MOŽE LI NEŠTO NEGATIVNO DA SE SPUSTI OD GORE

Može li nešto negativno da se spusti od Gore        

Članak broj 15, Tav-Šin-Mem-Dalet, 1984. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Treba da objasnimo ono što je rečeno u članku broj 14. U Zoharu se kaže (Pinhas, stav 78): „Ukoliko su Izrael nagrađeni, On bi sišao poput ognjenog lava da pojede ‘prinete žrtve’. Ukoliko nisu nagrađeni, On bi sišao poput ognjenog psa”. Pitanje u vezi sa tim je: „Kako nešto negativno može da se spusti od Gore?” Mi razumemo da je ono što dolazi od Gore – Činiti dobro. I, kada dolazi nešto što nije pozitivno, koja ispravka proizlazi iz toga? Slika ognjenog psa koji silazi od Gore nije nešto pozitivno. 

Ovo treba da razumemo kroz alegoriju. Jednom čoveku je sin bio bolestan, pa je otišao nekom doktoru koji mu je dao lek. Međutim, to nije pomoglo njegovom sinu. Nakon toga, prijatelji su mu dali savet da se obrati jednom uglednom profesoru, kojeg, iako naplaćuje mnogo, vredi  posetiti jer je veliki stručnjak. Kada su došli njemu, on je pregledao bolesno dete, rekao da je dete ozbiljno bolesno i dao je dijagnozu. 

I čovek mu je platio onoliko koliko su se unapred dogovorili, a kada se vratio kući rekao je svojim prijateljima: „Dali ste mi savet da odem tom velikom stručnjaku i da je vredno da mu platim mnogo novca. I na kraju, šta je taj veliki stručnjak uradio? On je rekao da moj sin ima težu bolest od one za koju je doktor, koji je manje stručan, rekao da ima. Da li je vredelo da dam toliko mnogo novca da bi mi on rekao samo to da moj sin ima tešku bolest? Uostalom, doktoru se ide da bi on izlečio pacijenta, a ne samo zbog toga da dâ dijagnozu, da kaže da moj sin ima tešku bolest”. 

Prijatelji su mu tada rekli da je, prema preciznoj dijagnozi velikog stručnjaka, sada jasno kako bolesnog sina treba lečiti. Za lečenje bolesti nije potreban veliki doktor jer se za svaku bolest već zna lek. Ono što je važno jeste da se zna koja je bolest u pitanju. Sledi da to što velikog stručnjaka plaćamo više od doktora koji je manje stručan služi tome da se odredi precizna dijagnoza. 

Sledi da je otkrivanje greške, to jeste nečeg što je negativno, ipak nešto pozitivno. Otuda, to da se zna koja je bolest u pitanju jeste zapravo ispravka, jer osoba sada zna šta da ispravi. Proizlazi da je poznavanje bolesti deo lečenja, jer nije moguće da se izleči bolest ukoliko osoba ne zna šta da leči. Zato, kada se ognjeni pas spusti, slika psa ukazuje na to da su niži, poput psa, pod upravom samoljublja, što Zohar naziva Hav! Hav! (lavež, ali isto tako i „daj”). To se razmatra za pozitivno, jer sada znamo šta da ispravimo, da sve što je potrebno jeste da ispravimo posude primanja.

Sledi da slika ognjenog psa koji se spušta  od Gore jeste u svrhu ispravke, a ne da se nešto korumpira. Otuda, ovo se takođe, razmatra za pozitivno a ne za negativno. Iako nižima, na početku, sve što dolazi od Gore izgleda kao negativno, nakon pažljivog razmatranja oni vide da je sve to zarad njihove dobrobiti, to jeste, da bi znali šta treba da isprave. 

