PONEKAD SE DUHOVNO NAZIVA "DUŠA"

 

Ponekad se duhovno naziva „duša”

Članak broj 13, 1984. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Moramo da razumemo zašto se duhovno ponekad naziva „duša” [heb: Nešama], kao kada se kaže „telo i duša”, a ponekad se duhovno naziva i Nefeš [duša], kao u „I, voli Gospoda Boga svoga svim svojim srcem i svom svojom dušom”. 

Kada govorimo o duhovnom, obično govorimo o najvišem razabiranju duhovnog, što je Nešama. To je tako da bi pojedinac znao da je za njega već spreman visok stepen – Nešama, i da bi on u svom srcu pobudio želju da to postigne i da razmišlja o tome šta je razlog iz kojeg on to još nije postigao. Tada će on doći do toga da zna da sve što nama treba da bismo postigli duhovno jeste jednakost forme.

Telo se rađa s prirodom samoljublja (ego), čija je forma suprotna formi Stvoritelja, budući da je Stvoritelj isključivo davalac. Otuda, pojedinac treba da pročisti svoje telo i da postigne jednakost forme sa Stvoriteljem, tako da će i on, takođe, hteti jedino da daje. Time će on biti u mogućnosti da postigne ovaj visoki stepen – Nešama. To je razlog zašto uvek kažemo telo [Guf] i duša [Nešama].

Ali, što se tiče redosleda rada, nakon stepena – telo, sledi stepen – Nefeš. Zato spis kaže: „I, voli Gospoda svoga Boga svim svojim srcem i svom svojom dušom [heb: Nefeš]”, jer to je sledeći stepen nakon stepena – telo.

Zato spis kaže „...svim svojim srcem”, a potom „...svom svojom dušom”. Drugim rečima, pojedinac mora da bude voljan da Stvoritelju dȃ  sve što ima. Ali, kasnije, ukoliko postigne viši stepen, znači Ruah [duh], a zatim Nešama, on i dalje treba da bude voljan da sve dȃ Stvoritelju. Ali, tekst počinje prvim stepenom koji dolazi nakon stepena – telo. 

Sve što čovek ima mora da dȃ Stvoritelju. To znači da on ništa ne radi za svoju ličnu korist. Umesto toga, sve je zarad Stvoritelja. Ovo se razmatra za to da su sva njegova dela jedino zarad davanja, dok on sebe ne razmatra uopšte. Umesto toga, sve je zarad Stvoritelja.

Sada možete da razumete ono što piše u Zoharu (Teruma [Prilog], deo 219, i stav 479 u Sulam komentari): „’...svom svojom dušom’. On pita: ‘Trebalo je reći: ‘...u tvojoj duši’, šta je to ‘...svom svojom dušom’? Zašto kaže: ‘svom’?’ On odgovara da to znači da se isto tako uključuje i Nefeš, i Ruah, i Nešama. Tako, kada se kaže ‘.. svom svojom dušom’, tada ‘svom’ znači sve ono što ova duša sadrži”. 

Iz ovoga vidimo da nam Zohar govori da reč „svom” koja je dodata u Toru, ukazuje na to da su i Nefeš i Ruah uključeni u Nešama. Međutim, započinje se sa Nefeš, budući da nakon stepena – telo, dolazi stepen – Nefeš. Ali, kada u duhovnom govorimo o duši, mi mislimo na Nešama, kao što je napisano (Tora, Postanje 2:7): „...i udahnu u njegove nozdrve dušu [Nešama, duša, dah] života...”.

Šamati 2: ŠEHINA U IZGONU

 

Šehina u izgonu

Uslušano 1942. godine

Jehuda Leib Ha-Levi Ašlag (Baal HaSulam)

Knjiga Zohar kaže: „On je Šohen (Onaj koji obitava), Ona je Šehina (Božansko)”, i neophodno je da objasnimo rečeno.

Znano je da u Višoj Svjetlosti nema nikakvih promjena, kao što je napisano: „Ja, Gospod, svoje HaVaYaH ne mijenjam”. I, sva imena i nazivi nastaju samo iz osjećaja Svjetlosti u Kelim, što je želja za primanjem uključena u Malhut, korijen stvaranja. I, odatle se sve spušta do našeg svijeta (Olam HaZe), do stvorenja.

I, sva ta razabiranja, koja počinju iz Malhut – korijen stvaranja svjetova, završavaju se sa stvorenjima i nazivaju se imenom Šehina. I, generalna ispravka (Tikun) jeste u tome da Viša Svjetlost sija unutar njih u punom savršenstvu. I, ta Svjetlost koja sija unutar Kelim naziva se Šohen, a sve se Kelim, generalno, nazivaju Šehina. Svjetlost Šohen – ispunjava Šehina, i naziva se Svjetlost Šohen zato što obitava (hebrejski Šohen) unutar Kelim, a sveukupnost svih Kelim naziva se Šehina.

Vrijeme dok Svjetlost u njima ne sija u potpunom savršenstvu naziva se „vrijeme ispravke”. To znači da se mi ispravljamo sve dok Svjetlost unutar Kelim ne bude sijala u potpunom savršenstvu. A, do tada se to stanje naziva „Šehina u izgonu”. To znači da u to vrijeme još nema savršenstva u Višim svjetovima.

I, u našem svijetu, koji je najniži od svih svjetova, želju za primanjem treba da ispuni Viša Svjetlost, i ta ispravka se naziva „primanje zarad davanja”. No, do tada je egoistična želja ispunjena niskim i bezumnim strastima, i u njoj ne postoji mjesto za otkrivanje slave Nebesa. A srce, umjesto toga da je mjesto za pohranjivanje Više Svjetlosti, postalo je mjesto otpadaka i nečistoće, to jeste, potpuno je ukaljano niskim željama.

