JAKOV JE IZAŠAO

 Jakov je izašao

Članak broj 10, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-85. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

„Jakov je izašao (iz Virsaveje i otišao u Haran)”. Prema tumačenju Rašija trebalo je da piše: „Jakov je otišao u Haran’. Zašto se pominje njegov izlazak? Kaže se da izlazak pravednika iz mesta ostavlja trag. Kada je pravednik u gradu, on je njegov sjaj, on je njegova blistavost, on je njegovo veličanstvo. Kada (pravednik) izađe iz njega, njegov sjaj izlazi, njegova blistavost izlazi, njegovo veličanstvo izlazi”. Toliko njegovim rečima. 

Prethodno navedeno treba da razumemo u odnosu na rad. Šta je pravednik, i šta je taj utisak koji pravednik ostavlja nakon svog odlaska? 

Treba da tumačimo da se Stvoritelj naziva „pravednik”, kao što je napisano: „Gospod je pravednik, a ja i moj narod smo zli”. Ovo znači da kada je pojedinac blizu Stvoritelja, on oseća da mu je Stvoritelj blizu, i da mu čini dobro. U to vreme, on oseća dobar okus u Tori i molitvi, i u svim svojim angažovanjima oseća da je Stvoritelj blizu njega. Šta god da radi, on to radi sa radošću i ushićenjem.

Nakon toga pojedinac se nađe u padu i tada ne oseća okus niti u učenju Tore niti u dobrim delima. Međutim, u njemu ostaje otisak, to jeste okus koji je imao za vreme uspona, kada je osećao dobar okus u Tori i Micvot i bio u stanju radosti. I taj otisak, okus koji je ostao, uzrokuje da on žudi da se vrati u prethodno stanje. To jeste, posle nekog vremena okus koji je ostao u pojedincu budi ga da traži savet kako da se vrati u stanje koje je imao, i koje se naziva „stanje uspona”. To je bilo stanje uzdizanja, dok sada on oseća svoju niskost, to jeste da je udaljen od bilo čega što je duhovno. 

Ovo donosi pitanje: „Zašto je pojedinac dobio ovaj pad? Ko time dobija?” Možda je to njemu došlo kao kazna, i on sada mora da ispravi ono što je zgrešio. Međutim, on ne zna koji je to greh zbog kojeg je pao iz stanja uspona u kojem je bio. Otuda, on ne zna šta da ispravi. Sledi da on u sebi ne vidi neku manjkavost koja bi mogla da uzrokuje ovaj pad, i on, hteo ne hteo, mora da kaže da je to došlo od Stvoritelja. Ovo donosi pitanje: „Šta Stvoritelj dobija time što spušta čoveka sa njegovog stepena?”  

Ovime možemo da tumačimo ono što su naši mudraci rekli: „Odlazak pravednika sa mesta ostavlja trag”. Razmatra se da je tokom uspona, u mestu, to jeste u njemu, prisutan Stvoritelj. U to vreme, On uzrokuje da pojedinac u Tori i Micvot oseća ushićenje. Ali pojedinac nije mogao da dâ važnost tome što je Stvoritelj unutar njega, kao što je napisano: „Ja sam Gospod, koji boravi unutar njih, usred njihove nečistoće”. Pojedinac nije mogao da zna ko je unutar njega i da to ceni u odgovarajućoj meri. I tako, budući da je on zadovoljan svojim radom, njemu se nikako ne može pomoći da primi viši stepen.  

I, zbog toga je pojedinac i spušten sa nebesa da bi još jednom učio kako da ceni to što je od Gore bio uzdignut i doveden bliže, jer on to nije cenio. I pojedinac treba da pita: „Zašto mora da ceni svoje stanje uspona?” I čuo sam od Baal HaSulama, da u Svetlosti ne postoje različiti stepeni. Pre će biti da materija Gadlut i Katnut zavisi od postizanja Kelim. I u skladu sa tim koliko Svetlosti posude postignu, toliki je stepen Svetlosti. Zbog toga je on (Sulam) rekao da ukoliko pojedinac primi nešto od Gore, i može to da ceni, do stepena do kojeg on to ceni iluminacija za njega raste i njemu nije potrebna veća Svetlost od toga (jer on i nije u stanju da primi veću Svetlost od toga). Umesto toga, on sam, time što ceni, uzrokuje da je iluminacija, za njega, svaki put na višem stepenu.  

