POJEDINAC NE RAZMATRA SEBE ZA ZLOG

 

Pojedinac ne razmatra sebe za zlog

Članak broj 31, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-85.godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

 

U vezi sa onim što je rečeno: „Pojedinac ne razmatra sebe za zlog” u Zoharu je napisano (Balak, stav 193): „Kralj David je sebe razmatrao na četiri načina. On je ubrajao sebe u siromašne, ubrajao je sebe u Hasidim (pobožni/posvećeni sledbenici) i drugo... Ubrajao je sebe u Hasidim, kao što je napisano: ‘Sačuvaj moju dušu, jer ja sam pobožan’, jer pojedinac ne sme sebe da razmatra za zlog. Ali, ako kažemo: ‘Ukoliko je to tako onda on nikada neće priznati svoje grehe’, međutim to nije tako. Umesto toga, kada on priznaje svoje grehe tada je Hasid, jer on je došao do toga da primi pokajanje i napusti stranu zla, u čijoj je nečistoći bio do sada. Ali, sada je on prionuo uz Višu desnu, što je Hesed, koja se širi da ga prihvati. I zato što je prionuo uz Hesed, on se naziva Hasid (pobožan/posvećen sledbenik). Nemojte reći da ga Stvoritelj neće prihvatiti sve dok on ne bude naveo sve svoje grehe, od dana kada je došao na svet, čak i one koji su skriveni od njega. To nije tako. Umesto toga, on treba da nabroji jedino one grehe kojih se seća. I ukoliko tokom ispovedanja usredsredi svoj um na njih, i zbog njih se  pokaje, svi ostali gresi slede za njima”, toliko njegovim rečima. 

Treba da razumemo sledeće: 

Kako pojedinac za sebe može da kaže da je Hasid? Budući da je ovo već uzvišen stepen, kako onda pojedinac može samog sebe da veliča? 

Rečeno je da pojedinac ne sme da razmatra sebe za zlog. Sa druge strane, kaže se da pojedinac treba da navede svoje grehe, ali kaže se i to da on ne treba da navede sve svoje grehe od dana kada je došao na svet, već jedino one grehe kojih se seća. Tako, dok on navodi svoje grehe koje je počinio, on je time već zao. Otuda, zašto se kaže da pojedinac ne treba da razmatra sebe za zlog? Koja je razlika između toga kada pojedinac za sebe kaže da je izvršavao zla dela, i toga kada on o sebi ne kaže da je zao? Jer ukoliko on kaže da je izvršavao zla dela, tada on svakako za sebe kaže da je zao. To je kao što nalazimo u rečima naših mudraca (Sanhedrin, 9b): „Rav Jozef je rekao: ‘Neko je bio podvrgnut nasilju. Ako onaj koji je bio podvrgnut nasilju svedoči da je on nasilju bio podvrgnut uz svoj pristanak, tada on svedoči da je i sam on zao jer svedoči da je bio saučesnik u zabranjenom činu, a Tora kaže: ‘Nemojte zlog načiniti svedokom’. Raba je rekao: ‘Osoba je bliska sebi i zato ne može za sebe da svedoči da je zla”.

Izlazak 23:1 Ne iznosi lažnijeh glasova; ne pristaj s bezbožnikom da svjedočiš krivo.

"Ne daji lažne izjave! Ne pomaži zlikovcu svjedočeći krivo!
"Ne svjedoči krivo, ne pružaj ruke svoje onomu, koji je u nepravdi, da svjedočiš krivo!

Tako, ovo znači da ukoliko pojedinac kaže da je zgrešio, njemu ne može da se veruje zbog toga što je on zao (time što je priznao da je zgrešio priznao je i da je zao i kako mu se može verovati). I ovde, kada on priznaje svoje grehe mi moramo da kažemo da time što kaže da je zgrešio on se naziva „zao”, a kaže se da „pojedinac ne sme da razmatra sebe za zlog”. Tako, ostaje pitanje – kako pojedinac može da navede svoje grehe tokom ispovesti? 

