Šta je, u radu – „Ono
što je skriveno pripada Gospodu, a ono što je otkriveno pripada nama”
Članak broj 24, 1988. godina
Napisano je (Ponovljeni zakoni 29:28): „Ono što je skriveno pripada Gospodu, našem Bogu, a ono što je otkriveno pripada nama i našim sinovima zauvek – da izvršavamo sve reči ove Tore”. Treba da razumemo šta nama daje to što znamo rečeno. Da li iko misli da čovek može da zna ono što je skriveno? I, ukoliko mi možemo da znamo skriveno, zašto je Stvoritelj to sakrio od nas? Isto tako, treba da razumemo šta to znači – skriveno. Na šta nam ukazuje to da mi skriveno ne treba da istražujemo, jer to pripada Gospodu našem Bogu?
Napisano je: „Kada zapalite sveće” i Raši tumači da „’Kada zapalite’ znači da se plamen podiže, to jeste da mi moramo da palimo, sve dok se plamen ne podigne sam od sebe”. Moramo da razumemo na šta nam ukazuje to da moramo da „...palimo, sve dok se plamen ne podigne sam od sebe”. Svakako, ukoliko sveća ne gori ispravno, već gori jedino dok je palimo, mi moramo da sačekamo da se ona upali sama od sebe. Tako, šta je to novo u tome što se kaže: „...dok se plamen ne podigne sam od sebe”?
Kada je u pitanju izrada menore (svećnjak), napisano je: „Ovo je bila izrada menore: kovana je iz jednog komada zlata”. Raši tumači reč „kovana”: „Bio je to komad zlata. Udaralo se čekićem i seklo makazama da bi se ispravno oblikovali njeni delovi. Ona nije napravljena spajanjem zasebnih delova. Na taj način, On je načinio menoru”. Raši tumači: „To se dogodilo samo od sebe, zahvaljujući Stvoritelju”.
Treba da razumemo sledeće: ukoliko je menora napravljena sama od sebe, zašto je bilo potrebno da se udara čekićem i reže makazama? Svakako, ukoliko Stvoritelj stvara menoru, trebalo bi da bude dovoljno da se uzme komad zlata i ona bi bila napravljena sama od sebe. Zašto je bilo potrebno udarati?
Znano je da je priroda čoveka takva da on hoće da primi jedino za sopstvenu korist. Čovek ne može ništa da uradi ukoliko ne vidi da će to njemu doneti neku korist. O tome je u Zoharu napisano: „Pijavica ima dve kćeri: Hav, Hav” (Mudre izreke, 30:15). Zohar tumači: „Pijavica ima dve kćeri, koje laju kao psi: Hav, Hav (hebrejski: daj, daj). Daj nam bogatstvo ovoga sveta, i daj nam bogatstvo budućeg sveta”. Drugim rečima, za sve što čovek vidi, i iz čega može da izvuče neko zadovoljstvo, on viče Hav, Hav, što znači „Daj, daj, primam ovo svim srcem i dušom”.
Data nam je zapovest da volimo Stvoritelja, kao što je napisano: „I, ti ćeš voleti Gospoda Boga svoga svim svojim srcem, svom svojom dušom i svom svojom snagom”. Ali, kako ovo može da se izvrši kada je to protiv naše prirode? Naši mudraci su o stihu: „I svanulo je za njih sa Sira”, rekli da je On pozvao sinove Isava da prime Toru, ali oni nisu hteli. I o stihu: „On se pojavio sa gore Faranske”, rekli su da je On otišao tamo i pozvao sinove Išmaila da je prihvate. Ipak, oni to nisu hteli, i pitali su: „Šta je u njoj napisano?” Isav je nije hteo, jer je napisano: „Ne ubij!” I, o Isavu je napisano: „Živećeš od svog mača!” Isto tako je bilo i sa sinovima Išmaila, pitali su: „Šta piše?” Ni oni nju nisu hteli, jer je pisalo: „Ne čini preljubu”. A, kada je došao do sinova Izraela, oni rekoše: „Mi ćemo činiti i mi ćemo slušati”.
