ŠTA JE TEMELJ NA KOJEM SE KEDUŠA GRADI

Šta je temelj na kojem se Keduša gradi 

Članak broj 16, 1987/88. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Mi vidimo da kada se u korporalnom gradi građevina, svako ko hoće da gradi građevinu mora prvo da iskopa temelj i da na tom temelju gradi građevinu. I vidimo da pre nego što iskopamo za temelj, treba da odlučimo da li ćemo da gradimo samo prizemlje, jednospratnu ili višespratnu građevinu. Tako, kopanje za temelj treba da je u skladu sa visinom građevine. Temelj se ne gradi u jednom mahu, već se gradi svakog dana da bi bio dublji, jer se tada na tom temelju može izgraditi viša građevina.

Isti redosled primenjuje se u duhovnom. Kada osoba želi da gradi jednospratnu građevinu, ona ne treba da kopa duboko. Ona kopa samo malo i onda može da gradi svoju građevinu držanjem Tore i Micvot (zapovesti). A šta kopanje znači u duhovnom? To je nedostatak (Hisaron), jer se nedostatak kopa u srcu, jer se srce naziva „želja”, i naziva se Malhut, i naziva se „tlo” i naziva se „zemlja”.

Kao i u korporalnom, mi u duhovnom nedostatak kopamo u „zemlji”. Drugim rečima, pre nego što krenemo da gradimo građevinu, moramo prvo da kopamo u „zemlji”, i da iz iskopa uklonimo šta god postoji na mestu kopanja. Jednom kada je mesto gde hoćemo da gradimo ispražnjeno, mi počinjemo da gradimo. Sve dok je mesto gde želimo da gradimo ispunjeno zemljom, ne smemo da počnemo da gradimo jer će građevina koju želimo da izgradimo pasti. 

Tako, u duhovnom mi kopamo u „zemlji”, to jeste u srcu, i iz srca uklanjamo prašinu koja je u srcu, i tada srce ostaje prazno, bez toga da je ičim ispunjenjeno. Tada, na takvom tlu počinje vreme gradnje. Sledi da kada je srce ispunjeno nečim korporalnim, tada, na takvom tlu, nije moguće da se izgradi ikakva građevina, jer će se cela građevina urušiti. To je tako, jer ništa nema pravo da postoji ukoliko nema potrebe za tim.

Tačnije, jedino tada kada postoji potreba, kada pojedinac oseća nedostatak iz toga što nema ono za čim žudi, tada, kada on to postigne, tome se daje pravo da postoji, jer mu je to potrebno. I, tada pojedinac zna da je mera važnosti (onoga što mu je potrebno) u skladu sa merom potrebe. Tada pojedinac zna kako da sačuva građevinu tako da je njegovi neprijatelji ne razore.

Ovde počinje materija – kopanje temelja. I, dubina kopanja u zemlji zavisi od visine građevine koju pojedinac namerava da gradi. Ponekad on kaže da je zadovoljan prizemnom građevinom. Drugim rečima, on Toru i Micvot želi da izvršava da bi bio nagrađen građevinom koja je na prizemnom nivou, znači ne mnogo iznad površine zemlje.

Na taj način, pojedinac želi da ostane na nivou ovozemaljskog, to jeste na nivou posuda primanja, i to je nagrada u kojoj on želi da obitava. Tako, kada pojedinac gradi građevinu za stanovanje, tada je njegova nagrada ta građevina u kojoj on stanuje. Jer, znano je da čovek želi da živi jedino za nagradu, a nagrada je da on u zamenu za svoj rad primi užitak i zadovoljstvo. I, čitav život čoveka jeste u tome da čovek hoće da živi jedino za užitak i zadovoljstvo. 

Redosled rada u Tori i Micvot počinje sa Lo Lišma (ne za Njeno ime), kao što je napisano u Zoharu: „Neki drže Toru i Micvot da bi bili nagrađeni u ovom svetu, a neki Toru i Micvot drže da bi imali sledeći svet”. Ipak, nagrada za čoveka je jedino ono što on prima u svoje posude primanja, koje se razmatraju za ovozemaljske. Ovaj način naziva se „ljudi zemlje”, što znači da se oni ne dižu iznad zemlje, to jeste iznad želje za primanjem.

To je kao što je Majmonid rekao (Hilhot Tešuva (Zakoni pokajanja), poglavlje 10): „Kada se podučavaju deca, žene i ‘ljudi zemlje’, oni se podučavaju tako da rade jedino iz straha i zbog toga da budu nagrađeni”.

To nije tako sa mudrim učenikom, a prema onome što je Baal HaSulam rekao, mudar učenik je onaj koji uči kvalitete Mudrog, a Stvoritelj se naziva „Mudar”. Zato se razmatra da onaj koji ide putem davanja uči od Mudrog. Otuda, on se naziva „mudar učenik”.

Sledi da se oni ljudi koji se angažuju u Tori i Micvot da bi bili nagrađeni građevinom nazvanom „nagrada ovog sveta ili nagrada sledećeg sveta – za sopstvenu korist” definišu kao „ljudi zemlje”. I tada se razmatra da ovakav pojedinac želi da izgradi samo prizemlje. Prema tome, on nema potrebu da kopa dubok temelj, to jeste da kopa svaki dan da bi kopao sve dublje. Znači, on kopa jednom i to kopanje je za njega dovoljno.

Drugim rečima, kada pojedinac razume da su njegova potreba i želja to da Toru i Micvot izvršava da bi bio nagrađen, kada razume da je upravo to njegov nedostatak, da je to razlog iz kojeg radi, on tada i može da radi jer će on građevinu dobiti kao nagradu. To je tako, jer sve dok pojedinac ne poželi da izađe iz samoljublja, telo se ne opire tome da on izvršava Toru i Micvot. I zato, on i ne mora da kopa svaki dan i da se trudi da bi stekao veći nedostatak i želju da se angažuje u Tori i Micvot, (što se javlja kada se njegovo telo opire njegovoj želji). Međutim, ovde se njegovo telo ne opire radu, jer razume da je za njega vredno da radi za sopstvenu korist.

Ovo se razmatra za – on nema potrebu da njegovo kopanje bude tako duboko. Umesto toga to što on razume da je dobro da se angažuje u Tori i Micvot dovoljno je da ga motiviše za rad. 

Međutim, ukoliko pojedinac želi da gradi višespratnu građevinu, to jeste da bude nagrađen sa Nešama [duša] koja se sastoji od NRNHY, on može da bude nagrađen specifično tada ukoliko je njegova namera da daje, što je da su sve njegove misli i želje jedino zarad Stvoritelja, a ne zarad sebe. U slučaju kada pojedinac želi da iskopa temelj da bi izgradio takvu (višespratnu) građevinu, tada kopanje temelja, to jeste potreba, ne može da se načini odjednom. 

To je tako jer i nakon toga što je pojedinac radio sa sobom i omogućio da njegovo telo razume da je vredno raditi zarad davanja, njemu ovo kopanje ipak ne pada tako lako, jer tokom kopanja on udara u stene, u kojima je teško da napravi rupe, čak i malu rupu u steni. 

Drugim rečima, tada kada pojedinac pokušava da razume, a ima veliku želju (nedostatak), i vidi da ne može da uradi ništa da bi davao, i moli Stvoritelja da mu On dâ ono što mu je potrebno, to jeste da mu On dâ Svetlost Tore koja ga reformiše – on tada usred kopanja odjednom nailazi na veliku stenu.

To je tako jer je ono što on želi da razume – zašto je njemu potrebno da radi za Stvoritelja, a ne za sebe. Naposletku, znano je da: „Tvoj život i život tvojih prijatelja – tvoj život je na prvom mestu”. I, on na ovo nema šta da odgovori. I tada, on zastaje sa kopanjem jer je stena previše tvrda da bi on mogao da napravi rupu u njoj.

Iz ovog razloga pojedincu je potreban odgovarajući alat kojim on može da razbije kamen. Taj alat naziva se vera iznad razuma i to je jedini alat koji može da razbije kamen nazvan „spoljašnji razum”, to jeste razum koji je izvan Keduša [svetost], i koji služi Keduša jedino kao ljuska koja prethodi plodu.

I, budući da se kamen može razbiti jedino verom iznad razuma, ovde postoje usponi i padovi, i to je tako jer pojedinac nije uvek u stanju da ide iznad razuma. Sledi da sve njegovo kopanje, to jeste pronalaženje nedostatka – da bi od Stvoritelja mogao da traži da mu On dâ snagu da ide putem davanja – ponovo biva zapečaćeno stenom. 

