уторак, 7. децембар 2021.

ŠTA JE MATERIJA KLEVETE I PROTIV KOGA JE ONA?


Šta je materija klevete i protiv koga je ona?

Članak broj 10, 1986-1987. godina


Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Napisano je u Zoharu (Mecora*, deo 2, i u Sulam komentari, stav 4): „Dođi i vidi, klevetom koju je zmija rekla ženi, ona je uzrokovala da žena i Adam budu osuđeni na smrt, oni i čitav svet. Napisano je o kleveti: ’I, njihov jezik, oštar mač’. Iz tog razloga, ’Čuvaj se mača’, što znači klevete. ‘Gnev donosi kazne mača’. Šta je ‘Gnev donosi kazne mača’? To je mač Stvoritelja, kao što učimo da Stvoritelj ima mač kojim On sudi zle. Napisano je o tome: ‘Gospod ima mač pun krvi’, ‘I, Moj mač će jesti meso’, što je Malhut sa strane Din [sud] u njoj. Otuda: ‘Čuvaj se mača, jer gnev donosi kazne mača da biste mogli da znate da postoji sud’.
*Mecora (hebr: onaj koji je oboleo), je 28. nedeljna porcija Tore, nalazi se u Trećoj knjizi Mojsijevoj – Knjizi levitskoj), Mecora - gubavac

Piše Din, ali znači: ‘Da biste mogli da znate da je tako suđeno’, da za bilo koga ko nosi mač na svom jeziku, kko govori klevetu, mač koji proždire sve spreman je za njega, to jeste Malhut u formi – Din u njoj. Napisano je o tome: ‘Ovo će biti zakon gubavca’. Malhut, koja se naziva ‘To’, sudi gubavca zbog klevete, jer nevolje dolaze zbog klevete”. Toliko iz reči Zohara.

 

Ovo treba da se razume, jer Zohar kaže da je i za bilo koga ko nosi mač na svom jeziku, znači ko govori klevetu, mač koji proždire sve spreman za njega, što je Malhut u formi – Din u njoj. I, mi to učimo iz onoga što je napisano o zmiji, da je ona ženi govorila klevetu, međutim, ta se kleveta odnosila na Stvoritelja. I, kako onda to može da posluži kao dokaz da je to, ukoliko je u pitanju odnos između pojedinca i njegovog prijatelja, nešto toliko ozbiljno da uzrokuje smrt, kao što je o stihu: „I, njihov jezik, oštar mač” objašnjeno da stih govori o kleveti između pojedinca i njegovog prijatelja?

 

Drugim rečima, postoji ista mera i žestina greha klevete kada je ona između pojedinca i njegovog prijatelja kao što je to i sa klevetom koja je između pojedinca i Stvoritelja. Da li je moguće da će onaj koji izgovori klevetu o svom prijatelju biti sličan onom koji izgovori klevetu o Stvoritelju? Kada se izgovara kleveta o Stvoritelju, možemo da razumemo da to uzrokuje smrt, jer izgovaranjem klevete o Stvoritelju pojedinac biva odvojen od Stvoritelja. I, iz tog razloga, budući da je on odvojen od Života Živih, razmatra se da je mrtav. Ali, zašto bi uzrokovalo smrt to kada postoji kleveta između osobe i njenog prijatelja?

 

Zohar kaže da nevolje dolaze zbog klevete. Naši mudraci su rekli (Arahin, 15b): „Na zapadu oni kažu: Govor o trećem ubija troje: ubija onog koji govori, onog koji prima i onog o kojem se govori”. RAŠI tumači da je „Govor o trećem” tračarenje, i to je ono što je treće između pojedinca i njegovog prijatelja, kada se otkrivaju tajne između ljudi. Isto tako, Rabi Johanan je u ime Rabija Josija Ben Zimre rekao: „Svako ko govori klevetu, to je kao da poriče načelo”. I, Rav Hasda je rekao: „Gospodin Ukva je rekao: ‘Za svakoga ko govori klevetu, Stvoritelj kaže: ‘Ja i on ne možemo da obitavamo u (istom) svetu’’”.

 

Isto tako, treba da razumemo žestinu zabrane klevete do tačke da je to kao da je neko porekao načelo, ili prema onome što gospodin Ukva kaže, da Stvoritelj kaže: „On i Ja ne možemo da obitavamo u (istom) svetu”. To znači, ukoliko na primer, kažemo to – ukoliko je Ruben izrekao klevetu Šimonu da Levi radi nešto loše, Stvoritelj ne može da obitava u (istom) svetu sa Rubenom, zbog Rubenove klevete o Leviju. Ali, ukoliko je Ruben možda počinio neke druge grehe, tada Stvoritelj sa njim može da obitava u (istom) svetu. Prema tome, ako je ovo tako ozbiljna materija, tada mi treba da razumemo šta je kleveta i zbog čega je ona toliko loša.

 

Tumačićemo ovo u radu. U knjizi Davanje Tore, on objašnjava veliku važnost zapovesti ‘Voli svoga bližnjeg kao sebe samog’: „Rabi Akiva kaže: ‘Ovo je veliko pravilo (Klal) Tore’. Ova tvrdnja naših mudraca zahteva objašnjenje. Reč Klal (kolektiv, pravilo) ukazuje na zbir detalja koji, kada se spoje, formiraju prethodno pomenuto pravilo (Klal). Otuda, kada on govori da je zapovest ‘Voli svoga bližnjeg kao sebe samog’ veliko pravilo (Klal) u Tori, moramo da razumemo da ostalih 612 zapovesti u Tori, sa svim svojim tumačenjima, nisu ni više ni manje od sume detalja umetnutih i sadržanih u toj jednoj zapovesti: ‘Voli svoga bližnjeg kao sebe samog’”.