Treba da razumemo – da li se zla inklinacija koja je u narodu Izrael slaže sa tim da se odrekne loših osobina? Ukoliko je tako, šta znači to što su oni rekli: „Mi ćemo činiti i mi ćemo slušati”? Treba da tumačimo da kada je narod Izrael video da se njihovo zlo protivi Tori, to jeste da oni ne žele da izvršavaju zapovesti Tore, rekli su: „Mi ćemo to raditi protiv svoje volje”, što znači prisilom, iako se naše zlo ne slaže.
Međutim, treba da razumemo zaslugu onoga koji drugome nešto daje prisilom. Može li se tada reći da on drugome daje iz ljubavi? Budući da on tog drugog ne voli, ljubav nije razlog davanja. Ljubav se stiče tako što jedni drugima dajemo nešto dobro. Tada je prirodno da primalac poklona počinje da voli davaoca. Ipak, davanje ne dovodi davaoca do toga da on počne da voli primaoca iz toga što mu daje. Tako, šta je razlog iz kojeg su Izrael rekli: „Radićemo to prisilom”, iako se zlo sa tim ne slaže? Isto tako, kako će se time ispuniti: „I ti ćeš voleti Gospoda svoga Boga...”?
Naši mudraci su rekli da kada su Izrael rekli: „Mi ćemo činiti i mi ćemo slušati”, Stvoritelj je rekao: „Ko je otkrio Mojim sinovima ovu tajnu, alat koji koriste anđeli u službi”, kao što je rečeno: „Moćni u snazi, izvršitelji Njegove reči, kasnije slušaju glas Njegove reči”. To znači da se „raditi” razmatra za „moćni u snazi”, što znači nadilaženjem, iako se telo, čija je priroda samoljublje, ne slaže sa tim. I tada, radeći kroz nadilaženje, iako zla inklinacija to ne želi, mi smo nagrađeni sa „slušaćemo glas Njegove reči”. Značenje za „slušaćemo” jeste „prihvatamo”, kao što su naši mudraci rekli: „Nisam čuo znači ne prihvatam” (Eruvin 102:2).
U skladu s tim, doslovno značenje jeste to da time što kažemo „mi ćemo činiti”, što je nadilaženjem i prisilom, bićemo nagrađeni sa „mi ćemo slušati”. To jeste, to će biti razumljivo i prihvaćeno. To jeste, kada to razumemo i prihvatimo, svakako ćemo biti u stanju da sve radimo sa ljubavlju i radošću, i tada će sve biti sa voljom, a ne prisilom.
Prema prethodno navedenom, možemo da tumačimo reči: „Ko je otkrio Mojim sinovima ovu tajnu...”, gde moramo da razumemo šta je tajna u rečenom: „Mi ćemo činiti i mi ćemo slušati", za koju se pita: „Ko je otkrio ovu tajnu...?” Međutim, moramo da razumemo šta je „tajna”, u radu. „Tajna” je ono što nije otkriveno, ali mi moramo da verujemo da je to ovde, to jeste da verujemo da ovde postoji nešto što želimo i što nam je potrebno da znamo. Ali, ukoliko čovek nema potrebu da to zna, tada on to ne naziva „tajna”.
Ovo je poput toga kada neko vidi dva čoveka koji šapuću jedan drugom. Jasno je da oni ne žele da ih ovaj čuje. Ali, ukoliko oni ne govore o njemu, ovaj ne želi da zna šta oni govore. U tom slučaju, ono što ova dva čoveka govore nije tajna koju ovaj želi da zna. Čak i da su mu rekli o čemu šapuću, ovaj i dalje to ne bi želeo da čuje, jer svako ima nešto što ga zanima. Ali, ukoliko ovaj misli da oni govore o njemu, tada bi želeo da zna šta oni govore, jer je to tajna zbog toga što oni ne žele da ovaj to sazna.
U duhovnom radu događa se isto kao i u korporalnom, kao na primer kada pojedinac uči Toru. Tako, kada on uči zakone (Halaha), ne može da se kaže da tada Tora njemu otkriva tajne. Naprotiv, Tora mu govori o zakonima pomoću kojih on izvršava Micvot. Međutim, kada uči iz priča u Tori, ili iz legendi o našim mudracima, ukoliko veruje da Tora govori o njemu, ali ne zna vezu između Tore koju on uči i njega samog, i želi da zna šta je tamo napisano, to se naziva – on sada uči „tajnu”.
