Članak broj 21, 1985-86. godina
Što se tiče iznad razuma, ovaj alat treba da
koristimo i između prijateljā i između pojedinca i Stvoritelja. Međutim, tu
postoji razlika. Između pojedinca i Stvoritelja ovaj alat mora da ostane
zauvek. Drugim rečima, pojedinac nikada ne sme da potceni ovaj alat, nazvan „vera
iznad razuma”. Ali, između prijateljā, ukoliko pojedinac može da vidi vrednost
svog prijatelja unutar razuma, to je još bolje.
A ipak, priroda tela je protivna tome – ono uvek
vidi greške svog prijatelja, a ne njegove vrline. Zbog toga su naši mudraci
rekli: „Sudi svaku osobu pohvalno”. Drugim rečima, iako unutar razuma vidiš da
tvoj prijatelj greši, ti bi ipak trebalo da pokušaš da ga sudiš pohvalno. I,
ovo može da bude iznad razuma. To jeste, mada pojedinac logički ne može da
opravda prijatelja, uprkos tome može da ga opravda iznad razuma.
Ipak, ako pojedinac može da opravda prijatelja
unutar razuma, to je svakako bolje. Ako, na primer, vidi da su prijatelji na
stepenu višem od njegovog, on unutar razuma vidi da je u potpunoj niskosti u
poređenju sa njima, i da se svi prijatelji drže rasporeda dolaska na
predavanja, i veoma su zainteresovani za sve što se događa među prijateljima,
da pomažu bilo kojem prijatelju na koji god način mogu, i da, zapravo, odmah
primenjuju svaki savet učiteljā za rad, itd, to svakako utiče na pojedinca i
daje mu snagu da nadiđe svoju lenjost i onda kada treba da se probudi pre zore i
onda kada je probuđen.
Isto tako, tokom lekcije, telo pojedinca je više
zainteresovano za lekcije, jer bi u suprotnom, pojedinac zaostajao za svojim
prijateljima. Isto tako, sve u vezi sa Keduša
(svetost) on mora da prihvata ozbiljnije, zato što telo ne može da toleriše
niskost. Štaviše, kada telo pojedinca gleda prijatelje, ono vidi unutar razuma
da svi oni rade za Stvoritelja, i tada mu njegovo telo, takođe, dopušta da radi
za Stvoritelja.
A, razlog iz kojeg mu telo pomaže da se preusmeri na to da daje jeste taj, kao što je navedeno – telo nije voljno da toleriše niskost. Umesto toga, svako ima ponos i nije voljan da prihvati situaciju gde je njegov prijatelj veći od njega. Tako, kada pojedinac vidi da su njegovi prijatelji na višem nivou od njegovog, to uzrokuje da se on uzdigne na bilo koji način.
Ovo je značenje za ono što su naši mudraci
rekli: „Zavist onih koji prebrojavaju uvećava mudrost”. Drugim rečima, kada svi
prijatelji gledaju na društvo kao da je na visokom nivou, kako u mislima tako i
u akcijama, prirodno je da svako mora da podigne svoj stepen do višeg nivoa od
onog koji ima kroz kvalitete sopstvenog tela.
Ovo znači da čak i ukoliko pojedinac prirodno ne
žudi za velikim željama ili nije snažno privučen ka časti, ipak, kroz zavist,
on može da stekne dodatne snage koje nema u svojoj sopstvenoj prirodi. Umesto toga,
sila kvaliteta zavisti u njemu je stvorila nove snage unutar njega, koje
postoje u društvu. I, kroz njih on je primio ove nove kvalitete, znači snage
koje njegovi preci nisu instalirali u njega. Tako, sada pojedinac ima nove
kvalitete koje je u njemu stvorilo društvo.
Sledi da pojedinac ima kvalitete koje su njegovi
roditelji preneli na njega, i ima kvalitete koje je stekao od društva, što je
novo posedovanje. I, ovo mu dolazi jedino kroz povezivanje sa društvom, i kroz
zavist koju oseća prema prijateljima kada vidi da oni imaju bolje kvalitete od
njegovih. To motiviše pojedinca da stekne njihove dobre kvalitete koje on nema
i na koje je ljubomoran.
