четвртак, 5. август 2021.

KO SVEDOČI ZA OSOBU - članak br. 37

 
Ko svedoči za osobu

Članak br. 37, 1984-85. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Napisano je u Zoharu, Šoftim [sudije] (i u Sulam komentaru, str. 8, stav 11): „Micva [zapovest/dobro delo] je svedočiti na sudu da njegov prijatelj ne bi izgubio novac zato što ne svedoči. Zato su autori Mišna rekli: 'Ko svedoči za osobu? Zidovi njegove kuće'.

Šta znači 'Zidovi njegove kuće'? To su zidovi njegovog srca, kao što je napisano: 'Tada Jezekilj okrenu svoje lice zidu'. Autori Mišne su objasnili da ovo uči o tome da je Jezekilj molio iz zidova svoga srca. Štaviše, njegovo domaćinstvo svedoči za njega. Njegovo domaćinstvo su njegovih 248 organa, pošto je telo nazvano 'kuća'.

Mudraci su rekli (Mišna): 'Zli – njegovi gresi se urezuju u njegove kosti. Isto tako, pravednik – njegove zasluge se urezuju u njegove kosti'. Ovo je razlog iz kojeg je David rekao: 'Sve moje kosti će reći'. Ali, zašto se gresi urezuju u kosti više nego u telo, tetive i kožu? To je zato što su kosti bele, a crni zapis je vidljiv jedino kada je na belom. Ovo je poput Tore, koja je unutra – belo, znači pergament, a spolja – crno, znači mastilo. Crno i belo su tama i Svetlost. I štaviše, telu je određeno da se uzdiže na svojim kostima, otuda se gresi i zasluge urezuju u kosti tela. Ukoliko je pojedinac nagrađen, telo će se uzdići na svojim kostima. Ukoliko on nije nagrađen, telo se neće uzdići i on neće imati uskrsnuće iz mrtvih.”

Toliko o tome.

Treba da razumemo zašto Zohar tumači da osoba treba da svedoči pred sudom da njen prijatelj ne bi izgubio novac. Ovo se tumači u odnosu na redosled rada Stvoritelja. Prema tome, treba da razumemo šta je to što osoba traži i od koga ona to traži. I isto tako, da bi načinila to verodostojnim, osoba mora da donese dokaze.

U radu Stvoritelja, pojedinac od Stvoritelja traži da mu On dâ ono što on želi. I, on treba da pokaže da je njegov zahtev istinit. Ali, da li Stvoritelj ne zna da li pojedinac govori istinu ili ne? I, da li je moguće to da jedino ukoliko čovek svedoči, Stvoritelj tada zna da je njegov zahtev istinit. Štaviše, kako to da pojedincu može da se veruje, jer on svedoči za sebe? I, isto tako treba da razumemo zašto svedočenje mora da bude iz zidova njegove kuće, budući da pojedinac donosi dokaze kao u „zidovi njegove kuće” (Jezekilj), kao što je rečeno „Tada Jezekilj okrenu svoje lice zidu”, što se tumači da to znači „zidovi njegovog srca”.

Prema tome, i svedočenje pojedinca treba, isto tako, da bude iz zidova njegovog srca. Ali, znano je da svedočenje, kao što su naši mudraci rekli, mora da bude: „Iz njihovih usta, ne iz njihovih spisa”, a ovde on kaže da to treba da bude iz zidova njegovog srca, a ne iz usta.  

Isto tako treba da razumemo zašto se kaže: „Mudraci iz Mišne su tvrdili: 'Zli – njegovi gresi se urezuju u njegove kosti. Isto tako, pravednik  – njegove zasluge se urezuju u njegove kosti'”.

Ali, da li se gresi i zasluge urezuju u korporalne kosti? Kako se duhovna materija, što su gresi i Micvot, urezuje u kosti? I, čak je i teže da se razume odgovor: „To je zato što su kosti bele, a crni zapis je vidljiv jedino na belom”.

Isto tako treba da razumemo zašto je rečeno: „I, štaviše, telu je određeno da se uzdiže (podigne iz mrtvih) na svojim kostima”. Zašto specifično „...na svojim kostima”, što znači da od njegovih kostiju zavisi to da li će on oživeti (uskrsnuti iz mrtvih) ili ne?