 

„Ovo je prilično zbunjujuće, zato što ovo možete reći u pogledu na Micvot između čoveka i čoveka, ali kako može ta jedna Micva da sadrži sve Micvot između čoveka i Boga, koje su esencija i ogromna većina zakona?” On isto tako tamo piše: „… O obraćeniku koji je došao pred Hilela (Šabat, 31) i rekao mu: ‘Nauči me čitavoj Tori dok stojim na jednoj nozi’. I, on je odgovorio: ‘Ono što mrziš, ne radi svome bližnjem (prevod ‘voli svoga bližnjeg kao sebe samog’), a ostalo su komentari na to; idi i uči’”.

 

„Ovde je pred nama jasan zakon, da u svih 612 zapovesti i u svim spisima u Tori nema ničega što je poželjnije od zapovesti – voli svoga bližnjeg kao sebe samog... jer on specifično kaže: ‘ostalo su komentari na to; idi i uči’. Ovo znači da ostalo u Tori jesu tumačenja te jedne zapovesti, da zapovest – voli svoga bližnjeg kao sebe samog ne bi mogla da bude kompletirana da nije bilo njih”.

 

Treba da razumemo zašto, kada je obraćenik njemu rekao na svetom jeziku [hebrejski] „Nauči me čitavoj Tori dok stojim na jednoj nozi”, Hilel nije odgovorio na svetom jeziku, već mu je odgovorio na jeziku prevoda [aramejski] i rekao mu: „Ono što mrziš, ne radi svome bližnjem”.

 

Isto tako, treba da razumemo da je u Tori napisano: „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”, što je pozitivna Micva [zapovest da se izvrši neka akcija], ali Hilel je to rekao u negativnoj formulaciji [što je forma zabrane, zapovest da se izbegne neka akcija], jer on mu je rekao: „Ono što mrziš ne radi svome bližnjem”, što je negativna formulacija.

 

U knjizi Davanje Tore, on objašnjava veličinu i važnost pravila „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”, u smislu da je čitava svrha stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima, što je da stvorenja osete užitak i zadovoljstvo bez toga da im išta nedostaje. Postoji pravilo da svaka grana želi da bude poput svog korena. I, budući da je naš koren Stvoritelj, koji je stvorio sva stvorenja, On nema nedostataka niti potrebu da primi bilo šta od bilo koga.

 

Otuda, kada stvorenja primaju od nekoga, ona osećaju i sram, takođe, u odnosu na svoje dobročinitelje. I, da stvorenja, dok primaju užitak i zadovoljstvo od Stvoritelja, ne bi osećala sram, uspostavljen je Cimcum [ograničenje] u Višim svetovima. Ovo uzrokuje da Više obilje bude skriveno od nas, tako da mi ne osećamo dobro koje je Stvoritelj skrio u Tori i Micvot, koje je On nama dao.

 

I, mi smo načinjeni tako da verujemo u to da su korporalna zadovoljstva, ona koja vidimo pred sobom, superiorna i dobra. I mi vidimo da čitav svet, i sva stvorenja u ovom svetu predano jure da bi postigla ta zadovoljstva. Ipak, u njima ne postoji ništa osim tanke Svetlosti, što je veoma mala iluminacija u poređenju sa onim što se može postići držanjem Tore i Micvot. U Zoharu je o tome napisano da Keduša [svetost] održava Klipot [ljuske]. To znači da ako Keduša ne daje za održavanje Klipot, one ne bi bile u mogućnosti da postoje.

 

I, postoji razlog iz kojeg Klipot treba da postoje, budući da će na kraju sve biti ispravljeno i ući u Keduša. Ovo je dato stvorenjima da isprave, jer time što je koncept vremena namenjen njima, mogu da postoje dva sistema unutar istog mesta, čak iako su oni u suprotnosti. Napisano je o tome („Uvod u Knjigu Zohar”, stav 25.): „Iz ovog razloga postoje dva sistema, ‘Keduša [svetost]’ i Tuma ‘nečista ABYA’, koji su suprotni jedan drugome. Otuda, kako Keduša može da ih ispravi?”

 

To nije tako sa čovekom, koji je stvoren u ovom svetu u kojem postoji pojam vremena, gde su oni (dva sistema) prisutni u jednoj osobi, ali ne istovremeno, već jedan za drugim. I, tada za Keduša već postoji način da ispravi nečistoću. To je tako zato što pojedinac sve do trinaeste godine stiče želju za primanjem koja je u sistemu nečistoće. Nakon toga, kroz angažovanje u Tori, on počinje da postiže Nefeš de Keduša, i tada se on održava kroz sistem svetova Keduša.

 

Ipak, sve obilje koje Klipot imaju, koje su primile od Keduša, nije ništa drugo do mala Svetlost koja je pala usled razbijanja posuda i usled greha – Drvo znanja, odakle su nastali nečisti svetovi ABYA. A, uprkos svemu tome, treba da verujemo, zamislimo i opazimo kako sva stvorenja jure ovu malu Svetlost svom svojom snagom, i niko ne kaže: „Ja sam zadovoljan onim što sam stekao”. Umesto toga, svako uvek želi da doda na ono što ima, kao što su naši mudraci rekli: „Onaj ko ima jednu stotinu priželjkuje dve stotine”.