Tako, pojedinac kroz društvo stiče nove
kvalitete koje usvaja tako što vidi da su prijatelji na višem stepenu od
njegovog, i on im zavidi. Ovo je razlog zašto sada može da bude veći nego kada
nije imao društvo, budući da kroz društvo stiče nove snage.
Ipak, ovo može da se kaže jedino ukoliko
pojedinac zaista vidi prijatelje na stepenu višem od njegovog sopstvenog. Ali,
u isto vreme, zla inklinacija njemu pokazuje niskost društva i utiče tako da on
misli: „Naprotiv, ovo društvo sa kojim
ti želiš da se povežeš nije za tebe. Oni su mnogo stepena ispod onog na kojem
si ti. Tako, iz takvog društva ne samo da nećeš ništa dobiti, već su čak i
urođene sile koje imaš, a koje su male, veće od onih unutar ovog društva.
Prema tome, ti u stvari treba da ih se kloniš.
A, ako zaista hoćeš da se povežeš sa njima, makar se postaraj da te svi oni
slušaju, znači da slede tvoje razumevanje, to jeste to kako društvo treba da se
ponaša: kako da sede kada se okupe, kako da uče i kako da mole - da li su svi
ozbiljni, ili Bože zabrani, da se neko od njih nasmeje. I da li nikada da ne diskutuju
o ovozemaljskim pitanjima prijateljā, o tome da li zarađuju za život ili kako
zarađuju za život, lako ili sa teškoćama; i da li neko od njih ima posao na
kojem se ne pati, ili ima napornog gazdu koji mu pravi teškoće, ili je tako da
mu se njegovi saradnici podsmevaju zato što je ortodoksan, itd.
Sva ova pitanja nisu od važnosti i beskorisno je
razmišljati o njima, jer to su samo korporalna pitanja. Pojedinac je, sa druge
strane, došao da se uključi u društvo Izrael za uzvišenu svrhu, što je da bude
istinski sluga Stvoritelju”.
Sledi da kada pojedinac želi da zaboravi na
svoju korporalnost – kada ga, u stvari, njegova korporalnost duboko brine, a on
to pušta i neće da je se seća – prijatelji dolaze i počinju da diskutuju o korporalnosti svojih
prijatelja. A, on ne brine o korporalnosti svojih prijatelja, pošto sada hoće
duhovnost: „Pa zašto prijatelji odjednom zbunjuju moj um ovozemaljskim stvarima
koje se mene uopšte ne tiču? Da li zato hoću da zaboravim na svoju korporalnost, da bih našao vremena da mislim o
korporalnosti prijateljā, može li to biti?” Otuda: „Bolje ti je da slušaš mene
i kloniš se njih”, govori mu njegovo telo, „i, ti ćeš sigurno biti uspešniji.
Zašto zbunjuješ svoj um takvim besmislicama?”
Zato, kada pojedincu telo pokaže inferiornost
njegovih prijatelja, šta on može da odgovori svom telu kada ono dođe sa
argumentima pravednika? Drugim rečima, telo ga ne savetuje da se okrene od
društva tako što mu sugeriše da bude zao. Naprotiv, telo mu govori: „Kloneći se
društva, bićeš pravednik i mislićeš jedino o svojoj duhovnosti, a kada je to
potrebno i o svojoj korporalnosti”.
Zato, ako pojedinac veruje da je bez društva
nemoguće da napreduje i postigne ljubav Stvoritelja, budući da je to odskočna
daska za izlazak iz samoljublja i za ulazak u ljubav Stvoritelja, on nema drugi
izbor već da ide iznad razuma. On treba da kaže svom telu: „Činjenica da ti vidiš
da oni zaista nisu na stepenu žudnje da postignu ljubav Stvoritelja kao što ti
to želiš – znači da, budući da si ti moje telo, ja u tebi vidim da si ti
svetije telo od ostalih tela prijateljā, jer ti želiš da budeš sluga
Stvoritelju.
