понедељак, 30. август 2021.

DOĐI DO FARAONA 2 - članak br. 13


Dođi do Faraona 2

Članak br. 13, 1985-86.


Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

 

Zohar pita: „Napisano je ‘Dođi do Faraona’, ali trebalo je da se kaže ‘Idi do Faraona’, itd. Stvoritelj je video da se Mojsije boji, i da ostali emisari nisu mogli narod da približe Njemu, i rekao je: ‘Evo, Ja ću povesti tebe do Faraona, kralja Egipta, velikog čudovišta što leži usred svog Nila’. Stvoritelj je morao da povede rat protiv njega i niko drugi. A, napisano je i: ‘Ja, Sam Gospod’, što su oni objasnili: ‘Ja, a ne glasnik’”. Toliko o tome (na početku odeljka, Bo [Dođi]).

 

Razlika između „dođi” i „idi” jeste u tome što „dođi” znači da mi treba da hodamo zajedno, poput osobe koja kaže svom prijatelju: „Dođi”.

 

Ovo treba da razumemo, jer Zohar pita zašto je bilo potrebno da Stvoritelj ide sa Mojsijem. To je zato što Mojsije nije mogao sam da se bori protiv Faraona, već jedino sa Stvoriteljem i ni sa kim drugim. Prema tome, zašto je bilo potrebno to da Mojsije ide sa Stvoriteljem? Uostalom, rečeno je: „Ja, a ne glasnik”. Prema tome, koja je svrha da Stvoritelj ide do Faraona, koji se naziva „veliko čudoviste”, sa Mojsijem? On je mogao da ide do Faraona i bez Mojsija.

 

Isto tako treba da razumemo ono što su naši mudraci rekli (Kidušin [Venčanje] 30b): „Riš Lakiš je rekao: ‘Čovekova inklinacija nadjačava njega svaki dan i traži da ga ubije, kao što je rečeno: ‘Zli motri na pravednika’, i da mu Stvoritelj ne pomogne, on to ne bi nadišao, kao što je rečeno: ‘Gospod ga neće ostaviti u  ruci zloga’’”.

 

Ovde se, takođe, javlja pitanje: „Ukoliko pojedinac ne može sam da nadiđe i potrebna mu je pomoć Stvoritelja, zašto je onda potrebna dupla akcija (akcija dve sile)?” Drugim rečima, ili Stvoritelj daje pojedincu snagu da nadiđe sam, ili će Sam Stvoritelj učiniti sve. Zašto je tako da izgleda da je ovde potrebna zajednička akcija dve sile, jedna čovekova i, zatim, sila Stvoritelja? To je kao da jedino njih dve mogu da pobede zlo i da je jedna sila nedovoljna.

 

Znano je da je savršenstvo čoveka u tome što čovek mora da postigne svrhu stvaranja. To jeste, on mora da postigne svrhu zbog koje je svet stvoren, koja se naziva „Činiti dobro Njegovim stvorenjima”. Drugim rečima, stvorenja treba da dođu do toga da prime užitak i zadovoljstvo koje je Stvoritelj namenio za njih.



Pre toga, stvaranje se još ne razmatra za takvo stvaranje koje pristaje Stvoritelju, jer znano je da od savršenog Upravitelja treba da proizađu savršene radnje. To znači da svako treba da oseti lepotu stvaranja i bude u stanju da veliča i slavi stvaranje, da slavi Stvoritelja i zahvaljuje Stvoritelju za stvaranje koje je On stvorio, i da svako bude u stanju da kaže: „Blagosloven je On koji je rekao: ‘Neka bude svet’”. Drugim rečima, svako treba da blagoslovi Stvoritelja zbog toga što je On stvorio dobar svet ispunjen užicima, gde su svi radosni i srećni zbog svih užitaka  koje primaju u svetu.

 

Međutim, kada osoba počne da ispituje da li je ona stvarno zadovoljna svojim životom i koliko radosti ima od sebe i od svoje okoline, ona vidi suprotno – svi pate i svako na svoj način. Ipak, osoba treba da kaže: „Blagosloven je On koji je rekao: ‘Neka bude svet’”. I tada će videti da ona to govori potpuno neiskreno.

 

Međutim, znano je da užitak i zadovoljstvo ne mogu da se pojave u svetu pre nego što svet ima Kelim [posude] davanja, jer su naše posude primanja još kontaminirane primanjem zarad sebe, koje je veoma ograničeno u svom obimu i odvaja nas od Stvoritelja (to dolazi otuda što je na posudama primanja nastalo prvo ograničenje da obilje ne bi sijalo tamo, videti „Uvod u Knjigu Zohar”, str. 138).

 

Ukoliko osoba hoće da postigne posude davanja, budući da je to suprotno našoj prirodi, dolazi do sukoba i ratova. I, zbog toga, da bismo postigli stepen davanja, nama su date Tora i Micvot, kako su to naši mudraci rekli: „Ja sam stvorio zlu inklinaciju; Ja sam stvorio Toru kao začin” (Kidušin, 30).