I, to se naziva „Šehina u prašini”, i to znači da je Šehina spuštena na zemlju u prašinu. I, svako mrzi svetost; i niko nema nikakvu potrebu ni želju da se Šehina podigne iz prašine. Umjesto toga, oni biraju niske, besramne vrijednosti. I, to uzrokuje tugu Šehina jer oni njoj ne daju mjesto u svom srcu tako da Šehina bude obitavalište za Svjetlost Stvoritelja.

Link - 2. Shechina [Divinity] in Exile

Šamati 1: NEMA NIČEG OSIM NJEGA

 

Nema ničeg osim Njega

Uslušano prvog dana nedjelje, Itro
(6. februar 1944. godine)

Jehuda Leib Ha-Levi Ašlag (Baal HaSulam)

Rečeno je: „Nema ničeg osim Njega”. To znači da u svijetu ne postoji nijedna druga sila koja bi mogla da učini bilo šta protiv Njega. A, to što čovjek vidi da u svijetu postoje stvari i sile koje negiraju postojanje Viših sila jeste zbog toga što je takva volja Stvoritelja.

I, to je metod ispravke koji se naziva „lijeva odbacuje, a desna prihvata”. I, to što lijeva odbacuje razmatra se za ispravku. To znači da u svijetu postoji nešto što od samog početka dolazi s namjerom da skrene čovjeka sa pravog puta i da ga udalji od svetosti.  

A, korist od tih odbijanja je u tome što uz njihovu pomoć čovjek dobija potrebu i cjelovitu želju da mu Stvoritelj pomogne, jer inače vidi da propada. On ne samo da ne napreduje u radu, već vidi da ide unazad i, štaviše, on radi „zarad sebe” i nema snagu da izvršava Toru i Micvot čak ni Lo Lišma. I, jedino istinskim nadilaženjem svih prepreka, vjerom iznad razuma, on može da izvršava Toru i Micvot. No, on nema uvijek snagu da nadiđe, vjerom iznad razuma. Tačnije, on je prinuđen da skrene sа puta Stvoritelja, čak iz Lo Lišma. 

I, onaj koji uvijek osjeća da je razbijeno veće nego cjelo, što znači da postoji mnogo više padova nego uspona, i ne vidi kraja tim stanjima, zauvijek će ostati izvan svetosti jer vidi da je za njega teško da izvrši čak i najmanju duhovnu akciju, osim ukoliko verom iznad razuma ne nadiđe prethodno navedene razloge. No, on nije uvijek u stanju da nadiđe. I, šta će biti na kraju?                    

I, on tada dolazi do odluke da njemu niko ne može da pomogne – osim Sam Stvoritelj. I, zbog toga se u njemu rađa suštinska potreba za tim da mu Stvoritelj pomogne, da mu On otvori oči i srce i da ga zaista približi Njemu kroz vječno prianjanje uz Njega. To znači da su sva odbijanja koja je on osjećao dolazila od Stvoritelja, i da to nije bilo zbog toga što je on bio loš i što nije imao snagu da nadilazi.  

I, samo onima koji istinski hoće da se približe Stvoritelju daje se pomoć od Gore, da ne bi bili zadovoljni malim, to jeste da ne ostanu na stepenu malog nerazumnog djeteta, tako da ne bi mogli više da kažu: hvala Bogu, imam Toru i Micvot i dobra djela, i što mi još nedostaje? 

I, jedino ukoliko u čovjeku stvarno postoji istinska želja, on prima pomoć od Gore, i njemu se od Gore uvijek pokazuje koliko on griješi u trenutnom stanju, to jeste, njemu se šalju misli i gledišta usmjerena protiv duhovnog rada, i to je sve zbog toga da bi vidio da on nije jedno sa Stvoriteljem.  

I, bez obzira na to koliko se on trudi da nadiđe, on uvijek vidi da se nalazi u stanju koje je daleko od svetosti u odnosu na druge koji rade i osjećaju da su jedno sa Stvoriteljem. Sa druge strane, on uvijek ima pritužbe i zahtjeve i ne može da opravda djelovanje Stvoritelja u odnosu na sebe. Njega boli to što nije jedno sa Stvoriteljem. I, konačno, on osjeća da nema nikakvog udjela u svetosti. 

O VAŽNOSTI DRUŠTVA

 

O važnosti društva

Članak broj 12, 1984. 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Znano je da je osoba uvek među ljudima koji nemaju povezanost s radom na putu istine, ali, nasuprot tome, oni uvek pružaju otpor onima koji idu putem istine. I, budući da se misli ljudi mešaju, gledišta onih koji se protive putu istine šire se i kroz one koji imaju neku malu želju da idu putem istine.

Otuda, za te ljude nema drugog saveta osim da za sebe uspostave odvojeno društvo, koje bi bilo njihov okvir, to jeste, odvojeno društvo koje se neće mešati s drugim ljudima čija se gledišta razlikuju od gledišta tog društva. I, oni stalno unutar sebe treba da pobuđuju  pitanje svrhe društva da ne bi pratili većinu, zato što praćenje većine jeste u našoj prirodi.

Ukoliko se ovo društvo izoluje od ostalih ljudi, i ako ovi ljudi iz društva, u pogledu na duhovna pitanja, nemaju povezanost s drugim ljudima, i ako je njihov kontakt s njima jedino oko korporalnih pitanja, oni se neće mešati s njihovim gledištima, i tako, oni neće mešati mišljenja u vezi sa religijskim pitanjima. 

Ali, kada je pojedinac među religioznim ljudima i počne da razgovara i da se raspravlja s njima, on svoja gledišta meša s njihovim gledištima. Njihova gledišta podsvesno prodiru u njegov um u takvoj meri da on neće biti u stanju da razabere svoja sopstvena gledišta od onih koja je primio od ljudi s kojima se povezao.. 