Vidim da mi ti savetuješ da napustim prijatelje
zato što njihova tela već pokazuju inferiornost, a oni nemaju snagu da sakriju
njihove neprikladne osobine, mada ljudi prirodno kriju jedni od drugih zlo u
sebi da bi ih drugi poštovali po tome što imaju istaknute kvalitete. Ali ovde,
njihovo zlo je tako veliko da oni nisu u mogućnosti da nadiđu to zlo i prikriju
ga, da ih drugi ne bi videli. Tako, iz moje perspektive, oni sigurno nisu
uzvišeni.
Međutim, bez društva ja neću ništa postići uprkos
svim svojim dobrim kvalitetima. Tako, ja ću, iznad razuma, držati ono što su
naši mudraci rekli (Avot, poglavlje
4): ‘Budi vrlo, vrlo skroman’. Drugim rečima, moram da idem iznad razuma i
verujem da oni stoje na višem stepenu nego što je moj. I tada, do stepena moje
vere, ja ću biti u mogućnosti da od društva primim ohrabrenje i snagu i primim
ono što društvo može da dâ”.
Sledi da jedini razlog da pojedinac iznad razuma
prihvati ljubav prijateljā jeste neophodnost, nedostatak drugih opcija, ali
unutar razuma on vidi da je u pravu.
Međutim, precizno ovde, znači u vezi sa
prijateljima, unutar razuma je važnije nego iznad razuma. To je tako zato što
uistinu, kada pojedinac želi da dovede sebe bliže Dvekut uz Stvoritelja kroz rad u kojem želi da radi jedino da bi
davao, zlo počinje da se pojavljuje u njemu. I, pitanje prepoznavanja zla nije
intelektualno pitanje. Tačnije, to je osećaj u srcu.
To znači da pojedinac treba za sebe da oseća da
je gori i niži od celog sveta. A, ako nije stigao do toga da to oseti, već
misli da postoji neko ko je još gori od njega, tada verovatno nije postigao prepoznavanje
zla. Drugim rečima, zlo je još skriveno u njegovom srcu i još nije otkriveno u
njemu.
To je tako zato što zlo može da se vidi jedino tada
kada pojedinac ima nešto dobro. Na primer, nemoguće je da se pronađe bilo kakva
prljavština u kući ako je mrak. Ali, kada upalite lampu, možete da vidite da tu
ima prljavštine.
Isto tako, ukoliko pojedinac ne izvršava dobra
dela, ne angažuje se u Tori i molitvi, a želi da se približi Stvoritelju, on
nema Svetlost koja iluminira njegovo srce i dopušta mu da vidi zlo u svom srcu.
Proizlazi da razlog zašto on još ne vidi da postoji više zla u njegovom srcu
nego u svim prijateljima jeste taj što njemu treba još više dobra. Iz ovog
razloga, pojedinac misli da ima više vrlina od svojih prijatelja.
Zbog toga proizlazi da njegovo viđenje da su
njegovi prijatelji gori od njega dolazi zbog nedostatka Svetlosti koja bi za
njega sijala tako da on vidi zlo u sebi. Prema tome, čitavo pitanje zla koje se
nalazi u čoveku nije u postojanju zla (u tome da li zlo postoji ili ne postoji), pošto
svako ima ovo zlo nazvano „želja za primanjem da bi se primalo”, što je
samoljublje. Umesto toga, razlika je samo u otkrivenosti zla. Drugim rečima, ne
vidi i ne oseća svaki pojedinac da je samoljublje loše i štetno, pošto ne vidi
da bi mu angažovanje u zadovoljenju sopstvene želje za primanjem, nazvane „samoljublje”,
naštetilo.
Ipak, kada pojedinac počne da radi sveti rad na
putu istine, znači kada želi da postigne Dvekut
uz Stvoritelja tako da sve njegove akcije budu za Stvoritelja, time on svaki
put prima malo više Svetlosti koja sija za njega i tada počinje da oseća
samoljublje kao nešto što je loše.