 

Isto tako, data nam je Micva [zapovest/dobro delo] „voli svoga prijatelja kao sebe samog”, a Rabi Akiva je rekao: „Ovo je veliko pravilo Tore” (Berešit Raba, Paraša 24). Drugim rečima, radeći u ljubavi prijateljā, osoba se navikava da izađe iz samoljublja i postigne ljubav drugih.

 

Međutim, treba da razumemo ono što vidimo pred sobom, da postoje ljudi koji se naprežu u ljubavi prijateljā, a još ne dolaze ni pedalj bliže ljubavi Stvoritelja, da bi u Tori i Micvot mogli da rade zarad ljubavi Stvoritelja. Ovo znači da oni kažu da zapravo pomalo i napreduju u ljubavi prijateljā, ali ne vide napredak u ljubavi Stvoritelja. Međutim, treba da znamo da i u ljubavi prijateljā postoje stepeni, i svi oni su nužni.

 

Ovo možemo da uporedimo sa dvospratnom građevinom koja ima i prizemlje. Kralj je na drugom spratu, i onome ko želi da dođe do Kralja – čiji je jedini cilj da sa Kraljem razgovara licem u lice – kaže se da prvo mora da se popne na prvi sprat, jer nije moguće da se popne na drugi sprat a da se ne popne na prvi sprat.

 

Nesumnjivo, svako razume da je to tako. Međutim, postoji specifičan razlog iz kojeg oni moraju prvo da se popnu na prvi sprat – taj razlog se naziva „ispravka”. Drugim rečima, penjanjem na prvi sprat pojedinac može da nauči kako da se Kralju obrati licem u lice i bude u mogućnosti da od Kralja traži za svoju želju.

 

Pojedinac koji čuje da prvo mora da se popne na prvi sprat i tek nakon toga na drugi sprat, razume to vrlo dobro. Ali, budući da je njegova jedina želja ta da vidi Lice Kralja i nije mu stalo ni do čega drugog, ovo čini da to što mu je rečeno – da mora da se popne na prvi sprat – bude teret i veliki napor za njega.

 

Međutim, pojedinac nema izbora, te se penje na prvi sprat. On nije zainteresovan da vidi šta je tamo, iako je čuo da se na prvom spratu uči kako se razgovara sa Kraljem. Ali, on ne obraća pažnju na to, jer to nije njegov cilj. Njegov cilj je Kralj, ne ono što može da nauči na prvom spratu. Njegov cilj nije učenje, već da vidi Lice Kralja. Zašto bi on trošio vreme na tričarije, budući da je u poređenju sa Kraljem sve ništavno? Otuda, zašto treba da se interesuje za ono što se uči na prvom spratu?

 

Prema tome, kada se popne na prvi sprat on nema želju da tamo i ostane. Umesto toga, on želi da se što pre popne na drugi sprat, do Samog Kralja, jer to je sve što on hoće. Međutim, kaže mu se: „Ukoliko ne znaš pravila koja se poštuju na prvom spratu, ti ćeš sigurno ukaljati Kraljevu čast. Iz ovog razloga ti ne možeš da se nadaš da ćeš biti u mogućnosti da se popneš na drugi sprat pre nego što naučiš sve što ima da se nauči na prvom”.

 

Slično je i u vezi sa ljubavlju prijateljā. Čuli smo da nije moguće da pojedinac bude nagrađen ljubavlju Stvoritelja pre nego što je nagrađen ljubavlju prijateljā, kao što je Rabi Akiva rekao: „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog jeste veliko pravilo Tore”. Ali, dok se pojedinac angažuje u ljubavi prijateljā, on ne razmatra da je ljubav prijateljā vredna i neophodna, već da je to nešto suvišno.

 

Pojedinac ovo pravilo drži zato što nema izbora, ali on stalno traži vreme kada „ja ću biti nagrađen ljubavlju Stvoritelja, i biću u mogućnosti da se oslobodim ljubavi prijateljā. Ovaj rad me opterećuje zato što jedva mogu da podnesem svoje prijatelje, jer vidim da svi oni imaju drugačije osobine od mojih i ja nemam ništa zajedničko sa njima. Ali, ja nemam izbora, jer mi je rečeno da bez ljubavi prijateljā neću biti u mogućnosti da postignem ljubav Stvoritelja. Tako, ja sedim sa njima protiv svoje volje ”.

 

„Međutim, mogu sebi i da kažem: 'Šta ja dobijam od prijateljā?' Samo jedno: ja se ispravljam kroz sopstvenu patnju, time što prihvatam da sedim sa njima i tolerišem njihove priče, koje ne volim i koje su suprotne mojoj prirodi. Ali, šta da radim? Rečeno mi je da moram da patim u ovom svetu, tako i radim: sedim i čekam vreme kada mogu da pobegnem od njih i izbegnem da gledam niskost koju vidim u njima”.