Zato, pojedinac treba da se izoluje od drugih ljudi po pitanjima rada na putu istine.To je zato što put istine zahteva stalno jačanje, budući da je suprotan gledištu sveta. Gledište sveta je znanje i primanje, dok je gledište Tore vera i davanje. Ukoliko pojedinac skrene odatle, odmah zaboravlja sav rad na putu istine i pada u svet samoljublja. Jedino iz društva u formi “Oni pomogoše svakom svom prijatelju” svaka osoba u društvu zaista prima snagu da se suprotstavi gledištu sveta. 

Isto tako, u rečima Zohara nalazimo (Pinhas, str. 31, stav 91, i u Sulam): ”Kada osoba boravi u gradu naseljenom zlim ljudima, i tu ne može da drži Micvot Tore, i ne uspeva u Tori, ona treba da se iskoreni odatle i da se preseli na mesto naseljeno dobrim ljudima koji uče Toru i Micvot. Zbog toga je Tora nazvana ‘drvo’ kao što je napisano: ‘Ona je drvo života za one koji prionu uz nju’. I, čovek je poput drveta, kao što je napisano: ‘jer čovek je drvo u polju. I, Micvot u Tori nalikuju plodovima. I, šta to govori? ’Jedino ono drveće za koje znaš da ne daje plodove, ti možeš iščupati i odseći’, iščupati u ovom svetu i odseći iz sledećeg sveta”. 

ČOVEK UVEK TREBA DA PRODA GREDE SVOJE KUĆE

 

Čovek uvek treba da proda grede svoje kuće

Članak br. 9, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

„Rabi Jehuda je rekao: ‘Rav je rekao: ‘Čovek uvek treba da proda grede svoje kuće i obuje cipele na svoja stopala’’” (Šabat, 129). Treba da razumemo šta precizno jesu – grede čovekove kuće, i u čemu je važnost cipela, do tačke da je zbog toga vredno da on proda grede svoje kuće i bude u mogućnosti da obuje cipele na svoja stopala. 

Ovo treba da tumačimo, u radu. Reč Korot [grede] čovekove kuće potiče od reči Mikre [incident/događaj], što je sve ono što osoba iskusi u svom domu. Pod reči „čovek” mi podrazumevamo dva razabiranja – njegovo znanje, što je um, i njegove osećaje, što je ono što on oseća u svom srcu – bilo da je to dobro ili loše.

Ovi incidenti, koje iskusimo, bude pitanja iz svakodnevnog života. Ta pitanja se tiču i odnosa između osobe i njenog Stvoritelja, i između osobe i njenog prijatelja.

Pitanja između osobe i Stvoritelja jesu: osoba ima pritužbe da Stvoritelj ne zadovoljava sve njene potrebe. Drugim rečima, Stvoritelj treba osobu da ispuni onim što osoba misli da joj je potrebno, jer pravilo je da Dobro čini dobro. I, ponekad osoba misli – da je njena situacija uvek lošija nego što je to kod drugih ljudi, koji su na višem stepenu nego što je ona.

Sledi da je osoba tada u stanju koje se naziva „špijuni” – što su oni koji klevetaju Proviđenje – jer ona ne oseća užitak i zadovoljstvo u svom životu i teško joj je da kaže: „Jedino će me dobrota i milost pratiti u svim danima mog života”. Tako, u to vreme ona je u stanju „špijuni”.

Naši mudraci su o tome rekli (Berahot [Blagoslovi], 54): „Čovek mora da blagoslovi za loše kao što blagoslovi za dobro”, budući da je osnova judaizma izgrađena na veri iznad razuma. Ovo znači da ne treba da se oslanjamo na ono što intelekt nalaže osobi da misli, govori, i radi, već na veru u dobronamerno, Više Proviđenje. I, precizno kroz opravdavanje Proviđenja, osoba biva nagrađena time da oseti užitak i zadovoljstvo.

Baal HaSulam je dao alegoriju o osobi koja je imala pritužbe i zahteve Stvoritelju da On nije ugodio svim njenim željama. To je poput osobe koja ide ulicom s malim detetom, i dete gorko plače. Svi ljudi na ulici gledaju oca i misle: „Kako je okrutan ovaj čovek, koji može da sluša svog sina dok plače i da ne obraća pažnju na to. Detetov plač čini da je čak i ljudima na ulici žao deteta, ali ne i ovom čoveku koji je njegov otac. I, postoji pravilo: 'Kao što otac ima sažaljenje za svoju decu'”.

KAKO DRŽANJE TORE I MICVOT PROČIŠĆAVA SRCE

 

Kako držanje Tore i Micvot pročišćava srce?

Članak br. 8, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Pitanje: Da li i držanje Tore i Micvot zarad primanja nagrade, takođe, pročišćava srce? Naši mudraci su rekli: „Ja sam stvorio zlu inklinaciju; Ja sam stvorio začin Tore“. Ovo znači da to zaista pročišćava srce. Ali, da li je to specifično tako kada pojedinac ne teži da primi nagradu, ili to isto tako pročišćava srce ako pojedinac radi da bi primio nagradu?

Odgovor: U spisu „Uvod u Knjigu Zohar“ (stav 44) napisano je: „Kada pojedinac počinje da se angažuje u Tori i Micvot, čak i bez ikakve namere, znači bez ljubavi i straha, koji su primereni kada se služi Kralju, čak i u Lo Lišma (ne u Njeno Ime), tačka u srcu pojedinca počinje da raste i da pokazuje svoju aktivnost. To je otuda što Micvot ne zahtevaju nameru, te čak i akcije bez namere mogu da pročiste nečiju želju za primanjem, ali u njenom prvom stepenu, nazvanom ‘nepokretan’. I, do stepena do kojeg pojedinac pročisti nepokretan deo svoje želje za primanjem, on postepeno gradi 613 organa tačke u srcu, što je stepen – nepokretan od Nefeš de Keduša (svetost)“. Prema tome, mi vidimo da držanje Tore i Micvot, čak i Lo Lišma, pročišćava srce.  