To je postepen proces. Svaki put pojedinac vidi
da je to ono što ga sprečava da postigne Dvekut
uz Stvoritelja, i svaki put jasnije vidi da je želja za primanjem njegov
stvarni neprijatelj, baš kao što se Kralj Solomon odnosio prema zloj
inklinaciji kao da je „neprijatelj”. Napisano je o tome: „Ako je tvoj
neprijatelj gladan, nahrani ga hlebom, jer ti ćeš sasuti užareni ugalj na
njegovu glavu”.
Zbog toga vidimo da uistinu pojedinac treba da
oseća da je gori od drugih, zato što je to zaista istina. I, isto tako treba da
razumemo ono što su naši mudraci rekli: „Zavist onih koji broje povećava
mudrost”. Ovo je precizno unutar razuma. Ali, iznad razuma, zasluga njegovog
prijatelja nije dovoljno očigledna da bi on rekao da zavidi svom prijatelju i
da bi to kod njega uzrokovalo potrebu da se trudi i naporno radi jer ga njegov
prijatelj, usled zavisti, primorava na to.
Baal HaSulam je tumačio frazu Rabija Johanana: „Stvoritelj
je video da je pravednikā bilo malo. On ih je postavio i posadio upravo u svaku
generaciju”, kao što je rečeno: „Jer stubovi zemlje su Gospodnji i On je
postavio svet na njima”. RAŠI tumači: „Raširio ih kroz sve generacije”, da budu
osnova, održavanje i temelj postojanja sveta (Joma 78b). „Malo” znači da njihov
broj nije rastao. Otuda, šta je On uradio? „On ih je postavio i posadio upravo
u svaku generaciju”. Tako, postavljajući ih u svaku generaciju, oni će se
umnožiti.
Treba da razumemo kako će se umnožiti ako ih On
postavi u svaku generaciju. Treba da razumemo razliku između svih pravednika u
jednoj generaciji i onih koji su rasprostranjeni u svim generacijama, kao što
se razume iz reči RAŠIJEVIH komentara, da bi se širenjem kroz generacije
pravednici umnožili.
On, Baal HaSulam, je rekao: „Time što postoje
pravednici u svakoj generaciji, postojaće prostor za ljude koji nemaju urođene
kvalitete za postizanje Dvekut uz
Stvoritelja. Ipak, povezivanjem sa pravednicima kojih će biti u svakoj
generaciji, kroz prianjanje uz njih, oni će učiti iz njihovih akcija, i tako će
biti u mogućnosti da steknu nove kvalitete kroz pravednike kojih će biti u
svakoj generaciji. Zato je On raširio pravednike kroz svaku generaciju da bi se
pravednici umnožili”.
I, kao što je rečeno, isto to može da se postigne kroz prianjanje uz
prijatelje čime će steći nove kvalitete kojima će biti kvalifikovani da postignu
Dvekut uz Stvoritelja. I, sve ovo
može da se kaže za vreme dok pojedinac vidi zasluge svojih prijatelja. U to
vreme pojedinac treba da uči iz njihovih akcija. Ali, kada pojedinac vidi da je
bolje kvalifikovan nego što su prijatelji, ne postoji ništa što on može da
primi od njih.
Zato je rečeno da kada zla inklinacija dođe i
pokaže pojedincu niskost prijateljā, on treba da ide iznad razuma. Ali, sigurno
bi bilo bolje i uspešnije ako bi pojedinac unutar razuma mogao da vidi da su prijatelji na višem stepenu od
njegovog. Uz ovo, mi možemo da razumemo molitvu koju je Rabi Elimeleh napisao
za nas: „Neka naša srca vide vrline naših prijatelja, a ne njihove greške”.
Međutim, između pojedinca i Stvoritelja je
potpuno drugačije. Drugim rečima, bolje je iznad razuma. To znači da ukoliko pojedinac
preuzme na sebe veru iznad razuma, njegov rad se odvija u pravom smeru. Ali
unutar razuma – ljudski um vidi na sasvim drugačiji način. Drugim rečima, svako
zna i razume da ukoliko ne bi morao da veruje, već ukoliko bi Njegovo
Proviđenje bilo otkriveno širom sveta, to jeste svim stvorenjima, sigurno bi se
čitav svet angažovao u Tori i Micvot
i ne bi bilo mesta za sekularne ljude. Tačnije, svi bi bili ortodoksni.