 

Proizlazi da pojedinac iz ljubavi prijateljā ne uzima lek nazvan „ljubav prema bližnjem”, već je tu samo zato što mu je rečeno da nema izbora, jer u suprotnom neće postići ljubav Stvoritelja. Ovo je razlog iz kojeg se on angažuje u ljubavi prijateljā i izvršava sve dužnosti na koje ga prijatelji obavezuju. Ali, ono što treba da nauči od njih je miljama daleko od njega.

 

To znači da pojedinac ne izlazi iz samoljublja i ne stiže do ljubavi drugih. On poštuje ljubav prijateljā, ne iz ljubavi, već iz straha, pošto mu nije dozvoljeno da pristupi ljubavi Stvoritelja pre nego što uđe u ljubav prijateljā. Otuda, pojedinac se boji toga da zapovest ljubavi bližnjeg ne izvršava, jer inače njemu neće biti dozvoljeno da pristupi ljubavi Stvoritelja.

 

To je kao u alegoriji u kojoj se kaže da pojedincu nije dozvoljeno da se popne na drugi sprat, gde sedi Kralj, dok se ne popne na prvi sprat. Ako je tako, zdrav razum ukazuje na to da bi pojedinac već od prvog trenutka, kada uđe na prvi sprat, trebalo da bude u radosti, jer on sada uči kako da se odnosi prema Kraljevoj slavi, i od toga će imati koristi, jer kad uđe u palatu Kralja neće ukaljati slavu Kralja.

 

I zato, dok je na prvom spratu, on pazi na sva pravila koja se ovde primenjuju i na to da se navikava na njih, budući da on hoće da dođe do Kralja, da daje Kralju, a nikako da nipodaštava Kraljevu čast.

 

Ovo se odnosi jedino na onog pojedinca koji želi da dođe pred Kralja da bi Njemu dao zadovoljenje. Ali, onaj ko želi da dođe pred Kralja zbog primanja za sebe, razmatra da je ono što se nalazi na prvom spratu potpuno suvišno, i to ga uopšte ne interesuje. On se penje na prvi sprat samo zato što se plaši, jer zna da mu neće biti dozvoljeno da se popne na drugi sprat pre nego što se popne na prvi. On ne oseća potrebu da uči zakone koji se tamo uče – kako da ne ukalja čast  Kralja – jer sva njegova želja da dođe pred Kralja zasniva se samo na samoljublju.

 

Zato treba da znamo da nam je ljubav prijateljā data da bismo naučili kako da izbegnemo to da ukaljamo čast Kralja. Drugim rečima, ukoliko pojedinac jedino želi da dȃ zadovoljenje Kralju direktno (bez toga da izvršava ljubav bližnjeg), on će sigurno ukaljati Kraljevu čast, što se naziva „Prenos Keduša [svetost] na spoljašnje”. Iz ovog razloga, ne smemo da potcenjujemo važnost rada u ljubavi prijateljā, jer će pojedinac time naučiti kako da izađe iz samoljublja i stupi na put ljubavi drugih. I, kada dovrši rad na ljubavi prijateljā, on će biti u mogućnosti da bude nagrađen ljubavlju Stvoritelja.

 

Treba da znamo da kada je u pitanju ljubav prijateljā u tome postoji prednost što je da ovde pojedinac ne može da obmanjuje sebe i  kaže da voli prijatelje, ako ih zapravo ne voli. Ovde on može da ispita da li on zaista voli prijatelje ili ih ne voli. Ali, u vezi s ljubavlju Stvoritelja, on ne može da preispita sebe da li njegova namera jeste ljubav Stvoritelja, što znači da on hoće da daje ka Stvoritelju, ili je njegova želja da prima da bi primao.

 

Ali, treba da znamo da i nakon svih ispravki koje su date čoveku da uradi bez pomoći Stvoritelja, svejedno njemu neće biti dodeljeno nikakvo napredovanje u radu davanja. I, pitali smo: „Zašto onda, pojedinac treba da počne sam da radi zarad davanja a da tek kasnije bude nagrađen time da dobije pomoć Stvoritelja? Uostalom, Stvoritelj može da pomogne čak i bez rada nižih, dok čovekov rad na napredovanju u radu davanja neće pomoći ni u  kom slučaju”.

 

Međutim, ukoliko pojedinac ne počne da radi, on neće znati za to da on nije u stanju da pobedi inklinaciju. Ali, kada počne da hoda u radu Stvoritelja i radi ono što može da radi, tada može da ponudi istinsku molitvu da mu Stvoritelj pomogne.

 

Ali, zašto bi Stvoritelj hteo da pojedinac ponudi istinsku molitvu? Jer kada je u pitanju meso i krv može da se kaže da pojedinac hoće da prijatelj prema njemu načini molbu, jer na taj način on time njemu daje zahvalnost. I kada meso i krv, koji juri počasti, dobije takvu zahvalnost od prijatelja, to je kao da taj prijatelj unižava sebe pred njim, i ovaj u tome uživa.