Da bismo prethodno razumeli, u radu, moramo da se setimo znanog pravila da „Nema Svetlosti bez Kli”, znači da nije moguće da se primi ikakvo ispunjenje ukoliko tu ne postoji šupljina ili nedostatak gde punjenje može da uđe. Na primer, osoba ne može da jede ako nije gladna. Štaviše, količina zadovoljstva koju osoba može da izvuče iz jela meri se količinom želje koju ona ima za jelom.

Sledi da ukoliko pojedinac ne oseća nikakav nedostatak, ne treba da se nada da može da primi i okusi ikakvo zadovoljstvo, jer ne postoji prostor gde bi on mogao da primi neko ispunjenje. Tako, kada govorimo o redosledu rada, kada pojedinac počinje da ulazi u rad, to jeste kada želi da rad svetosti izvršava sa ciljem da daje zadovoljenje svome Tvorcu, tada u skladu s prethodno pomenutim pravilom, on mora i da ima potrebu za tim, to jeste da oseti da treba da daje Stvoritelju. I, možemo da kažemo da pojedinac ima Kli koja je u skladu sa merom njegove potrebe da daje Stvoritelju. I, ispunjenje te Kli dolazi tačno tada kada pojedinac deluje zarad Stvoritelja, to jeste želi da Njemu da zadovoljenje. I, tada i telo pristaje na to.

Budući da se čovek rađa s prirodom da primi, a ne da daje, ukoliko želi da se angažuje u davanju, telo će se sigurno opirati tome. I, kada pojedinac hoće da se angažuje u davanju, što je da ima takvu Kli, gde Kli znači – želja i nedostatak, tada telo odmah dođe i pita: „Zašto hoćeš da promeniš prirodu sa kojom si stvoren? Šta je to što tebi nedostaje, tako da ti to osećaš kao svoj nedostatak? Da li si potpuno siguran da razumeš da treba da radiš u cilju da daješ? Pogledaj kako većina radi rad svetosti, oni nisu pedantni u odnosu na sve što rade. Drugim rečima, u svom angažovanju u Tori ili Micvot, oni prvenstveno gledaju da akcija bude ispravna u svim preciznostima i detaljima, ali ne i namera. Oni kažu: 'Mi zaista radimo ono što možemo'. Oni ne poklanjaju pažnju nameri, budući da kažu da rad Lišma [za Njeno ime] pripada nekolicini odabranih, a ne svima”.

Sledi da telo, koje dođe i postavlja svoja pitanja, verovatno pita za to da mu pojedinac objasni koja je svrha toga. I, budući da ne dobija zadovoljavajući odgovor, telo ne dozvoljava pojedincu da ima misli o želji za davanjem, jer telo je u pravu, i tada – nema Svetlosti bez Kli. Drugim rečima, „Ako ti ne osećaš potrebu da se angažuješ u davanju, zašto praviš pometnju?” Tako, telo kaže: „Prvo mi objasni ovu tvoju potrebu za davanjem, i tada ćemo razgovarati”. Jer, u skladu sa prethodno rečenim, potreba za željom treba da bude takva da pojedinac oseća patnju zbog toga što nije u stanju da daje. Otuda, budući da nema Kli, sigurno je da on ne može ni da bude nagrađen Svetlošću, znači ispunjenjem.

Otuda, pojedinac treba da pokuša da ima veliki nedostatak iz toga što nije u stanju da daje Stvoritelju. I, znano je da se nedostatak meri osećajem patnje koju pojedinac oseća usled tog nedostatka. U suprotnom, iako on nema ono što traži, to se još ne razmatra za nedostatak, jer se stvarni nedostatak meri bolom koji pojedinac oseća iz toga što nema ono što želi. Ukoliko nije tako, to su samo  prazne reči. 