Kao rezultat, pojedinac mora uvek da kopa iznova. I, svaki put kada počinje da kopa zemlju, on tokom kopanja ponovo nailazi na stenu. I on opet počinje da postavlja pitanja koja su iz unutar razuma. I on ponovo nadilazi kroz veru iznad razuma. I on iznova postiže mesto nedostatka i počinje da moli Stvoritelja da ga dovede bliže Njegovom radu što je da rad Stvoritelja radi zarad Stvoritelja, i ne sebe radi. 

I, budući da se čitava njegova konstrukcija gradi na iznad razuma, (a budući da on nije u stanju da uvek bude iznad razuma) kopanje se iznova pečati, to jeste, njegova potreba ponovo nestaje i on nema za šta da traži; to jeste, nema potrebu da ga Stvoritelj dovede bliže. Tako, on mora ponovo da počne da kopa, to jeste da radi za to da pronađe nedostatak, jer tada on ima osnovu na kojoj od Stvoritelja može da traži da izgradi građevinu.

Tokom kopanja, mi otkrivamo da kada kopamo zemlju, nailazimo na prašinu i stene. Prašina se naziva „srce”, što je želja da se primi za sebe. To još nije tako strašno, zato što uz velike napore pojedinac može da ukloni prašinu iz zemlje. Ali, kada usred kopanja naiđe na stene, to jeste kada razum počne da postavlja pitanja, tada je njemu potrebna milost nebesa da bi primio snagu da nadiđe iznad razuma. 

Tako, potreban je veliki napor da se iskopa temelj, i kopanje se ne završava za jedan dan. To je tako jer tokom kopanja dolaze stene i upadaju u njegov um, što znači da pojedinac prima strane misli. To jeste, nakon što je već nadišao iznad razuma na neko vreme, on to ne može da održi već trpi još jedan pad i mora da počne iznova. Međutim, on mora da veruje da se rad ne gubi, već sve ostaje, ali postoji ispravka koja je u tome da on ne vidi šta je već uradio. 

I razmatra se da svaki dan kada pojedinac kopa temelj, on kopa dublje u zemlji i ne vraća se nazad da radi na onome što je juče već uradio. I, napredak je u produbljivanju, a dubina kopanja meri se istinskom potrebom pojedinca da mu Stvoritelj pomogne u tome da on ima želju da radi zarad davanja. 

„Svaka para akumulira se u veliku sumu“. Najzad, od sveg tog kopanja pojedinac stiže do takve dubine gde je moguće da gradi građevinu, to jeste, postaje dostojan da bude nagrađen sa NRNHY od Nešama, čime i treba da bude nagrađen.

Mi konstrukciju Keduša [svetost] razumemo razumevajući dva: 1) Kli [posuda] i 2) Svetlost.

Kli znači da Stvoritelj daje želju i žudnju da se daje Stvoritelju.

„Svetlost“ znači da nakon što pojedinac već ima želju da daje, što se naziva Dvekut [prianjanje], on prima stepen Nešama, sve dok ne bude nagrađen sa NRNHY. Napisano je u Uvodu u Učenje o deset Sefirot (stav 133): „Tako je i sa radom potpunih pravednika. Slobodan izbor koji važi tokom skrivenosti Lica sigurno nije isti i ne važi i od trenutka kada se otvore vrata i kada oni postižu otvoreno Proviđenje. Međutim, oni glavni rad počinju upravo od trenutka otkrivenosti Lica. U to vreme, oni počinju da se penju uz mnoge prečke na lestvama koje su postavljene na zemlji a čiji vrh doseže nebo, kao što je napisano: ‘Pravednici će ići od uspeha do uspeha’. To je kao što su naši mudraci rekli: ‘Svaki pravednik pokriven je svojim prijateljem kao plaštom (svaki pravednik zavidi na slavi svog druga)’. Ovaj rad ih kvalifikuje za Božju volju, da u sebi realizuju Njegovu Misao stvaranja – ‘osladiti Njegova stvorenja’ u skladu sa Njegovom dobrom i velikodušnom rukom”. 

Sada možemo da vidimo da postoji stepen na kojem je nagrada Dvekut uz Stvoritelja, to jeste nagrada je u postizanju želje za davanjem. Nakon toga, oni bivaju nagrađeni Svetlošću, koja se naziva NRNHY, što su stepeni otkrivenja Svetlosti.

U skladu sa prethodno rečenim, mi možemo da tumačimo napisano (Postanje 26:15): „I, sve zdence koje su sluge oca njegovog (Isakovog) iskopale u danima Avraama, oca njegovog, Filistinci zapečatiše… I, Isak je ponovo kopao zdence vode koji su bili iskopani u danima njegovog oca Avraama, i Filistinci su ih zatvorili. I, sluge Isaka su kopale… A pastiri Gerara su se svađali sa pastirima Isaka, govoreći, ‘Voda je naša!’… I, oni su iskopali još jedan zdenac i svađali su se nad njim, takođe… i (zatim) on je kopao i još jedan zdenac, i oni se nisu svađali nad njim; i on ga je nazvao Rehovot, jer ‘Najzad je Gospod načinio prostor za nas, i mi ćemo biti plodonosni na zemlji’. I, odatle se on uzdigao do Ber-Ševe”.

Oni su kopali da bi pronašli potrebu i nedostatak za Stvoriteljevim spasenjem. Tako, oni su ovde bili zbog Kli, to jeste da od Stvoritelja traže da im On dâ potrebu za davanjem; jer vide da oni sami ne mogu i to zbog toga što se po prirodi telo tome opire, jer telo je rođeno jedino sa željom da  primi. 

Međutim, i u ovome treba razabrati dva stanja: 1) Pojedinac moli Stvoritelja da mu dâ snagu da nadiđe želju za primanjem da bi radio zarad davanja, i želi da mu Stvoritelj dâ snagu za to. 2) Ponekad, pojedinac ne može da traži Stvoritelju da mu dâ želju za davanjem zato što se telo, isto tako, opire i molitvi. Telo se plaši toga da njemu Stvoritelj možda i može da pomogne, te će tako izgubiti želju da prima. Sledi da pojedinac mora da moli Stvoritelja da mu On dâ snagu da nadiđe telo; isto tako on Stvoritelja mora da moli da mu dâ snagu da on može da moli. I on će time od Stvoritelja dobiti pomoć da bi mogao da nadiđe želju za primanjem i da radi zarad davanja. 

Odavde sledi da pojedinac moli, i šta je njegov zahtev? Da bude u stanju da može da moli. Ovo je nazvano „molitva za molitvu”, to jeste razmatra se da Stvoritelj ovde treba da mu pomogne u vezi sa Kli, znači u tome da razume da ono što je njemu potrebno jeste snaga davanja. Proizlazi da Stvoritelj njemu pomaže tako što mu daje želju da razume da – sve što je čoveku potrebno jeste želja da daje i u umu i u srcu. 

Nakon toga, kada pojedinac ima potrebu i želi da radi zarad davanja, ali ne može, Stvoritelj mu daje Svetlost, koja dolazi za ispravku Kli, da bi on mogao da radi zarad davanja. I, ta Svetlost je nazvana Kli, jer je znano da se Svetlost imenuje prema činu. I, budući da Svetlost njemu daje želju, koja se naziva Kli, razmatra se da time njemu Stvoritelj daje posudu davanja. To se naziva „temelj”, i na takvom temelju je moguće da se gradi višespratna građevina. Drugim rečima, jednom kada je on postigao temelj, što je posuda davanja, on postupno biva nagrađivan do punog nivoa od NRNHY u svojoj duši.

Međutim, u radu, mi treba da tumačimo ono što je rečeno o Filistincima koji su zapečatili zdence, koje su sluge njegovog oca kopale u danima Avraama. Avraam je razabiranje Hesed [milost]. Avraamove sluge su oni koji slede put Hesed, znači oni koji žele da idu putem davanja, što se naziva Hesed. Oni su kopali za svoj nedostatak, to jeste, za potrebu za posudama davanja. Ali, koliko god da su oni kopali da nađu nedostatke, njihovi nedostaci su bivali zapečaćeni, i oni su uvek morali nanovo da rade, da kopaju ponovo, u više navrata. 

Sada mi možemo da tumačimo svađu između pastira Gerara i pastira Isaka, kao što je napisano: „I, Isakove sluge su kopale… A, pastiri Gerara su se svađali sa pastirima Isaka… Tako je on (Isak) zdenac nazvao Ošek, zato što su se oni Hitašku [svađali] oko njega. I zatim, iskopaše još jedan zdenac, i oni su se i nad njim svađali, i on je to nazvao Sitna [hebrejski: mržnja]. Tada se on podiže odatle i iskopa još jedan zdenac, i oni se nisu svađali nad njim; i on ga je nazvao Rehovot (govoreći: sad nam dade Gospod mesto da rastemo u ovoj zemlji.) I, odatle on se uzdigao do Ber-Ševa” (Postanje 26:18-23).