 

Ali, kada je u pitanju Stvoritelj, da li je Njemu potrebno da dobije poštovanje ljudi? Tako, zašto Stvoritelj hoće da pojedinac prema Njemu načini istinsku molitvu iz dubine srca?

 

Radi se o tome, kao što je znano, da nema Svetlosti bez Kli. Osobi se ne može dati ono što za nju nije veoma važno, jer ukoliko ona nema želju za tim, ona će to omalovažiti i odbaciti, i to će biti izgubljeno. To je tako zato što potreba osobe za nečim jeste u skladu sa tim koliko joj to nedostaje, i to daje važnost. I, do stepena važnosti onoga što je osobi potrebno i što prima, ona će čuvati dar tako da ne bude izgubljen, a u suprotnom sve će otići u Klipot.

 

I, to se naziva „hranjenje Klipot“, to znači da sve ide u posude primanja koje uzimaju pod svoju upravu sve ono što pojedinac omalovaži, a što je u vezi sa Keduša. Iz ovoga razumemo zašto pojedinac mora prvo sam da počne duhovni rad. Ali, pitanje je, zašto Stvoritelj pojedincu nije dao snagu da, bez Njegove pomoći, on i dovrši rad sam?

 

Znano je da Zohar tumači ono što su naši mudraci rekli: „Onome koji dolazi da se pročisti se pomaže”. I, pita: „Čime?” I, kaže: „svetom dušom” (Nešmata Kadiša), to znači da osoba prima iluminaciju od Gore, što se naziva Nešama [duša], što je nazvano „postizanje Božanskog”, što znači da osoba biva uključena u Misao stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima.

 

Sledi da time što osoba ima Kli i želju za posudama davanja, ona prima Svetlost koja se naziva Nešama. Prema tome, potrebno je i jedno i drugo. Drugim rečima, osoba treba sama da počne, i time ona dobija Kli. A time što ne može i da dovrši, ona vapi Stvoritelju za pomoć, i tada prima Svetlost.

 

Sada možemo da razumemo ono što je napisano: „Dođi do Faraona, jer Ja sam otvrdnuo njegovo srce i srce njegovih slugu, tako da Ja mogu sred njih da pokažem ove Moje znake ”.

 

Javlja se pitanje: „Zašto je Stvoritelj otvrdnuo srce Faraona?” Tekst odgovara: „…tako da Ja mogu sred njih da pokažem ove Moje znake”. I pitanje je: „Zašto je Stvoritelj otvrdnuo čovekovo srce tako da on ne može sam da dobije rat protiv inklinacije?”

 

I, odgovor je: tako da čovek zavapi Stvoritelju i da kroz to dobije Kli. I, tada Stvoritelj može da stavi slova Tore unutar njega, unutar Kli. To je duša koju Stvoritelj daje njemu kao pomoć.

 

Ovo se razmatra za: „Tora i Stvoritelj su jedno”. Izraz „Moji znakovi” odnosi se na slova Tore, kao u - Imena Stvoritelja. To je „Činiti dobro Njegovim stvorenjima”, što dolazi iz Misli stvaranja, da se čini dobro Njegovim stvorenjima. Ovo dolazi osobi specifično kada ona ima Kli, a ova Kli dolazi kroz otvrdnuće srca, jer tada postoji mesto odakle osoba može da zavapi Stvoritelju za pomoć, i On joj pomaže svetom dušom.

 

Sada možemo da razumemo materiju „Dođi do Faraona”, što je „idemo zajedno”. Drugim rečima, osoba treba prvo da počne sama i da tada vidi da ona ne može sama da radi. I, na  ovo se ukazuje time što se Mojsije bojao da priđe. I, tada je Stvoritelj rekao: „Evo, Ja sam protiv tebe, Faraone”, znači da tada dolazi pomoć od Stvoritelja. A kroz šta? Kroz svetu dušu, kao što je napisano u Zoharu.

 

Sledi da je otvrdnuće srca, u rečima „Jer Ja sam otvrdnuo njegovo srce”, bilo da načini mesto za molitvu. I, ova molitva nije poput one kod mesa i krvi, koji hoće poštovanje, to jeste da ga drugi moli i da tako bude poštovan. Umesto toga, svrha molitve je da pojedinac ima Kli, potrebu da mu Stvoritelj pomogne, jer nema Svetlosti bez Kli. I, kada pojedinac vidi da on sam ne može sebi da pomogne ni na koji način, tada ima potrebu da mu Stvoritelj pomogne.

 

To je značenje onoga što su naši mudraci rekli: „Stvoritelj žudi za molitvom pravednika”. Ovde se, takođe, javlja pitanje: „Ali, da li je Stvoritelju potrebna čovekova predaja, to da čovek od Njega traži?” Ipak, budući da je Njegova volja da čini dobro Njegovim stvorenjima, i budući da nema Svetlosti bez Kli, On žudi za molitvom pravednikā, jer oni time otkrivaju Kelim [posude] u koje On može da dâ. Sledi da kada pojedinac vidi da ne može da nadiđe zlo u sebi, to je pravo vreme da on traži pomoć od Stvoritelja.