Sledi da je čitav greh zbog kojeg je on pao sa svog stepena bio taj što nije razmatrao svoje stanje već je bio zadovoljan. Iz toga sledi da bi on na tom stepenu ostao zauvek. Tako je pad koji je primio bio za njegovo dobro, jer je time dobio mogućnost da se uzdiže na stepenima svetosti.  

Tako, „Izlazak pravednika iz mesta ostavlja trag. Kada je pravednik u gradu, on je njegov sjaj, on je njegova blistavost, on je njegovo veličanstvo”. To znači da je sve važno bilo tu, ali pojedinac nije znao da ceni vrednost toga. Otuda, „… Kada (pravednik) izađe iz njega, njegov sjaj izlazi, njegova blistavost izlazi, njegovo veličanstvo izlazi”. 

Zbog toga je rečeno: „Izlazak pravednika iz mesta ostavlja trag”. Pojedinac treba da zna da on, dok je pravednik bio u gradu, nije cenio „njegov sjaj, njegovu blistavost i njegovo veličanstvo”. To jeste, on nije imao osećaj važnosti za sve ove prethodno navedene stepene važnosti. 

I to se naziva „ostavlja trag”, što znači da je potrebno da se u pojedinca utisne trag o tome da se izlazak pravednika iz mesta dogodio zarad njegovog preokreta, jer iako su svi stepeni bili tamo, on to nije primetio, a on treba da zna da ne postoje promene u Svetlosti, već da sve zavisi od Kelim. Sledi da možemo da kažemo da ovaj odlazak (Svetlosti) nije bio zbog greha, već zbog toga da mu se omogući to da se uzdigne na stepene svetosti. 

U vezi sa prethodno navedenim stihom, treba takođe da tumačimo da se rečeno „izlazak pravednika iz mesta ostavlja trag” odnosi na pojedinca. To „kada je pravednik u gradu” znači da pojedinac može da opravda Proviđenje, to jeste da nadiđe stanje u kojem se nalazi i da kaže: „Nema sumnje da Stvoritelj, koji je Dobro i čini dobro, upravlja sa mnom dobronamerno. Međutim, On hoće da ja osećam upravo ono što osećam”. Sledi da pojedinac opravdava Proviđenje. U to vreme, on trenutno vidi važnost rada davanja i rada iznad razuma. I to se naziva: „Kada je pravednik u gradu, on je njegov sjaj, on je njegova blistavost, on je njegovo veličanstvo”. Tada on (vidi) sve te vrline.

Rečeno: „… Kada izađe iz njega …” znači da je pojedinac izašao iz stanja u kojem on opravdava Proviđenje i sada hoće sve da vidi unutar razuma. U to vreme on ne oseća nikakav okus u radu zarad davanja. I, tada „njegov sjaj odlazi, njegova blistavost odlazi i njegovo veličanstvo odlazi”, i on nanovo pada u samoljublje. Drugim rečima, u to vreme on ne zna ništa osim rada koji je izgrađen na osnovi koja je unutar razuma.   

Ovo se razmatra za „izlazak pravednika iz mesta ostavlja trag”. To znači da upravo tada kada pojedinac misli: „Sada kada osećam dobar okus u radu, ne moram više da radim iznad razuma”, to njegovo stanje naziva se – izlazak pravednika iz mesta. I ovo u njemu ostavlja trag, da bi znao da ubuduće čuva sebe od toga da ne izađe iz rada iznad razuma. I ja sam od Baal HaSulama čuo da kada pojedinac kaže: „Sada imam podršku i više ne stojim između neba i zemlje…”, on mora da padne sa svog stepena, jer unižava rad iznad razuma. 

Iz toga sledi da precizno to kada pojedinac ode sa stepena koji je imao, u njemu ostaje trag. Zahvaljujući tome, on će sledeći put znati kako da se sačuva od toga da ne ukalja veru iznad razuma, već da uvek opravda Proviđenje. 