Sledi objašnjenje za rečeno u članku broj 14 (1984) o  želji da se prima iz korporalnog, što je samo polovina stepena želje da se prima. Kada pojedinac primi želju za primanjem duhovnog, on je upotpunjen do kompletne želje za primanjem. Iz toga sledi da kada on ima želju za primanjem iz korporalnog, on tada nije toliko loš, te zašto je njemu potrebno da primi želju za primanjem duhovnog, da bi bio gori? Zbog toga bi pojedinac mogao da kaže da je bolje da ostane sa željom za primanjem iz korporalnog. Zašto bi se on naprezao da postigne želju za primanjem duhovnog i da time postane gori? Zašto bi pojedinac trebalo da dođe na mesto opasnosti, gde možda neće biti u stanju da se ispravi? Zato je sigurno bolje da on ostane sa željom za primanjem iz korporalnog, i da sve njegove strasti budu jedino za korporalnim stvarima, i da duhovnost ne želi uopšte.

Napisano je (Uvod u Knjigu Zohar, stav 29): „U prvom razdoblju čovek stiče enormnu, neograničenu želju za primanjem, u njenoj punoj korumpiranoj formi pod upravom četiri nečista sveta ABYA. I, ukoliko ne bismo imali tu korumpiranu želju za primanjem, ne bismo bili u stanju da je ispravimo, jer ‘pojedinac ne može da ispravi ono što nije u njemu”’. 

Prema tome, mi nemamo drugi izbor osim da radimo ono što će nas dovesti do toga da postignemo duhovnu želju za primanjem. Ali to, takođe, nije lako. Pojedinac može da postigne duhovnu želju za primanjem ali to zavisi od vere, to jeste, on prvo mora da veruje da postoji duhovno, i da je duhovno zadovoljstvo vrednije od bilo kojeg korporalnog zadovoljstva, do stepena da je vredno da se odrekne korporalnih zadovoljstava da bi postigao duhovna zadovoljstva. Otuda, to zahteva mnogo rada, i ne može svako to da postigne. 

Ali, u isto vreme, u ovoj fazi se razmatra da je osoba i dalje „loša”, jer je ona stekla korumpiranu želju za primanjem. Ali zapravo, ona će iz Lo Lišma doći do Lišma. To jeste, ona prvo mora da postigne stepen Lo Lišma (ne za Njeno ime), i tada je moguće da to ispravi tako da bude  Lišma  (za Njeno ime). To je tako, jer nije moguće imati nameru bez akcije, a jednom kada postoji akcija, moguće je da se uloži napor da se akcija usmeri na pravi put koji se naziva „zarad Stvoritelja”. 

U skladu sa prethodno navedenim, sledi da postoje četiri opšta razabiranja u čovekovom radu, koja su potrebna da bi on postigao savršenstvo za koje je stvoren. 1) primanje zarad primanja, 2) davanje zarad primanja, 3) davanje zarad davanja, 4) primanje zarad davanja. 

Prvo razabiranje – primanje zarad primanja, je  prvi stepen, i stvorenja se rađaju sa ovim razabiranjem. To jeste, ona nemaju razumevanje za bilo šta drugo osim za samoljublje. Ona nemaju interes da rade išta dobro bilo kome, i u skladu sa prirodom sa kojom su rođena, ona su potpuno uronjena u želju da prime za sebe. Čitav svet je u ovakvom stanju, i nijedno stvorenje se ne razlikuje od drugog.  

Drugo razabiranje – davanje zarad primanja. Ovo je stepen koji je već iznad onog na kojem je većina ljudi koji uglavnom rade zarad primanja. Međutim, ovde pojedinac već izvršava akciju davanja, ali on mora da objasni zašto hoće da bude drugačiji od ostalih ljudi, to jeste zašto hoće da radi ono što je suprotno prirodi sa kojom je rođen. U to vreme on svom telu govori: „Znaj da ćeš izvršavanjem akcije davanja primiti više zadovoljstva”. I on svom telu pruža to da ono veruje da će se to isplatiti. Ukoliko telo u to veruje, ono mu dopušta da radi do stepena do kojeg ono veruje da će se isplatiti to što poništava akcije primanja za sebe i izvršava akcije davanja. Ovo se naziva Lo Lišma, o čemu su naši mudraci rekli: „Iz Lo Lišma mi dolazimo do Lišma”. 