 

Sada možemo da razumemo šta je Stvoritelj rekao (Izlazak, 6): „I, Ja ću vas uzeti da Meni budete narod, i Ja ću vama biti Bog; i, vi ćete znati da sam Ja Gospod, vaš Bog, koji vas je izveo iz egipatskog ropstva”.

 

U traktatu Masehet Berahot (38a), naši mudraci su o tome napisali: „‘Koji vas je izveo iz Egipta’. Stvoritelj je rekao Izraelu: ‘Kada vas izvedem, Ja ću učiniti nešto tako da vam pokažem da sam Ja taj koji vas je izveo iz Egipta, kao što je napisano: ‘Da sam Ja Gospod, vaš Bog, koji vas je izveo'’”.

 

Ovo znači da nije dovoljno to da Stvoritelj narod Izrael izvede iz Egipta, da ih oslobodi velike patnje koju su tamo trpeli. I, kada govorimo o radu Stvoritelja javlja se pitanje: „Zar ovo nije bilo dovoljno?” Sada su oni oslobođeni ropstva izgona nakon što nisu bili u stanju da služe Stvoritelju zbog uprave Faraona, jer sve što su oni gradili za sebe, bilo koju poziciju u radu, sve je progutala zemlja, kao što su naši mudraci rekli (Suta, 11): „Pitom i Ramzes. Rav i Šmuel, jedan je rekao da je njeno ime Pitom. A zašto je njeno ime bilo Ramzes? Jer, njegova glava se prepolovila (Mitrozes) prva”. RAŠI tumači: „Kada bi oni gradili nešto, to bi se raspalo i palo. Oni bi ponovo gradili i to bi palo. A neko je rekao: ‘Njeno ime je Ramzes, i zašto je njeno ime bilo Pitom? To je zato što je prvo prva, ona koju su progutala usta ambisa (Pe Tehom)’”. 

 

Zato vidimo da nema spora između Rava i Šmuela u pogledu činjenica, već jedino u pogledu tumačenja. Činjenica je da bi sve što su oni gradili palo. To znači da svaki put kada su za sebe gradili neku strukturu u radu, došli bi Egipćani, to jeste strane misli Egipćana, i uništili sav njihov rad. Drugim rečima, sav rad koji su oni radili uz sve svoje napore da nadiđu i da služe u radu svetosti progutala je zemlja.

 

Prema tome, oni su svakog dana morali da počnu iznova i izgledalo im je kao da se nikada nisu ni angažovali u radu svetosti. Štaviše, svaki put kada su duboko promišljali o kretanju napred, oni bi videli ne samo da nisu napredovali, već čak da su nazadovali, jer bi nova pitanja „ko” (ko je Stvoritelj da ja slušam Njegov glas) i „šta” (šta ja imam od ovog rada) u njihovim umovima uvek iznova izbijala na površinu. 

 

U skladu sa tim izlazak iz Egipta treba da tumačimo tako da oni konačno mogu da služe Stvoritelju bez stranih misli Egipćana. Otuda, šta nam reč „znati”, u „I, ti ćeš znati”, govori? Govori nam to da mi moramo da znamo da je Stvoritelj taj koji ih je izveo iz zemlje Egipta. Ali, ima još toga o čemu treba da pitamo kada je u pitanju ropstvo u Egiptu. Jer, oni su bili prisiljeni da rade težak rad, a sada su oslobođeni toga, tako šta im je još potrebno?

 

Ali, šta je težak rad? Naši mudraci su objasnili stih: „Sav njihov rad koji su im rigorozno nametnuli” (Suta, 11b). „Rabi Šmuel Bar Nahmani je rekao: ‘Rabi Jonatan je rekao – ‘Oni su zamenili muški rad ženskim radom, a ženski rad muškim radom. I, Egipćani su načinili tako da sinovi Izraela služe BePareh [uz surovost]’’. Rabi Elazar kaže: Be ‘Pe Rah [mekim ustima]’”.

 

Isto tako, u radu svetosti, treba da razumemo materiju „težak rad”. Treba da napravimo dva razabiranja:

 

1. Akcija nazvana „otkriveni deo”, koja može da se vidi, i u vezi sa kojom niko ne može reći da greši ili da obmanjuje sebe, budući da ne može da se kaže da postoji zabuna u vezi sa nečim što je očigledno vidljivo. To je tako, zato što izvršavanje Micvot i učenje Tore osoba i sama može da vidi, a i ostali isto tako mogu da vide to da li osoba sprovodi akcije Tore i Micvot ili ne.