To jeste, potrebna su dva uslova da bi se nešto nazvalo tajna: 1) Pojedinac mora da veruje da se tu govori o njemu. 2) Pojedinac mora da bude zainteresovan da zna šta Tora govori o njemu, znači šta Tora govori o onome što se odnosi na njega. U radu se jedino ovo naziva „tajna”.
Sada možemo da razumemo ono što je Stvoritelj rekao: „Ko je otkrio Mojim sinovima ovu tajnu?” Drugim rečima to znači: ko je otkrio Mojim sinovima ovu tajnu da moraju da veruju da će radeći prisilom biti nagrađeni sa „slušanjem”, to jeste ono što je prethodno bilo prisilom postaće – sa voljom.
Sledi da se „radićemo” naziva „vera”. To jeste, time što su verovali da će nakon rada biti nagrađeni slušanjem, oni su bili sigurni da će i tokom rada prinudom biti u radosti i ljubavi, budući da će nakon toga biti nagrađeni slušanjem.
To nije tako sa nacijama sveta. Kada je u pitanju rad, nacije sveta se razmatraju za delove čoveka koji ne pripadaju kvalitetu „Izrael”. Umesto toga, oni žele da rade kroz spoljašnji um, kroz ono što um razume i na šta ih obavezuje da rade u odnosu na to šta iz tog rada mogu da dobiju. To jeste, za ono na šta ih razum ubedi da je vredno da rade, oni to rade sa voljom, i onoliko koliko ih razum ubedi da je vredno raditi, toliko su oni i voljni da rade.
Ali, kada je u pitanju vera, nije tako. To jeste, sa tačke gledišta uma jasno je da osoba sama ne može da ukine želju za primanjem. Međutim, mi moramo da verujemo da – budući da nam je Stvoritelj dao rad koji je zarad davanja – sigurno je da je On znao da je to za nas i moguće. Međutim, mi unutar našeg malog uma ne razumemo kako je nešto takvo moguće i ne razumemo da je to uistinu čudo od Gore. Ali, Stvoritelj je nesumnjivo znao da mi ovo možemo da postignemo.
Međutim, „nacije sveta” ne znaju kako tako nešto može da postoji i u to ne mogu da veruju. Ali, „Izrael” se nazivaju oni koji mogu da nadiđu i da veruju iznad razuma. Otuda, oni koji pripadaju kvalitetu Izrael veruju da je za ljude svojstvo davanja – tajna, i to znači da oni ne znaju kako da postignu snagu davanja, ali veruju u to.
Nasuprot tome, nacije sveta koje su unutar nas kažu da je to teško i da nije za nas. Otuda, kada vide da se od nas traži da idemo putem vere iznad razuma, njih to ne interesuje i zato beže iz borbe govoreći da je to teško.
To je razlog iz kojeg „nacije sveta”, koje su u čoveku, nisu htele da prihvate Toru, jer kao što učimo, o prihvatanju Tore je rečeno: „Ovo je Tora: kada čovek umre u šatoru”*. Naši mudraci su rekli: „Tora postoji jedino u onome ko umre zbog nje”. Ovo znači da pojedinac treba da ukine primanje zarad sopstvene koristi i da brine jedino o tome da radi zarad Stvoritelja. Međutim, telo se ne slaže sa tim da pojedinac ukine primanje za sebe, da ide načinom prinude i da veruje u to da ćemo kroz „mi ćemo činiti” postići „mi ćemo slušati”. Ovakvo verovanje nije prihvatljivo primaocima za sebe. Ovo je sva razlika između – „nacije sveta” i „Izrael”.
*Sukot 21a Ovde je zapisano u vezi sa nečistoćom koju daje leš: „Ovo je učenje: kada čovek umre u šatoru” (Brojevi 19:14).
Sada možemo da razumemo ono u vezi sa čim smo pitali: na šta nam to ukazuju reči mudraca: „...moramo da palimo, sve dok se plamen ne podigne sam od sebe”? Radi se o tome da paljenje (sveće) pripada čoveku, koji mora da izvrši akciju koja se naziva „prisilom”. Koja je mera za akciju koju on treba da izvrši prisilom? Ta mera je: „...dok se plamen ne podigne sam od sebe”.