Pitanje: Da li je put držanja Tore i Micvot na način – ne primati nagradu za sebe, namenjen jedino odabranoj nekolicini? Ili, da li bilo ko može da ide ovim putem držanja Tore i Micvot na način – ne primati nagradu za sebe, čime bi oni bili nagrađeni sa Dvekut (prianjanje) uz Stvoritelja?

Odgovor: Mada se želja za primanjem za sebe i pojavila u Misli stvaranja, data je ispravka da bi duše ovo ispravile tako da to bude sa namerom zarad davanja, što znači da ćemo držanjem Tore i Micvot obrnuti našu želju za primanjem tako da ona bude zarad davanja. Ovo je dato svakome, bez izuzetka, jer svakome je dat ovaj lek, ne nužno odabranoj nekolicini.

U SKLADU SA ONIM ŠTO JE OBJAŠNJENO O "VOLI SVOGA BLIŽNJEG KAO SEBE SAMOG"

 

U skladu sa onim što je objašnjeno o „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”

Članak broj 7, 1984. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

U skladu sa onim što je objašnjeno, u pravilu „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”, sadržani su svi detalji ostalih 612 Micvot [zapovesti]. To je kao što su naši mudraci rekli: „Ostalo su komentari; idi i uči”. Ovo znači da ćemo držanjem preostalih 612 Micvot biti nagrađeni i pravilom „Voli svoga bližnjeg”, i sledeći to, ljubavlju Boga. 

Prema tome, šta nam ljubav prijateljā daje? Napisano je da kad se nekoliko prijatelja okupi, budući da svaki od njih ima samo malu silu ljubavi bližnjih – znači da oni imaju samo potencijal da sprovode ljubav bližnjih – kada je primenjuju oni se sete da su odlučili da se odreknu samoljublja u korist ljubavi  bližnjih. Ali, zapravo, pojedinac u praksi vidi da ne može da se odrekne nikakvog zadovoljstva želje za primanjem zarad koristi  drugoga, čak nimalo. 

Međutim, kada se okupi nekolicina ljudi koji su saglasni s tim da moraju da postignu ljubav bližnjih, i kada svako poništi sebe pred drugim, tada su oni svi uključeni jedan u drugog. Tako se tu u svakom pojedincu akumulira velika sila, u skladu s veličinom društva. I, tada svako od njih može da izvršava zapovest “Voli svoga prijatelja”.

Tako, šta nam daju detalji ostalih 612 Micvot, za koje smo rekli da su tu da bi se držalo pravilo “ljubav prijateljā”? I, vidimo da i u realnosti postoji ljubav prijateljā i među sekularnima. I oni se okupljaju u raznim društvima i imaju ljubav prijateljā. Šta je onda razlika između religioznih i sekularnih?

Stih kaže (Psalmi Davidovi, 1), „...niti je sedeo na mestu podrugljivog”. Moramo da razumemo zabranu – „mesto podrugljivog”. Kad pojedinac kleveće ili govori prazne reči, tada to nije zabranjeno zabranom – „mesto podrugljivog”. Otuda, šta nam daje zabrana – „mesto podrugljivog”?

Zapravo, smisao zabrane – “mesto podrugljivog” jeste to: kad se nekolicina ljudi okupi u svrhu ljubavi prijateljā, s namerom da će upravo svako od njih pomoći svom prijatelju da poboljša svoje korporalno stanje, i svako očekuje da će od još više takvih sastanaka profitirati od društva i poboljšati svoje stanje u korporalnom.

LJUBAV PRIJATELJA - 2

 

Ljubav prijateljā - 2

Članak broj 6, 1984. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

“Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”. Rabi Akiva kaže: “To je veliko pravilo (na hebrejskom pravilo znači i kolektiv) u Tori (Kidushin 9)”. To znači da ako pojedinac drži ovo pravilo, tada su svi detalji već uključeni u to, znači podrazumeva se da ćemo lako stići i do pojedinosti, ne morajući da radimo za to.

Međutim, vidimo da nam Tora govori: “Šta Gospod traži od tebe? Da se bojiš Mene". Prema tome, ono što se primarno zahteva od pojedinca jeste jedino strah Stvoritelja. Ako pojedinac drži zapovest straha, cela Tora i Micvot su sadržani u tome, čak i zapovest "Voli svoga bližnjeg kao sebe samog".

Ipak, u skladu s rečima Rabi Akive, to je suprotno, znači strah je sadržan u pravilu "Voli svoga bližnjeg". A, prema rečima naših mudraca (Berahot str. 6), nije tako kako Rabi Akiva kaže. Oni su se pozivali na stih: "Kraj priče, sve se čulo: boj se Boga i drži Njegove zapovesti; jer to je sav čovek". Gemara pita: "Šta znači 'to je sav čovek'? Rabi Elazar kaže: "Gospod je rekao da je čitav svet stvoren jedino zbog toga (zbog straha Boga) (Berahot/Blagoslovi strana 6)". Međutim, u skladu s rečima Rabi Akive, izgleda da je sve sadržano u pravilu "Voli svoga bližnjeg".

Pritom, u rečima naših mudraca nalazimo (Makot 24) da su oni rekli da je najvažnija vera. Rekli su da je Avakum došao i rekao da postoji samo jedno: "pravednik će živeti od svoje vere".

Maharša tumači: "Ono što je najpresudnije za bilo koju osobu od Izraela, u bilo koje vreme, jeste vera". Drugim rečima, esencija pravila je vera. Shodno tome, proizlazi da su i strah i "Voli svoga bližnjeg" sadržani u pravilu vere.

Da bismo razumeli prethodno, moramo pažljivo da ispitamo sledeće:

1. Šta je vera?

2. Šta je strah?

3. Šta je "Voli svoga bližnjeg kao sebe samog"?

Najvažnija jeste to da se uvek setimo svrhe stvaranja, što je "činiti dobro Njegovim stvorenjima". Tako, ukoliko On hoće da im dâ užitak i zadovoljstvo, čemu prethodna tri – vera, strah i "Voli svoga bližnjeg"? Ovo znači da njima treba samo to da kvalifikuju svoje posude da bi bili u mogućnosti da prime užitak i zadovoljstvo koje Stvoritelj hoće da dâ stvorenjima. 