 

2. Namera. Ovo se naziva „skriveni deo”, jer drugi iza akcije neke osobe ne mogu da vide nameru. A osoba, takođe, u svojoj akciji ne može da vidi nameru, i moguće je da pogreši u vezi sa namerom i da obmane sebe, jer jedino u onome što je očigledno i što se naziva „otkriveni deo”, svako može da vidi istinu. Ali, osoba ne može da veruje sebi kada se radi o namerama u srcu ili o mislima u umu. Sledi da je ovo skriveno od nje same i od drugih.

 

Sada možemo da tumačimo značenje za „težak rad”, za koji je rečeno da je to „Zamena muškog rada ženskim radom”. „Muški rad” znači to da je pojedinac već Gever [čovek], da može LeHitgaber [nadići] svoje zlo i angažovati se u Tori i Micvot u akciji. Otuda, šta bi on trebalo da uradi kada se već naziva „čovek”, to jeste, ratnik koji može da se bori sa svojim zlom u akciji? Sada je vreme za njega da počne svoj rad u drugom razabiranju, znači u skrivenom delu, što je namera. Drugim rečima, nadalje, pojedinac treba da pokuša da sve svoje akcije usmeri tako da one budu zarad davanja zadovoljenja Stvoritelju, a ne za sopstvenu korist.

 

A šta su Egipćani uradili kada su videli da su Izrael čovek (Gever [čovek], koji može LeHitgaber (da nadilazi)), to jeste, onaj koji može da izađe iz njihove uprave i da uđe u svetost? Egipćani su njihov muški rad zamenili za ženski rad. Ovo znači, da je sav njihov rad bio ženski rad, to jeste, Egipćani su ih naveli da misle: „Kome su potrebne namere? Akcije su ono što se računa, i ovde, u akcijama, vi ćete uspeti. Jer, kao što vidite, vi jeste čovek, i možete da nadiđete zlo u sebi i da se u Tori i Micvot angažujete u svakom detalju i preciznosti, i vi morate sve svoje napore da uložite u to da budete pedantniji u Tori i Micvot.

 

Otuda, vi ne treba da se angažujete u namerama! Ovakav rad nije za vas, već jedino za nekolicinu odabranih. Ako počnete sa radom davanja, što je da počnete da primećujete da vi morate da se usmerite tako da sve bude zarad davanja, tada nećete imati snagu da budete tako pedantni u otkrivenoj akciji, gde ne možete da zavaravate sebe jer ovde možete i sami da vidite šta radite. Zato, vi tu možete da uradite više za sebe time što u svojim akcijama napredujete do poslednjeg detalja.

 

Ali, što se tiče namera, vi nemate pravi test. Tako, mi vas savetujemo, za vaše dobro, i nemojte da pomislite, Bože zabrani, da hoćemo da vas odvratimo od rada svetosti. Naprotiv, mi hoćemo da se vi uzdižete stepenima svetosti”.

 

Ovo se naziva „zamena muškog rada ženskim radom”. Kada je trebalo da izvrše rad koji pripada muškarcima, narodu Izrael su objasnili da bi bilo najbolje za njih da rade ženski rad, znači onaj koji pripada ženama.

 

A, kada bi Egipćani zamenili „ženski rad muškim”, tada oni nisu imali snagu da (u muškom radu) nadilaze. Jer sada: „Oni su slabi poput ženskog”, što znači da su bili slabi u držanju Tore i Micvot i nisu imali snagu da drže i izvršavaju Micvot čak ni u otkrivenoj formi, što je „samo u akciji”. Tako, sav njihov rad u nadilaženju bio je jedino u akciji, a ne i u odnosu na nameru.

 

Nadalje, Egipćani su im prišli i naveli ih da misle: „Mi nećemo da se mešamo u vaš sveti rad. Naprotiv, hoćemo da vi budete istinske sluge Stvoritelju. Drugim rečima, vidimo da vi želite da služite u radu svetosti, tako vas savetujemo da ono što je najvažnije nije akcija već je namera. Zato, čemu da se naprežete da nadilazite u akciji, da navikavate sebe da nadilazite svoje telo, da učite još jedan sat ili molite još pola sata uzvraćajući sa ‘Blagosloven neka je On’, i ‘Blagosloveno neka je Njegovo ime’, i ‘Amin’, a da ne spominjemo zajedničko ponavljanje molitve. Kome to treba?

 

„Ono što je najvažnije jeste namera – zarad Stvoritelja. Tu treba da fokusirate sve svoje napore. Zašto trošiti snagu na tričave stvari? Zaista, Halaha [religiozni zakon] kaže da morate da držite sve te male stvari, ali ovakav rad nije za vas; to je rad za žene. Treba da se angažujete u muškom radu. Činjenica da vi hoćete da se angažujete samo u akciji ne dolikuje vama. Treba prvenstveno da se fokusirate na nameru, znači da koristite svaki delić energije koju imate da se usmerite da sve bude za Stvoritelja. I, nemojte da mislite, ni za trenutak, da mi pokušavamo, Bože zabrani, da prekinemo vaš rad Stvoritelja. Mi hoćemo suprotno – da se vi uzdignete na lestvici svetosti i postignete savršenstvo, znači da sve vaše akcije budu jedino da biste davali zadovoljenje ka vašem Tvorcu”.