Moramo da razumemo koje je, u radu, značenje za „pastiri”, i koja je razlika između pastira Gerara i pastira Isaka, kao i to zašto je svađe bilo tokom kopanja prva dva zdenca, a nije bilo tokom kopanja trećeg zdenca, kao što je napisano: „I, oni se nisu svađali nad njim”. 

Znano je da pojedinac ne može da živi bez opskrbe. „Opskrba” je ono što održava pojedinca u životu i za šta on kaže: „Za ovo je vredno živeti”. Zaista, postoje mnogi stepeni u opskrbi čoveka. Neki ljudi su zadovoljni malim, i ukoliko pojedinac ima hranu kojom se životinje zadovoljavaju, on kaže: „Ovo je dovoljno za mene i za takvu opskrbu je vredno živeti”. I, u pogledu na druge, kaže se da je on zadovoljan malim.

I, neki kažu da su zadovoljni takvom hranom koja je dovoljna da opskrbi malu decu. To se pripisuje životinjskom (nivou), jer njihova interesovanja su: igra žmurke, igračkama, i tako dalje i njima je to dovoljno. Oni kažu da ono u čemu oni uživaju ne mora da bude stvarno. Čak i ako je to laž, oni tu ipak mogu da nađu svoju opskrbu. Suprotno tome, realne stvari su te za koje oni nalaze da su potpuno beznačajne. 

Ja sam mnogo puta ispričao, kroz alegoriju, to da možemo da vidimo da ima malih devojčica kojima roditelji kupuju lutke da se njima igraju. Ponekad majka u kuhinji priprema obrok dok je sa jednogodišnjom bebom u kući, i beba plače. Majka kaže svojoj maloj devojčici: „Idi i igraj se sa bebom. Time će beba uživati i ja ću uživati jer ću moći da pripremim obrok”.

Ali, vidimo da u stvarnosti devojčica neće poći. Ako bismo pitali devojčicu: „Zašto nećeš  da se igraš sa bebom? Ti se igraš samo svojom lutkom, ljubiš je, ali zašto nećeš da se igraš sa stvarnom bebom umesto sa tom igračkom? Štaviše, možeš da vidiš da tvoja majka radi suprotno. Ona nikad ne ljubi tvoju lutku, već stvarnu bebu”. Devojčica bi verovatno odgovorila: „Moja majka neće da uživa život; zato ona ne može da se igra lutkom. Ali, ja ipak hoću da uživam život, pa ne mogu da se igram sa stvarnom bebom”.

Poput opisane alegorije, čovek ne može da uživa u takvoj istini koja postoji u radu. Umesto toga, on je  impresioniran specifično kroz laž iz koje izvlači zadovoljstvo i životnost. Ukoliko mu se kaže: „Nedolično je za tebe da uživaš u tome što radiš nerealne stvari”, on kaže: „Ja i dalje hoću da uživam u svetu; otuda ja sam, u svom angažovanju u Tori i Micvot, zadovoljan malim”. 

Obično, mnogi od onih koji se angažuju u svetom radu i drže Toru i Micvot, biraju svoju sopstvenu meru vremena koje hoće da posvete Tori i Micvot. I, svaki pojedinac za sebe ima meru, koju on razume kao dovoljnu, i po kvantitetu i po kvalitetu, za angažovanje i on kaže da je zadovoljan malim, jer on i ne mora da bude među onima koji imaju velika posedovanja. Tako, svako razume šta je za njega dovoljna mera angažovanja u Tori i Micvot, i to uz dobar razlog.

To je kao što Zohar o stihu: „Njen muž je znan na kapijama” (Izreke 31:23), kaže – svako u skladu sa tim šta meri u svom srcu. Ovo znači da vreme za koje pojedinac oseća da mora da posveti Tori i Micvot jeste u skladu sa njegovim osećajem veličine Stvoritelja. I to je u skladu sa tim koliko on mora da se trudi kada mu je teško da drži Toru i Micvot.

Međutim, postoji nekolicina odabranih kojima nije dovoljno ono što je opskrba za mase. Prema rečima Arija, nezadovoljstvo koje oni osećaju je pitanje korena njihove duše. Njima je potrebno da napreduju više nego što je to potrebno masama. I oni počinju da razumevaju da glavni rad treba da bude taj da sebe opskrbljuju hranom koja je za čoveka, a ne hranom koja je za zveri ili hranom koja se daje malima. Kao što Majmonid kaže: „Kada se podučavaju mali, oni se podučavaju da rade za nagradu, i njima se ne govori o tajni rada Lišma [za Njeno ime]“.

Međutim, napor počinje tada kada pojedinac želi da ide putem davanja Stvoritelju i da ne radi za sopstvenu korist, jer se tada telo opire. I tada, on počinje da prima misli koje na njega utiču tako da on vidi da: „Tebi nije potrebno to da budeš izuzetak. I kao što je drugima dovoljno, da za uloženi napor, sebe opskrbe nagradom u ovom svetu i u sledećem svetu, to treba da bude dovoljno i za tebe. Tako, zašto praviš buku time što hoćeš da radiš specifično na način davanja? Zar ne možeš da vidiš da je to teško? Da nije, i drugi bi radili u davanju“. Uz ovakve argumente, ove misli pečate kopanja, to jeste nedostatke i potrebu da se postigne želja za davanjem. 

Sada možemo da tumačimo reči „pastiri Gerara“ i „pastiri Isaka“, i šta je spor između njih. „Pastir“ znači opskrbljivač. „Pastiri Gerara“ znači to da njihova opskrba dolazi iz toga što ih većina poštuje. Drugim rečima, njima dolaze misli da oni ne treba da rade kao što radi nekolicina, koji žele da dosegnu istinu nazvanu Lišma, što znači zarad davanja. Umesto toga, njima je dovoljno to što su oni radnici koji Toru i Micvot izvršavaju da bi primili nagradu u ovom i u sledećem svetu. Ovo znači da i ovde pojedinac Toru i Micvot izvršava tako što sledi put onih koji su zadovoljni malim.

Izraz „pastiri Isaka“ označava ono što održava Isaka. Razmatra se da je to održavanje razabiranja Isaka, razabiranje davanja. Sve dok on može da daje Stvoritelju, to je njegova opskrba, i on od toga živi. 

I u vezi sa ovim bila je svađa između „pastira Isaka” i „pastira Gerara”. „Pastiri Gerara” govorili su Isaku da bilo kakvo kopanje zarad toga da se nađu nedostatak i potreba za tim da se angažuje jedino na putu davanja, nije vredno kopanja i potrage za takvim nedostacima. I „pastiri Gerara” pečatiraju potrebu time što kažu: „Mi moramo da sledimo mase, a ne da budemo izuzeci“.

„Pastiri Isaka” su kopali da bi pronašli potrebu i nedostatak, i da ih to što nisu u stanju da rade zarad davanja boli. Ovo znači da su oni razumeli da je najvažnije to da rade zarad davanja, ali nisu osećali bol i tugu iz nedostatka kojeg su pronašli. Prema tome, oni su kopali i tražili savet o tome – kako da ih to što nisu u stanju da rade zarad davanja boli. A „pastiri Gerara” su došli i blokirali nedostatke koje su oni već pronašli. Drugim rečima, promovisali su razumevanje da nije tako loše slediti mase i sve ono što oni kažu, i biti zadovoljan malim. 

I to je mučilo „pastire Isaka”, jer su se potrudili da otkriju to da njihovi nedostaci ne mogu da rade u davanju i zbog toga su osećali bol. Time, oni su već bili u stanju za molitvu iz dubine srca, i već su imali mesto za blagoslov, to jeste oni su mogli da zahvale Stvoritelju što im je On otkrio mesto nedostatka, što je ono glavno u radu Stvoritelja. Drugim rečima, ukoliko oni svoje akcije ne mogu da usmere tako da budu u korist Stvoritelja, tada se oni ne razmatraju za sluge Stvoritelja, već oni tada služe sebi. A „pastiri Gerara” su došli iznenada i povukli ih ka tome da slede ono što je opskrba masa. Time, oni su zapečatili sve zdence „pastira Isaka”, i ovo je pitanje svađe koju su oni među sobom imali oko kopanja zdenaca. 

A, sada ćemo objasniti ono u vezi sa čim smo pitali: zašto su se pastiri Gerara sa njima svađali nad prva dva zdenca, a nisu se svađali nad trećim zdencem? Znano je da u redosledu rada postoje tri linije – desna i leva, koje su suprotne jedna drugoj, zatim dolazi srednja linija, i tada je mir postignut.