Međutim, Njegovo Proviđenje nije otkriveno
nižima. Umesto toga, oni moraju da veruju. Ali, vera je teška, pošto nam je
Stvoritelj dao intelekt i razum da sve vidimo u skladu sa sopstvenim očima. Sve
što se tiče ljudskih odnosa, mi razmatramo u skladu sa našim najboljim
prosuđivanjem i ne postoji ništa što bi nam dalo tačna razlikovanja osim naših
umova, kao što su naši mudraci rekli: „Sudija ima samo ono što njegove oči vide”
(Baba Batra 131). Sledi da se mi prema svim našim pitanjima ophodimo unutar
razuma, a ne iznad razuma.
I, iz ovog razloga, kada pojedinac počne sa
radom Stvoritelja i kaže mu se da mora da primi na sebe veru iznad razuma, on
počinje da misli: „Ali, ja vidim da nam je Stvoritelj dao razum da bismo sve
razumeli u skladu sa intelektom, znači u skladu sa načinom na koji naši umovi
poimaju. Otuda, kako ja mogu da preuzmem nešto što je protiv mog uma?” Za telo
je veoma teško da razume da je u njegovom interesu da iznad razuma radi rad
celovitosti.
Iznad razuma se primenjuje na oba, i na um i na
srce. Zbog ovoga ne može svaka osoba da uđe u rad celovitosti u formi davanja,
što je rad iznad razuma. Zato, kada se ostatak sveta podučava radu Stvoritelja,
redosled je, kao što je Majmonid rekao, da oni počinju u Lo Lišma (ne za Njeno ime) dok ne dobiju znanje i ne steknu dosta
mudrosti, i onda im se kaže da je suština rada davanje, što se naziva „rad za
Stvoritelja”.
Međutim, treba da razumemo zašto je iznad razuma
bolje. Izgleda da suprotno ima više smisla – ukoliko bi služenje Stvoritelju
bilo odeveno unutar razuma, više ljudi bi htelo da budu sluge Stvoritelju. Baal
HaSulam je o tome rekao – pojedinac ne
treba da misli da je to kada nam Stvoritelj daje Njegov rad u formi iznad
razuma, nizak stepen. Umesto toga, mi treba da verujemo da je to veoma visok
stepen, jer jedino kroz to pojedinac zaista ima priliku da bude u mogućnosti da
radi da bi davao. Inače, on bi morao da padne u stanje da prima.
Zato, ukoliko bi rad bio unutar razuma, iako bi
više ljudi služilo Stvoritelju, oni nikada ne bi mogli da postignu Dvekut uz Stvoritelja, što je rad davanja.
Otuda, iako bi došlo do povećanja u kvantitetu, u pogledu na kvalitet ne bi bilo
moguće da čovek primi užitak i zadovoljstvo koje Stvoritelj hoće da dâ
stvorenjima u skladu sa Njegovom voljom – Činiti dobro Njegovim stvorenjima.
Prema tome, da bi stvorenja užitak i
zadovoljstvo primila bez mane, što je da izbegnu hleb srama, dogodila se ispravka
Cimcum – da Više obilje ne sija osim
ako to nije tamo gde postoji jednakost forme. Ovo se naziva – stvorenja primaju
obilje u posude davanja. A kada u stvorenjima nema posuda davanja, ona moraju
da ostanu u mraku, što se naziva „oni će umreti bez mudrosti”.
Međutim, treba da znamo da iako Svetlosti Tore
ima i u Lo Lišma, o čemu su naši
mudraci rekli: „Čovek uvek treba da se angažuje u Tori i Micvot Lo Lišma, jer iz Lo Lišma dolazi do Lišma, budući da ga Svetlost u njoj reformiše”, ipak nakon toga
pojedinac mora da postigne Lišma.
Drugim rečima, on treba da dođe do rada iznad razuma u umu i srcu.