Sada možemo da razumemo ono što su naši mudraci rekli (Taanit, 2a): „’Voleti Gospoda, svoga Boga i služiti Njemu svim svojim srcem’. Šta je rad u srcu? To je molitva”. I, treba da razumemo zašto su oni značenje molitve proširili iznad doslovnog značenja. Obično, kada pojedinac hoće da mu druga osoba nešto dâ, on joj to traži rečima, kao što je napisano: „Jer Ti čuješ molitvu svakih usta”. Zašto su onda oni rekli da se molitva naziva „rad u srcu”? 

Prethodno smo rekli da se molitva naziva „nedostatak” i pojedinac hoće da njegov nedostatak bude ispunjen. A ipak, pojedinac nikakav nedostatak ne oseća ustima; tačnije, sve osećaje čovek oseća srcem. Zbog toga, ukoliko pojedinac u svom srcu ne oseća nedostatak, ono što izgovori svojim ustima uopšte se ne računa tako da možemo reći da njemu istinski i treba ono što traži svojim ustima. To je tako jer ispunjenje koje on traži treba da uđe na mesto nedostatka, što je srce. Zbog toga su naši mudraci rekli da molitva treba da bude iz dubine srca, znači da bi celo srce trebalo da oseća taj nedostatak za koji on traži. 

Znano je da se Svetlost i Kli nazivaju „ispunjenje” i „nedostatak”. Stvoritelju pripisujemo Svetlost, što je ispunjenje, a Kli, što je nedostatak – stvorenjima. Prema tome, pojedinac treba da pripremi Kli, da bi Stvoritelj tu ulio obilje, u protivnom neće postojati prostor za obilje. Iz tog razloga, kada pojedinac od Stvoritelja traži da mu pomogne u tome da bude u stanju da svoje akcije usmeri na davanje, telo dođe i pita ga: „Zašto ti za ovo moliš? Šta je to što tebi nedostaje?”

Iz tog razloga moramo da studiramo i skrutinizujemo knjige u kojima se raspravlja o neophodnosti rada davanja sve dok ne razumemo i ne osetimo da ukoliko nemamo ovu Kli, nećemo biti u stanju da uđemo u Keduša. Ne treba da se obaziremo na većinu koja kaže da je najvažnija akcija, da tu treba da bude usmerena sva naša energija i da su akcije Micvot i držanje Tore, na način na koji mi to radimo, sasvim dovoljni za nas.

Umesto toga, pojedinac mora da sledi sva načela davanja da bi došao do toga da ima nameru da daje. Nakon toga, kada on ima kompletno razumevanje o tome koliko mu je potrebno to da se angažuje sa namerom da daje, i kada oseća bol i patnju iz toga što nema tu silu, razmatra se da tada on već ima nešto za šta da moli – za rad u srcu – jer srce oseća ono što srcu nedostaje. 

Na takvu molitvu dolazi i odgovor na molitvu. Ovo znači da je pojedincu data ova snaga od Gore da bi bio u mogućnosti da se usmeri ka cilju da daje, jer on tada već ima Svetlost i Kli. Međutim, šta pojedinac može da radi ako, nakon svih napora koje je načinio, on i dalje ne oseća nedostatak kao bol i patnju iz toga što nije u stanju da daje? Savet je da traži od Stvoritelja da mu dâ Kli koja se naziva: „njemu nedostaje to što on još ne oseća”, jer on ne oseća i ne boli ga to što nije u stanju da daje.

Pitanje je da li osoba može da žali i pati zbog toga što nema nedostatak, a nedostatak nema jer ne oseća koliko je udaljena od Keduša, i koliko je uronjena u korporalno, i ne razume da život koji živi – želeći da zadovolji korporalne potrebe – nije važniji od života bilo koje druge životinje koju vidi. A ukoliko bi obratila pažnju, videla bi koliko je slična njima, u svim njihovim aspiracijama, i da je jedina razlika u tome što je čovek lukav i što on može da iskorišćava druge, dok životinje nisu dovoljno pametne da iskorišćavaju druge.

Ponekad, čak iako pojedinac uči Toru i izvršava Micvot, on ne može da se seti – da tokom tog angažovanja i upravo kroz to angažovanje – on treba da postigne povezanost sa Stvoriteljem. Kao da je za njega to nešto odvojeno – da su Tora i Micvot jedno, a Stvoritelj nešto drugo. 

