среда, 30. јун 2021.

ALI, ŠTO SU IH ONI VIŠE TLAČILI - članak br. 16

 
Ali, što su ih oni više tlačili

Članak br. 16, 1984-5.


Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Napisano je: „Ali, što su ih oni (Egipćani) više tlačili, to su se ovi (Izrael) više množili i više širili, tako da su oni strahovali od sinova Izraela” (Izlazak, 1:12). Značenje reči „Ali, što su ih oni  više tlačili” jeste da će se ovi množiti i širiti u istoj meri u kojoj su tlačeni. Izgleda da je uslov to da u radu ne može da bude množenja i širenja (duhovnog napretka) ukoliko to nije utemeljeno na tlačenju.

 

I, da bismo razumeli prethodno napisano, moramo da znamo šta je naša esencija, znači da znamo šta je naša priroda. Kao što je to već objašnjeno (Uvodi), to je jedino naša želja za primanjem. I, svakako da se želja za ispunjenjem, želja za primanjem za sebe ne razmatra za rad već za ispunjenje, jer rad je ono za šta je osoba plaćena.

Drugim rečima, rad to su akcije koje bi čovek rado izbegao, a vrši ih jedino zbog toga što nema izbor, budući da želi da primi neku nagradu. Nagrada jeste ono za čim on žudi, što je kada su njegova žudnja i želja usmerene ka tome. A istinska žudnja jeste ona koja je u njegovo srce prodrla toliko duboko da on kaže: „Radije bih umro nego živeo ukoliko ne mogu to da postignem”. Sledi da ukoliko on ne oseća ni tlačenje ni patnju zbog toga što nema ono za čim žudi, to se ne razmatra za žudnju. I, njegova žudnja meri se stepenom njegove patnje.

 

Sledi da ukoliko osoba želi da primi neko zadovoljstvo, tu mora prvo da postoji nedostatak. To je tako jer nema Svetlosti bez Kli, to jeste nema ispunjenja bez nedostatka. Na primer, osoba ne može da jede bez apetita, niti da uživa u odmoru a da prethodno nije umorna.

 

Otuda, Egipćani unutar osobe (njene sebične želje) ne tlače osobu i ona ne pati sve dotle dok ne odbije da im se povinuje i hoće da ide putem koji se njima ne sviđa. Jer u čoveku koren primanja je „samoljublje” i naziva se „Egipat”.

Postoji mnogo nacija (mnoga svojstva čoveka), što se generalno naziva „70 nacija”, i one su suprotne od Keduša [svetost]. To jeste, to su 7 Sefirot, gde se svaka Sefira sastoji od 10 podsvojstava, te otuda i broj 70 nacija. I, isto tako, svaka nacija ima svoju sopstvenu jedinstvenu želju.

 

Klipa Egipta je generalna Klipa u koju su pale iskre Keduša, a koje je narod Izrael, koji je bio u Egiptu, morao da ispravi. I, usled toga, pojedinac prvo mora da oseti bol i tugu jer nije u stanju da izađe iz uprave Egipta (svog sopstvenog egoizma), kao što je napisano: „I, deca Izraela uzdisala su iz rada, i plakala su, i njihov plač iz rada stigao je do Boga. I, Bog je čuo njihov jauk”.


уторак, 15. јун 2021.

MOLITVA MNOGIH - članak br 15


Molitva mnogih

Članak br. 15, 1985-1986.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Napisano je u Zoharu (Bešalah (Kada je Faraon pustio), i u Sulam Komentari, stav 11): “A ona je rekla: ‘Ja obitavam među svojim ljudima. On pita: ‘Šta ovo znači?’ i odgovara: 'Kada je Din prisutan u svetu, pojedinac ne treba da se odvaja iz kolektiva i bude sam, jer kada je Din prisutan u svetu, oni koji su primećeni i obeleženi kao sami, bivaju uhvaćeni prvi, čak i ukoliko su pravednici. Otuda, pojedinac ne treba nikada da se povuče od ljudi, zato što je milost Stvoritelja uvek nad svim ljudima. Zbog toga je ona rekla: ‘Ja obitavam među svojim ljudima, i ne želim da se odvojim od njih’”.