 

I, razlog iz kojeg u njima nije bilo celovitosti jeste taj što u njima od početka nije bilo savršenstva da sa njim počnu. Ali, u duhovnom je i sve ono u šta se Viša Svetlost odeva takođe duhovno. Otuda, kada pojedinac postigne neku duhovnu iluminaciju, on ne može da kaže da li je to postizanje do malog ili do velikog stepena. To je tako budući da u duhovnom, čak i stepen Nefeš de Nefeš – koji jeste deo Keduša i koji je poput celokupne Keduša jeste savršenstvo takođe. Tako, u baš svakom delu ove celine postoji celovitost.

 

A razabiranje „veliko” ili „malo”, u Višoj Svetlosti, u skladu je sa vrednovanjem primaoca.

 

Drugim rečima, to zavisi od nivoa do kojeg je primalac kadar da postigne veličinu i važnost Svetlosti. Ali, ne postoji nikakva promena u samoj Svetlosti, kao što je napisano: „Ja, Gospod (HaVaYaH), ne menjam se” (kao što je objašnjeno u knjizi „Uvod u mudrost kabale”, stav 63).

 

U skladu s tim postavlja se pitanje: „Zašto svet juri malu Svetlost koja sija u korporalnim zadovoljstvima, dok kada su u pitanju duhovna zadovoljstva, koja sadrže glavno dobro i zadovoljstvo, ne vidimo da bilo ko hoće da uloži tako veliki napor kakav ulaže za korporalna zadovoljstva?” Međutim, korporalna zadovoljstva su u nečistim ABYA. I, nad njima nije bilo ni skrivenosti ni ograničenja. I, to je namerno tako, ili svet ne bi postojao, budući da nije moguće živeti bez zadovoljstva.

 

Ovo se, isto tako, širi iz svrhe stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. Otuda, zbog toga što bez zadovoljstva nema postojanja sveta, sledi da su ova zadovoljstva morala da budu otkrivena. Ovo nije tako sa dodacima, to jeste kada je u pitanju primanje užitaka i zadovoljstava koja su stvarna zadovoljstva i koja su mnogo veća od onih koja su neophodna za opskrbu tela. Nad tim zadovoljstvima postoji ograničenje i skrivenost da ljudi ne bi videli Svetlost života, koja je odevena u Toru i Micvot, pre nego što mogu da se prilagode radu zarad davanja, nazvanom „jednakost forme”. To je tako jer ukoliko bi Svetlost koja je odevena u Toru i Micvot bila otkrivena, ne bi postojao prostor za izbor.

Drugim rečima, kada bi Svetlost bila otkrivena, zadovoljstvo koje bi pojedinac osetio pri držanju Tore i Micvot bilo bi u formi primanja za sebe. Time, pojedinac ne bi bio u mogućnosti da kaže da drži Toru i Micvot zbog zapovesti Stvoritelja. Umesto toga, on bi Toru i Micvot morao da drži zbog zadovoljstva koje oseća u njima. Dok, kada pojedinac oseća zadovoljstvo u prestupima, on može da kalkuliše da je ovo zadovoljstvo samo mala Svetlost u poređenju sa stvarnim okusom u Tori i Micvot. I, on može da vidi da je teško da nadiđe požudu, i to da što je požuda veća, to je teže odoleti iskušenju.


Proizlazi da kada je neizmerno zadovoljstvo u Tori i Micvot otkriveno, pojedinac tada ne može da kaže: „Ja izvršavam ovu Micva zato što je to Stvoriteljeva volja”, što je da on držanjem Micvot Stvoritelja hoće da daje Njemu. Naposletku, čak i bez Stvoriteljeve zapovesti, on bi ipak držao Toru i Micvot, ali zarad samoljublja, a ne zato što hoće da daje Stvoritelju.

 

To je razlog iz kojeg je na Toru i Micvot postavljeno ograničenje i skrivenost. I, zbog toga čitav svet juri korporalna zadovoljstva, i nema snagu da išta radi zarad zadovoljstva u Tori i Micvot, zato što ovo zadovoljstvo nije otkriveno, iz prethodno navedenog razloga.

 

Sledi da, u pogledu vere, moramo da preuzmemo na sebe važnost Tore i Micvot, i da u generalnom verujemo u Stvoritelja – da On bdi nad stvorenjima. To znači da pojedinac ne može da kaže to – da on Toru i Micvot ne izvršava jer ne oseća Stvoriteljevo vođstvo, i ne oseća da On daje obilje (Njegovim) stvorenjima. To je tako, jer on i ovde, takođe, mora da veruje, čak iako to i ne oseća.

 

To je tako, zato što ukoliko bi pojedinac osećao da je Njegovo vođstvo dobronamerno, tada tu ne bi postojalo mesto za veru. Ali, zašto je Stvoritelj učinio tako da mi Njemu služimo sa verom? Zar ne bi bilo mnogo bolje da mi možemo Njemu da služimo u stanju znanja?

 

Odgovor je, kao što je to Baal HaSulam rekao, da pojedinac ne treba da misli da to što Stvoritelj hoće da mi služimo Njemu sa verom, jeste zbog toga što On ne može da sija nad nama u formi znanja. Umesto toga, Stvoritelj zna da je za nas vera uspešniji način za to da postignemo cilj nazvan „Dvekut uz Stvoritelja”, što je jednakost forme. Time, mi ćemo imati snagu da primimo dobro bez „hleba srama”, znači bez srama. To je tako zato što je jedini razlog iz kojeg mi od Stvoritelja hoćemo da primimo užitak i zadovoljstvo taj što znamo da će Stvoritelj uživati u tome. I, budući da mi želimo da dajemo Stvoritelju, mi želimo i da primimo užitak i zadovoljstvo od Njega.