Treba da znamo zašto je rečeno da „pojedinac ne sme da razmatra sebe za zlog”. To je tako zato što je „osoba bliska sebi”. Otuda, treba da kažemo da budući da „ljubav prekriva sve grehe” mi ne možemo da vidimo nikakve greške u onima koje volimo, jer greška je nešto loše, a pojedinac ne može da naškodi sebi, jer on je zbog samoljublja pristrasan. Iz ovog razloga „pojedinac ne sme da razmatra sebe za zlog” i nije verodostojno to kada svedoči bilo šta loše o sebi, kao što srodnik biva diskvalifikovan kada svedoči. 

Treba da znamo da kada pojedinac dođe do toga da od Stvoritelja traži da se pokaje, i traži pomoć Stvoritelja da bi mogao da se pokaje, javlja se pitanje: „Ukoliko on hoće da se pokaje, ko ga u tome sprečava?” On može da izabere da se pokaje, te zašto mu je potrebno da traži pomoć Stvoritelja? U molitvi Osamnaest blagoslova (Šmona Esre), mi molimo: „Vrati nas, Oče naš, Tvome zakonu (Tvojoj Tori), i približi nas, Kralju naš, Tvome radu, i vrati nas pred Tebe u potpunom pokajanju (Tebi u potpunosti)”. To znači da bez Njegove pomoći pojedinac ne može da se pokaje. Treba da razumemo zašto je to tako, da pojedinac ne može sam da se pokaje. 

U prethodnim člancima smo objasnili da zbog toga što je Stvoritelj stvorio takvu prirodu unutar nas, to jeste želju za primanjem, koja se inicijalno pojavila u formi  primanja zarad primanja, mi učimo da je tek nakon toga nastala ispravka - da se ne prima zarad primanja, već zarad davanja. Ovo se naziva „ispravka Cimcum”. To jeste,  pre nego što niži bude podesan da se usmeri ka davanju, ovo mesto će biti prazno od Svetlosti. Posledica ove ispravke je to da pojedinac, sve dok ne izađe iz samoljublja, ne može da oseti Svetlost Stvoritelja. Iz tog razloga, prvo moramo da izađemo iz samoljublja, jer u suprotnom Cimcum je nad nama. 

Međutim, pojedinac ne može da izađe iz prirode koju je Stvoritelj stvorio, jer je tu prirodu stvorio Stvoritelj. Tako, ne postoji drugi način osim toga da od Stvoritelja traži da On njemu dȃ drugu prirodu, što je želja za davanjem. Otuda, izbor koji se pripisuje čoveku jeste jedino molitva, što je da on od Stvoritelja traži da Storitelj njemu pomogne i dȃ mu drugu prirodu. Iz ovog razloga, kada pojedinac hoće da se pokaje, on od Stvoritelja traži da mu Stvoritelj pomogne da izađe iz ljubavi prema sebi i pređe u ljubav prema drugima. Iz ovog razloga mi od Stvoritelja tražimo, Njega molimo i kažemo: „Vrati nas, Oče naš”.    

Međutim, kada je to da pojedinac od Stvoritelja stvarno traži da ga On kroz pokajanje vrati nazad? To može da bude jedino tada kada pojedinac oseća da mora da se pokaje. Pre nego što on dođe do toga da odluči da je zao, ne postoji mesto da moli da bude vraćen Izvoru, jer naposletku, on nije toliko zao da bi mu bila potrebna milost Stvoritelja. Smisao molitvi koje mogu da budu odobrene jeste precizno to da je čoveku potrebna milost, kao što se kaže u Molitvi osamnaest blagoslova: „Jer Ti čuješ molitvu svakih usta (ali kada?) Tvog naroda Izrael, sa milošću”. 