“Kada je Din prisutan u svetu” odnosi se na želju za primanjem zarad sebe, što je samoljublje, priroda sa kojom su stvorenja rođena, usled Njegove volje – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. I, zbog toga što postoji želja za jednakošću forme, tada da ne bi bilo hleba srama, načinjen je sud [Din] da je zabranjeno koristiti posude primanja, izuzev kada pojedinac zna da može da se usmeri da prima u cilju da daje. Tada je njemu dozvoljeno da koristi posude primanja.

U skladu s tim, značenje za “Kada je Din prisutan u svetu” jeste to da kada je čitav svet uronjen u samoljublje postoji tama u svetu, jer  ne postoji prostor da stvorenja privuku Svetlost zbog nejednakosti forme između Svetlosti i stvorenja koja tu Svetlost primaju. I, zbog nejednakosti forme načinjen je sud da stvorenja ne bi primila Više obilje u egoistične želje. 

Zato, kada se pojedinac probudi i želi da ga Stvoritelj dovede bliže, a da dovede bliže znači da mu dâ posude davanja, što se naziva “dovesti bliže”, on tada traži da mu Stvoritelj pomogne. I, znano je da se pomoć koja dolazi od Stvoritelja naziva “Više obilje”, to jeste Nešama, “duša”. To je, kao što Zohar kaže, da je pomoć koja se prima od Gore u formi svete duše.

Iz tog razloga, ukoliko pojedinac dođe do toga da traži od Stvoritelja da baš njega dovede bliže Njemu, a viđen je da je sam, to znači da on razume da Stvoritelj mora baš njega da dovede bliže Njemu. Ali, zašto on misli da javnost može da ostane u svom trenutnom stanju, a jedino njega Stvoritelj treba drugačije da tretira?

To je zato što pojedinac razume da on ima zasluge koje drugi nemaju. I, iako ovi pojedinci ne pripadaju kolektivu zbog toga što razumeju da oni više od drugih zaslužuju da budu bliže Stvoritelju i razmatraju sebe za pravednike, oni su uhvaćeni prvi. Drugim rečima, svojstvo Din, usled primanja za sebe, prisutan je nad njima više nego nad drugima. Tako, oni postaju, po svojstvima samoljublja,  još gori od drugih. 

I, to je upravo zbog toga što pojedinac misli da on zaslužuje više od drugih ljudi. Drugim rečima, drugim ljudima je dovoljno da imaju ono što imaju, ali on misli da zaslužuje više od ostalih ljudi. Ova misao se zapravo razmatra za primanje, znači 100% samoljublje. Iz toga vidimo da je u njemu samoljublje počelo da se razvija  više nego kod drugih.

Sledi da on stalno radi zarad samoljublja. A ipak, u sopstvenim očima on sebi izgleda kao pravednik, jer želi da radi kao davalac. I, on kaže sebi da je njegov zahtev Stvoritelju da ga dovede bliže ispravan, jer šta on traži od Njega? Traži to da mu Stvoritelj dâ snagu da drži Toru i Micvot da bi davao. I, kakva greška može da bude u tome što on želi da služi Kralju? 

уторак, 01. јун 2021.

MOĆNO UPORIŠTE MOG SPASENJA - članak br. 13

 
Moćno uporište mog spasenja

Članak br. 13, 1984-85.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

U pesmi za praznik Hanuka kažemo: „Moćno uporište mog spasenja, vredno je veličati Tebe; obnovi moju Kuću Molitve i tu ćemo doneti dar davanja zahvalnosti”. Pesma počinje rečima veličanja: „Vredno je veličati Tebe” i onda nastavlja rečima molitve: „Obnovi moju Kuću Molitve”. 

Potom se vraća rečima davanja zahvalnosti i veličanja: „I, tu ćemo doneti dar davanja zahvalnosti”.