Ovo je odskočna daska za prelazak iz stanja u stanje, to jeste iz stanja Lo Lišma u stanje Lišma, jer u odnosu na akciju ova stanja su ista. To jeste, ne možemo da napravimo razliku i kažemo da postoji nešto što može da se doda na akciju Lišma. Tako, budući da su u pogledu na akciju ova stanja ista, ovde što se tiče akcije nema dodatnog rada. Međutim, njihov celokupan rad je u vezi sa namerom. Znači da oni jedino treba da misle na to da li je akcija koju oni izvršavaju zaista u skladu sa zapovesti Stvoritelja. Jer Stvoritelj nam je zapovedio da izvršavamo Micvot, i mi hoćemo da izvršavamo Njegove Micvot jer je za nas velika nagrada da služimo Njemu. Isto tako, On nam je i dopustio da znamo kako možemo da služimo Njemu. 

U to vreme počinje rad na ispitivanju – da li je stvarno tako da je njegova jedina namera u Tori i Micvot da daje ili on ima i drugu kalkulaciju, kalkulaciju samoljublja, i da zbog toga izvršava Toru i Micvot.

Kada pojedinac vidi da je još daleko od toga da su sve njegove akcije zarad Stvoritelja, njemu je potrebno to da ima razjašnjenje šta je ovde istina. Postoji mnogo ljudi koji nemaju ovakvu skrutinizaciju, već misle da oni stvarno rade za Stvoritelja. Iako njihov rad i dalje nije u potpunosti Lišma, oni obično osećaju da to što rade jeste Lišma, iako ima još da se doda da bi njihov rad bio Lišma. Međutim, istina je da oni nemaju pravu percepciju, bilo da je to zbog njihove prirode ili zbog toga što nisu imali dobrog učitelja da im pokaže kako da ne obmanjuju sami sebe.

Zato, oni ne mogu da postignu Lišma jer se Lišma naziva „istina”, a Lo Lišma se naziva „laž”. Međutim, treba da postoji „srednje” između istine i laži, tako da bude odskočna daska od laži do istine. „Srednje” između istine i laži je – istina u laži. Drugim rečima, postoji laž koja zapravo nije prava laž, zato što pojedinac za laž misli da je istina. To jeste, on ide putem laži, ali misli da ide putem istine. Isto tako, nije prava laž to kada on ide u laži, ali zna da ide u laži, jer tada on ide putem istine zbog toga što zna da je to laž. U to vreme on ima odskočnu dasku, jer jedino tada on zaista može da dođe do prave istine, to jeste od istine u laži do istine od istine. 

I dok pojedinac ne zna da ide putem laži, zašto bi menjao svoj put i išao drugim putem, ako ne razume da je u laži? I jedino ukoliko stigne do toga da zna da je stvarno u laži, on će biti u mogućnosti da promeni svoj put i da ide putem istine. 

Sledi da ukoliko je pojedinac već krenuo putem istine, on ide putem Lišma, iako je on tek na pola puta. Na primer, pojedinac koji hoće da ide u Jerusalim, ulazi u auto i vozi u skladu sa znakom na kojem piše „Jerusalim”. Međutim, čak i ukoliko je prešao osamdeset ili devedeset posto puta do Jerusalima, on ipak još nije u Jerusalimu. Jedino kada on stvarno dođe u Jerusalim, može se reći da je u Jerusalimu.

Slično je i u duhovnom. Ukoliko, na primer, kažemo da se Jerusalim naziva „istina”, to jeste Lišma, tada pre nego što pojedinac uđe u Lišma, što je istina, treba da kažemo da je on još u laži, to jeste u Lo Lišma, koja se naziva „laž”. Čak i kada je prešao skoro čitav put i stoji pred kapijom, nazvanom „istina”, što je Lišma, on je i dalje izvan. Sledi da pojedinac ne može da zna da li je postigao Lišma, pre nego što je nagrađen ulaskom u Lišma. 