I rečeno „...sam od sebe” naziva se „bez akcije nižeg” – koja se naziva „prisilom” – jer sada je pojedinac nagrađen time da mu Stvoritelj daje svojstvo „slušanje”. Prirodno je da u to vreme pojedinac sve akcije radi u radosti, sa voljom i ljubavlju, a ne kao kada je akciju izvršavao prisilom zbog toga što se telo opiralo kada je hteo da daje Stvoritelju.
I, sada je to na način „I, ti ćeš voleti Gospoda Boga svoga svim svojim srcem...”, sa obe svoje inklinacije. To jeste, i zla inklinacija, takođe, sada voli Stvoritelja, budući da se pojedinac poništio pred Stvoriteljem kao sveća pred bakljom. To je značenje da pojedinac mora da „pali”, to jeste da radi „...dok se plamen ne uzdigne sam od sebe”, to jeste ne njegovom sopstvenom snagom. Otuda, „...sam od sebe” znači snagom Stvoritelja.
Isto tako, treba da tumačimo reči naših mudraca koji su o izradi menore rekli: „Ovo je bila izrada menore: kovana je iz jednog komada zlata. Udaralo se čekićem i seklo makazama da bi se ispravno oblikovali njeni delovi. Ona nije napravljena spajanjem zasebnih delova”. I, budući da su oni tumačili doslovno: „Na taj način, On je napravio menoru – to se dogodilo samo od sebe, zahvaljujući Stvoritelju”, u vezi sa tim pitali smo: ukoliko je Stvoritelj napravio menoru, što se naziva „samo od sebe”, zašto je bilo potrebno udarati čekićem? I, zašto je potrebno da i čovek, takođe, uradi nešto?
Međutim, kao što je prethodno rečeno, čovek treba da kaže: „Mi ćemo činiti i mi ćemo slušati”. To jeste, pojedinac treba da počne prisilom i da veruje da će biti nagrađen slušanjem. Budući da nema Svetlosti bez Kli, znači da Stvoritelj pojedincu ne daje punjenje ukoliko on nema potrebu (Hisaron) za tim. Tako, pojedinac mora prvo da počne i da vidi da je teško, a zatim da moli Stvoritelja da mu On pomogne. Tada, on vidi da se sve događa samo od sebe, bez akcije čoveka. Tako, šta to pojedinac radi u izradi menore, ukoliko Stvoritelj čini sve?
Odgovor je: rad čoveka je neophodan, jer bez njega čovek ne bi imao znanje da Stvoritelj čini sve. Ukoliko ne bismo znali da Stvoritelj čini sve, mi bismo rekli da celovitost možemo da postignemo i sami, bez pomoći Stvoritelja, kao u „...moja snaga i moć moje ruke pribaviše mi to bogatstvo”. I da ne bi bilo tako, nakon što se pojedinac trudio i uradio sve što je mogao da uradi, a ipak se nije pomerio nimalo, on tada mora da kaže da mu je snagu da može da radi zarad davanja Stvoritelj dao kao poklon. To znači da je Stvoritelj čoveku dao dozvolu da služi Njemu. Ta dozvola se naziva – Stvoritelj je čoveku dao da oseti zadovoljstvo u trenutku dok daje Njemu.
Time ćemo razumeti reči: „Bio je to komad zlata”. Telo se naziva „Ze-Hav”*, što znači „daj ovo” kao što je u Zoharu napisano: „Pijavica ima dve kćeri koje laju kao psi, Hav, Hav (daj, daj). Dajte nam bogatstvo ovoga sveta i dajte nam bogatstvo budućeg sveta. I, telo nazvano ‘Ze-Hav’ (na hebrejskom – daj ovo, gde Ze-Hav dolazi od reči Zahav – zlato), bilo je udarano čekićem".
*Zahav (zlato) znači Ze Hav (daj ovo), što znači žudnja za Torom, za postizanje Tore.
Objašnjenje: svaki rad koji telo izvršava prisilom razmatra se za udaranje čekićem i rezanje makazama. To jeste, svaka akcija koju pojedinac izvrši prisilom jeste kao da je odrezao deo Ze-Hav (daj ovo), to jeste deo želje za primanjem za sebe. To je značenje za napisano: „...da bi se ispravno oblikovali njeni organi (delovi)”, što znači ukloniti sa organa želju za primanjem za sebe i organe ispraviti da rade zarad davanja. To se naziva „… da bi se ispravno oblikovali njeni organi”.