I, ovde je poput redosleda u molitvi:

1. Prve tri od Osamnaest [niz molitvi] su veličanje i davanje zahvalnosti.

2. Srednje tri su molbe.

3. Posljednje tri su veličanje i davanje zahvalnosti, još jednom.

Prema tome, počinjemo  sa postojećim, sa onim što postoji sada, kao što se kaže: „Vredno je veličati Tebe”, što znači da zahvaljujemo i veličamo Tebe zbog dobra koje smo (već) primili od Tebe. To je kao što su naši mudraci rekli: „Čovek uvek treba da veliča Stvoritelja i onda* da moli” (Berahot [Blagoslovi], 32)

Za pojedinca koji veruje da je Stvoritelj milosrdan i milostiv i da On želi da čini dobro stvorenjima postoji prostor za molitvu. Zato prvo moramo da uspostavimo veličanje Stvoritelja, znači veličanje Stvoritelja treba da uspostavi sama osoba. Ovo ne znači da Stvoritelj treba da vidi to da pojedinac veliča Njega, jer Stvoritelju nije potrebna publika. Umesto toga, samom pojedincu je potrebno to da vidi veličinu Stvoritelja, i tada od Njega može da traži da mu On pomogne, jer Njegovo upravljanje i jeste – Činiti dobro Njegovim stvorenjima.

Prema tome, nakon što kažemo „Vredno je veličati Tebe”, dolazi molitva, i kažemo „Obnovi moju Kuću Molitve”.

Šta je to „Moja Kuća Molitve”? To je kao što je napisano: „Čak i njih ću dovesti do Moje svete planine, i učiniću ih radosnima u Mojoj kući molitve”. I, „Moja sveta planina”, gde Har [planina] dolazi od reči Hirhurim [misli] i znači to da će im On dati misli od Keduša [svetost] što je da će sve njihove misli biti jedino od Keduša. 

четвртак, 20. мај 2021.

NAČINI ZA SEBE RAVA I KUPI SEBI PRIJATELJA 2 - članak br 8

 
Načini za sebe rava i kupi sebi prijatelja 2

Članak br. 08, 1984-85. 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Trebalo bi i dalje da elaboriramo o onome o čemu smo diskutovali u članku broj 1 (1984-85):

Mi treba da uočimo razliku koja postoji u relaciji između a) čovek i Stvoritelj, b) čovek i njegov prijatelj, i c) čovek i ostali ljudi, koji nisu njegovi prijatelji, iako postoji izreka “Svi od Izraela su prijatelji”. 

Jednom, mi nalazimo da su reči „načini za sebe rava [učitelj/važna osoba] i kupi sebi prijatelja”, put ispravke, a drugi put je to u rečima “I sudi svaku osobu pohvalno” (Avot, poglavlje 1). Mi treba da razumemo razliku između “načini” i “kupi”, i značenje za “sudi pohvalno”. 

Mi treba da tumačimo „načini” kao akciju koja ne uključuje razum. Ovo je tako, jer ako razum ne može da razume da li je nešto vredno da se uradi ili nije, kako onda razum može da odredi šta je dobro za mene? Ili obrnuto, ukoliko razum dve alternative razmatra za jednake, ko će za osobu da odredi šta treba da radi? Otuda, akcija može da odredi ishod. 

Mi treba da znamo da postoje dva puta pred nama: raditi zarad davanja ili raditi zarad primanja za sebe. Postoje delovi čovekovog tela koji mu govore: „Ti ćeš uspeti u životu ako radiš zarad davanja i to je put da uživaš život”. Ovo je argument dobre inklinacije, kao što su naši mudraci rekli: „Ako radiš tako, bićeš srećan u ovom svetu i srećan u sledećem svetu”. 

A, agrument zle inklinacije je suprotan: bolje je raditi zarad primanja za sebe. U tom stanju jedino sila nazvana „akcija koja je iznad razuma” određuje, a ne intelekt ili emocija. Zbog toga je ova akcija nazvana „iznad razuma” i „iznad rasuđivanja”, i ovo je sila nazvana „vera koja je suprotna intelektu”. 

„Kupi” je unutar razuma. Obično, ljudi hoće da vide ono što hoće da kupe, tako im trgovac pokazuje robu  i oni pregovaraju da li jeste ili nije vredna cene koju trgovac traži. Ako ne misle da je vredna toga, oni ne kupuju. Prema tome, „kupi” je unutar razuma.

Sada ćemo objasniti materiju „rav” i materiju „prijatelj”. Reč prijatelj se ponekad odnosi na „društvo”, na to kada se prijatelji okupe i žele da se povežu. Ovo može da se dogodi kroz jednakost forme, što je kada svi brinu za ljubav bližnjih. Time se oni ujedinjuju i postaju „jedno”.