Kada je u pitanju odnos između čoveka i njegovog
prijatelja, ukoliko pojedinac može da radi u ljubavi prijateljā unutar razuma, to
jeste ukoliko on pokušava da vidi da su prijatelji na višem nivou svetosti od
njegovog, to je svakako bolje. Drugim rečima, ako on vidi unutar razuma da su
prijatelji bliži Dvekut uz
Stvoritelja od njega, to je svakako bolje nego kada mora u to da veruje iznad
razuma.
Međutim, on uistinu vidi da je na višem stepenu
od prijateljā. Unutar razuma on uvek vidi da su prijatelji nisko. Međutim, on
iznad razuma veruje u to da treba da kaže da, budući da je to Micva – ja treba da verujem da nije tako kako ja to vidim. Svakako, ako on
unutar razuma može da vidi da su prijatelji na stepenima svetosti, to je još
bolje.
Na taj način možemo da tumačimo stih (Samuilo,
16:7): „Ali Gospod je rekao Samuilu: ‘Ne gledaj na njegovu pojavu niti na
visinu njegovog stasa, jer sam ga Ja odbacio; jer to nije kao što čovek vidi,
jer čovek gleda očima, a Gospod gleda na srce’”.
Zato, vidimo da kada je Stvoritelj poslao
Samuila da miropomaže jednog od sinova Jišaija (Jesej), Samuilo je razumeo onako
kako je video svojim očima - da je Eliav, sin Jišaija, pogodan da bude kralj
Izraela umesto kralja Saula, ali se Stvoritelj nije složio sa njegovim
opažanjem. Na kraju, doveli su Davida, koji je čuvao stoku, a David je bio
crvenokos sa svetlim očima i dobrim izgledom: „I, Gospod je rekao: ‘Arise,
miropomaži njega; jer to je on’”.
Čemu nas to uči? Ovde vidimo dve stvari:
1) Iz perspektive Samuila, on razume vrline
Elijava u skladu sa svojim umom – da je pogodan da bude kralj nad Izraelom. Ali
Stvoritelj mu je rekao: „Ne, nemoj da pratiš svoj razum”, jer kada je u pitanju
Stvoritelj, razum je beskoristan. Budući da je Stvoritelj hteo da ustoliči kralja,
ovo je nazvano „između pojedinca i Stvoritelja”, gde nema prostora za razum, „Jer
Moje misli nisu tvoje misli, niti su Moji putevi tvoji putevi”. Tačnije, šta mu
je Stvoritelj rekao? „Jer to nije kao što čovek vidi, jer čovek gleda očima, a
Gospod gleda na srce”.
U skladu sa prethodnim, možemo da tumačimo
rečeno „Jer čovek gleda očima”, da je to dobro kada je u pitanju odnos između
pojedinca i njegovog prijatelja. U tom slučaju, dobro je ako pojedinac može da
ide unutar razuma, to jeste prema onome što vidi svojim očima.
Ovo nije tako sa „A Gospod gleda na srce”.
Drugim rečima kada je u pitanja odnos između pojedinca i Stvoritelja, treba da
bude iznad razuma i pojedinac ne treba da veruje u skladu sa onim što vidi
sopstvenim očima, već treba da veruje iznad razuma. Tako, ovde treba da se
načine dva razabiranja: 1) Između osobe i Stvoritelja, bolje je iznad razuma;
2) između osobe i njenog prijatelja, bolje je unutar razuma.
Iz tog razloga Stvoritelj je rekao: „Ne gledaj
njegov izgled”, jer to da on sledi ono što njegove oči vide jeste dobro kada je
u pitanju odnos između čoveka i njegovog prijatelja. Ako ti možeš zasluge
prijatelja da vidiš unutar razuma, to je bolje. Ali, to nije tako ovde, kada Ja
hoću da ga miropomažem kao kralja. Ovo delanje pripada Meni. Ja hoću njega za kralja.
Ovo je nazvano „između osobe i Stvoritelja”. Ovde je ispravan rad iznad razuma, jer je precizno na ovaj
način moguće postići primanje zarad davanja. Inače, pojedinac bi pao u primanje
zarad primanja, što uzrokuje odvajanje i udaljenost od Keduša.