Iz onoga što je prethodno rečeno možemo da kažemo da mase pripadaju jednoj liniji. Zbog toga, ovde osoba nema nikoga da joj se suprotstavi, da iznese kontradiktorne argumente, jer ona ima samo jednu liniju. Zato je masama materija uspona i padova jedva bitna. Ali, kada postoji desna linija, tada postoji i leva linija koja stoji nasuprot nje, i zato ovde postoji materija uspona i padova. 

Znano je da je desna linija linija istine. Međutim kada postoji samo jedna linija tada ta jedna linija nije tako istinita. Isto tako znano je da je lakše da se drži bilo šta što je daleko od istine. Zbog toga mase koje su podučavane da idu jednom linijom ne dolaze do toga da znaju i razumeju da postoji i nešto više od akcija. Tačnije, kada oni iz masa drže 613 Micvot, usmeravaju se na to da nam je Stvoritelj zapovedio da držimo Micvot, jer ćemo time primiti nagradu, i time se postaje potpuni pravednik.

I ovde, jedina razlika između onih koji rade jeste u kvantitetu, u količini vremena koje svaki daje za svoje angažovanje u Tori i Micvot. I budući da oni ovde nisu tako blizu istini, i da ostaju u Lo Lišma [ne za Njeno ime], oni u ovim  stanjima, nazvanim „opskrba masa”, ne prolaze kroz uspone i padove. To je tako zato što ukoliko je vera pojedinca na nivou vere u nagradu i kaznu, tada, do stepena ovakve njegove vere, telo pristaje da radi i da se napreže u držanju Tore i Micvot, jer očekuje da će se nagrada primiti u posude primanja koje nisu u suprotnosti sa telom, nazvanim „želja da se primi za sebe”. Na taj način, oni mogu da rade u velikoj predanosti.

I, postoji još jedan razlog iz kojeg oni nemaju takvih padova – oni u radu nalaze uspeh. Drugim rečima, oni vide da svakog dana napreduju u Tori i Micvot zato što je u našoj prirodi to da kada vidimo da uspevamo u nekom radu tada postoji i motivacija za taj rad. Sve ovo se razmatra za – jedna linija. 

Nije tako kada pojedinac počne da radi zarad davanja, to jeste tada kada je nagrada koju očekuje da primi za svoj rad ta da on postigne Dvekut [prianjanje] uz Stvoritelja, tada kada je njegova namera, u držanju Tore i Micvot da ima želju jedino da daje Stvoritelju i da ne radi za sopstvenu korist. I, tada je tako da koliko god se on napreže da bude nagrađen posudama davanja, on se ne pomera ni pedalj. Naprotiv, vidi da ne uspeva u radu. Tako, odakle će on da primi životnost da bi mogao da nastavi da radi? 

Ovde je reč o ispravci koja je u tome da pojedinac zna istinu – da je on i dalje uronjen u samoljublje i da je još daleko od Stvoritelja. Ali, tada pojedinac mora sebi da kaže: „Iako još ne vidim nikakav napredak u radu, ja imam veliku privilegiju što imam mogućnost da išta radim u Tori i Micvot”.

Tada pojedinac mora, iznad razuma, da veruje da iako on još ne oseća Njegovu veličinu, ipak izvršavanjem nečeg, iako malog, u Tori i Micvot, čak iako je to prisilom, njega čini srećnim, jer on ima bar neki hvat u Tori i Micvot. I, on je zahvalan Stvoritelju za to. Ovo se naziva – zahvalnost koju on daje Stvoritelju daje se u istini. 

Drugim rečima, pojedinac zna istinu – da je daleko od Stvoritelja, ali ipak je srećan što ima snagu da bar nešto radi u Tori i Micvot iako to još ne radi svim svojim srcem. Ali ono što je njemu važno jeste to što on služi Stvoritelju iako još i ne oseća veličinu Stvoritelja. Ipak, zahvalan je Stvoritelju što mu On dozvoljava da išta radi za Njega. 

I ovde je istina u tome što on ne obmanjuje sebe time što misli da je on već sada sluga Stvoritelju, jer on zna istinu da je sve što radi potpuno kroz prisilu a ne kroz želju koja je u srcu.

Ali za one koji idu jednom linijom, koji daju zahvalnost Stvoritelju jer ih je On nagradio time da mogu da se angažuju u Tori i Micvot, postoje dve mane: 1) pojedinac razmatra da je on već sluga Stvoritelju, a to nije istina, jer on radi za sebe; 2) Stvoritelj, u njegovim očima, nije važan na način da on oseća da mu je vredno da radi za Njega, jer sva važnost rada je u tome koliku nagradu će dobiti za svoj trud. Drugim rečima, pojedinac uglavnom razmatra nagradu – koliko je velika nagrada koju će on dobiti, a ne razmatra važnost Davaoca nagrade.

Ali, oni koji idu desnom linijom uzimaju u obzir Davaoca rada, to jeste to koliko je On njima važan. Njihova želja je da im Davalac rada uvek bude važan i to je njihova nagrada. Ovo se naziva – oni uvek žude da vide veličinu Stvoritelja.

Sledi da oni ne jure za nagradom koju će primiti za svoj rad. Umesto toga, kada drže Njegove zapovesti, uvek nastoje da vide da je Davalac zapovesti, u njihovim očima, svaki put sve važniji, i to je nagrada za njihov trud u Tori i Micvot. Iz ovog razloga, oni kažu da je čak i mali hvat u Tori i Micvot nešto veliko, i oni su ushićeni i primaju životnost.

Sada možemo da objasnimo svađu koja se dogodila tokom prvog kopanja zdenca, jer sva tri kopanja uključuju čitav redosled rada. Postoji mnogo kopanja koja pripadaju desnoj liniji i mnogo kopanja koja pripadaju levoj liniji i mnogo kopanja koja pripadaju srednjoj liniji. Razlog je taj što ne mogu sva kopanja da budu izvršena u jedno vreme. Pre će biti da u svakoj liniji ima mnogo kopanja dok se linije ne postignu u potpunosti. 

U vezi sa prvim zdencem koji su kopali, napisano je: „I, on (Isak) je zdenac nazvao Ošek*, zato što su se oni Hitašku (svađali) nad njim”. Treba da objasnimo koncept „Ošek”. Ovo znači da su se oni kopanjem kod prvog zdenca, koji ukazuje na desnu liniju, angažovali u Tori i Micvot.

Ovo je tako zato što je desna linija nazvana „celovitost”, a leva linija je nazvana „nedostatak”. To što je desna nazvana „celovitost” znači da su oni na desnoj imali snagu da se u Tori i Micvot angažuju sa radošću, jer, kao što je rečeno, koji god hvat da imaju u Tori i Micvot, oni veruju da im je to došlo od Gore, to jeste, da im je Stvoritelj dao želju i žudnju da bi imali mogućnost za neko malo angažovanje u Tori i Micvot. Iz tog razloga, „pastiri Isaka” su govorili: „Koliki god hvat da imamo, nama je to važno i zahvaljujemo Stvoritelju za to”.

Nasuprot tome, „pastiri Gerara” su sledili ono što govore mase: „Mi Toru i Micvot držimo sopstvenom snagom, i iz tog razloga mi od Stvoritelja zahtevamo da On plati za naš trud u Tori i Micvot”. Time su oni zapečatili zdenac koji su sluge Isaka kopale govoreći: „Mi odavde možemo da primamo za žvot, jer nam je važno čak i ono najmanje što nam je Stvoritelj dao, to jeste nama je važno to što nam je Stvoritelj dao želju i žudnju da išta izvršavamo u Njegovom radu. I, mi vidimo da ima ljudi koji nemaju želju i žudnju da išta izvršavaju u radu zbog toga što Stvoritelj njima nije dao ovu želju”. 

Usled takvog stanja „pastiri Isaka” primali su život iz ovog zdenca. A, „pastiri Gerara” su došli i zapečatili taj zdenac da ovi ne bi mogli da primaju život odatle, i govorili su im: „To što se vi angažujete u ovom malom radu ne vredi ništa. Vi nećete primiti nikakvu nagradu za to, jer to malo što vi radite nema nikakvu važnost, i za većinu ljudi to je sasvim bezvredno”. 

Zato je rečeno da su se kod prvog zdenca, nazvanog „Ošek”, „pastiri Gerara” svađali i govorili: „Nebitan je argument kojim kažete da je vredno da se radujete ovom malom radu, oko kojeg vi dižete galamu. Uostalom, tu nema ništa da se vidi, jer vi i sami kažete da je to samo veoma mali rad. Međutim, vaše usmerenje na Davaoca – mi to ne razumemo”.