 

Tako, vidimo da glavni rad koji moramo da izvršavamo da bismo postigli svrhu zbog koje je svet stvoren – Činiti dobro Njegovim stvorenjima – jeste da se kvalifikujemo da steknemo posude davanja. Ovo je ispravka da se Kraljev poklon načini kompletnim, tako da oni ne bi osećali sram tokom primanja zadovoljstava. A sve zlo u nama udaljava nas od dobra za koje smo predodređeni da primimo.

 

Dat nam je lek – Tora i Micvot da bismo postigli ove Kelim. To je značenje za ono što su naši mudraci rekli (Kidušin, 30): „Stvoritelj je rekao: ’Ja sam stvorio zlu inklinaciju; Ja sam stvorio za nju začin – Toru’, kojim će pojedinac izgubiti sve iskre samoljublja unutar sebe i biće nagrađen željom – da jedino daje zadovoljenje svom Tvorcu”.

 

U eseju „Davanje Tore” (stav 13) on kaže: „Postoje dva dela u Tori: 1) Micvot [zapovesti] između čoveka i Boga, i 2) Micvot između čoveka i čoveka. I, oba ova dela Tore usmerena su ka istom – dovesti stvorenje do konačnog cilja, što je Dvekut uz Stvoritelja.

 

Štaviše, čak i praktična strana oba ova dela Tore su jedno i isto, zapravo su celina. ... Za one koji drže Toru i Micvot Lišma ne postoji razlika između dva dela Tore, čak ni na praktičnoj strani. To je zato što pre nego što pojedinac to ostvari, on je prinuđen da svaki čin davanja – bilo prema drugoj osobi ili prema Stvoritelju oseća – kao osećaj praznine iznad svakog poimanja...

 

Budući da je to tako, razumno je misliti da će deo Tore koji se bavi čovekovim odnosom sa njegovim prijateljem uspešnije dovesti pojedinca do željenog cilja. To je zato što je rad u Micvot između čoveka i Boga stalan, fiksiran, specifičan i nije zahtevan, i pojedinac lako počinje da se navikava na to, a sve ono što se izvršava iz navike više nije korisno. Ali, Micvot između čoveka i čoveka se menjaju i nepravilnog su redosleda, a zahtevi okružuju čoveka gde god da se okrene. Otuda su ove Micvot sigurnije sredstvo i cilj je bliže”.

 

Sada razumemo zašto je Rabi Akiva o stihu: „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog” rekao da je to „veliko pravilo Tore”. To je zato što je važno biti nagrađen sa Dvekut uz Stvoritelja, što se naziva „posuda davanja”, znači jednakost forme. I zbog toga, nama je i dat lek u vidu Tore i Micvot da bismo bili u mogućnosti da izađemo iz samoljublja i postignemo ljubav drugih, budući da faza jedan jeste ljubav između pojedinca i njegovog prijatelja, nakon koje možemo da postignemo ljubav Stvoritelja.

 

Sada možemo da razumemo ono o čemu smo prethodno pitali, zašto obraćeniku, kada je on došao Hilelu i rekao mu: „Nauči me čitavoj Tori dok stojim na jednoj nozi”, Hilel nije, na ono što je on tražio: „Nauči me čitavoj Tori dok stojim na jednoj nozi”, odgovorio na svetom jeziku (hebrejski), već mu je odgovorio na jeziku prevoda [aramejski] sa: „Ono što mrziš ne radi svom bližnjem”, što je zapravo prevod za („Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”). I, ima još da se razume, budući da je u Tori napisano: „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”, što je pozitivna Micva [zapovest da se izvrši neka akcija], dok je Hilel obraćeniku odgovorio u obliku zabrane: „...ne radi...”, budući da mu je rekao: „ono što mrziš ne radi svom bližnjem”.

 

Prema onome što je on (Baal HaSulam) objasnio u vezi sa važnošću Micva „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog” – u svom tumačenju reči Rabi Akive, koji je rekao da je „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog” veliko pravilo Tore – da specifično ova Micva ima snagu da pojedincu donese lek za postizanje ljubavi Stvoritelja, i da je to razlog iz kojeg je Hilel – kada mu je obraćenik došao i rekao mu: „Nauči me čitavoj Tori dok stojim na jednoj nozi” – želeo da mu kaže pravilo „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”, kako je i napisano u Tori. Međutim, Hilel je želeo da mu objasni i ozbiljnost prestupa, nazvanog „kleveta”, za koji je zabrana oštrija nego kada je u pitanju prestup u vezi sa Micva „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”.

 

Micva „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog” daje pojedincu snagu da nadiđe i izađe iz samoljublja, čime on, izlazeći iz samoljublja, može da postigne i ljubav Stvoritelja.

 

Sledi da ukoliko se pojedinac ne angažuje u Micva „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”, on je u stanju „sedi i ne radi ništa”. On nije napredovao u tome da izađe iz uprave samoljublja, ali nije ni nazadovao. Drugim rečima, iako on nije dao ljubav drugima, on se nije ni vratio nazad, to jeste, nije uradio ništa da izazove mržnju drugih.

 

Ipak, ukoliko pojedinac izgovori klevetu prema svom prijatelju, on se time vraća „unatrag”. I, ne samo da se on ne angažuje u ljubavi drugih, već radi suprotno – angažuje se u akcijama koje uzrokuju mržnju drugih time što govori klevetu prema svom prijatelju. Prirodno, osoba ne izgovara klevetu prema osobi koju voli, jer to razdvaja srca. Zato mi i ne želimo da govorimo klevetu prema onima koje volimo da ne bismo pokvarili ljubav između nas, budući da izgovaranje klevete uzrokuje mržnju.