 

A, budući da su oni bili na stepenu nazvanom „žensko”, i još nisu imali snagu da nadilaze, čak i kada su u pitanju svi detalji akcije – razmatra se da su oni sada bili slabi kao žensko, a Egipćani su ih upravo sada i naveli da misle da ono što je glavno jeste namera Lišma. Na ovaj način Egipćani su bili sigurni u to da oni neće imati snagu da nadilaze i nastave u radu svetosti.

 

Međutim, Majmonid je (u Hilhot Tešuva [Zakoni Pokajanja], Paraša, br. 10) rekao: „Mudraci su rekli: ‘Pojedinac uvek treba da se angažuje u Tori, čak i u Lo Lišma [ne za Njeno ime], jer će iz Lo Lišma doći do Lišma [za Njeno ime]’. Zato, kada se podučavaju deca, žene i neuki, oni moraju da se podučavaju da rade iz straha i za to da prime nagradu. Kad dobiju znanje i steknu puno mudrosti, treba im otkrivati ovu tajnu malo-pomalo, i oni moraju polako da se navikavaju na nju, sve dok to ne postignu, što je kada znaju Njega i služe Njemu sa ljubavlju”.

 

A, Egipćani su one koji su bili pod razabiranjem „žensko” savetovali da ne slede reči Majmonida. Naprotiv, čak iako su oni bili na stepenu – žene i mali, Egipćani su ih navodili tako da oni razumeju da je potrebno da odmah počnu rad sa namerom Lišma. Egipćani su time osigurali sebe da će ovi ostati u njihovom domenu, to jeste izvan Keduša [svetost].

 

Otuda se ovo i naziva „težak rad”, kao što je Rabi Šmuel Bar Nahmani tumačio: „BaPare [uz težak rad] znači BePriha [krhko/lomiljivo]”. A, RAŠI je to tumačio: „U lomljenju i razbijanju tela i donjeg dela leđa”. I, kada se muški rad zameni ženskim radom, a ženski rad muškim radom, tada se događa, kao što smo objasnili: muški rad jeste u tome da se nadilazi, unapredi i usmeri ka nameri Lišma, a Egipćani su ih, zbog toga što su hteli da se suprotstave ovakvom njihovom radu, oslabili upravo za ovakav rad. Otuda, oni su morali da rade „težak rad”, da nadilaze da bi mogli da se usmere ka davanju, i pri tome imali su još više posla jer su ih Egipćani prethodno naveli da misle da je ovakav rad suvišan, to jeste da se rad davanja ne odnosi na njih, već jedino na nekolicinu odabranih.

 

Ovo se naziva „dvostruki rad”: 1) naprezati se da bi se usmerilo ka davanju, i 2) boriti se sa Egipćanima i govoriti da to što oni kažu nije istina, već da će oni biti u stanju da postignu Lišma, i da nije istina to, kao što Egipćani kažu, da oni treba da rade ženski rad. A sva namera Egipćana bila je ta da ih spreče da se približe radu davanja.

 

A, onda su Egipćani ženski rad (koji su im prethodno ponudili) zamenili za muški rad, govoreći: ženski rad je bezvredan, zato što je to izvršavanje Tore i Micvot jedino u akciji, i da je tada sav njihov rat protiv inklinacije jedino preko akcije. A, to je bilo upravo suprotno onome što Majmonid kaže: ženski rad i treba da bude jedino u vezi sa izvršavanjem akcije i da ovde, u početku, njih ne treba ni učiti tome da imaju nameru Lišma.

 

I zato, kada su Egipćani došli i rekli im da oni sada treba da rade muški rad, to jeste da izgrade altruističnu nameru, njihov rad je postao težak iz dva razloga: 1) prethodno su čuli da u pogledu Lišma oni nisu u stanju da rade ovaj rad. 2) Nadilaženje tela i držanje praktičnih Micvot bilo je za njih još teže kada su došle misli Egipćana i navele ih da misle da je akcija Micvot bez namere potpuno bezvredna, i time je bila degradirana važnost Tore i Micvot i u Lo Lišma. Otuda, zbog misli Egipćana, rad u ženskoj formi bio je degradiran i ovo je njima uzrokovalo „težak rad”, kao što je rečeno da je to razbijanje tela i donjeg dela leđa.

 

Iz svega prethodno navedenog sledi da se reč Pereh [težak] može protumačiti na tri načina, ali ne postoji kontradiktornost između jednog tumačenja i drugih. Umesto toga, sva tri tumačenja stoje, i koegzistiraju istovremeno i svako je birao tumačenje u skladu sa sopstvenim pitanjem:

 

1.   U prvom tumačenju za reč Pareh, Rabi Elazar kaže da je to „u Pe Rah [meka usta, slatki govor]”.

 

2.    Rabi Šmuel Bar Nahmani je rekao „u Periha” znači razbijanje.

 

3.  Rabi Šmuel Bar Nahmani: „Rabi Jonatan je rekao: ‘Oni su zamenili muški rad ženskim radom, a ženski rad muškim radom’”.