A ukoliko on žali što nema nikakav osećaj nedostatka, i što je on poput životinje, to se naziva „rad u srcu” i isto tako i „molitva”. Time što žali što nema nedostatak on već ima mesto gde može da primi ispunjenje kojim Stvoritelj njemu daje osećaj nedostatka, što je Kli koju Stvoritelj može da ispuni.

Sada možemo da razumemo pitanje: „zašto molitva dolazi iz srca, a ne iz usta?” To je zato što se molitva naziva „nedostatak” i ne može da se kaže da pojedinac ima osećaj nedostatka u ustima. Umesto toga, nedostatak je osećaj u srcu. I, treba da objasnimo značenje reči – zasluge i gresi urezuju se u kosti pojedinca, i da li pojedinac može ili ne može da se uzdigne (vaskrsne) iz svojih kostiju. Zohar bele kosti upoređuje sa Torom, i ono što je ispisano je crno na belom, gde je crno tama, a belo Svetlost.

Treba da objasnimo značenje toga da su kosti bele. Zasluge i gresi zapisuju se na kostima, budući da se, u radu Stvoritelja, osoba koja se angažuje u Tori i Micvot naziva „kost”. Suština Tore i Micvot je „belo”, budući da se nešto gde ne postoje nedostaci naziva „belo”. I, pošto ne postoji ništa da se doda akcijama koje osoba izvršava, jer je o tome rečeno „… ne dodaj niti oduzimaj”, njeno angažovanje u Tori nazvano je „kosti”. Kosti su belo a zasluge i gresi osobe urezuju se u njih.

Međutim, ukoliko pojedinac kritikuje: svoje akcije, razlog iz kojeg gradi osnovu svog rada, razlog koji ga primorava da se angažuje u Tori i Micvot, nameru sa kojom izvršava te akcije, i ukoliko kroz tu kritiku pokušava da vidi da li te akcije istinski izvršava za Stvoritelja sa ciljem da daje zadovoljenje svome Tvorcu,  tada on može da vidi istinu: on je unutar prirode sa kojom je rođen, nazvane „primanje zarad primanja”, i on u Tori i Micvot neće da se angažuje bez toga da primi nagradu.

A stvarni razlog iz kojeg pojedinac ne može da izađe iz svoje prirode jeste taj što ne vidi potrebu za tim, i ne vidi da bi morao da promeni prirodu koja je utisnuta u njega, nazvanu „samoljublje", i da preuzme na sebe ljubav drugih da bi postigao ljubav Stvoritelja. Umesto toga pojedinac oseća da je njemu potrebna ljubav okruženja u kojem je, što je da ga voli porodica, njegovi sugrađani itd. Ali, šta će on dobiti iz toga što voli Stvoritelja? Isto tako, šta će dobiti ako voli svoje prijatelje? Naposletku, pojedinac uvek razmatra dobitke koji su u vezi sa samoljubljem. Otuda, kako on može da izađe iz samoljublja?

I, ukoliko pojedinac sebe pita zašto on kroz akcije drži Toru i Micvot, i pri tome je pedantan u vezi sa svim njenim detaljima, tada on sebi odgovara da je on veru primio kroz odgoj. Prema sistemu odgoja pojedinac počinje da se usmerava da se  u Tori i Micvot angažuje u Lo Lišma [ne za Njeno ime], kao što o tome kaže Majmonid (završetak Hilhot Tešuva [Zakoni pokajanja]). Sledi da je pojedinac preuzeo na sebe da veruje u Stvoritelja, i da služi u svetom radu, a za uzvrat on će biti nagrađen u ovom svetu i u sledećem svetu.