Prema tome, kada se društvo uspostavlja da postane jedinstvena grupa, tada vidimo da ljudi koji uspostavljaju takvo društvo, obično traže druge ljude koji imaju manje ili više slična gledišta i osobine sa njihovim. U suprotnom, oni ih ne bi primili u grupu koju hoće da uspostave. I, nakon toga počinje rad ljubavi prijateljā.

Ali, da oni nisu imali jednakost sa ciljevima društva od početka, još pre nego što su ušli u društvo, ne bi moglo da se očekuje da će bilo šta da proizađe iz njihovog povezivanja. Samo ukoliko je postojala očigledna jednakost među njima i pre njihovog ulaska u društvo može da se kaže da oni mogu početi da prave napor u radu ljubavi drugih. 

понедељак, 17. мај 2021.

NAČINI ZA SEBE RAVA I KUPI SEBI PRIJATELJA 1 - članak br. 1

 

Načini za sebe rava  i kupi sebi prijatelja 1

Članak br. 1, 1984-85.  

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

U Mišna (Avot, 1), Jehošua Ben Perahia kaže: „Načini za sebe rava [veliki/učitelj], kupi sebi prijatelja i sudi svaku osobu pohvalno”. Vidimo da ovde  postoje tri tačke: 1) načini za sebe rava; 2) kupi sebi prijatelja; 3) sudi svaku osobu pohvalno. 

Ovo znači da pored toga što treba da načini za sebe rava, postoji još nešto što pojedinac mora da uradi u odnosu na kolektiv.

Drugim rečima, angažovanje u ljubavi prijatēljā nije dovoljno. Pored toga, pojedinac treba da bude pažljiv prema svakoj osobi i da svakoga sudi pohvalno.

Moramo da razumemo razliku između reči „načiniti”, „kupiti” i „pohvalno”. Načiniti - to je nešto praktično. To znači da ovde nije uključen um, samo akcija. Drugim rečima, čak ako se pojedinac i ne slaže sa onim što želi da uradi, već suprotno, um uzrokuje da on vidi da to nije vredno, ovo se naziva „načiniti”, što je delovanje koje je čak i suprotno njegovom vlastitom umu.

U skladu s tim, mi treba, u radu, da tumačimo da se to što pojedinac na sebe preuzima kraljevstvo nebesa naziva „delovanje”. To je poput toga kada se na vola stavi jaram, da bi orao zemlju.  Iako vo neće to da radi, mi ga ipak prisiljavamo. 

Isto tako, kada je u pitanju preuzimanje na sebe kraljevstva nebesa, mi treba da pokorimo sebe i da sebe prisilimo na to, bez ikakvog „ukoliko, ili, ali” da bismo sledili zapovest Stvoritelja. Ovo je tako zato što čovek mora da prihvati kraljevstvo nebesa, ne zato što telo oseća da će mu neka korist doći kao rezultat, već da bi dao zadovoljenje Stvoritelju. 

Ali, kako telo može da se složi s tim? Ovo je razlog zašto rad mora da bude iznad razuma. I, to je nazvano Načini za sebe rava, tako da kraljevstvo nebesa bude za „Velikog i vladajućeg”. 

Napisano je u Zoharu („Uvod u Knjigu Zohar”): „’Strah je najvažniji, za čoveka da se boji Višnjeg, zato što On je veliki i vladajući, esencija i koren svih svetova, i sve je bez rezultata poredeći se s Njim’. Prema tome, čovek treba da se boji Stvoritelja, zato što je On veliki i vlada nad svime. On je veliki zato što je On koren iz kojeg se svi svetovi šire, i Njegova veličina se vidi kroz Njegove akcije. I, On vlada nad svime zato što se svi svetovi koje je stvorio, kako gornji, tako i donji, razmatraju za ništavne u poređenju s Njim, jer oni ne dodaju ništa Njegovoj esenciji”.

Prema tome, redosled rada za pojedinca je da počne sa „Načini za sebe rava” i preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa iznad logike i iznad razuma. Ovo je nazvano „delovanje”, znači samo akcija, uprkos negodovanju tela. Nakon toga, „Kupi sebi prijatelja”. Kupovina je upravo kao kada pojedinac želi da kupi nešto; on mora da dȃ nešto što je već stekao. Pojedinac daje ono što je neko vreme već imao i zauzvrat kupuje nešto novo.

четвртак, 13. мај 2021.