ŠTA NAM DAJE PRAVILO "VOLI SVOG PRIJATELJA KAO SEBE SAMOG"

 

Šta nam daje pravilo „Voli svoga prijatelja kao sebe samog”?

Članak br. 5, 1984. 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Šta nam daje Klal [„pravilo”, kao i „kolektiv”]: „Voli svoga prijatelja kao sebe samog”? Kroz ovo pravilo možemo da dođemo do ljubavi Stvoritelja. Ako je to tako, šta nam daje držanje ostalih 612 Micvot [zapovesti]?

Prvo, treba da znamo šta pravilo jeste. Znano je da se kolektiv (Klal) sastoji od mnogo individualaca. Bez individualaca ne može biti kolektiva. Na primer, kada za skup kažemo „sveti skup” tada govorimo o broju individualaca koji su se okupili i formirali jedinicu. Nakon toga, imenuje se glavni za auditorijum i drugi, i to se naziva Minian (desetka) ili „skup”. Najmanje deset ljudi mora da bude prisutno i tada je moguće da se izgovori Keduša (specifičan deo jevrejske molitve) tokom službe.

Zohar o tome kaže: „Gde god postoji deset, Božansko obitava”. To znači da na mestu gde postoji deset ljudi, postoji mesto za otkrivanje Božanskog (Šehina).

Iz toga sledi da je pravilo „Voli svoga prijatelja kao sebe samog” izgrađeno na preostalih 612 Micvot. Drugim rečima, ako držimo preostalih 612 Micvot, mi ćemo biti u mogućnosti da postignemo pravilo „Voli svoga prijatelja kao sebe samog”. Sledi da nam pojedinačni elementi omogućavaju da postignemo ovo pravilo, i kada imamo ovo pravilo, tada ćemo biti u mogućnosti da postignemo ljubav Stvoritelja, kao što je napisano: „Moja duša žudi za Gospodom” (Psalmi 84:2).

Međutim, pojedinac ne može sam da drži svih preostalih 612 Micvot. Uzmimo, na primer, Micva “otkup prvorođenog”. Ukoliko je čovekovo prvorođeno dete žensko, on ne može da drži Micva ”otkup prvorođenog”. Isto tako, žene su oslobođene od toga da drže Micvot za koje je predviđeno tačno određeno vreme, poput Cicit i Tefilin. Ali, zato što „sav Izrael su odgovorni jedan za drugog”, time oni svi zajedno drže sve Micvot. Otuda, kroz preostalih 612 Micvot možemo da postignemo pravilo „Voli svoga prijatelja kao sebe samog”.

 

Link - What Does the Rule, “Love Thy Friend as Thyself,” Give Us?

O LJUBAVI PRIJATELJA

 

O  ljubavi prijatelja

Članak br. 2, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

1) Postoji potreba za ljubavlju prijatelja.

2) Šta je razlog da sam izabrao specifično ove prijatelje, i zašto su ti prijatelji izabrali mene?

3) Da li svaki prijatelj treba da otkrije svoju ljubav prema društvu, ili je dovoljno da oseća ljubav u svom srcu i da ljubav prijateljā praktikuje u skrivenosti, a da nema potrebu da otvoreno pokaže šta je u njegovom srcu?

Znano je da je biti skroman nešto veliko. Ali, isto tako možemo da kažemo i suprotno, da pojedinac mora da – ljubav prema prijateljima, koja je u njegovom srcu, i otkrije svojim prijateljima, budući da on ovim otkrivanjem pobuđuje srca svojih prijatelja prema prijateljima, da bi i oni, takođe, osetili da svaki od njih praktikuje ljubav prijateljā. Dobit od ovoga jeste u tome što na taj način pojedinac dobija snagu da snažnije praktikuje ljubav prijateljā, budući da je sila ljubavi svake osobe integrisana u silu ljubavi svakog drugog.

Sledi da kad pojedinac ima jednu meru snage da praktikuje ljubav prijateljā, ako se grupa sastoji od deset članova koji razumeju da je neophodno da se angažuju u ljubavi prijateljā, tada je on integrisan u deset sila koje razumeju potrebu. Međutim, ukoliko svako od njih ne pokazuje društvu da praktikuje ljubav prijateljā, tada pojedincu nedostaje sila grupe.

To je tako zato što je veoma teško suditi prijatelja pozitivno. Svako misli da je pravedan i da se jedino on angažuje u ljubavi prijateljā. U tom stanju, pojedinac ima veoma malu snagu da praktikuje ljubav drugih. Prema tome, ovaj rad, specifično, treba da bude javan, a ne skriven.

Ali, pojedinac uvek mora da podseća sebe na svrhu društva. U suprotnom, telo teži da zamagli cilj, pošto telo uvek brine za sopstvenu korist. Moramo da se setimo da je društvo uspostavljeno jedino na osnovi postizanja ljubavi drugih, i da će to biti odskočna daska za ljubav Boga.

Ovo se postiže specifično tako što kažemo da je pojedincu neophodno društvo da bi bio u mogućnosti da svom prijatelju daje bez ikakve nagrade. Drugim rečima, njemu nije potrebno društvo da bi mu društvo davalo pomoć i poklone, što bi zadovoljilo posude primanja tela. Takvo društvo se gradi na samoljublju i podstiče jedino razvoj posuda primanja pojedinca, budući da on tada vidi priliku da dobije više posedovanja kroz svog prijatelja koji mu pomaže da postigne korporalna posedovanja.

Umesto toga, moramo da se setimo da je društvo uspostavljeno na osnovama ljubavi drugih, da bi svaki član primio od grupe ljubav drugih i mržnju prema vlastitoj prirodi. I, uviđanje da se njegov prijatelj napreže da poništi sebe i da voli druge, uzrokovaće da svako bude integrisan u namerama svojih prijatelja.