Međutim, ovde se javlja pitanje – šta se događa
nakon što pojedinac odluči da ide iznad razuma i da ne obraća pažnju na pitanja
koja njegovo telo postavlja u formi prigovora čitavog sveta. Tada kada on počne
da radi na putu davanja i vere iznad razuma, kada počne da nadilazi prepreke i
zatvara svoje oči i ne želi da gleda bilo šta što protivreči umu i srcu, iako je
već odlučio da ide jedino iznad razuma, on ponekad, nakon ove odluke, iznenada
donese veliki izgovor sa kojim telo mora da se složi.
Na ovaj način, on vidi da sada ide unutar
razuma. Ali, šta sada može da uradi kada, kroz izgovore koje je primio od Gore,
vidi da on sebi govori: „Šta ja mogu da uradim sada kada nemam mesto gde mogu
da radim iznad razuma? Sada vidim da sve što ja radim zarad davanja jeste onako
kako ja razumem da treba da bude”.
Tako, on više nema nikakvih pitanja u vezi sa
služenjem Stvoritelju koja ga primoravaju da radi iznad razuma. Ipak, pošto rad
jeste prvenstveno iznad razuma, šta on može da uradi kada je u takvom stanju?
Baal HaSulam je rekao – kada je pojedinac
nagrađen nekim otkrivanjem od Gore i oseća da je vredno da bude sluga
Stvoritelju, to jeste on je do sada imao rad u formi iznad razuma, telo se nije
slagalo sa njegovim radom i on je uvek morao da nadilazi, i zato mu je bio
potreban Stvoritelj da mu On dȃ snagu za iznad razuma. Ali sada, on više nema
potrebu da mu Stvoritelj pomogne, jer sada oseća da ima osnovu na kojoj može da
gradi svoju konstrukciju. Drugim rečima, on ima nešto na šta može da se osloni.
Na takav način
pojedinac sada kalja veru koju je prethodno imao, jer pojedinac sada već
može da kaže: „Hvala Bogu, ja sam se oslobodio jarma vere, koja mi je bila
teret i teško breme”. Ali sada ja već imam osnovu unutar razuma, zato što sam
sada primio nešto buđenja od Gore tako da se telo slaže da je vredno držati Toru
i Micvot. Proizlazi da time on kalja
veru.
I, Baal HaSulam je rekao da pojedinac u to vreme
mora da kaže: „Sada vidim da je pravi put ići precizno iznad razuma. I, dokaz
za to je činjenica da sam sada nagrađen sa nešto iluminacije od Gore, samo zato
što sam uzeo na sebe da idem iznad razuma. Zato sam nagrađen time da me
Stvoritelj dovodi malo bliže Njemu i daje mi nešto buđenja od Gore”.
I, ova iluminacija, koju je pojedinac sada
primio, daje mu odgovor na sva pitanja. Proizlazi da ovo svedoči o iznad
razuma. Tako, šta treba sada da uradim kako bih nastavio sa iznad razuma? Savet
je jedino taj da on ojača i počne da traži puteve da se njegov rad odene u
iznad razuma.
Proizlazi da time pojedinac uopšte nije ukaljao
svoju veru kojom je išao pre nego što je bio nagrađen bilo kakvom iluminacijom
od Gore, jer čak ni sada on ne prima iluminaciju kao temelj na kojem gradi strukturu
svoga rada. Umesto toga, on na iluminaciju gleda kao na svedočanstvo da je on
na pravom putu, to jeste da je u veri iznad razuma. Jedino u ovoj formi rada
Stvoritelj zaista dovodi pojedinca bliže Njemu i daje mu prostor da se približi
Njemu, budući da mu ovo približavanje neće dopustiti da padne u posude
primanja, koje se nazivaju „unutar razuma”, jer Stvoritelj vidi da pojedinac pokušava
da ide jedino iznad razuma.
Iz svega prethodnog sledi da kada je u pitanju vera
iznad razuma, postoji razlika između toga kada se radi o odnosu između
pojedinca i Stvoritelja i kada se radi o odnosu između pojedinca i njegovog prijatelja.