Nakon toga, „pastiri Isaka” su se, sa radom, prebacili na levu liniju, to jeste da kritikuju stanje u kojem se nalaze, što je da su još uronjeni u samoljublje. I oni vide da nisu u stanju da sami rade zarad Stvoritelja, i zbog toga „kopaju” duboko u srcu da bi pronašli nedostatke i bol. Drugim rečima, oni traže savet kako da ih boli to što su daleko od puta davanja. I, sigurno je da kada budu osećali bol iz toga što nisu u stanju da rade zarad Stvoritelja, tada će od Njega dobiti pomoć. To je kao što je bilo tokom izlaska iz Egipta, o čemu je rečeno: „I, sinovi Izraela su uzdisali iz rada, i Bog je čuo njihov jauk”.

Prema tome, kopanjem duboko u srcu, oni su pronašli zdenac, znači mesto za molitvu. „Oni su se svađali i nad njim takođe, i nazvali su ga Sitna (mržnja)”. Ovo znači da su pastiri Gerara njima bili prepreka, jer im nisu dozvolili da mole Stvoritelja da ispuni njihove nedostatke, to jeste da ih Stvoritelj nagradi snagom da nadiđu posude primanja tako da mogu da rade u korist Stvoritelja i ne za sopstvenu korist. 

Sledi da je svađa zapečatila zdence koje su oni kopali na levoj liniji da bi došli do potrebe da Stvoritelj ispuni njihove želje za dobrim. „Dobro” znači zarad davanja, kao što je napisano: „Moje srce je preplavljeno dobrim. Ja kažem: ‘Moja dela su za Kralja’”. Značenje za „Moja dela su za Kralja” jeste da će sve što pojedinac izvršava biti za Kralja, to jeste da će njegova namera biti da daje Kralju.

A, pastiri Gerara su ih ometali tako da oni ne bi mogli da mole, i sledeći većinu govorili su: „Akcija je važna, a namera da se radi Lišma nije naš posao. Pre će biti da je to za ljude koji su čisti u srcu i nadareni od rođenja, time rad u davanju nije za nas”. Tako, pastiri Gerara su zapečatili njihovu potrebu za molitvom, i pastiri Isaka su ovaj drugi zdenac nazvali „Sitna” (mržnja), od reči „Satan”. 

Oni, takođe ni drugi zdenac, onaj na levoj liniji, nisu iskopali odjednom. I na svakoj liniji oni su kopali mnogo puta. Međutim, sva ova ukupna kopanja nazvana su imenom „tri zdenca”. 

Ali, kasnije, kada su jednom kompletirali proces rada u dve linije, oni su bili nagrađeni srednjom linijom. I kao što smo u prethodnim člancima rekli, desna linija je nazvana „njegov otac”, leva „njegova majka”, a srednja „Stvoritelj”, kao što je napisano: „Tri su partnera u čoveku – njegov otac, njegova majka i Stvoritelj”.

„Njegov otac daje belo”, znači da tu nema nedostatka. Tačnije, sve je belo, znači da je pojedinac zadovoljan svojom porcijom, malim hvatom u duhovnom koji on ima. 

„Njegova majka daje crveno”, znači da on nije u dobrom stanju, već je pun nedostataka i tada postoji mesto za molitvu. 

Nakon toga, „Stvoritelj daje dušu”. To jeste kada mu Stvoritelj pomogne, kad mu On dâ dušu, tada više ne postoji prostor gde Satan može da ga ometa. Ovo je značenje reči: „I [on] je kopao još jedan zdenac i oni se nisu svađali nad njim; i on ga je nazvao Rehovot, jer: 'Konačno je Gospod načinio prostor za nas…' I, on se odatle uzdigao do Ber-Ševa”. 

Pitali smo: „Šta je razlog što se pastiri Gerara nisu svađali nad trećim zdencem?” Kada postoji nedostatak u Keduša [svetost], postoji prostor za Sitra Ahra. Otuda, kada pojedinac ide desnom linijom, on zna da je uronjen u samoljublje i da sve njegove akcije nisu za Stvoritelja, ali on želi da bude sluga Stvoritelju, međutim, sada, kao što vidi, on radi za sebe. I uprkos niskosti u kojoj je, on želi da zahvali Stvoritelju, jer mu je On dao bar neki kontakt sa radom, čak iako je to Lo Lišma. 

I, pojedinac veruje, iznad razuma, da mu je misao i želju da se makar malo angažuje u radu, dao Stvoritelj. I, budući da on iznad razuma veruje, onoliko koliko može, u veličinu i važnost Stvoritelja, iako nije nagrađen, on ipak oseća važnost unutar razuma, i kako god, on ima privilegiju da u radu izvršava najjednostavnije radnje. I on je ushićen i zahvalan Stvoritelju i veliča Stvoritelja. I on Stvoritelju želi da zahvali poput onih ljudi čiji je rad u formi jedne linije, što su oni koji osećaju da rad koji oni rade uistinu jeste celovit i da je njima u radu potrebno jedino to da dodaju u kvantitetu. 

Međutim, kada je u pitanju kvalitet, oni osećaju da su kompletni. I potrebno je da rade na skromnosti, kao što su naši mudraci rekli: „Budite veoma, veoma skromni”. I oni ulažu mnogo truda u to da nađu nešto niskosti u sebi. I to je tako jer oni i ne vide da zapravo pripadaju formi jedne linije. I ovo je rad većine. 

Ali, pojedinac koji želi da ide desnom linijom, koji zna da postoji i leva linija takođe, koja slabi desnu liniju, mora da ulaže velike napore da veruje, iznad razuma, da u duhovnom čak i mali rad, čak i ako je nekompletan, kao što to oni osećaju za sebe, jeste važan. Isto tako, on mora da zahvali Stvoritelju i treba da je radostan jer oseća da sada ima život i da je takav život vredno živeti.

Ovo znači da se to – kada pojedinac veruje, iznad razuma, da nema kraja veličini Stvoritelja, i da je za njega veoma važno da može da služi Kralju – naziva „desna linija”. I, za to, njemu je potrebno mnogo rada. I pojedinac treba da oseća da je rad na desnoj liniji važan; i on treba da se trudi da ima isti stepen životnosti kao kada je radio u formi jedne linije, ili makar ne manji od onoga kada je radio na jednoj liniji, pre nego što je stigao do toga da radi na desnoj liniji.

Ipak, ovde na desnoj liniji ima mnogo rada, i to pojedincu ne pada tako lako kao rad koji je radio na jednoj liniji. To je zbog toga što je on, dok je radio na jednoj liniji, osećao da su dela koja je izvršavao bila velika i važna, i zbog toga njemu je tada bilo lakše da radi. Ali sada kada radi na desnoj liniji, on i sam vidi, da zbog toga što ne radi svim svojim srcem, njegova dela su, sama po sebi, bezvredna. Otuda, ne može da kaže da on radi nešto veliko i da će mu Stvoritelj, u zamenu za njegov rad, sigurno dati veliku nagradu. 

Međutim, na jednoj liniji, nema otpora sa strane tela tako da pojedinac može da radi lako, bez ometanja. Ali, na desnoj liniji, on ima mnogo rada zbog toga što hoće da radi za Stvoritelja a ne za telo, i prirodno, telo se opire i on mora konstantno da se bori sa njim. Prema tome, on svaki put mora da radi sa telom i da ga savladava. 

I, postoji još jedno pitanje. Ukoliko pojedinac želi kontinuirano da ide desnom linijom i ima snagu za rad, on mora stalno sve više da veliča Stvoritelja i da pravi velike napore tražeći savet kako da postigne veličinu i važnost Stvoritelja. Ukoliko ceni akcije govoreći: „Moje akcije su veoma važne Gore“, to će sigurno biti laž zato što one nisu Lišma, jer je samoljublje – umesto ljubavi Stvoritelja – uključeno u sve što on radi. 

Međutim, oni, koji su na jednoj liniji, svakako cene svoje akcije i zato oni, govore jedino o akcijama, a ne o nameri – bilo da je namera pojedinca da daje ili nije. A tamo, redosled rada nije u tome da se toliko naglašavaju akcije. Jer, kada pojedinac počne rad u cilju davanja, što se naziva „desna linija“, on ne može da kaže da su njegove akcije sasvim ispravne tako da je radostan zbog rada koji obavlja.

Međutim, ukoliko pojedinac, iznad razuma, onoliko koliko može, veliča Stvoritelja, on nikada ne može da pretera u svojoj veri u veličinu Stvoritelja, jer sigurno je da mi moramo da kažemo da je Stvoritelj uvek veći od toga koliko čovek Njega može da veliča. Otuda, govoriti da je Stvoritelj važan, ispostavlja se kao istina, i time pojedinac ide putem istine. 