„I gle, lestve su postavljene na zemlju i njihov vrh doseže do nebesa; i gle, anđeli Boga uzdižu se i spuštaju po njima”. Tumači kažu: „Trebalo je reći ‘spuštaju’, a zatim ‘uzdižu’”.  Da bismo ovo razumeli u odnosu na naš rad, treba da objasnimo da lestve ukazuju na pojedinca: čovek stoji dole, na zemlji, a glava mu doseže do nebesa. To jeste, kada pojedinac počne da napreduje ka Gore, on doseže do nebesa, i ne treba da se žali na to što su lestve postavljene na zemlju. 

Ali, prvo treba da razumemo šta znači to „na zemlju”. Vidimo da je zemlja najniži nivo, ispod kojeg nema ništa. Isto tako vidimo da sve impresivne građevine i svi plodovi dolaze specifično sa zemlje. 

Znano je da Erec (zemlja) ukazuje na želju za primanjem, što je temelj, budući da sva kreacija i sve loše koje postoji na svetu proizlazi iz te želje, jer znano je da su svi ratovi, ubistva i slično, ukorenjeni u želji za primanjem. Ovo se naziva „lestve postavljene na zemlju”, jer čim osoba dođe na svet, ona biva postavljena na zemlju (Erec). Reč Erec dolazi od reči Erceh (hoću), to jeste „ja hoću da primim”. Ovo se razmatra za niskost, i ne postoji ništa niže od toga. Međutim, rečeno je: „…njihov vrh doseže do nebesa”. To jeste, precizno zbog lestvi koje su postavljene na zemlju, čovek će hteti. Reč Erceh ima dva značenja: 1) reč Erceh znači „hoću” 2) ​​reč Erec (zemlja), koja dolazi od reči Erceh, znači niskost. 

Znano je da esencija stvaranja nije ništa drugo već želja za primanjem, i da se u početku stvaranja pojavila jedino želja za primanjem. Nakon toga dogodile su se ispravke, nazvane „jednakost forme”, što znači da onaj niži, koji se naziva „zemlja”, postiže jednakost forme sa nebesima, sa Višim koji se naziva „Davalac”. Ovo možemo da tumačimo tako da čovek, iako je u ovozemaljskom, ipak može da se ispravi, jer svojom glavom, koja se naziva „vrh lestvi”, doseže do nebesa, to jeste biva u jednakosti forme sa nebesima, što se razmatra za primanje zarad davanja.

Kao i na početku stvaranja, i ovde se prvo pojavio primalac i tada je ispravljen u korist davanja. Takve su i lestve koje slično osobi stoje na zemlji. Početak je na zemlji, a nakon toga pojedinac doseže nebesa. Ovo znači da mi ne treba da budemo impresionirani kada vidimo da je čovek pun ovozemaljskog, da nema iskri davanja, i da ne može da veruje da je realno  to da će njegovo telo ikad pristati da radi jedino u cilju davanja. Umesto toga, pojedinac treba da veruje da je upravo ovo način i redosled u radu i da Stvoritelj specifično hoće ovaj način, što je da lestve budu postavljene na zemlju sa vrhom koji doseže do nebesa. 

Time ćemo razumeti ono što je napisano: „Anđeli Boga su se uzdizali i spuštali po njima”. Tumači pitaju: „Anđeli su na nebu, tako da je trebalo da piše: ‘spuštali’ i ‘uzdizali’”. Treba da tumačimo da se ovo odnosi na čoveka, koji je glasnik Stvoritelja, a anđeo se naziva „glasnik”. Ovi ljudi, koji idu putem Stvoritelja nazivaju se „Božji anđeli”. Oni se prvo uzdižu na lestvama koje su postavljene na zemlju, i dolaze do vrha lestava, što se naziva „njihova glava doseže nebesa”. Nakon toga oni se spuštaju. To znači da se svi usponi i padovi dešavaju zbog toga što lestve imaju dva kraja: 1) „postavljene su na zemlju”, znači na mesto niskosti, 2) ali „njihov vrh doseže nebesa”. 

