojim Bogom”. Iako postoje složenija tumačenja ovoga, jednostavno objašnjenje je isto tako velika stvar.

Otuda, dobro je da među prijateljima koji se ujedinjuju postoji jednakost, tako da pojedinac može da se poništiti pred drugim. I, u društvu treba da postoji temeljna budnost,  koja onemogućava lakomislenost, pošto lakomislenost uništava sve. Ali, kao što smo prethodno rekli, ovo bi trebalo da bude unutrašnja stvar.

Ali, u prisustvu nekoga ko nije iz ovog društva, ne bi trebalo pokazivati ozbiljnost, već je potrebno   podesiti se  prema osobi koja je upravo došla. Drugim rečima, izbegavati priču o ozbiljnim temama i pričati samo o temama koje odgovaraju onome ko je upravo došao, i koji  se naziva „nezvani gost”.

Link - Purpose of Society 2


уторак, 06. април 2021.

NUŽNOST OPREZA SA ZAKONIMA PRIRODE

 
Nužnost opreza sa zakonima prirode

Baal HaSulam  

Kabala za studente

MIR - Empirijsko, naučno istraživanje o nužnosti rada Boga

Svi možemo jasno da vidimo da ljudska vrsta mora da vodi društveni život, što znači da ne može postojati i opstati bez pomoći drugih. Tako, zamislite događaj gde se osoba povlači iz društva na pusto mesto, i tamo živi život u bedi i velikom bolu zbog toga što ne može da obezbedi svoje potrebe. Ta osoba ne bi imala pravo da se žali na Proviđenje ili svoju sudbinu. I, ako bi ta osoba tako radila, žalila se i proklinjala svoju gorku sudbinu, ona bi time samo pokazivala svoju glupost.

Zbog toga što je Proviđenje pripremilo za nju ugodno, poželjno mesto u društvu, ona nema opravdanje da se odatle povuče na pusto mesto. Takva osoba se ne sme sažaljevati, jer ona ide protiv prirode Stvaranja. A, budući da ona ima mogućnost da živi kako je Proviđenje odredilo za nju, ne bi je trebalo sažaljevati. Ovakvom sudu mora da se povinuje čitavo čovečanstvo, bez pogovora.

I, ja ovde mogu da dodam i da se pozovem na religijsku osnovu, i da ovome dam sledeću formu: budući da se Proviđenje širi od Stvoritelja – i da On nesumnjivo ima svrhu u Njegovim akcijama, jer ne postoji delovanje bez svrhe – mi nalazimo da svako ko krši neki od zakona prirode koje je On utisnuo u nas, narušava konačnu svrhu.

Zato što je nesumnjivo to da je svrha izgrađena iznad svih zakona prirode, bez izuzetka, tada baš tako kao što i pametan radnik ne bi dodao ni oduzeo ni najmanji deo akcija potrebnih da bi postigao cilj, tako i osoba koja menja čak i jedan zakon šteti i povređuje krajnju svrhu koju je Stvoritelj postavio, i otuda ona će biti kažnjena od prirode. Tako, i mi, Stvoriteljeva stvorenja, ne smemo da žalimo prethodno pomenutu osobu, jer ona skrnavi zakone prirode i kalja svrhu Stvoritelja. To je, verujem, forma suda.

Da bismo od sada nadalje izbegli upotrebu oba naziva – priroda i nadzornik – između kojih, kao što sam pokazao, nema razlike po pitanju poštovanja zakona, za nas je najbolje da nađemo srednje rešenje i prihvatimo reči kabalista, da HaTeva (priroda) ima istu numeričku vrednost (na hebrejskom) kao Elokim (Bog) – 86. Tada ću biti u stanju da nazovem Božje zakone „Micvot prirode (zapovesti)”, ili obrnuto, jer oni su jedno i isto i mi o tome ne treba dalje da raspravljamo.

Sada je od vitalne važnosti to da ispitamo Micvot prirode, da znamo šta priroda traži od nas, da nas ne bi nemilosrdno kažnjavala. Rekli smo da priroda obavezuje čovečanstvo da vodi društveni život, i ovo je jednostavno. I, mi treba da u pogledu na društveni život istražimo Micvot na koje nas priroda obavezuje da ih držimo.

U opštem smislu reči, nalazimo da postoje samo dve Micvot koje u društvu treba da sledimo. Njih možemo da nazovemo „primanje” i „davanje”. To znači da svako u društvu, po prirodi, mora za svoje potrebe da primi iz društva i mora da doprinese dobrobiti društva svojim radom. I, ukoliko osoba prekrši jednu od ove dve Micvot, ona će biti nemilosrdno kažnjena.

Mi ne treba previše da istražujemo Micva primanja, jer se kazna, koja sprečava bilo kakvo njeno zanemarivanje, sprovodi odmah. Ali, za drugu Micva, koja je davanje društvu, ne samo da kazna nije trenutna, već dolazi indirektno. I, zbog toga, ova se Micva ne izvršava ispravno.