Međutim, to se nije dogodilo na način da jedan organ postane celovit, tako da bude zarad davanja, i da zatim nastane kombinacija svih ovakvih delova u jedno svojstvo celovitosti. Dogodilo se suprotno: u svakom organu koji je pojedinac hteo da ispravi pojavilo se zlo, a ne dobro. Zbog toga je pojedinac imao mnogo organa koji nisu bili u redu sve dok nije došao u stanje u kojem je video da u njemu nema nijednog organa koji je želeo da radi zarad davanja.
U to vreme, on je video da je sve to bilo Ze-Hav (zlato, daj to). To jeste, video je da je Ze-Hav, to jeste primaoca teško preokrenuti da radi zarad davanja. Tada se njegova Kli kompletirala – što je akcija nižeg – time što on vidi da nije u stanju da nadiđe, kao što je napisano: „...i sinovi Izraela su uzdisali, iz rada, i njihov plač se uzdigao do Boga, iz rada”. I tada stiže pomoć od Stvoritelja, kao što je napisano: „Na taj način, On je načinio menoru", i Raši je tumačio: „To se dogodilo samo od sebe, zahvaljujući Stvoritelju”.
Otuda, ko je načinio menoru? Sam Stvoritelj. Ali ukoliko je tako, zbog čega je potrebno da Izrael radi?
Odgovor je: „Ovo je potrebno da bi se otkrilo da prirodu koju je Stvoritelj stvorio – da stvorenja imaju želju da prime za sebe – jedino Stvoritelj može da promeni. U suprotnom bi osoba mislila da svojstvo primanja ona sama može da preokrene u svojstvo davanja”.
Međutim, isto tako treba da razumemo zašto Stvoritelj treba da brine o tome da li stvorenja znaju istinu ili misle da posude primanja oni sami mogu da preokrenu u posude davanja. Možemo i drugačije da postavimo pitanje: zašto Stvoritelj čoveku nije dao snagu da on posude primanja može sam da preokrene u posude davanja?
Baal HaSulam je odgovorio da je u tome ispravka, jer bi inače osoba ostala na svom niskom stepenu. To jeste, njoj ne bi bila potrebna Svetlost Tore. I, Stvoritelj je upravo hteo to da im dâ Toru. Otuda, time što oni nisu u stanju da sami pribave posude davanja, oni će tražiti od Stvoritelja da im pomogne. A, Stvoritelj će im dati pomoć specifično kroz Toru, jer „Svetlost u njoj ga reformiše”.
Sledi da čovek, nakon Faze 1 – što je da se on vratio izvoru i primio posude davanja, u Fazi 2 prima Toru, Toru – „Imena Stvoritelja”, i ovaj se kvalitet naziva „Njegova volja da čini dobro Njegovim stvorenjima” i odeva se u „Imena Stvoritelja" što se naziva „Tora, Izrael i Stvoritelj su jedno”.
Sada možemo da tumačimo napisano: „Ono što je skriveno pripada Gospodu našem Bogu, a ono što je otkriveno pripada nama i našim sinovima zauvek, da izvršavamo sve reči ove Tore”. Pitali smo: čemu nas ovo uči? Odgovor je – kada pojedinac započne rad davanja, on vidi da ne napreduje u tome da postigne posude davanja, već počinje da vidi svoje loše stanje. To jeste, on vidi da je uronjen u samoljublje, jer prema pravilu, što više pojedinac hoće da njegova odeća bude očišćena od prljavštine, to više vidi prljavštinu.
I, postoji pravilo: „Ukoliko čovek nečemu ne daje dovoljno pažnje, on će to izvršavati odsutnog uma”. To jeste, ukoliko pojedinac ne obraća pažnju na nešto, on neće ni videti šta tamo nedostaje. Iz tog razloga, kada on počne da radi zarad davanja i počne da obraća pažnju na to u kojoj je meri voljan da radi zarad davanja, on vidi koliko je daleko od davanja i vidi da on, bez nagrade, ništa ne može da radi.