Ali, kada to pojedinac može da zna da li je već postigao stepen Lišma? I, koji je znak po kojem on može da zna da je sada na stepenu istine? 

Odgovor na ovo nalazimo u Uvodu u Talmud deset Sefirot (stav 56): „Sada možete da razumete reči naših mudraca: ’Čemu je pokajanje nalik? Kada On koji zna sve tajne svedoči da se on neće vratiti budali’. To su naizgled zbunjujuće reči, jer ko može da se popne na nebo da čuje svedočenje Stvoritelja? Takođe, pred kim Stvoritelj treba  da svedoči? Zar nije dovoljno da Sam Stvoritelj zna da se osoba pokajala i da neće zgrešiti opet? Iz ovog objašnjenja sasvim je jasno: zaista, pojedinac nije apsolutno siguran u to da on više neće počiniti greh, sem ukoliko je nagrađen time da razume upravljanje kroz nagradu i kaznu, što je otkrivenost Lica. I, otkrivenost Lica, iz perspektive Stvoriteljevog spasenja, naziva se ‘svedočenje’, budući da je Njegovo spasenje, samo po sebi, ono što vodi čoveka do razumevanja upravljanja nagradom i kaznom, i ono što garantuje da on neće zgrešiti opet…. Za ovo, njemu je dat jasan znak: ‘Tada kada On, koji zna sve tajne, svedoči da se on neće vratiti budali’”.

Sledi da kada pojedinac postigne davanje, on je nagrađen otkrivanjem Lica Stvoritelja. Ovo se naziva - On koji zna sve tajne svedočiće o njemu da je postigao Lišma. To se naziva „treće razabiranje”, to jeste davanje zarad davanja, što se razmatra za postizanje Lišma, i to znači da je on postigao stepen istine. Ovo je njemu došlo preko „odskočne daske”, preko koje se iz Lo Lišma stiže do Lišma, ali uz sve uslove koje on mora da ispuni zarad toga da ne ostane u Lo Lišma. 

I, nakon što je kompletirao stepen – davanje zarad davanja, dolazi četvrto razabiranje – primanje zarad davanja. Ovo je stepen savršenstva. To znači da je pojedinac postigao stepen gde kaže: „Ja hoću da primim Svetlost i zadovoljstvo i znam da hoću da radim zarad ispunjenja svrhe stvaranja. Uostalom, Stvoritelj je stvorio stvorenje iz želje da čini dobro  Njegovim stvorenjima”. Otuda, pojedinac hoće da od Stvoritelja primi užitak i zadovoljstvo upravo zbog toga što je to volja Stvoritelja. 

Sada kada je pojedinac postigao stepen jednakosti forme koji se naziva „davanje zarad davanja”, on više nema želju za samoljubljem. Otuda, on sada hoće da se povinuje volji Stvoritelja, što je Njegova volja da čini dobro Njegovim stvorenjima.

Treba da znamo da postoji svrha stvaranja i ispravka stvaranja. A svrha stvaranja je – Činiti dobro Njegovim stvorenjima, i to znači da stvorenja prime užitak i zadovoljstvo. Sledi da što više zadovoljstva prime, to Stvoritelj više uživa. Zato, pojedinac koji je na nivou savršenstva uvek želi da primi mnogo užitka i zadovoljstva. Jer kao što je objašnjeno, svrha stvaranja je – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. 

Sa druge strane, kada osoba postigne stepen – davanje zarad davanja, što je Dvekut i jednakost forme, to je tek ispravka stvaranja. To znači da stvorenja moraju da dođu u stanje u kojem primaju užitak i zadovoljstvo, a ipak da nakon primanja svih zadovoljstava i dalje ostanu u davanju. Ovo se naziva „primanje zarad davanja”.

Link - Can Something Negative Come Down from Above