 

Sledi da žestina zabrane za greh klevete proizlazi iz toga što „ljubav drugih rađa ljubav Stvoritelja. Ali, mržnja prema drugima rađa mržnju prema Stvoritelju, i u svetu ne postoji ništa gore od onoga što rađa mržnju prema Stvoritelju. Ali, kada pojedinac zgreši kroz druge prestupe i ne može da nadiđe svoju želju za primanjem zato što je uronjen u samoljublje, to još ne čini da on mrzi Stvoritelja. Zato je o ostalim prestupima napisano: „Ja sam Gospod koji obitava sa njima usred njihove nečistoće”. Ali, što se tiče klevete, ovom akcijom pojedinac postaje pun mržnje prema Stvoritelju, što je čin upravo suprotan „ljubavi drugih”.

 

Sada možemo da razumemo reči Rabi Johanana u ime Rabi Josija Ben Zimre: „Svako ko izgovara klevetu, to je kao da poriče načelo”. Može li da bude tako – da kleveta uzrokuje to da pojedinac poriče načelo? Budući da kleveta uzrokuje da pojedinac mrzi Stvoritelja, time pojedinac poriče samu svrhu stvaranja – Činiti dobro. I, vidimo da onaj koji čini dobro drugome i svaki put mu daje sve veći užitak i zadovoljstvo, sigurno voli tog drugog. Ali, kada osoba izgovori klevetu, to nju dovodi do toga da mrzi Stvoritelja, jer tada ova osoba poriče samu svrhu stvaranja – Činiti dobro.

 

Sada isto tako možemo da razumemo ono što smo pitali o tome šta je Rav Hasda rekao u ime gospodina Ukve: „Za svakoga ko govori klevetu, Stvoritelj kaže: ‘Ja i on ne možemo da obitavamo u (istom) svetu’”. Da li je moguće da kleveta može da uzrokuje da Stvoritelj ne obitava u (istom) svetu sa njim?

 

Kao što smo prethodno rekli, pojedinac koji govori klevetu počinje da mrzi Stvoritelja. Takođe, i u korporalnom pojedinac može da bude u kući sa mnogo ljudi, a ipak da bude ravnodušan prema tome da li su oni dobri ljudi ili nisu. Ali, kada pojedinac tu vidi onoga koji ga mrzi, on odmah beži odatle, jer ne može da bude u istoj sobi sa onim koji ga mrzi. Slično tome, za pojedinca koji je pun mržnje prema Stvoritelju kažemo da Stvoritelj ne može da boravi sa njim u (istom) svetu.

 

Mogli bismo da pitamo: „Ali, onaj koji ukrade nešto od svog prijatelja isto tako uzrokuje da njegov prijatelj mrzi, jer kada ovaj od koga je ukradeno otkrije da je onaj ukrao, on će videti da ga mrzi?” Ili, mi možemo da kažemo da čak i ukoliko pojedinac nikad ne sazna ko je ukrao od njega, sam se lopov – umesto da se angažuje u ljubavi drugih – angažuje u suprotnoj akciji, u mržnji prema drugima, čime postaje i više uronjen u samoljublje. A, ipak, oni ne kažu da je krađa toliko loša kao što je  kleveta loša.To jeste, znači da krađa nije tako ozbiljan greh kao kleveta.

 

Treba odgovoriti da pojedinac koji se angažuje u krađi ili pljačkanju ne pljačka niti krade zbog mržnje, već zbog toga što on ima ljubav prema vrednim stvarima. I, on zbog toga krade ili pljačka, a ne zbog toga što mrzi, Bože zabrani. Ali, kada je u pitanju kleveta, to ne proizlazi iz ljubavi prema nečemu već jedino iz mržnje.

 

To je kao što je Riš Lakiš rekao (Arahin 15): „Riš Lakiš je rekao: ‘Zašto je napisano: ‘Ako zmija ujeda bez toga da šišti, ne postoji prednost za onoga sa jezikom?’ U budućnosti sve životinje će doći zmiji i reći joj: ‘Lav lovi plen i jede; vuk lovi plen i jede. Ali ti, kakvo zadovoljstvo ti imaš? Ona im reče: ‘A, šta je prednost onoga sa jezikom?’’”

 

RAŠI tumači: „’Lav ulovi plen i jede’, svi koji povređuju ljude izvlače zadovoljstvo. Lav ulovi plen i jede ga živog. A kada vuk ulovi plen, on prvo ubija, a zatim jede. On ima zadovoljstvo. Ali ti, koje je tvoje zadovoljstvo iz toga kada ugrizeš ljude? Zmija je odgovorila: ‘A, koja je prednost onoga sa jezikom? Onaj koji govori klevetu, kakvu radost on ima? Takva sam ja – kada ugrizem, ja ne dobijem nikakvo zadovoljstvo’”.

 

Iz rečenog možemo da vidimo da je jedno to kada neko naškodi ljudima zarad svog zadovoljstva (kao na primer lopov), što je poput lava i vuka, koji nemaju želju da povrede zbog toga što mrze ljude, već zbog požude, budući da oni uživaju u jelu. Tako, ovde je jedini razlog iz kojeg se drugima nanosi šteta zadovoljstvo i požuda.

 

Drugačije je u vezi sa klevetom. Pojedinac ne prima nikakvu nagradu za nju, već je ona čin koji uzrokuje mržnju između ljudi. I, u skladu sa pravilom „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”, gde pojedinac iz ljubavi za bližnjeg može da dođe do ljubavi Stvoritelja, sledi da iz toga što on mrzi bližnjeg, on dolazi do toga da mrzi Stvoritelja.