I, tada pojedinac može da kaže da kao i u korporalnom svetu: „Mi vidimo, u vezi sa važnom osobom, da čak i kada neko izvršava i malu uslugu za nju, to njega čini srećnim i daje mu uzdignut duh”. Ovo znači da akcija, to jeste usluga koju on daje, nije najvažnija već je važnije to koga on služi. Tako, kada pojedinac ide desnom linijom on ide linijom istine.

Međutim, budući da je desna linija – linija istine, tu postoji veliki otpor sa strane Sitra Ahra, koja ne dozvoljava da se ide putem istine koji vodi do ispravke sveta. To je zbog toga što Klipot (ljuske) dolaze iz sveta razbijenosti i korupcije. I zato, sve ono u svetu što pripada destrukciji i korupciji ima snagu da izvršava svoja dela. Mi to jasno vidimo kod male dece, koja mogu da rade na razbijanju i korupciji, ali ne mogu da rade na onome što dovodi do ispravke, kao u alegoriji o maloj devojčici.

To je tako zbog razbijanja koje se dogodilo u Višim svetovima. Otuda, korporalne grane slede iste putanje. I zato, kada su u pitanju korupcije i razbijanja, postoji energija za takva delovanja. U isto vreme, budući da naša ispravka još nije kompletirana Gore, teško je da se radi na ispravci u korporalnim granama, na onome što dovodi do ispravke čitavog sveta.

Zbog toga je veoma teško ići desnom linijom. I čovek mora da vidi kako se naprežu oni ljudi koji su na putu jedne linije, i bar istu takvu snagu i uzdignut duh treba da imaju i oni koji idu desnom linijom.

A, kada pojedinac želi da uzme u obzir desnu liniju, njemu dolaze „pastiri Gerara” i svađaju se. Time oni uzrokuju da pojedinac razume: „Ovo je pogrešan put. Čemu to što ti hoćeš da zahvališ Stvoritelju za tako beznačajan rad? Ti zahvaljuješ Stvoritelju za nešto što nije vredno. A oni koji idu jednom linijom znaju da je ono što oni rade važno, i oni mogu da zahvale Stvoritelju za to. Ali, zahvaliti za nešto tako tričavo? Uostalom, ti i sam kažeš da su tvoje akcije bezvredne jer nisu iz srca, i ti i sam govoriš da ne radiš zarad Stvoritelja. Tako, tvoja zahvalnost je poput laskanja, i kako onda ti izvlačiš radost i uzdignut duh iz laži?”

Time „pastiri Gerara” pojedinca vuku (Gorerim) prema gledištu većine koja Stvoritelju može da zahvali za ono što je važno. Tako, istina je to da: „Ti ideš putem laži”.

Ova Klipa (ljuska) jeste velika Klipa i ona pojedincu ne dozvoljava da on bude radostan i da iz istine primi život. Umesto toga ona hoće da ga dovede do tuge i depresije. I ponekad, ona pojedinca dovodi do tačke gde njegov život postaje besmislen, i on tada želi samo da spava jer jedino to može da mu donese radost zato što dok spava on bar može da uživa iz toga što nije u stanju očaja i besmisla života. 

Ovo je slično tome kada pojedinac mora da se podvrgne operaciji u bolnici gde postoji i specijalista – „anesteziolog”. I pojedinac od njega želi da dobije savet kako da spava najmanje tri meseca. Ova Klipa potpuno uništava Keduša, jer ona onemogućava pojedincu da kaže da je Stvoritelj dobronameran. Pojedinac to stanje definiše kao pad, ali ostaje pitanje: „Gde on pada?” 

Odgovor je da on pada u „pakao”. Ali ukoliko pojedinac u tom stanju ojača, on će reći (kao u Hanuka pesmi): „Gospode, ti si podigao moju dušu iz pakla”. Pojedinac je dužan da se upravo ovako ophodi kada mu dođu „pastiri Gerara”. Jer „pastiri Gerara” žele da ga povuku u domen većine, što je način na koji se oni odnose prema svakome ko radi nešto što je malo, i kada oni vide da je ta akcija mala po značaju oni neće da cene takvo delo. 

I, pastiri Gerara kažu: „Kako ti radiš dve stvari koje su međusobno suprotne? Uostalom ti i sam priznaješ da kada izvršavaš neku akciju, da je ta akcija puna grešaka”. Tako, tokom izvršavanja akcija postoji mnogo stranih misli, u svakom u skladu sa njegovim nivoom.

Na primer, u blagoslovu se kaže: „Blagosloven neka si Ti, Bože naš, koji si nas posvetio Svojim zapovestima”. Međutim, dok daju blagoslov oni znaju da oni ništa ne osećaju tokom izvršavanja zapovesti. Ipak, oni daju mnogo zahvalnosti Stvoritelju, i kažu da blagoslov i zahvalnost koje oni daju nisu zbog toga što oni rade nešto što je važno. 

I, nakon toga se kaže da pojedinac treba da primi za život i da primi radost iz toga što je nagrađen izvršavanjem neke Micva, čak i kada je ona nevažna. I ti zahvaljuješ Stvoritelju što te je nagradio i kažeš: „…koji nas je izabrao”. Povrh toga kažeš: „Večna ljubav za Tvoj narod, Kuću Izrael, Toru i Micvot kojima nas učiš”..

Nameće se pitanje: Ukoliko ti ne možeš da vidiš ništa u Micva koju držiš, zašto govoriš da nam je Stvoritelj dao dobro zato što nas On voli? U čemu je svrha ove Micva za koju kažeš da ti je On dao iz ljubavi. Mi, većina, kažemo da nam je On dao Toru i Micvot zato što nas voli. To je kao što Rabi Hananija, sin Akašijev kaže: „Stvoritelj je želeo da nagradi Izrael; i zato On im je dao obilnu Toru i Micvot”.

To znači da je Stvoritelj želeo da nas nagradi time da imamo ovaj svet i sledeći svet, to jeste da primimo veliku nagradu bez osećaja srama. Jer znano je da kada osoba jede hleb srama, ona se stidi. Zato, On je nama dao obilnu Toru i Micvot da bismo imali mogućnost da primimo veliku nagradu. Ipak, mi znamo da bi uz malo i nekompletno delo, to bio hleb srama. 

Otuda, kada pojedinac ide desnom linijom i želi da primi život i uzdignut duh, iz toga što izvršava makar nešto za Stvoritelja, on tada zahvaljuje Njemu na tome što ga je On nagradio da izvršava nešto za Njega. I on veruje, iznad razuma, da Kralj jeste veliki Kralj, nazvan – „Veliki, Moćan i Strašan Bog”.*

Rečeno je da kada je pojedincu dozvoljeno da nešto izvršava za Kralja – čak iako je to nešto savim malo, čak i ukoliko nije toliko važno, čak i ukoliko je sa dosta grešaka – za njega je to važno, jer u skladu sa važnošću Kralja koju on oseća, on je zadovoljan jer time on ima bar neki kontakt sa Kraljem. To je tako zato što pojedinac ne traži nagradu. 

To je tako, jer na primer ukoliko neka osoba nekome donese neku stvar i hoće nagradu za to, tada se proverava vrednost donesene stvari da bi se videlo da li je nagrada koja se traži za uslugu donošenja odgovarajuća ili nije. Međutim, oni koji idu desnom linijom nemaju želju ni za kakvom nagradom. Upravo to što oni rade za Kralja jeste čitava njihova nagrada. Otuda, oni veruju, iznad razuma, da izvršavaju neko služenje za Kralja i to im daje život, radost i uzdignut duh, jer zapravo oni su nagrađeni tako da izvršavaju neko služenje za Kralja. 

Međutim, istina je to da je Stvoritelj veoma važan, i takođe to da mi nemamo snagu da cenimo Njegovu veličinu. A što se tiče vrednosti dela koje oni izvršavaju, ne može biti manje i neznatnije akcije od one koju oni izvršavaju. Otuda sledi da je istina na obe strane, i sve se gradi na osnovi vere iznad razuma. Baal HaSulam je rekao: „Sve što se gradi na veri iznad razuma ulazi u Keduša i razmatra se za ‘unutrašnje’, a sve ono što je unutar razuma razmatra se za ‘spoljašnje’”. 

Budući da se desna linija gradi na osnovi istine, pastiri Gerara se odmah bude i žele da povuku pojedinca prema gledištu većine. I tada ova Klipa počinje da napada pojedinca i da ga navodi da razume gledište većine – da je istina to što oni kažu. U to vreme, pojedinac počinje da veruje ovoj Klipa, dok ona želi da ga ubije i da iz njega izvuče svu vitalnost Keduša i baci ga u pakao. Ova Klipa odeva se u lažnu odeću i kaže da sve što ona sada govori jeste jedino zbog toga da pojedinac ne bi obmanjivao sebe na putu laži.