VI STOJITE DANAS, SVI VI - članak br. 19


Vi stojite danas, svi vi

Članak br. 19, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Tumači pitaju o rečima: „Vi stojite danas, svi vi …vaši poglavari, vaša plemena, vaše starešine i vaši oficiri, svaki čovek od Izraela”. Ovo počinje formom množine „Vi” [forma množine na hebrejskom], a završava se formom jednine: „Svaki čovek od Izraela”. Autor knjige Svetlost Sunca objašnjava da se korišćenjem forme množine i forme jednine ukazuje na materiju ljubavi prijateljā. Mada su među vama „poglavari, plemena” itd, ipak, niko ne vidi veću zaslugu u sebi nego u bilo kom čoveku od Izraela. Umesto toga, svaki je jednak u tome što se ne žali na drugoga. Iz tog razloga, oni su i od Gore, takođe, tretirani na odgovarajući način i zbog toga je veliko obilje preneto dole. 

Naš način je da sve učimo unutar jednog subjekta. Proizlazi da osoba treba da preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa kao vo jaram i kao magarac tovar, što su mozak i srce. Drugim rečima, sav rad osobe treba da bude sa namerom da daje. 

U skladu s tim, ako pojedinac radi s namerom da daje, i za uzvrat ne želi nikakvu nagradu – izuzev da služi u svetom radu bez toga da se nada da mu se dâ ikakav dodatak na ono što ima – on nema čak ni želju za dodatnim radom. Drugim rečima, to da on primi nešto znanja o tome da li ide ispravnim putem sigurno jeste ispravan zahtev, a ipak, on se odriče čak i toga zato što želi da ide zatvorenih očiju i da veruje u Stvoritelja. I, on radi ono što može da rad i zadovoljan je svojim udelom. 

I, on čak i oseća da postoje ljudi koji imaju nešto razumevanja rada Stvoritelja, dok vidi da je on potpuno prazan. I, mnogo puta oseća dobar okus u radu, i ponekad oseća da je u stanju „...vaši poglavari”. Drugim rečima, ponekad misli da je sada postigao stepen sa kojeg je nemoguće da se ikada spusti do stanja niskosti, stanja u kojem, ako želi da se angažuje u radu Boga, mora da napravi veliki napor da bi nadišao svoje telo. Jer, u to vreme, ono što je radio bilo je prisilom, zato što nije imao želju za radom, a telo je želelo jedino da se odmara i da ne brine ni za šta.

I, umesto toga, u to vreme (kada misli da je sada postigao stepen sa kojeg je nemoguće da se ikada spusti do stanja niskosti) oseća da je već stigao dotle da sigurno zna da u svetu nema ništa izuzev da radi u cilju da daje, i tada on sigurno nalazi dobar okus u radu. I, kada sagleda svoja prethodna stanja ne može da razume kako to da je on sada u stanju uspona. Otuda, osoba uz sve kalkulacije zaključuje da nikada više neće pretrpeti pad.

Ali, ponekad, nakon dana, sata ili nekoliko minuta, on pada do takvog stanja niskosti da ne može odmah ni da oseti da je iz svog uzdignutog stanja pao u „dubine velikog ponora”. Umesto toga, ponekad, tek nakon sat ili dva, iznenada razume da je pao sa najvišeg nivoa, što znači iz stanja u kojem je prethodno bio siguran da je najjači čovek, u stanje gde je nalik bilo kojem čoveku, znači poput obične osobe. Tada počinje da traži savet u svom srcu: „Šta treba da uradim sada?”, „Kako mogu da se podignem do stanja Gadlut [velikost/odraslost] koje sam imao ranije?”

среда, 12. мај 2021.

AGENDA SKUPA 1 - članak br. 17, deo 2

 
Agenda Skupa 1

Članak br. 17, deo 2, 1984.

Prvo, kada se okupe prijatelji potrebno je da postoji agenda.  Svako treba, koliko god može, da govori o važnosti društva i da naglašava dobiti koje će mu društvo dati, te važne stvari za koje se nada da će mu društvo doneti, a koje ne može da postigne sam. I, u skladu s tim, svako treba da kaže koliko ceni društvo.

To je kao što su naši mudraci napisali (Berahot 32): „Rabi Šamlaj je rekao: ’Čovek uvek treba da veliča Stvoritelja i onda da moli’. Odakle smo to dobili? Od Mojsija, kao što je napisano: ’I, ja molih Gospoda u to vreme’. Isto tako je napisano: ’O, Gospode Bože, Ti si počeo’, i napisano je: ’Tebe molim, pusti me da pređem i vidim dobru zemlju’”. 