Šamati 113 Osamnaet molitvi
U Šmone Esrei (Osamnaest molitvi) se kaže: „jer Ti čuješ molitvu svakih usta u Tvom narodu, Izrael, sa milošću”. I izgleda zbunjujuće, budući da se prvo kaže: „jer Ti čuješ molitvu svakih usta”, što znači čak i nedostojnih usta — Stvoritelj ipak čuje. Napisano je „svakih usta”, što znači čak i nedostojnih. Zatim se kaže: „… u Tvom narodu, Izrael, sa milošću”, što specifično znači molitvu koja je sa milošću. U suprotnom, ona se ne čuje.

Kada to Stvoritelj čuje molitvu svakih usta? Tada kada pojedinac oseća da mu je potrebna milost. Ovo je specifično tako kada pojedinac oseća da je u velikoj nevolji i da niko ne može da mu pomogne. Tada može da se kaže da je on došao do toga da od Stvoritelja traži milost. Ali pre toga, kada dolazi da od Stvoritelja traži za luksuz, to jeste kada je on u stanju koje nije toliko loše, a video je da postoje ljudi čije je stanje mnogo lošije od njegovog, tada njegova molitva Stvoritelju nije zbog toga što je njemu potrebna milost nebesa, već zato što on hoće da bude u boljem stanju, bolji od drugih. Ovo se razmatra tako da on od Stvoritelja traži da mu Stvoritelj dâ luksuzan život, što znači da on hoće da bude srećniji od drugih. 

Otuda, ukoliko pojedinac hoće da Stvoritelj odobri njegovu molitvu, on prvo treba da vidi da je njemu, u odnosu na druge, potrebnije to da mu se dâ Život. To znači da on vidi da drugi u svetu imaju nekakav život, ali on nema život jer za sebe oseća da je zao i vidi da je uronjen u samoljublje više od drugih. U to vreme on vidi da je njemu potrebna milost nebesa, ne zato što hoće da živi luksuzan život, već zato što nema život Keduša.    

Sledi da u to vreme on stvarno traži milost, nešto da oživi svoju dušu. On zapomaže Stvoritelju: „Jer Ti daješ hleb gladnima; Gospod oslobađa zarobljene”. To jeste, pojedinac jednostavno vidi da njemu treba vera, koja se naziva „hleb”, i vidi da on sedi u zatvoru koji se naziva „samoljublje”, i ne može odatle da izađe jer njemu jedino Stvoritelj može da pomogne. Razmatra se da on tada daje istinsku molitvu. 

Treba da znamo da se molitva odnosi na nedostatak. Nedostatak se ne odnosi na to kada neko nešto nema. Tačnije, nedostatak je potreba. Tako, veliki nedostatak znači da pojedinac ima veliku potrebu za onim što traži. Ukoliko nema veliku potrebu to znači da on nema veliki nedostatak, i time njegova molitva nije toliko snažna jer ono što on traži njemu nije toliko potrebno. Zbog toga ni zahtev nije toliko velik. 

Iz prethodno navedenog sledi da („pojedinac ne sme da postavi sebe kao zlog” i) ne može u sebi da vidi ono što je loše. U skladu sa tim, treba da pitamo: „Ali, ukoliko osoba zna da je bolesna, a biti bolestan je svakako loše, onda ona ide doktoru da se izleči. Ukoliko joj doktor kaže da ne vidi ništa loše u vezi sa njenim telom, ona mu neće verovati. Otići će specijalisti koji će joj reći da je našao nešto što nije u redu sa njenim telom i da je potrebno da se operiše. Ta osoba će svakako biti srećna što je pronašla šta je to loše kod nje, i platiće njemu veliki iznos za to što je pronašao bolest i što zna kako da izleči njeno telo, tako da ona može da živi i uživa u životu”. 

Vidimo da ukoliko pronađemo zlo, to je dobro, kao što je to u slučaju bolesti. Tada ne može da se kaže  da osoba ne vidi zlo unutar sebe, budući da u to vreme ona hoće da ispravi zlo, i time se zlo razmatra za nešto što je dobro. Sledi da u to vreme osoba može da pronađe zlo unutar sebe. 