Zato se pojedincu kaže da je pravi rad u tome da se veruje u Stvoritelja, koji nam je dao Toru i Micvot da ih držimo, i time ćemo postići jednakost forme, nazvanu „Dvekut [prianjanje] uz Stvoritelja”. Ovo znači da pojedinac treba da izađe iz samoljublja i preuzme na sebe ljubav drugih. I, do stepena do kojeg izađe iz samoljublja, on može da bude nagrađen potpunom verom. Inače, on je odvojen, kao što je napisano u Sulam komentaru ("Uvod u Knjigu Zohar", str. 138), „Zakon je takav da stvorenje ne može da primi, na očigledan način, zlo od Njega, jer bi mana Njegove slave bila to ukoliko bi stvorenja razumela kao da On čini zlo, a to je nesvojstveno savršenom Upravitelju. Otuda, kada se pojedinac oseća loše do stepena da postoji poricanje Njegovog vođstva nad njim i Upravitelj je skriven od njega, za njega je to najveća kazna na svetu”.

Ukoliko pojedinac preispituje sebe, on prepoznaje istinu da Tora i Micvot treba da budu za Stvoritelja, i oseća da je on daleko od istine i ova analiza uvodi ga u to da on oseti bol i patnju iz toga što stalno korača pogrešnim putem umesto da bude nazvan „sluga Stvoritelju”. Tačnije, sav njegov rad je za njegovu sopstvenu korist, što se naziva „rad za sebe”, što je način svih životinja, ali nije način  svojstven ljudskom - govornom nivou.

Sledi da kroz te patnje pojedinac prima Kli, to jeste nedostatak. I, budući da vidi da nije u stanju da iz samoljublja izađe sam, jer nema snagu da ide protiv prirode, rešenje je da traži od Stvoritelja da mu pomogne, i tada, kao što su naši mudraci rekli: „Onome koji dolazi da se pročisti se pomaže”. Sledi da on tada ima prostor za punjenje nedostatka, jer nema Svetlosti bez Kli.

Ovde dolazimo do onoga što smo ranije pitali – šta pojedinac može da uradi ukoliko, čak i kada razume da je vredno da radi da bi davao, on još nema bol i patnju iz toga što ne može da se usmeri ka davanju? U ovom slučaju, on treba da zna da problem nije u tome što on nema potpunu veru u Stvoritelja, već u tome što on ne može da se usmeri ka davanju. I, on treba da zna da njemu nedostaje potpuna vera, jer tamo gde postoji potpuna vera u Stvoritelja, postoji i prirodan zakon da se mali poništava pred velikim. Otuda, ako bi on zaista imao potpunu veru u veličinu Stvoritelja, on bi prirodno bio poništen pred Stvoriteljem, i želeo bi da služi Njemu bez ikakve nagrade. 

U ovom slučaju sledi da pojedinac nema nedostatak zbog toga što on ne može da nadiđe prirodu. Tako, on nema potpunu veru premda ima veru, i dokaz za to je taj što on drži Toru i Micvot. Međutim, to nije potpuna vera, kao što bi to trebalo da bude.

 

Mi nalazimo da je sve savršenstvo u tome da pojedinac veruje u veličinu Stvoritelja. I, ukoliko pojedinac hoće da zna da li ima potpunu veru, to može da vidi iz toga koliko je voljan da radi u cilju davanja i koliko se telo poništava pred Stvoriteljem. Prema tome, to što on ne može da radi u cilju da daje jeste nedostatak, ali ovde postoji veći nedostatak – to što njemu nedostaje potpuna vera – a to je glavni nedostatak.

 

Ali, šta pojedinac može da radi ukoliko vidi da njemu nedostaje potpuna vera, ali taj nedostatak u njemu još ne proizvodi bol i patnju? Pravi razlog za to jeste taj što on gleda na većinu i vidi da su oni koji je čine važni ljudi, ljudi od uticaja i statusa, i nije očigledno da njima nedostaje potpuna vera. Kada razgovara s njima, oni kažu da je to samo za nekolicinu odabranih, što je njihovo poznato gledište. Ovo je veliki raskol, koji za njega postaje barijera, i zaustavlja njegov napredak na pravi način.   

 

Ovo je razlog zašto je nama potrebna okolina, što je grupa ljudi gde su svi istog gledišta da moraju da postignu potpunu veru. Ovo je jedino što pojedinca može da sačuva od opšteprihvaćenog gledištā kolektiva. Tada, svako jača svakog drugog da žudi da postigne potpunu veru, tako da može da daje zadovoljenje Stvoritelju i da to bude njegova jedina težnja.