Tako, šta pojedinac može da uradi kada vidi da ne napreduje u radu davanja, već umesto toga vidi da ne može da izađe iz samoljublja? Tako je na početku rada on mislio da će ukoliko samo odluči da ide putem davanja, on to odmah i moći. To jeste, on je mislio da je sam sebi gazda, jer ko da mu kaže šta da radi? Moglo bi se reći da za nešto što on hoće da uradi mogu da dođu smetnje od ljudi izvana. Ali ovde, u radu davanja, što je jedino namera da se daje, on ne treba da izvršava više od 613 Micvot ukoliko želi da postigne nameru da daje. Otuda, spolja gledano, on se angažuje poput svih drugih, poput opšte javnosti, i nije upadljiv na način da bi se moglo reći da će se opšta javnost opirati njegovom putu; uostalom niko ne zna šta je u srcu njegovog bližnjeg. Tako, on je mislio da će već nakon kratkog vremena rada započeti rad na davanju.
I, on iznenada vidi da što više radi svakog dana i što više želi da stekne posude davanja, tim više otkriva – da je to daleko od njega i da ne postoji ni najmanja šansa da će se ikada osloboditi samoljublja.
O ovome nam govori stih: „Ono što je skriveno pripada Gospodu našem Bogu...”. To je namera davanja koja se naziva „skriveni deo”, kao što je rečeno – niko ne zna šta je u srcu njegovog bližnjeg. Pojedinac bi trebalo da zna – da je ovo uistinu izvan naših ruku. Tako, skriveni deo, nazvan „namera”, pripada „Gospodu našem Bogu”. I, tu snagu mora Stvoritelj da nam dâ, i mi ovde nemamo šta da pomognemo. Ipak, mi možemo da doprinesemo time što počnemo da se angažujemo u radu davanja i što pri tome vidimo da ne možemo da izađemo iz samoljublja. Otuda, mi pomažemo Njemu tako što znamo da jedino On može da nam pomogne. A, ispravka je u tome da znamo da jedino On sve čini.
A da nismo započeli rad i da nismo videli da mi nismo u stanju da idemo dalje, ne bismo postigli ispravku koja je u tome da znamo da jedino On čini sve. I, ukoliko bismo sami mogli da izađemo iz samoljublja, to jeste, ukoliko bismo tako razmišljali, tada bismo bili lišeni znanja da „Jedino je On činio, čini i činiće sva dela”. I, kada mi sami vidimo to da ne možemo da izađemo iz samoljublja, tada mi čak i ne moramo da verujemo da je On taj koji će nam dati snagu za to, jer mi to sada jasno i vidimo.
Sledi da nam tekst govori o tome da nas ne treba da brine to što ne možemo da nadiđemo i izađemo iz samoljublja sami. Jer, ono što mi ne znamo naziva se „ono što je skriveno”, i to je u rukama Stvoritelja, kao što je napisano: „Ono što je skriveno pripada Gospodu našem Bogu, a ono što je otkriveno pripada nama i našim sinovima…”. To jeste, „otkriveno” znači akcija koju možemo da izvršimo prisilom. Zato stih kaže da to što vidimo da je ovo teško za nas, jeste istina. To jeste, nama nije dato to da ono što nameravamo (za ono što držimo nameru) možemo i da izvršavamo, već nam je dato jedino to da možemo da izvršavamo akciju. I to što vidimo da mi nešto ne možemo da izvršavamo sami razmatra se za molitvu, što je potreba da nam Stvoritelj dâ odgovarajuću Kli.
Sada možemo da tumačimo ono što su naši mudraci rekli (Minhot, 29): „Izrada menore bila je teška za Mojsija sve dok mu Stvoritelj nije prstom Njegovim pokazao, kao što je napisano: ‘Ovo je izrada menore’”. U radu, treba da tumačimo da „izrada menore” znači da će Svetlost Stvoritelja sijati. Ipak, to zahteva posude davanja. Odakle će oni uzeti posude davanja? Ono teško u vezi sa tim jeste što je to protiv prirode. Ali Stvoritelj je prstom Njegovim pokazao i rekao: „Ovo je akcija”. To jeste, „Ti ćeš izvršavati akciju, a Ja ću dati nameru”. To znači da „Ti ćeš izvršavati otkriveni deo, a Ja ću dati skriveni deo”. Ovo je značenje reči: „Na taj način, On je načinio menoru. To se dogodilo samo od sebe, zahvaljujući Stvoritelju”.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.