U skladu sa tim možemo da razumemo reči Zohara u vezi sa kojima smo pitali – kako to da, sa jedne strane, on kaže da „ne razmatra sebe za zlog”, a sa druge strane kaže da mora da navede grehe koje je počinio? A ipak, kada navede grehe koje je počinio, tada on sebe vidi  kao zlog samim tim što kaže da je počinio ovaj ili onaj greh. Na ovo možemo da odgovorimo i drugačije: kada pojedinac dođe da moli Stvoritelja, Stvoritelj ga dovodi bliže jer je on uronjen u zlo, to jeste u samoljublje. Pojedinac zna da ukoliko hoće da njegova molitva bude odobrena, on mora da moli Stvoritelja iz dubine srca, što znači da je njemu potrebno više milosti nego ostalim ljudima, jer on za sebe oseća da je gori od njih. 

U to vreme pojedinac mora za sebe da vidi zlo kojeg on ima više od ostalih ljudi. U suprotnom se razmatra da on laže kada kaže da je njemu gore nego drugima, i napisano je: „Gospod je blizu onima koji Njega pozivaju u istini”. Otuda, ukoliko pojedinac pronađe zlo unutar sebe, on tada zaista vidi da ima veliku potrebu da mu Stvoritelj pomogne, i tada se to razmatra da je za njega dobro. Tako, sada kada on navodi svoje grehe to se ne naziva da on sebe „razmatra za zlog”. Naprotiv, sada on može da načini istinsku molitvu Stvoritelju da ga približi Njemu. 

Sledi da pojedinac, time što pronalazi zlo unutar sebe, počinje da oseća potrebu za Stvoriteljem, i ta potreba se naziva „nedostatak”. Isto tako, molitva koju moli mora da bude iz dna srca, jer „iz dna” znači da molitva koju moli za svoj nedostatak nije površna. Tačnije, taj nedostatak dodiruje tačku njegovog srca, to jeste, svi organi osećaju njegov nedostatak, i jedino tada se to naziva „molitva”. 

Ovime mi ćemo razumeti ono o čemu smo pitali: „Kako on (David) za sebe kaže da je Hasid, budući da je Hasid već stepen, jer ne nazivaju se svi Hasid, te kako on za sebe može da kaže da je Hasid?” Čuo sam od Baal HaSulama da je o rečenom „'On će mudrost dati mudrima'; ali trebalo je da se kaže: 'On će mudrost dati budalama'” rekao: „'Mudri' se nazivaju mudri u odnosu na budućnost. To jeste, onaj koji hoće da bude mudar, već se razmatra za mudrog”.

Otuda, kada je on rekao: „Ja sam pobožan (Hasid)“, to znači da on hoće da bude Hasid, što se naziva „ljubav drugih”. On je prvo izgovorio molitvu siromašnog, što znači da je u samoljublju, a nakon toga sledi: „ja hoću da budem Hasid”. Zbog toga sveti Zohar ovo završava rečima: „U to vreme on je Hasid”, jer je došao da primi pokajanje, i da sebe izbavi iz zla u čijoj nečistoći je bio do tada. I sada on je prionuo uz Višu desnu, što je Hesed koja se širi da ga dočeka. I zato što je prionuo uz Hesed on se naziva Hasid (pobožan/posvećeni sledbenik). To jeste, sada on je došao do toga da prione uz Hesed, te se naziva Hasid po onome što će postati u budućnosti.

 

Ovime ćemo razumeti i ono što sveti Zohar kaže: „Nemojte da kažete da Stvoritelj ne prihvata njega sve dok on ne bude naveo sve svoje grehe, od dana kada je došao na svet”. To nije tako. „Ukoliko se on tokom ispovesti usredsredi na to da zbog toga žali, svi drugi gresi to prate”. Treba da kažemo da, ukoliko on moli za javnost i za koren iz kojeg dolaze svi gresi, što je želja za primanjem, prirodno je da tada to prate svi gresi i sve samoljublje. 

Link – 158. One Does Not Regard Oneself as Wicked