 

Međutim, sve ovo nije dovoljno da bi se postigao nedostatak za potpunom verom. Pojedinac u akcijama mora da se, i u kvantitetu i u kvalitetu, napreže više nego što je navikao. I tada, telo će se sigurno opirati tome i pitati: „Kako se današnji dan razlikuje od drugih dana?” I, on će odgovoriti: „Ja oslikavam za sebe to kao da sam već sluga Stvoritelju i kako bih ja služio Stvoritelju tada kada bih imao potpunu veru, i to zbog toga što ja hoću da služim Njemu istom snagom kao da sam već nagrađen potpunom verom”. Ovo u pojedincu stvara nedostatak i bol iz toga što on nema potpunu veru. Tako, otpor tela uzrokuje to da on ima potrebu za potpunom verom. Ali svakako, ovo je specifično rečeno za tamo gde pojedinac ide protiv tela, prisilom, što je da on sa telom radi tako da ide protiv volje tela. 

 

Sledi da ova dva – to što radi više nego što je navikao i otpor tela, kod njega uzrokuju to da on oseti da je njemu potrebna potpuna vera. Jedino tada se u njemu formira Kli da bi se potom Svetlost odenula unutar nje, budući da sada on u svom srcu ima prostor za molitvu, to jeste mesto nedostatka. I, tada Stvoritelj čuje njegovu molitvu, i daje Svetlost vere kroz koju on može da služi Kralju, a da to ne bude da bi primio nagradu.

 

Sada možemo da razumemo ono što smo pitali – šta znači to da se zasluge i gresi urezuju u korporalne kosti. Izraz „kosti” odnosi se na suštinu stvari* i ukazuje na Toru i Micvot koje pojedinac drži. Nama je dato to da ih držimo u akciji i nema ništa da se doda tome, kao što je napisano: „Ne dodajte niti oduzimajte od toga”.

*[„kost stvari” je idiom na hebrejskom]

 

Gresi i zasluge urezuju se na osnovi ovih akcija. I, kada pojedinac želi da ide putem istine i kritikuje svoje akcije – bilo da su one s namerom da daje ili nisu, jer on je čovek koji voli istinu i ne interesuje ga šta drugi rade, već hoće da zna da li se on u Tori i Micvot angažuje Lišma [za Njeno ime] ili je to sve zarad sebe – tada on vidi da je uronjen u samoljublje i da iz toga ne može da izađe sam.

 

Tada on vapi da mu Stvoritelj pomogne da izađe iz samoljublja i da bude nagrađen ljubavlju drugih i ljubavlju Stvoritelja, i „Gospod je blizu svih koji prizivaju Njega, svih koji prizivaju Njega u istini”. Zbog toga on biva nagrađen sa Dvekut [prianjanje] uz Stvoritelja.

 

Sledi da se tada u njegove kosti urezuju zasluge, to jeste Tora i Micvot koje je on držao nazivaju se „belo”, jer što se tiče akcija, sve je belo, pozitivno, i nema ništa da im se doda. Ali, nakon toga on je sebe skrutinizovao i video da njegova namera nije bila ispravna, i da nad njim vlada tama zbog toga što je on odvojen i nema Dvekut, nazvan „jednakost forme”, što je da će učiniti sve sa namerom da daje. Umesto toga, on je bio vođen samoljubljem.

 

Prema tome, on ima tamu postavljenu preko belog što su bele kosti, kao što je napisano u rečima Zohara. To znači da on vidi da postoji tama nad Torom i Micvot koje je on izvršavao, i da je odvojen od Svetlosti, i dok Svetlost jedino daje, on sve radi sa namerom da primi, i ne može da radi ništa osim onoga što je zarad njegovog samoljublja.

 

Sledi da njegove kosti, to jeste praktična Tora i Micvot, jesu belo, što znači da nema nedostataka u njegovoj akciji koji bi zahtevali da se išta doda. Ali, tokom kritike belog, on vidi da tu postoji tama. I, ukoliko nastoji da to popravi, zato što mu to što je u tami uzrokuje bol i patnju, i ukoliko moli Stvoritelja da mu pomogne i da ga izbavi iz samoljublja, time on kasnije biva nagrađen prianjanjem uz Stvoritelja.