Tako, ako je, na primer, društvo sačinjeno od deset članova, svaki će imati deset sila da praktikuje samoponištavanje, mržnju prema vlastitoj prirodi i ljubav drugih. U suprotnom, pojedinac ostaje samo sa jednom silom ljubavi drugih, usled toga što ne vidi da i prijatelji praktikuju ljubav drugih, jer oni praktikuju ljubav drugih u skrivenosti. Štaviše, prijatelji uzrokuju da on gubi snagu svoje želje da ide putem ljubavi drugih. U tom stanju, on uči iz njihovih akcija i pada pod vlast samoljublja.

4) Da li svaki prijatelj treba da zna potrebe svakog drugog prijatelja, da bi znao kako može da ih zadovolji, ili je dovoljno da on ljubav prijateljā praktikuje uopšteno?

Link - Concerning Love of Friends

LJUBAV PRIJATELJA - 1

 

Ljubav prijatelja - 1

Članak br. 3, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

„I, neki čovek ga (Josifa) nađe, i gle, lutao je poljem. A čovek ga upita, govoreći: ‘Šta tražiš?’ A on reče: ‘Tražim svoju braću. Reci mi, molim te, gde oni napasaju stado?’” (Postanje, 37)

Čovek koji „luta poljem” odnosi se na mesto u polju iz kojeg treba da nikne usev koji će održavati svet. A radovi na polju su oranje, sejanje i žetva. O tome je rečeno: „Oni koji seju u suzama, u radosti će žnjeti” i to je nazvano „polje koje je Gospod blagoslovio”. 

Baal HaTurim je objasnio da se pojedinac koji luta poljem odnosi na onog ko je zalutao na duhovnom putu, koji ne zna pravi put koji vodi do mesta do kojeg treba da stigne, kao u „magarac koji luta poljem”. I, on dolazi do stanja u kojem misli da nikad neće postići cilj koji treba da postigne.

„I, čovek ga upita, govoreći: ‘Šta tražiš?’” znači „Kako ti mogu pomoći?“ „A on reče: ‘Tražim svoju braću’”. Time što sam zajedno sa svojom braćom, to jest, time što sam u grupi u kojoj postoji ljubav prijateljā, biću u mogućnosti da se popnem stazom koja vodi do kuće Boga.

Ova staza je nazvana „put davanja”, a taj način je protiv naše prirode. Da bi se bilo u mogućnosti da se to postigne, nema drugog načina sem ljubavi prijateljā, čime svako može da pomogne svom prijatelju. „I, čovek reče: ‘Oni su otišli odavde’”. A, Raši je tumačio da su se oni udaljili od bratstva, što znači da oni neće da se povežu. To je, na kraju, uzrokovalo izgon Izraela u Egipat. A da bismo bili iskupljeni iz Egipta, moramo da preuzmemo na sebe to da uđemo u grupu koja hoće da bude u ljubavi prijateljā, a time ćemo biti nagrađeni izlaskom iz Egipta i primanjem Tore.

Link - Love of Friends - 1

SVRHA DRUŠTVA 2

 

Svrha društva 2

Članak br. 1, deo 2, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Budući da je čovek stvoren sa Kli koja se naziva „samoljublje”, tamo gde on ne vidi da će njegovo delovanje njemu doneti korist, nema motivaciju da načini čak ni najmanji pokret. A, bez poništavanja samoljublja, nije moguće da se postigne Dvekut (prianjanje) uz Stvoritelja što je jednakost forme.

I, budući da je to protiv naše prirode, nama je potrebno društvo koje će delovati kao velika snaga tako da mi možemo zajedno da radimo na poništavanju želje za primanjem, nazvane „zlo”, budući da ona ometa postizanje svrhe za koju je čovek stvoren.

Iz tog razloga, društvo mora da se sastoji od pojedinaca koji se jednoglasno slažu u tome da moraju da postignu ovaj cilj. Tada, svi ovi pojedinci postaju jedna velika snaga koja može da se bori za to, budući da je svako  integrisan u sve ostale. Tako je svaka osoba utemeljena na velikoj želji da se postigne cilj.

Da bi bili integrisani jedan u drugog, svaki pojedinac treba da poništiti sebe pred drugima. To se radi tako što svako vidi zasluge prijateljā, a ne njihove mane. Ali, pojedinac koji misli da je malo veći od svojih prijatelja, ne može da se ujedini s njima.

Isto tako, važno je ostati ozbiljan tokom skupa kako se ne bi izgubila namera, pošto je to cilj zbog kojeg su se prijatelji  i okupili. A, da bi hodao skromno, što je velika stvar, pojedinac treba da se navikne na to da spolja izgleda kao neko ko nije ozbiljan. Ali, istina je da u njihovim srcima gori vatra.

Ipak, tokom skupa, pojedinac treba pred uskogrudim ljudima da bude oprezan u tome da ne sledi reči i dela koja ne doprinose cilju okupljanja – što je da treba da postignu Dvekut uz Stvoritelja. U vezi s Dvekut, vidi esej „Matan Tora”. 

Ali, kad nije sa svojim prijateljima, najbolje je da pojedinac ne pokazuje ništa od namere u svom srcu, i (treba) da izgleda kao bilo ko drugi. To je značenje „hodaj skromno sa Gospodom svojim Bogom”. Iako postoje složenija tumačenja ovoga, jednostavno objašnjenje je isto tako velika stvar.

Otuda, dobro je da među prijateljima koji se ujedinjuju postoji jednakost, tako da pojedinac može da se poništiti pred drugim. I, u društvu treba da postoji temeljna budnost, koja onemogućava lakomislenost, pošto lakomislenost uništava sve. Ali, kao što smo prethodno rekli, ovo bi trebalo da bude unutrašnja stvar.