 

Slično tome, nalazimo reči (Berahot 17a): „’Strah Gospodnji je početak mudrosti; dobro razumevanje imaju svi oni koji izvršavaju njih (zapovesti). Ja nisam rekao ‘koji izvršavaju’, već ‘koji izvršavaju njih’, oni koji izvršavaju Lišma [za Njeno ime], a ne oni koji izvršavaju Lo Lišma [ne za Njeno ime]. I, svako ko izvršava Lo Lišma bolje je za njega da se nije ni rodio”. U Tosfot se kaže: „Vi kažete: ‘Rav Jehuda je rekao da je: ’Rav rekao: ‘Pojedinac treba uvek da se angažuje u Tori i Micvot, čak i u Lo Lišma, jer iz Lo Lišma on će doći do Lišma’’”. I kaže se da na to treba reći: „ovde se mi bavimo pojedincem koji uči Lo Lišma, a čija Lo Lišma jeste jedino da bi ometao svoje prijatelje, a tamo je drugačije, jer se govori o pojedincu koji uči da bi bio poštovan”.

 

Treba da razumemo odgovor koji daje Tosfot – kaže se da treba da pravimo razliku između Lo Lišma onoga koji radi da bi ometao i Lo Lišma onoga koji radi da bi bio poštovan, što znači da bi ga nazivali „Rabi” i sl. To treba da razumemo u skladu sa pravilom koje je Rabi Akiva rekao: „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog jeste veliko pravilo Tore”. I, on (Baal HaSulam) u eseju „Davanje Tore” objašnjava da je to zato što će kroz ovu Micva [zapovest] pojedinac steći ljubav drugih, i odatle će kasnije doći do ljubavi Stvoritelja.

 

Sledi da pojedinac treba da pokuša da izađe iz samoljublja, i tada će biti u mogućnosti da se angažuje u Tori i Micvot Lišma, znači zarad davanja, a ne za svoju ličnu korist. I, to je moguće kroz držanje Tore i Micvot. Prema tome, sve dok ne izađe iz samoljublja, pojedinac ne može da se angažuje u Lišma. I, mada se on angažuje iz samoljublja, ipak time što drži Toru i Micvot, budući da u njima postoji snaga koja nama omogućava da se izvučemo iz samoljublja, on će moći da izađe iz samoljublja i dođe do ljubavi Stvoritelja; i u to vreme on će sve akcije izvršavati zarad Stvoritelja.

 

Tako, dosezanje Lišma moguće je i kada se pojedinac angažuje u Tori i Micvot da bi bio poštovan. To je tako, jer on uči, ali još ne može da radi zarad bližnjih, jer još nije stekao kvalitet ljubavi bližnjih. Otuda njemu će angažovanje u Tori i Micvot pomoći da postigne kvalitet ljubavi prema bližnjem.

 

Ali ukoliko pojedinac uči da bi ometao, što je čin suprotan ljubavi bližnjih, to jeste on uči Toru i Micvot ali se angažuje u mržnji prema drugima, da bi ometao, kako onda ove dve suprotnosti mogu da budu u istom nosiocu? Znači, rečeno je da Tora pomaže da se postigne ljubav drugih i tada kada pojedinac izvršava čin davanja mada je njegova namera da primi korist, jer Tora njemu pomaže da dođe do namere za davanjem. Ali za pojedinca koji ometa kaže se da se on angažuje upravo u suprotnom, u mržnji drugih. I, kako to može da dovede do ljubavi drugih?

 

To je kao što smo rekli o razlici između lopova ili pljačkaša, i onoga koji govori klevetu. Lopovi i pljačkaši vole novac, zlato i druge vredne stvari. Oni nemaju ništa lično prema osobi samoj. Drugim rečima, lopovi i pljačkaši ne razmišljaju o samoj osobi niti je razmatraju, već su njihove misli fokusirane na ono gde mogu lakše da dobiju više novca, i gde će policija teže da ih razotkrije kao lopove ili pljačkaše. Ali oni nikad ne misle o samoj osobi.

 

Međutim, što se klevete tiče, pojedinac dok govori klevetu ne razmatra sam čin. Umesto toga, njegova jedina misao je da ponizi svog prijatelja u očima ljudi. Prema tome, jedina misao je ona iz mržnje. Pravilo je da osoba ne govori klevetu za onoga koga voli. Zato, specifično je kleveta ta koja uzrokuje mržnju drugih, što posledično dovodi do mržnje prema Stvoritelju. Iz tog razloga, kleveta je veoma ozbiljan prekršaj, koji zapravo dovodi do destrukcije sveta.

 

Sada ćemo objasniti šta je mera za klevetu – šta se razmatra za klevetu i kolika treba da je mera nečega da bi se to razmatralo za klevetu. Da li se reč ili rečenica koja je rečena u vezi sa nekim prijateljem već razmatra za klevetu (za Lašon Hara, zli jezik)? Meru klevete nalazimo u onome što je Hilel odgovorio obraćeniku: „Ono što mrziš, ne radi svom bližnjem”. Ovo znači da uz svaku reč koju hoćeš da kažeš o svojim prijateljima, treba da posmatraš i razmatraš da li bi mrzeo da je to rečeno o tebi. Drugim rečima, ukoliko vi ne uživate u takvim rečima nemojte takve reči upućivati ni svom prijatelju. Prema tome, kada pojedinac poželi da kaže nešto o svom prijatelju, on treba odmah da pomisli: „Da je ovo rečeno za mene, da li bi to kod mene izazvalo mržnju?”. Iz onoga što je Hilel rekao obraćeniku: „Ne radi svom bližnjem”, treba da naučimo meru klevete, koju je zabranjeno reć

 

I, uz prethodno rečeno, mi možemo da razumemo zašto je Hilel obraćeniku govorio na jeziku prevoda (aramejski), a ne na svetom jeziku [hebrejski], upravo kao obraćeniku, koji se njemu obratio [na hebrejskom] i rekao: „Nauči me čitavoj Tori dok stojim na jednoj nozi”. Tako, Hilel je njemu odgovorio na jeziku prevoda (aramejski), to jeste on je njemu rekao: „Ono što mrziš, ne radi svome bližnjem” što je prevod za stih (izrečen na hebrejskom): „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”.