 

Ovo se naziva „Pravednik – njegove zasluge se urezuju u njegove kosti”, znači da njegova kritika njegovih belih kostiju uzrokuje to da on bude nagrađen time što se naziva „uskrsnuće iz mrtvih”, jer „zli, u njihovim životima nazivaju se ‘mrtvi’” zbog toga što su odvojeni od Života Živih. Otuda, kada su oni nagrađeni prianjanjem uz Stvoritelja, razmatra se da su nagrađeni sa uskrsnućem iz mrtvih.

 

Ali, „Zli - njegovi gresi se urezuju u njegove kosti”, jer zli je onaj koji je još uronjen u samoljublje, a pravednik je onaj koji se naziva „dobro”, a „dobro se naziva „davanje”, kao što je napisano: „Moje srce je preplavljeno dobrim; ja kažem: 'Moj rad je za Kralja'”. Drugim rečima, šta je dobro? To je kada neko može da kaže „Moj rad je za Kralja”, znači da su sve njegove akcije za Stvoritelja, a ne za njegovu sopstvenu korist.

 

Zbog toga je napisano: „Onaj koji ima dobro oko biće blagosloven”. Otuda, to su oni koji izvršavaju praktičnu Toru i Micvot, što se razmatra za „kosti”, to jeste da su Tora i Micvot od Stvoritelja date da se drže. I, to se naziva „belo”, jer akcije nemaju nedostataka, to jeste na njih nema šta da se doda, kao što je napisano: „Ne dodaj niti oduzimaj”. Zbog toga, njihove „kosti” jesu „belo”.

 

„Njegovi gresi se urezuju u njegove kosti”, koje su „belo”, jer on nije kritikovao svoje akcije, da li one jesu ili nisu sa namerom da daje. Umesto toga, on je verovao većini i tome kako oni drže Toru i Micvot. A oni kažu da raditi zarad davanja jeste rad koji pripada nekolicini odabranih, i da ne mora svako da ide tim putem na kojem se akcijama dodaje namera zarad davanja.

 

Ovo se naziva „gledište posednikā”. Ali, „gledište Tore” je drugačije. Znano je da je „gledište posednikā suprotno gledištu Tore”, jer gledište posednikā jeste takvo da kada se čovek angažuje u Tori i Micvot, njegovi posedi rastu i šire se, budući da on postaje vlasnik veće kuće. Drugim rečima, sve što on radi ulazi u samoljublje.

 

Ali, gledište Tore je kao što su naši mudraci rekli o stihu: „Kada čovek umre u šatoru*)”, da: „Tora postoji jedino u onome koji kroz nju usmrti sebe”. Ovo znači da on usmrćuje svoje ja, što je samoljublje, i to je ono što on usmrćuje. Otuda, on nema posede, budući da ne postoji posednik kome možemo da pripišemo posede, jer je njegova jedina namera da daje, a ne da prima. I to je da on poništava svoje ja. 

 

Sledi da „Zli - njegovi gresi se urezuju u njegove kosti” znači to da on nije išao putem Tore. Jer Zohar kaže da je Tora napisana „crno preko belog”, i otuda se i zasluge urezuju u kosti. Uostalom: „Jer kosti su bele, a crni zapis vidljiv je jedino preko belog”. Isto tako, ukoliko kod pojedinca, poput Tore, postoji belo, što je da on drži Toru i Micvot, tada se može reći:

 

- on je ili sličan Tori, to jeste ima crno preko belog i pokušava da postigne Dvekut,

- ili on ostaje sa belim kostima i ništa ne ispisuje na njima.

Zato se on naziva „zli”, jer njegovi gresi se urezuju u njegove kosti. Ali, oni koji nemaju belo u sebi, koji nemaju praktičnu Toru i Micvot, ne pripadaju razabiranju „zli”. Umesto toga, oni pripadaju razabiranju životinjskog, što znači da su oni samo zveri.


Link - Who Testifies to a Person


Нема коментара:

Постави коментар