Tako, čovečanstvo se prži u gnusnom previranju, a razdor i glad i njihove posledice nisu do sada prestale. I, čudo u vezi sa tim jeste u tome što nas priroda, poput veštog sudije, kažnjava u skladu sa našim razvojem. Jer mi možemo da vidimo da u meri u kojoj se čovečanstvo razvija, u toj istoj meri umnožavaju se bolovi i muke koje okružuju dobijanje opskrbe za nas i naše postojanje.

Tako vi imate naučni, empirijski temelj za to da nam je Njegovo Proviđenje zapovedilo da krajnje dosledno držimo, svim svojim snagama, Micva davanja drugima, na takav način da niko u društvu neće raditi ništa manje od potrebne mere da se osigura srećno i uspešno društvo. I, dokle god smo lenji da to držimo u potpunosti, priroda neće prestati da nas kažnjava i da nam se sveti.

I, pored udara koje trpimo danas, moramo, takođe, uzeti u obzir isukani mač za budućnost. Mora biti donesen ispravan zaključak – da će nas priroda na kraju poraziti, i mi ćemo svi biti prisiljeni da se udružimo u izvršavanju njenih Micvot u punoj meri koja se od nas traži.

Link - The Peace - Necessity to Practice Caution with the Laws of Nature


POMOGOŠE SVAKOM SVOM PRIJATELJU


Pomogoše svakom svom prijatelju

Članak br. 4, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Moramo da razumemo to da pojedinac može da pomogne svom prijatelju. Da li ova materija jeste specifično za tamo gde postoje bogati i siromašni, mudri i budale, slabi i jaki? Ali, kada su svi bogati, pametni ili jaki itd, šta jedan može da uradi da pomogne drugom?

Vidimo da postoji nešto što je zajedničko svima – raspoloženje. Rečeno je: „Briga u nečijem srcu – pusti ga da o tome govori sa drugima”. To je zato što kada je u pitanju osećaj uzvišenog raspoloženja ni bogatstvo ni mudrost ne mogu da budu od pomoći.

Pre će biti da jedan pojedinac može da pomogne drugom uviđanjem da je taj drugi prijatelj nisko. Napisano je: „Niko samog sebe ne izbavlja iz zarobljeništva”. Umesto toga, prijatelj je taj koji može da uzdigne duh drugog prijatelja.

Ovo znači da prijatelj uzdiže prijatelja iz njegovog stanja u stanje životnosti. Tada, ovaj ponovo počinje da stiče snagu i pouzdanje u život i blagostanje, i počinje kao da je sada njegov cilj blizu njega.

Proizlazi da upravo svako mora da brine i razmišlja o tome kako može da pomogne svom prijatelju, da uzdigne njegov duh, jer kada je u pitanju raspoloženje svako u svom prijatelju može da nađe takvo mesto potrebe koje može da ispuni.   

Link - They Helped Every One His Friend

 

понедељак, 05. април 2021.

TOČAK TRANSFORMACIJE FORME

 
Točak transformacije forme

Baal HaSulam  
Kabala za studente
MIR - Empirijsko, naučno istraživanje o nužnosti rada Boga

Prvo, dozvolite mi da predstavim mišljenje naših mudraca u vezi sa otkrivanjem generacija sveta: iako vidimo da se tela menjaju iz generacije u generaciju, to je samo slučaj sa telima. Ali duše, koje su esencija samih bića, ne nestaju da bi bile zamenjene, već idu iz tela u telo, iz generacije u generaciju. Iste duše koje su postojale u vreme potopa takođe su došle za vreme Vavilona, i izgona u Egipat, i izlaska iz Egipta, itd, sve do ove generacije i do kraja korekcije.

Tako, u našem svetu, nema novih duša kao što se to događa u slučaju obnove tela, već postoji samo određeni broj duša koje se inkarniraju na točku transformacije forme, jer svaki put one oblače novo telo u novoj generaciji.

Otuda, po pitanju duša, sve generacije od početka Stvaranja do kraja korekcije su kao jedna generacija koja je proširila svoj život tokom više hiljada godina, dok se nije razvila i postala ispravljena kao što treba da bude. A činjenica da je u međuvremenu svaka duša promenila svoje telo više hiljada puta potpuno je nebitna, jer esencija samog bića, što se naziva duša”, nije uopšte patila usled tih promena.

Postoji mnogo dokaza koji upućuju na to, i velika mudrost koja se zove tajna inkarnacije duša”. Ali, iako ovo nije mesto za pojašnjenje toga, zbog velike važnosti ove stvari, vredi istaći neobrazovanima da se reinkarnacija dešava u svim objektima materijalne stvarnosti, i svaki objekat, na svoj način, živi večni život.

Iako nam naša čula govore da je sve prolazno, poenta je jedino u tome kako mi to vidimo. U stvari, ovde postoje samo inkarnacije – nijedan objekat nije nepomičan i ne zaustavlja se ni na trenutak, već se inkarnira na točku transformacije forme, ne gubeći ništa od svoje esencije tokom svog puta, kao što su fizičari pokazali.

 Link - The Peace