I sve što pojedinac može da uradi jeste da bude u stavu garda tada kada u njegov um misli pastira Gerara dolaze poput nazubljenih strela uronjenih u otrov koje osobu trenutno ubijaju ostavljajući je bez duha života Keduša. 

Ova Klipa dolazi pojedincu i šalje mu svoja gledišta i ideje, međutim, ona (tobože) ne dolaze da on ne bi bio sluga Stvoritelju. Tako, oni njega navode da on razume da: „Ti sada jasno znaš šta je rad istine –   da namera mora da bude zarad Stvoritelja, ali i sam vidiš da ne možeš da se usmeriš ka Stvoritelju, i time je tvoja molitva svakako bezvredna, kao što je i Tora koju ti učiš. Ti rasipaš svoje napore uzalud. Zato, bolje je za tebe da radiš na nameri koju moraš da načiniš. Otuda, bolja je sva Lišma umesto molitve ili učenja i izvršavanja tričavih stvari”.

A, budući da je pojedinac pod upravom Klipa, sigurno je da nema snagu da išta radi u Lišma. Prema tome, ona ga ubija. „Bolje je za tebe da misliš o svrsi rada, a ne o akciji. Zbog toga je bolje da se angažuješ u radu namera, to jeste da ti moraš sve da radiš u Lišma”. 

I, budući da je pojedinac u njenom domenu, i da sigurno nema snagu da išta izvršava u Lišma, time, ona ga ubija. „I kada ti moliš, ne treba da nadilaziš to što želiš da pričaš sa nekim tokom molitve, jer su i tvoja molitva i tvoja Tora ionako beznačajne. Otuda, kada ne učiš, ukoliko imaš nekoga sa kim možeš da pričaš ili imaš nekoga sa kim možeš da pričaš tokom molitve, šteta je da se uzdržavaš i da ne pričaš, jer ti svakako ništa ne gubiš, jer su i tvoja molitva i tvoja Tora bezvredne. 

„To je tako jer, kao što i sam vidiš, ti tokom molitve nisi povezan sa rečima koje izgovaraš. A u Tori, šta ti gubiš ukoliko usred učenja prekineš učenje? Ti i sam kažeš da ono što je važno jeste da se usmeriš prema Stvoritelju. Otuda, šta dobijaš time što znaš nekoliko stranica iz Gemara ili neke reči Tore?

„I, kada su u pitanju akcije, zašto tebi treba da budeš tako pedantan u vezi sa akcijama? Ja ti ne govorim da ti treba da jedeš ono što je zabranjeno; umesto toga, govorim ti da budeš rigorozan sa običajima koje hoćeš da slediš na ovom putu. Uostalom, ti znaš da je najvažnije da se usmeriš ka Stvoritelju. Prema tome, napusti akcije i radi ono što ti razumeš da moraš da radiš. A rigorozno držanje običaja – to nije za tebe. Tačnije, ta dela su za običan narod, koji ne misli i ne zna šta stvarni rad jeste. Zato je za tebe najbolje da misliš o nameri kako da daješ ka Stvoritelju”.

A kada pojedinac sluša ovu Klipa, nazvanu “pastiri Gerara”, a ona tobože govori jedino u korist rada istine, on tada poveruje u to što ona kaže i počinje da zanemaruje to da bude redovan u molitvi i učenju Tore i počinje da sluša glas te Klipa. I, budući da sada on uopšte nema život, jer nema akciju kojom može da primi život Keduša, kada počne da promišlja da radi nešto za Stvoritelja, telo mu se smeje i pokazuje mu samo tamne slike rada za Stvoritelja.

Tako, pojedinac ostaje bez života i on više nema snagu da kaže iznad razuma da je Stvoritelj dobronameran, i pada pod vlast jeresi. U to vreme, on nema nikakvu snagu da promišlja o duhovnom i dolazi do stanja gde svet za njega postaje taman. Ovo je značenje za ono što je napisano, da su se pastiri Gerara svađali sa pastirima Isaka. Drugim rečima, oni su opremali Isakove sluge svojim gledištima, dok ih nisu odvukli pod svoju upravu, i tada bi ih ubili i od njih uzeli svu njihovu životnost. 

Drugim rečima, oni bi isisali ono malo vere koju su ovi imali, i ovi bi ostali pusti i prazni. To je nazvano “Klipa od desne”, koja im ne dozvoljava da prate put istine, to jeste da tvrde da iako su njihove akcije nekompletne, oni veruju iznad razuma da je Stvoritelj toliko važan da se izvršavanje čak i najmanjeg služenja za Kralja razmatra za nešto veliko. 

I, budući da je i tako malo izvršavanje istinito, isto tako i njihovo verovanje iznad razuma da je Stvoritelj veliki i važan Kralj jeste istinito. Tako sledi, da su sada i oni zakačeni za kvalitet – istina. I, oni mogu da se raduju čak i kroz malo izvršavanje volje svog Gospodara, jer je istina, sama po sebi, nešto veliko.

Ovo je razlog zašto moramo da se čuvamo ove Klipa kada počinjemo da idemo desnom linijom. Jedino tada kada je pojedinac snažan u nadilaženju Klipa od desne, rad na levoj liniji zaista počinje. Time sam pojedinac, a ne Klipa, izaziva kritiku prema sebi.                

Sve dok pojedinac nema vitalnost sa kojom ide desnom linijom, on ne sme da ode sa desne linije. Umesto toga, jednom kada je pun životnosti i radosti od rada sa desne, dolazi vreme da se angažuje na levoj liniji, to jeste da vidi niskost svog stanja i to zašto još nije nagrađen time da ga Stvoritelj primi u Kraljevu palatu.

Napisano je (Psalmi 57:8): „Probudi se, moja slavo... ja ću probuditi zoru“. Naši mudraci su rekli: „Ja budim zoru, i zora ne budi mene”. Baal HaSulam je o tome rekao: „Doslovno značenje jeste – kralj David je rekao da on ne prihvata Šahar (zora, od reči Šahor crno), i tamu koja mu sama dolazi te da se tada budi iz tame. Umesto toga: ’Ja budim zoru’, znači kada on oseti da je dobro (da ima snagu za to), tada on sam izaziva tamu”. 

Treba da tumačimo njegove reči, da pojedinac ne sme da prihvati kritiku, to da njegove akcije nisu u redu i da je sve što on radi bezvredno, a te kritike dolaze od Klipa koja se odeva u odeću pravičnosti i tobože želi da mu pomogne da on ne obmanjuje sebe u radu, već da radi za Stvoritelja. 

Ali, kada ovakve misli dođu, a nije ih on sam izazvao, treba da zna da one nisu došle iz Keduša. Umesto toga, Klipa Gerara vidi – da pojedinac prima životnost iz malih stvari, da je zadovoljan malim i kaže da veruje, iznad razuma, da ne postoji granica važnosti Stvoritelja, i kaže da on razmatra za veliku privilegiju to što je nagrađen tako što mu je Stvoritelj dao neku malu misao i želju da služi Njemu, i vidi da ima mnogo ljudi u svetu koji nemaju ovakvu privilegiju. I da zbog toga on zahvaljuje Kralju i veliča Kralja, i oslađen je time i iz tog stanja prima uzdignut duh.

U to vreme, gore pomenuta Klipa dolazi i želi da ga ubije, da izvuče sav vazduh Keduša koji postoji u njemu. Ona mu ne dozvoljava da veliča Stvoritelja, već ga baca u pakao i uzima mu svu veru koju je imao. I, tada se pojedinac razmatra mrtvim, zato što nema život od Keduša. 

I ko je bio uzrok tome? Jedino Klipa, koja dolazi pojedincu lažno se predstavljajući i govori jedino pohvalno o Keduša. Ovo je nazvano „Zora ne budi mene“, znači da on nije želeo da primi tamu i crnilo od Klipot. 

Umesto toga, “Ja budim zoru” znači: “Kad god ja hoću, ja budim zoru”. Drugim rečima, ja sȃm budim tamu i crnilo unutar sebe – što je da sam ja još uvek uronjen u samoljublje, i da još nemam ljubav za Stvoritelja. I dalje sam bez slave Tore i ja još nemam važnost Tore kako bih znao da je vredno da radim sve da bih postigao svetlost Tore, kao i kako da cenim važnost držanja Micvot koje je Stvoritelj zapovedio nama. 

I, dok treba da izvršim neku Micva i nameravam da to bude da bih davao, otpor u telu se odmah budi u punoj snazi. I, pojedinac ima veliku borbu da uradi bilo šta i vidi uspone i padove svaki put. I, tada on ima prostor za molitvu. To je tako zato što budi sebe u pravo vreme, znači onda kada oseti da će biti u mogućnosti da bez odlaganja moli, a ne da mu crnilo donese tugu i depresiju kada neće imati mogućnost da moli usled crnila. 