 

Međutim, svi oni tumače „težak rad” kao Periha [razbijanje], to jeste razbijanje tela. I, razlog iz kojeg je taj rad bio „težak rad”, do tačke da su ga nazvali „Napor koji razbija telo i donji deo leđa” jeste taj što je muški rad zamenjen za ženski rad, a ženski rad za muški rad. To je uzrokovalo da njihov rad bude „težak rad”.

 

A ipak, zašto su oni slušali gledišta Egipćana? To je zato što su Egipćani narodu Izrael govorili sa Pe Rah [meka usta], znači da su misli Egipćana Izraelu došle mekim ustima.To jeste, sve što su im Egipćani govorili da rade to (navodno) nije bilo da bi ih odvratilo od služenja Stvoritelju, Bože zabrani. Naprotiv, oni su (navodno) hteli da ih vode tako da oni putevima Stvoritelja idu uspešno, da ne troše vreme uzalud i ne budu bez napredovanja u radu svetosti. I, budući da su im se Egipćani obraćali mekim ustima, za njih je bilo teško da nadiđu ove misli.

 

Kada se kaže da su im Egipćani zamenili muški rad za ženski i obrnuto, objašnjava se i zašto su oni slušali Egipćane. Odgovor je: zbog Pereh – što je da su oni narodu Izrael govorili sa Pe Rah [meka usta]. Tako, iz dva prethodno navedena razloga (zbog zamene muškog rada za ženski i zbog Pe Rah), oni su došli do toga da njihov rad bude „težak rad”, kao što Rabi Šmuel Bar Nahmani kaže da, Pereh znači rad Periha [razbijanje], što je rad koji razbija telo.

 

U skladu sa tim, treba da razumemo zašto za narod Izrael nije dovoljno to što ih je Stvoritelj izveo iz Egipta, iz njihovog ropstva, tako da mogu da se angažuju u Tori i Micvot, svako u skladu sa svojim postignućem, i što Klipa Egipta više nema snagu da se odupre njihovom radu.

 

Zaista, koliko je veliko ovo čudo, i ko može da vrednuje važnost ove materije? Veličinu patnje i muke koje oseća dok je u egzilu pod ropstvom Faraona, Kralja Egipta, čovek razmatra do stepena tame koju je preuzeo u svoje srce tokom izgradnje Pitoma i Ramzesa. I sada su odjednom, pred njima, sve kapije Klipa Egipta bile otvorene i oni su stali pod sopstvenu upravu. Ovo znači da su sada bili slobodni da se angažuju u Tori i Micvot kao što su želeli, bez ikakvih ometanja. Kakvu radost i oduševljenje pojedincu donosi to kada upoređuje vreme tame sa vremenom kada ona počne da iluminira. To je kao što je rečeno: „On koji rastavlja tamu od Svetlosti”.

 

U skladu s prethodno navedenim, treba da razumemo da je neophodno da znamo da ih jedino Stvoritelj oslobađa od egipatskog ropstva, kao što su naši mudraci rekli: „…da vam pokažem da sam Ja taj koji vas je izveo iz Egipta, kao što je napisano: ‘Da sam Ja Gospod, vaš Bog, koji vas je izveo iz ropstva Egipta’”.

 

Radi se o tome da mi uvek moramo da se setimo cilja koji moramo da postignemo. I, budući da je svrha stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima, naš cilj jeste taj da primimo užitak i zadovoljstvo koje je On promislio za naše dobro. Ali, u svrhu ispravke, nazvane Dvekut [prianjanje], koja se odnosi na jednakost forme, mi moramo da radimo da bismo dobili posude davanja.

 

Ipak, ovo je samo ispravka stvorenja; to još nije celovitost, savršenstvo. Savršenstvo znači znati Stvoritelja, znati i postići Toru, koja se naziva „Imena Stvoritelja”.

 

U skladu sa tim, nije dovoljno što mi već imamo snagu da držimo Toru i Micvot bez ikakvih ometanja, jer to je samo ispravka, ne i kompletan cilj. Kompletan cilj jeste da se dobije znanje Tore kao u „Tora, Izrael i Stvoritelj su jedno”. Zato su naši mudraci rekli: „To je ono što je Stvoritelj rekao Izraelu: ‘I, vi ćete znati da Ja sam Gospod, vaš Bog, koji vas je izveo’, Ja, a ne glasnik”. To znači da svako ponaosob treba da dođe do toga da zna Stvoritelja, i to se naziva „Tora”, Imena Stvoritelja.

Link - Come unto Pharaoh 2


Нема коментара:

Постави коментар