A razlog iz kojeg treba da počnemo sa tim da veličamo Stvoritelja jeste taj što je prirodno da postoje dva uslova kada neka osoba traži nešto od druge:

1. Da ta osoba ima to što tražim od nje, kao što su bogatstvo, moć i ugled, kao što to i imaju  bogati i imućni.

2. Da ona ima dobro srce, to jeste želju da čini dobro drugima. 

Od takve osobe možeš da tražiš uslugu. Zato su oni rekli: „Čovek uvek treba prvo da veliča Stvoritelja, i onda da moli”. To znači da ukoliko pojedinac veruje u veličinu Stvoritelja, da je On dobro koji čini dobro i da On hoće da dȃ stvorenjima sve vrste zadovoljstava, u tom slučaju je primereno da se kaže da on moli Stvoritelja i da će mu Stvoritelj sigurno pomoći jer On hoće da daje. I, tada, Stvoritelj može da mu dâ to što on želi. Tada, onaj koji moli može, isto tako, da bude siguran da će mu Stvoritelj to odobriti.

Isto je tako i u ljubavi prijateljā. Kada se prijatelji okupe, tada oni treba da veličaju prijatelje i to važnost svakog prijatelja. I, do stepena do kojeg preuzmemo na sebe važnost društva, možemo da cenimo društvo.

I, nakon toga, kao što je rečeno: „...i onda da moli”, to jeste, svako treba da ispita sebe i da vidi koliko napora daje društvu. Tada, tamo gde vidi da nema snagu da načini išta dobro za društvo postoji prostor za molitvu da mu Stvoritelj pomogne, i da mu On dâ snagu i želju da se angažuje u ljubavi drugih.

A nakon toga, svako treba da se ponaša isto kao u poslednje tri od „Osamnaest molitvi”. Drugim rečima, Zohar kaže da čovek, nakon molitve pred Stvoriteljem, treba, nakon poslednje tri od „Osamnaest molitvi” (što su molitve zahvalnosti), da misli tako da je Stvoritelj već odobrio njegov zahtev, i sa time da ode. 

U ljubavi prijateljā treba da se ponašamo isto: nakon što smo ispitali sebe i sledili znani savet o molitvi, treba da mislimo da je na našu molitvu odgovoreno i da se radujemo s našim prijateljima, kao da su svi prijatelji jedno telo. I kao što telo želi da svi njegovi organi uživaju, i mi, takođe, sada hoćemo da svi naši prijatelji uživaju.

Otuda, nakon svih kalkulacija dolazi vreme radosti i ljubavi prijateljā. U to vreme, svako treba da se oseća srećno, kao da je upravo potpisao veoma dobar ugovor kojim će zaraditi mnogo novca. I, običaj je da se u to vreme prijatelji počaste pićem i nazdrave. 

I ovde, svakom je potrebno to da njegovi prijatelji nešto popiju, jedu kolače itd. I, zato što je sada svako srećan, svako želi da se i njegovi prijatelji osećaju dobro. Otuda, završetak sastanka skupa treba da bude u radosti i uzvišenosti. 

Ovo sledi put „vreme Tore” i „vreme molitve”. „Vreme Tore” znači celovitost, kada nema nedostataka. Ovo se naziva „desno”, kao što je napisano: „...a u Njegovoj desnoj ruci bio je ognjeni zakon”.

Ali, „vreme molitve” se naziva „levo”, jer je  to mesto nedostatka, mesto kojem je potrebna ispravka. Ovo je nazvano „ispravka Kelim (posude)”. Ali, u stanju Tore, koje se naziva „desno”, ne postoji  prostor za ispravku, i zbog toga je Tora nazvana „poklon”.

Običaj je davati poklone osobi koju voliš. A isto tako, običaj je da se ne voli onaj koji ima manu. Otuda, u „vreme Tore”, ne postoji prostor za misli ispravke. Otuda, kada se odlazi sa sastanka društva, to treba da bude kao u stanju nakon poslednje tri od „Osamnaest molitvi”. I, iz tog razloga, svako će osećati celovitost.

Link - The Agenda of the Assembly 1