U odnosu između pojedinca i njegovog prijatelja, ukoliko pojedinac može da vidi
zasluge prijateljā unutar razuma, to je bolje. Ali, ukoliko unutar razuma
jedino vidi greške prijateljā, on nema izbor osim da ide iznad razuma i kaže: „Ono
što ja vidim, čujem i osećam pogrešno je i neistinito. Nije moguće da sam
pogrešio u vezi sa prijateljima koje sam izabrao da se sa njima povežem, to jeste
da sam pogrešno procenio.
To jeste, ja sam mislio da ću kroz njih biti
bogatiji u duhovnom, jer oni imaju posedovanja koja ja nemam. Tako, kada bih se
povezao sa njima, mogao bih da se uzdignem i na viši stepen nego što sam
mislio. Ali sada vidim da ja, u stvari, razabiram drugačije. A, čuo sam da je
Baal HaSulam rekao da jedino što može da pomogne pojedincu da izađe iz
samoljublja i bude nagrađen ljubavlju Stvoritelja jeste ljubav prijateljā.
Otuda, ja nemam izbor osim da se povežem sa ovim prijateljima, iako bi mi, po
mom mišljenju, bilo bolje da ih se klonim i izbegavam povezivanje sa njima”.
Ipak, ja nemam izbora i moram iznad razuma da
verujem da su zaista svi prijatelji na visokom stepenu, ali ja svojim očima ne
mogu da vidim njihove vrline”. Ovo je razlog zašto pojedinac mora da veruje
iznad razuma. Ali, kada on vidi zasluge prijateljā unutar razuma, sigurno može
da izvuče velike koristi od njih. Ali šta on može da uradi? On nema izbora.
Međutim, redosled je drugačiji kada je u pitanju
odnos između pojedinca i Stvoritelja. Na mestu gde pojedinac može da ide iznad
razuma, bolje je. Zato, kada pojedinac može da bude pomognut od unutar razuma
time što je nagrađen sa nešto iluminacije od Gore, tada može da kaže: „Sada ja
vidim da je vredno biti sluga Stvoritelju, zato što osećam dobar okus u radu”.
Sledi da je pojedinac uzeo ovaj osećaj kao osnovu i temelj na kojima gradi svoj
judaizam. I, sada razume, svojim razumom, da je vredno držati Toru i Micvot, i sav njegov temelj je izgrađen
na ovom uslovu. Ovo znači da kada on nađe okus u radu, on bi trebalo da posluša
glas Stvoritelja. Tako, ako on ne nalazi okus u radu, ne može da drži Micvot Stvoritelja.
Znano je da preuzimanje na sebe kraljevstva
nebesa mora da bude izvršeno „… svim srcem svojim i svom dušom svojom…” Drugim
rečima, čak i da On od pojedinca uzme njegovu dušu, znači čak ako on nema ni za život, čak ni Nefeš, on je i dalje posvećen tome da
bude sluga Stvoritelju, i da ne postavlja nikakve uslove pred Stvoritelja
govoreći Njemu: „Ako Ti činiš ono što ja želim, u skladu sa onim što razumem da
meni treba – ono što ja osećam kao nedostatak, i ako Ti zadovoljiš moju potrebu
– ja obećavam da ću biti sluga Tebi. Ali ako Ti ne zadovoljiš sve moje želje –
ono što razumem da mi treba – ja ne mogu da preuzmem na sebe sve što mi Ti kroz
Mojsija zapovedaš”.
Međutim, pojedinac treba da preuzme na sebe teret
kraljevstva nebesa bez ikakvih uslova, čak iznad razuma. Štaviše, pojedinac
mora da kaže: „To što moramo da radimo iznad razuma nije zbog toga što
Stvoritelj ne može da nam dȃ razum”. Tačnije, mi moramo da verujemo da je sve
to u našu korist. Sledi da u odnosu između pojedinca i Stvoritelja treba da
pokušavamo da to izvršavamo iznad razuma, i ukoliko pojedinac primi nešto
razuma, treba da radi kako je prethodno navedeno.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.