 

Prvo, treba da razumemo na šta nam jezik prevoda ukazuje. Ari je rekao (Talmud deset Sefirot, deo 15, stranica 1765): „’I, Gospod Bog uzrokova dubok san (Tardema)’, a u Gematriji Tardema (san) = Targum (prevod), koji se razmatra za Ahoraim [zadnji]”. Ovo znači da se sveti jezik [hebrejski] naziva Panim [prednja ] a prevod [aramejski] se naziva Ahoraim [zadanja strana].

 

Panim znači nešto što iluminira ili nešto što je celo. Ahor [zadnji] znači nešto što ne iluminira ili je nekompletno. Na svetom jeziku, koji se naziva Panim (lice), piše: „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”, što je celovitost, jer kroz ljubav prema bližnjem pojedinac postiže ljubav Stvoritelja, što je kompletiranje cilja, jer pojedinac treba da postigne Dvekut [prianjanje], kao što je napisano: „I, prionuti uz Njega”.

 

Ali, za ono što je Hilel rekao: „Ono što mrziš ne radi svom bližnjem”, a što je prevod od: „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”, treba da kažemo da se ovde misli na klevetu, za koju je rečeno „ne radi”, to jeste negacijom je izrečena zabrana klevete, jer kleveta donosi mržnju od koje pojedinac može da dođe do toga da mrzi Stvoritelja. Međutim, to se još ne razmatra za celovitost, budući da pojedinac, time što ne govori klevetu, još ne postiže ljubav prema bližnjem, ali on će iz ljubavi drugih postići celovitost, što se naziva Dvekut uz Stvoritelja.

 

I, kleveta je loša, budući da ne samo da se pojedinac ne angažuje u ljubavi drugih, već on čini suprotno – on se angažuje u mržnji prema drugima. Iz tog razloga, pri podučavanju kolektiva da počne rad, oni se prvo poduče kako da ne naškode i ne štete kolektivu. To se naziva „ne čini”. Inače, vi štetite kolektivu radeći tako da naštetite. I, Hilel je obraćeniku koji mu je došao rekao samo prevod od „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”: 1) zbog toga što kada se govori kleveta to je štetno jer uzrokuje mržnju, što je suprotno ljubavi drugih, 2) zbog toga što je to lakše držati, jer to je jedino „sedi i ne radi”. Ali, „Voli svoga bližnjeg” je „Ustani i radi”, kada pojedinac treba da preduzme akciju da održi ljubav bližnjeg.

 

Međutim, postoje izuzeci: ljudi od kojih svako želi da bude sluga Stvoritelju lično. Pojedincu je rečeno da pravilo „Voli svoga bližnjeg”, koje je Rabi Akiva izrekao, jeste zbog toga što pojedinca ljubav bližnjih može da dovede do toga da postigne ljubav Stvoritelja. To je glavni cilj – da pojedinac ima posude davanja i da bude u mogućnosti da u tim posudama prima užitak i zadovoljstvo, što je svrha stvaranja –  Činiti dobro Njegovim stvorenjima.

 

 I, iz ovoga su izvedene dve metode u podučavanju:

 

1. Fokusiranje učenja na to da se ne govori kleveta, zato što je to najteži greh, 

2. Fokusiranje podučavanja na „Voli svoga bližnjeg”, jer će to čoveka dovesti do toga da voli druge, a od ljubavi drugih on će doći do ljubavi Stvoritelja, i odatle on će biti u mogućnosti da primi svrhu stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. To je tako zato što on tada već ima odgovarajuće posude za primanje Višeg obilja, jer ima posude davanja, koje je postigao kroz ljubav drugih. I, tada neće postojati prostor za klevetu..

 

Zohar u vezi sa klevetom kaže da je to što je zmija rekla klevetu ženi uzrokovalo smrt svetu. On kaže da je mač koji sve proždire spreman za svakoga ko ima mač u svom jeziku, znači za onoga koji govori klevetu. I, Zohar zaključuje: „Kao što je napisano: 'Ovo će biti zakon gubavca', jer nevolje dolaze zbog klevete”. Sledi da je smrt ono sa čime je on počeo, a završio je sa nevoljama, što znači da jedino dolaze nevolje, a ne smrt.

 

Sigurno je da postoje doslovna tumačenja (Pšat) značenja ovoga. Ali, u radu, treba da tumačimo da su nevolje i smrt jedno i isto. Drugim rečima, svrha rada je da se postigne Dvekut uz Stvoritelja, da se prione Životu Živih. Radeći tako, mi ćemo imati odgovarajuće posude za primanje užitka i zadovoljstva koji se otkrivaju u svrsi stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. A, kroz klevetu, pojedinac postaje onaj koji mrzi Stvoritelja, i nema veće odvojenosti od toga. I, sigurno, time on postaje odvojen od Života Živih.

 

Sledi da tamo gde pojedinac, od Stvoritelja, treba da primi užitak i zadovoljstvo on prima suprotno. Drugim rečima, umesto zadovoljstva, to postaje nevolja [na hebrejskom „zadovoljstvo” (Oneg) i „nevolja” (Nega) sadrže isti koren]. Ovo je značenje za to da kroz klevetu dolaze nevolje umesto zadovoljstva. I, ovo je značenje za: „Zli, u svojim životima, nazivaju se 'mrtvi'” zbog toga što su odvojeni od Života Živih. Sledi da su, u radu, smrt i nevolje jedno i isto.