Pojedinac može sȃm da vidi da li mu to dolazi od strane Klipa ili ne. Znak za ovo je da nešto što dolazi od Keduša jeste uvek u formi „povećanje svetosti a ne smanjenje“. Drugim rečima, on uvek traži od Stvoritelja da ga podigne na viši stepen od onoga na kojem je. Ali kada crnilo dođe od strane Klipa, on nije sposoban da traži od Stvoritelja da ga uzdigne iznad njegovog stanja. 

„Umesto toga, one obaraju“, znači obaraju pojedinca do pakla i on gubi mali deo vere koji je imao i ostaje naizgled mrtav, bez duha života. Tada je njegova jedina životnost u tome ako može da spava, znači da pobegne i zaboravi svoje stanje depresije. 

U skladu s prethodnim, treba da tumačimo reči Zohara kada kaže: „Zabranjeno je dizati ruke bez molitve i litanije“. Treba da razumemo šta ovo znači da su naši mudraci zabranili uzaludno dizanje ruku, i jedino ako možeš moliti i načiniti zahtev tu nema zabrane, pošto zabrana postoji jedino za prazninu. 

U skladu s prethodnim, treba da tumačimo da “ruke” dolazi od reči “Ako ruka ... postiže“. Ovo znači da kada osoba diže svoje ruke da vidi šta je postigla u radu Stvoritelja, ako ima Toru i strah od nebesa i dobra dela, ako veruje u kompletnoj veri da je Stvoritelj dobronameran, ako je spremna i ima snage da nadiđe, tada, ako vidi da nema nijednu od stvari koje je mislila da treba da postigne kroz svoj trud u Tori i Micvot, ona neće da očajava. Naprotiv, ona će imati snage da moli da joj Stvoritelj pomogne.

I, pojedinac će imati snage da kaže sebi: „Moje viđenje da ja nemam ničega dobrog u svojim rukama je otuda što mi je Stvoritelj sada dozvolio da vidim istinu da sam zapravo prazna posuda i da nema ni Tore, ni straha od nebesa, ni dobrih dela u meni. Štaviše, sve što radim jedino je za moju sopstvenu korist, i tako sada ja imam Kli [posuda] i stvarnu potrebu, iz dubine srca, da Stvoritelj odobri moju želju, pošto je pomoć koja mi je potrebna – da mi On pomogne – neophodnost, a ne luksuz.

Do sada sam mislio da mi treba Stvoriteljeva pomoć za suvišnosti, a ne za neophodnosti, zato što sam znao da nisam kao drugi ljudi koji nemaju nikakav dodir sa duhovnošću, ali sada vidim unutar razuma da je moja situacija gora nego što je kod ostalih ljudi, zato što osećam da nemam ništa. Zato patim i u bolu sam zbog moje situacije. Ali za mase to nije tako loše, jer oni ne osećaju ono što ja osećam. Zbog toga ne mogu da budem zadovoljan činjenicom da ni oni nemaju ništa, što je ono kako ja mislim i kako me moj razum navodi da razumem – da je to stanje drugih“.

Ali, kada ovakve misli dođu, a nije ih on sam izazvao, treba da zna da one nisu došle iz Keduša. Umesto toga, Klipa Gerara vidi – da pojedinac prima životnost iz malih stvari, da je zadovoljan malim i kaže da veruje, iznad razuma, da ne postoji granica važnosti Stvoritelja, i kaže da on razmatra za veliku privilegiju to što je nagrađen tako što mu je Stvoritelj dao neku malu misao i želju da služi Njemu, i vidi da ima mnogo ljudi u svetu koji nemaju ovakvu privilegiju; i da zbog toga on zahvaljuje Kralju i veliča Kralja, i oslađen je time, i iz tog stanja prima uzdignut duh. 

U to vreme, prethodno pomenuta Klipa dolazi i želi da ga ubije, da izvuče sav vazduh Keduša koji postoji u njemu. Ona mu ne dozvoljava da veliča Stvoritelja, već ga baca u pakao i uzima mu svu veru koju je imao. I, razmatra se da je pojedinac tada mrtav, jer on nema život od Keduša.

I ko je bio uzrok tome? Jedino Klipa, koja je došla pojedincu, predstavila se lažno i o Keduša govorila tobože samo pohvalno. Međutim, rečeno je: „Zora ne budi mene“, i to znači da on ne želi da od Klipa primi tamu i crnilo.

Umesto toga, „Ja budim zoru” znači: „Ja budim zoru kada ja hoću”. Drugim rečima, ja sȃm budim tamu i crnilo koji su unutar mene, to jeste to da vidim da sam ja još uronjen u samoljublje, i da još nemam ljubav za Stvoritelja. Ja sam i dalje bez slave Tore i još nemam važnost Tore da bih znao da je vredno da sve radim tako da postignem Svetlost Tore, i da bih znao da cenim važnost držanja Micvot koje je Stvoritelj zapovedio nama. 

I, kada pojedinac hoće da izvrši neku Micva i namerava da to bude zarad davanja, odmah se budi otpor tela u punoj snazi, i tada on ima veliku borbu za bilo šta što hoće da uradi. I on svaki put vidi uspone i padove. I zbog toga on tada ima prostor za molitvu, i to je tako jer on sebe budi u pravo vreme, to jeste tada kada oseti da je u stanju da istog momenta moli. I on ne čeka da mu crnilo i tama donesu tugu i depresiju kada zbog te tame neće biti u stanju da moli. 

Pojedinac može sȃm da vidi da li mu ono što dolazi, dolazi od strane Klipa ili ne. Znak za ovo jeste – nešto što dolazi od Keduša jeste uvek u formi „povećanje svetosti a ne smanjenje”. Drugim rečima, on treba uvek da traži od Stvoritelja da ga uzdigne na viši stepen od onoga na kojem je. Ali kada crnilo dođe od strane Klipa, on nije u stanju da od Stvoritelja traži da ga On uzdigne iznad stanja u kojem je.

„I umesto toga, Klipot spuštaju”, to jeste spuštaju pojedinca sve do dna i on gubi i onaj mali deo vere koji je imao i ostaje naizgled mrtav, bez duha života. Tada je njegova jedina životnost u tome da spava, to jeste da pobegne i zaboravi svoje stanje depresije. 

U skladu sa prethodnim, treba da tumačimo reči Zohara kada kaže: „Zabranjeno je dizati ruke bez molitve i zahteva”. Treba da razumemo šta znači to što su naši mudraci zabranili da se ruke podižu isprazno, i jedino ukoliko se može načiniti molitva i zahtev tu nema zabrane, inače kada nema molitve i zahteva postoji zabrana. 

U skladu sa prethodnim, treba da tumačimo da reč „ruke” dolazi od reči „Ako ruka ... postiže”. Ovo znači da kada pojedinac diže svoje ruke da vidi šta je postigao u radu Stvoritelja tada – ukoliko ima Toru, strah nebesa i dobra dela, ukoliko veruje potpunom verom da je Stvoritelj dobronameran, ukoliko je spreman i ima snagu da nadiđe – on, iako vidi da nema ništa od onoga što je mislio da treba da postigne kroz svoj trud u Tori i Micvot, neće da očajava. Naprotiv, on će imati snagu da moli da mu Stvoritelj pomogne.

I, pojedinac će imati snagu da sebi kaže: „To što ja vidim da u svojim rukama nemam ničega dobrog jeste otuda što mi je sada Stvoritelj dozvolio da vidim istinu – da sam ja zapravo prazna posuda i da u meni nema ni Tore, ni straha nebesa, ni dobrih dela, već sve što radim jeste jedino za moju sopstvenu korist. I time (zbog toga što to vidim) ja sada imam Kli i potrebu koja je stvarna i iz dubine srca, da Stvoritelj odobri moju želju. I to je tako jer je pomoć Stvoritelja za mene sada neophodnost, a ne luksuz.

Do sada sam mislio da mi je pomoć Stvoritelja potrebna zarad luksuza, a ne zbog toga što mi je neophodna. To je bilo tako jer sam znao da ja nisam poput drugih ljudi koji nemaju nikakav dodir sa duhovnim. Ali sada kada osećam da ja nemam ništa, vidim da je moja situacija gora od situacije ostalih ljudi. I, mene ovo boli i ja patim zbog moje situacije. Ali za mase to nije tako loše, jer oni ne osećaju ono što ja osećam. I ja ne mogu da budem zadovoljan činjenicom da i oni nemaju ništa, kako me moj razum navodi da razumem stanje drugih”.

Link - What Is the Foundation on which Kedusha [Holiness] Is Built