Ovo znači da u meri u kojoj pojedinac ceni to što „njihov vrh doseže nebesa”, on može da oseti niskost kada je u stanju „postavljene su na zemlju” i da žali što je u ovozemaljskom. Ali, ukoliko pojedinac nema pravu predstavu o „njihov vrh doseže nebesa”, on ne može da žali zbog toga što je u stanju pada. 

Sledi da u meri u kojoj se pojedinac uzdigne prema stanju „njihov vrh doseže nebesa”, on može da proceni dubinu svog pada. Zbog toga je napisano da su se (anđeli) prvo „uzdizali”, a zatim „spuštali”, jer pojedinac može da oseti pad jedino u meri u kojoj oseća važnost dosezanja nebesa. 

Ovo je značenje za rečeno „uzdizali” a potom „spuštali”. Uostalom lestve na kojima pojedinac treba da se uzdigne sa ciljem da ispuni svoju misiju, sa kojom ga je Stvoritelj i poslao u ovaj svet, počinju stepenom: „lestve postavljene na zemlju…. ”, to jeste pojedinac počinje od najnižeg stanja, od želje za primanjem što je njegova priroda. Ali „njihova glava doseže nebesa”, i reč „glava” odnosi se na to da na vrhu lestvi on treba da dosegne nebesa, to jeste da daje. I ovo je ono što nazivamo „nebesa”, i dok se zemlja naziva „primanje”, nebesa se nazivaju „davanje”. 

Isto tako treba da tumačimo „uzdizanje” i „spuštanje”. Osoba treba da zna da, kada oseća da je u padu (a to je kao na primer kada se ona angažuje na nekom poslu ili radi u fabrici ili jednostavno ide ulicom, i  odjednom se probudi iz svog sna i nađe se u stanju pada) to znanje – da je sada u padu, njoj je došlo iz uspona. To se naziva: prvo su se „uzdizali” a potom „spuštali”, jer ukoliko ne bi bilo uzdizanja na viši stepen, što je usled buđenja od Gore, osoba ne bi mogla da dođe do toga da oseti da je u padu; međutim ona biva  pozvana od Gore. 

U skladu sa prethodno navedenim sledi da se naš celokupan rad odvija na lestvama  postavljenim na zemlju sa vrhom koji doseže do nebesa. To jeste, čovekove lestve imaju dva razabiranja, i kroz ova dva razabiranja on se uzdiže na lestvama života. 

1) Za pojedinca to da su „lestve postavljene na zemlju”, što je želja za primanjem, označava niskost. Zemlja znači primanje, Nukva (žensko), koja prima od nebesa, gde se nebesa nazivaju „muško”, davalac. A rečeno: „njegova glava doseže do nebesa” znači da davanje koje se naziva „nebesa” za njega jeste „glava”, a to znači ono što je u njegovim očima važno. U meri u kojoj on razmatra da je davanje „glava”, ono što je važno, on želju za primanjem, što je „zemlja”, razmatra za niskost. 

2) Pojedinac reč Erec (zemlja) koja dolazi od reči Erceh (hteti), razmatra za glavu, a nebesa razmatra za niskost. 

Rečeno „anđeli Boga” odnosi se na pojedinca koji pravi kalkulaciju da je on došao da ispuni misiju sa kojom ga je Stvoritelj poslao u ovaj svet da načini ispravke, što se naziva „anđeli Boga se uzdižu i spuštaju” na njima. To jeste, on vidi da su lestve života postavljene na zemlju, što znači da je želja za primanjem najniže stanje, niskost. 

Rečeno: „Njihov vrh (glava) doseže nebesa” znači to da su nebesa za njega davanje. Drugim rečima, takvi ljudi iščekuju da postignu davanje, jer je suština njihovog rada da daju zadovoljenje Stvoritelju i za njih je to „glava”, to jeste ono što je važno. Kada prime želju sa kojom mogu da daju, oni razmatraju da je to uzdignuće, i to je ono što iščekuju. Nasuprot tome, kada su stavljeni pod upravu zemlje, oni osećaju niskost i jedino što oni tada traže jeste da mogu da daju Stvoritelju.

Link - Jacob Went Out