 

Drugim rečima, ukoliko pojedinac prianja uz Život Živih on od Stvoritelja prima obilje. A ukoliko je suprotno i on postane odvojen od Njega, tada je pun nevolja tamo gde treba da bude ispunjen zadovoljstvom.

 

Uz prethodno rečeno možemo da tumačimo šta su oni rekli (Arahin, 15): „Na zapadu (u zemlji Izrael) oni kažu: Pričanje o trećem ubija troje: ubija onoga koji govori, onoga koji prima i onoga o kome se govori”. Znamo reči naših mudraca: „Tora, Izrael i Stvoritelj su jedno”. To znači, kao što je objašnjeno u knjizi Plodovi Mudraca (Deo prvi, str. 65), da je Izrael onaj koji želi da prione uz Stvoritelja. I, Izrael to postiže kroz 613 Micvot [zapovesti] Tore, u vreme kada je nagrađen Torom, što su Imena Stvoritelja. I, tada sve postaje jedno. Sledi da onaj koji govori klevetu uzrokuje ubijanje troje: 1) onoga koji govori; 2) onoga koji prima; 3) onoga o kome se govori.

 

Kada je u pitanju odnos između pojedinca i njegovog prijatelja treba da načinimo tri razabiranja.


Međutim, isto tako, i između osobe i Stvoritelja postoji materija klevete, kao što je spomenuto u vezi sa „Tora, Izrael i Stvoritelj su jedno”. Kada osoba istražuje Toru i vidi sve te blagodeti koje nam je Stvoritelj obećao ukoliko budemo izvršavali Toru – napisano je: „Jer to je tvoj život... (i dužina tvojih dana)”, i „Oni su poželjniji od zlata, od najfinijeg zlata; slađi su od meda i kapljica saća”, i drugi takvi stihovi, i ukoliko osoba kaže da to ne oseća, to se naziva, Bože zabrani, „kleveta o Stvoritelju”.

 

Sledi da ovde treba da se načine tri razabiranja: 1) osoba koja govori klevetu; 2) Tora; 3) Stvoritelj.

 

Kada pojedinac istražuje Toru i nije nagrađen  time da vidi užitak i zadovoljstvo koji su odeveni u Toru, on prestaje da uči Toru i kaže da ne nalazi smisao u njoj. Time, kada on to kaže o Tori, on govori klevetu o Stvoritelju.

 

Sledi da tada on kalja: i Toru i Izrael i Stvoritelja. I, tamo gde treba da se napregne i načini jedinstvo – „Tora, Izrael i Stvoritelj su jedno”, da svi oni sijaju, što znači da Izrael postigne jedinstvo, tako da čitava Tora budu Imena Stvoritelja – on klevetom uzrokuje odvajanje.

 

Osoba mora da veruje, iznad razuma, da ono što nam Tora obećava jeste istina, i da je mana jedino u nama – da smo još nepodesni da primimo užitak i zadovoljstvo, koji se nazivaju „skrivena Svetlost” ili „okusi Tore i Micvot”, kao što je napisano u Zoharu da čitava Tora jesu Imena Stvoritelja.

 

Da se to postigne, nama su potrebne posude davanja, da imamo jednakost forme između Svetlosti i Kli [posuda]. Posude davanja se postižu kroz rad na ljubavi prijateljā. To je kao što je Rabi Akiva rekao: „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog jeste veliko pravilo Tore”, jer kroz to postižemo ljubav drugih, i kroz ljubav drugih stižemo do ljubavi Stvoritelja i do ljubavi Tore. Tora se naziva „poklon”, a pokloni se daju voljenima. Nasuprot tome je kleveta, koja uzrokuje mržnju prema ljudima i mržnju prema Stvoritelju, kao što smo prethodno rekli.

 

Sada možemo da razumemo ono što su naši mudraci rekli o kleveti: „Govor o trećem ubija troje: ubija onoga koji govori, onoga koji prima i onoga o kome se govori”. RAŠI tumači da oni, iz mržnje, izazivaju jedan drugog i ubijaju jedan drugog. I, mi možemo da razumemo da se ovo primenjuje kada je u pitanju odnos između osobe i njenog prijatelja; ali kako to može da se primeni kada je u pitanju odnos između čoveka i Stvoritelja?

 

Kada pojedinac istražuje Toru i kaže Tori da on ne vidi ili ne oseća užitak i zadovoljstvo za koje je Stvoritelj rekao da On daje narodu Izrael, on izgovara klevetu o Stvoritelju. Ovde postoje troje: osoba koja govori, primalac, znači Tora, i onaj o kome se govori, znači Stvoritelj. A, kada se pojedinac angažuje u ljubavi drugih on dolazi do toga da voli Stvoritelja i da voli Toru, i tada Stvoritelj u njega utiskuje Život, kao što je napisano: „Jer sa Tobom je izvor Života”. Ovo, u pogledu na Dvekut [prianjanje], jeste kao što je napisano: „I, vi koji prianjate”.

 

U tom stanju, pojedinac kroz Toru biva nagrađen onim što se naziva Tora Života. Ali kroz klevetu, njemu je uskraćen Život koji je trebalo da primi od Stvoritelja. Prema tome: 1) njemu je uskraćeno to da oseti Život iz Tore – Toru Života, 2) i sam on postaje beživotan, to jeste razmatra se da je mrtav, 3) tako, ovde, Život se zaustavlja na tri mesta, dok kroz ljubav drugih Život teče sa dva mesta, tako da čovek prima Život.


Link - What Is the Substance of Slander and Against Whom Is It?


Нема коментара:

Постави коментар