Ali, u prisustvu nekoga ko nije iz ovog društva, ne bi trebalo pokazivati ozbiljnost, već je potrebno podesiti se prema osobi koja je upravo došla. Drugim rečima, izbegavati priču o ozbiljnim temama i pričati samo o temama koje odgovaraju onome ko je upravo došao, i koji se naziva „nezvani gost”.

Link - Purpose of Society 2

SVRHA DRUŠTVA 1

 

Svrha društva 1

Članak br. 1, deo 1, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Okupili smo se ovde da uspostavimo društvo za sve koji žele da slede put i metod Baala HaSulama, put kojim se penje stepenima čoveka i ne ostaje se poput zveri, kao što su naši mudraci rekli (Jevamot, 61a) u vezi sa stihom: „A vi, Moje ovce, Moje stado, vi ste čovek” (Adam). A Rašbi je rekao: „Vi se nazivate ‘čovek’ (Adam), a obožavaoci idola ne nazivaju se ‘čovek’”.

Da bismo razumeli zaslugu čoveka navešćemo ovde stih naših mudraca (Berahot, 6b): „Kraj rasprave, sve se čulo: boj se Boga i drži Njegove zapovesti; јer ovo je sav čovek” (Knjiga Propovednikova, 12:13). I, Gemara pita: „Šta je to ‘jer ovo je sav čovek’?” Rabi Elazar je rekao: „Stvoritelj je rekao: ‘Čitav svet je stvoren samo zbog toga’. Ovo znači da je čitav svet stvoren zbog straha Boga”.

Ipak, mi treba da razumemo šta je strah Boga, koji i jeste razlog zbog kojeg je svet stvoren. Iz svih reči naših mudraca učimo da je razlog za stvaranje bila dobrobit za Njegova stvorenja. To znači da je Stvoritelj hteo da osladi stvorenja da bi se ona osećala srećno u svetu. I, naši mudraci su ovde u vezi sa stihom: „Jer ovo je sav čovek” rekli da je razlog stvaranje bio strah Boga.

Ali, u skladu sa onim što je objašnjeno u eseju „Matan Tora”, razlog zbog čega stvorenja ne primaju užitak i zadovoljstvo, iako je to bio razlog stvaranja, jeste nejednakost forme između Stvoritelja i stvorenja. Stvoritelj je davalac, a stvorenja su primaoci. Ali, postoji pravilo da su grane slične korenu iz kojeg su grane rođene.

I, budući da u našem korenu nema primanja, jer Stvoritelju ni na koji način ništa ne nedostaje i Njemu ne treba ništa da bi zadovoljio Svoje htenje, čovek oseća neprijatnost kada treba da primi. Zbog toga se svaka osoba srami da jede hleb srama.

Da bi se to ispravilo, svet je morao da bude stvoren. Olam (svet) znači He’elem (skrivenost), tako užitak i zadovoljstvo moraju da budu skriveni. Zašto je tako? Odgovor je – zbog straha. Drugim rečima, to je tako da bi čovek strahovao kada koristi svoje posude primanja, nazvane „samoljublje”. To znači da pojedinac treba da se uzdrži od toga da prima zadovoljstva (za svoje samoljublje) jer za njima žudi, te treba da ima snagu da prevlada tu žudnju, taj objekat svoje želje.

Umesto toga, pojedinac treba da primi ona zadovoljstva koja donose zadovoljenje Stvoritelju. Ovo znači da tada stvorenje hoće da daje ka Stvoritelju i ima strah od Stvoritelja zbog primanja za sebe, pošto primanje zadovoljstva – onda kada pojedinac prima za sopstvenu korist – njega udaljava od toga da prione uz Stvoritelja.

Zbog toga, kad pojedinac izvršava neku od Micvot (zaposvesti) Stvoritelja, on treba da teži da mu ta Micva donese čiste misli da će držanjem Božijih Micvot davati ka Stvoritelju. To je kao što su naši mudraci rekli: „Rabi Hananija Ben Akašija kaže: ‘Stvoritelj je hteo da pročisti Izrael; otuda, On im je dao obilnu Toru i Micvot’”.

I, zbog toga se okupljamo ovde – da uspostavimo društvo gde svako od nas sledi duh davanja ka Stvoritelju. I, da bismo postigli davanje ka Stvoritelju, moramo da počnemo s davanjem ka čoveku, što se naziva „ljubav drugih”.

I, ljubav drugih može da bude samo kroz poništavanje samog sebe. Tako, s jedne strane, svaki pojedinac treba da se oseća nisko, a s druge strane da bude ponosan što nam je Stvoritelj dao šansu da budemo u društvu gde svako od nas ima samo jedan cilj: da Božansko (Šehina) bude među nama.

I, mada mi još nismo postigli ovaj cilj, imamo želju da ga postignemo. I, ovo, takođe, treba da cenimo, jer mada smo na početku puta, mi se zaista nadamo da ćemo postići uzvišeni cilj.

Link- Purpose of Society 1 - Rabash — the Social Writings

NUŽNOST OPREZA SA ZAKONIMA PRIRODE

 

Nužnost opreza sa zakonima prirode

Baal HaSulam  

Kabala za studente

MIR - Empirijsko, naučno istraživanje o nužnosti rada Boga

Svi možemo jasno da vidimo da ljudska vrsta mora da vodi društveni život, što znači da ne može postojati i opstati bez pomoći drugih. Tako, zamislite događaj gde se osoba povlači iz društva na pusto mesto, i tamo živi život u bedi i velikom bolu zbog toga što ne može da obezbedi svoje potrebe. Ta osoba ne bi imala pravo da se žali na Proviđenje ili svoju sudbinu. I, ako bi ta osoba tako radila, žalila se i proklinjala svoju gorku sudbinu, ona bi time samo pokazivala svoju glupost.

Zbog toga što je Proviđenje pripremilo za nju ugodno, poželjno mesto u društvu, ona nema opravdanje da se odatle povuče na pusto mesto. Takva osoba se ne sme sažaljevati, jer ona ide protiv prirode Stvaranja. A, budući da ona ima mogućnost da živi kako je Proviđenje odredilo za nju, ne bi je trebalo sažaljevati. Ovakvom sudu mora da se povinuje čitavo čovečanstvo, bez pogovora.

I, ja ovde mogu da dodam i da se pozovem na religijsku osnovu, i da ovome dam sledeću formu: budući da se Proviđenje širi od Stvoritelja – i da On nesumnjivo ima svrhu u Njegovim akcijama, jer ne postoji delovanje bez svrhe – mi nalazimo da svako ko krši neki od zakona prirode koje je On utisnuo u nas, narušava konačnu svrhu.

Zato što je nesumnjivo to da je svrha izgrađena iznad svih zakona prirode, bez izuzetka, tada baš tako kao što i pametan radnik ne bi dodao ni oduzeo ni najmanji deo akcija potrebnih da bi postigao cilj, tako i osoba koja menja čak i jedan zakon šteti i povređuje krajnju svrhu koju je Stvoritelj postavio, i otuda ona će biti kažnjena od prirode. Tako, i mi, Stvoriteljeva stvorenja, ne smemo da žalimo prethodno pomenutu osobu, jer ona skrnavi zakone prirode i kalja svrhu Stvoritelja. To je, verujem, forma suda.

Da bismo od sada nadalje izbegli upotrebu oba naziva – priroda i nadzornik – između kojih, kao što sam pokazao, nema razlike po pitanju poštovanja zakona, za nas je najbolje da nađemo srednje rešenje i prihvatimo reči kabalista, da HaTeva (priroda) ima istu numeričku vrednost (na hebrejskom) kao Elokim (Bog) – 86. Tada ću biti u stanju da nazovem Božje zakone „Micvot prirode (zapovesti)”, ili obrnuto, jer oni su jedno i isto i mi o tome ne treba dalje da raspravljamo.

Sada je od vitalne važnosti to da ispitamo Micvot prirode, da znamo šta priroda traži od nas, da nas ne bi nemilosrdno kažnjavala. Rekli smo da priroda obavezuje čovečanstvo da vodi društveni život, i ovo je jednostavno. I, mi treba da u pogledu na društveni život istražimo Micvot na koje nas priroda obavezuje da ih držimo.

U opštem smislu reči, nalazimo da postoje samo dve Micvot koje u društvu treba da sledimo. Njih možemo da nazovemo „primanje” i „davanje”. To znači da svako u društvu, po prirodi, mora za svoje potrebe da primi iz društva i mora da doprinese dobrobiti društva svojim radom. I, ukoliko osoba prekrši jednu od ove dve Micvot, ona će biti nemilosrdno kažnjena.

Mi ne treba previše da istražujemo Micva primanja, jer se kazna, koja sprečava bilo kakvo njeno zanemarivanje, sprovodi odmah. Ali, za drugu Micva, koja je davanje društvu, ne samo da kazna nije trenutna, već dolazi indirektno. I, zbog toga, ova se Micva ne izvršava ispravno.

Tako, čovečanstvo se prži u gnusnom previranju, a razdor i glad i njihove posledice nisu do sada prestale. I, čudo u vezi sa tim jeste u tome što nas priroda, poput veštog sudije, kažnjava u skladu sa našim razvojem. Jer mi možemo da vidimo da u meri u kojoj se čovečanstvo razvija, u toj istoj meri umnožavaju se bolovi i muke koje okružuju dobijanje opskrbe za nas i naše postojanje.

Tako vi imate naučni, empirijski temelj za to da nam je Njegovo Proviđenje zapovedilo da krajnje dosledno držimo, svim svojim snagama, Micva davanja drugima, na takav način da niko u društvu neće raditi ništa manje od potrebne mere da se osigura srećno i uspešno društvo. I, dokle god smo lenji da to držimo u potpunosti, priroda neće prestati da nas kažnjava i da nam se sveti.

I, pored udara koje trpimo danas, moramo, takođe, uzeti u obzir isukani mač za budućnost. Mora biti donesen ispravan zaključak – da će nas priroda na kraju poraziti, i mi ćemo svi biti prisiljeni da se udružimo u izvršavanju njenih Micvot u punoj meri koja se od nas traži.

Link - The Peace - Necessity to Practice Caution with the Laws of Nature

POMOGOŠE SVAKOM SVOM PRIJATELJU

Pomogoše svakom svom prijatelju

Članak br. 4, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Moramo da razumemo to da pojedinac može da pomogne svom prijatelju. Da li ova materija jeste specifično za tamo gde postoje bogati i siromašni, mudri i budale, slabi i jaki? Ali, kada su svi bogati, pametni ili jaki itd, šta jedan može da uradi da pomogne drugom?

Vidimo da postoji nešto što je zajedničko svima – raspoloženje. Rečeno je: „Briga u nečijem srcu – pusti ga da o tome govori sa drugima”. To je zato što kada je u pitanju osećaj uzvišenog raspoloženja ni bogatstvo ni mudrost ne mogu da budu od pomoći.

Pre će biti da jedan pojedinac može da pomogne drugom uviđanjem da je taj drugi prijatelj nisko. Napisano je: „Niko samog sebe ne izbavlja iz zarobljeništva”. Umesto toga, prijatelj je taj koji može da uzdigne duh drugog prijatelja.

Ovo znači da prijatelj uzdiže prijatelja iz njegovog stanja u stanje životnosti. Tada, ovaj ponovo počinje da stiče snagu i pouzdanje u život i blagostanje, i počinje kao da je sada njegov cilj blizu njega.

Proizlazi da upravo svako mora da brine i razmišlja o tome kako može da pomogne svom prijatelju, da uzdigne njegov duh, jer kada je u pitanju raspoloženje svako u svom prijatelju može da nađe takvo mesto potrebe koje može da ispuni.   

Link - They Helped Every One His Friend