среда, 30. јун 2021.

ALI, ŠTO SU IH ONI VIŠE TLAČILI - članak br. 16

 
Ali, što su ih oni više tlačili

Članak br. 16, 1984-5.


Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Napisano je: „Ali, što su ih oni (Egipćani) više tlačili, to su se ovi (Izrael) više množili i više širili, tako da su oni strahovali od sinova Izraela” (Izlazak, 1:12). Značenje reči „Ali, što su ih oni  više tlačili” jeste da će se ovi množiti i širiti u istoj meri u kojoj su tlačeni. Izgleda da je uslov to da u radu ne može da bude množenja i širenja (duhovnog napretka) ukoliko to nije utemeljeno na tlačenju.

 

I, da bismo razumeli prethodno napisano, moramo da znamo šta je naša esencija, znači da znamo šta je naša priroda. Kao što je to već objašnjeno (Uvodi), to je jedino naša želja za primanjem. I, svakako da se želja za ispunjenjem, želja za primanjem za sebe ne razmatra za rad već za ispunjenje, jer rad je ono za šta je osoba plaćena.

Drugim rečima, rad to su akcije koje bi čovek rado izbegao, a vrši ih jedino zbog toga što nema izbor, budući da želi da primi neku nagradu. Nagrada jeste ono za čim on žudi, što je kada su njegova žudnja i želja usmerene ka tome. A istinska žudnja jeste ona koja je u njegovo srce prodrla toliko duboko da on kaže: „Radije bih umro nego živeo ukoliko ne mogu to da postignem”. Sledi da ukoliko on ne oseća ni tlačenje ni patnju zbog toga što nema ono za čim žudi, to se ne razmatra za žudnju. I, njegova žudnja meri se stepenom njegove patnje.

 

Sledi da ukoliko osoba želi da primi neko zadovoljstvo, tu mora prvo da postoji nedostatak. To je tako jer nema Svetlosti bez Kli, to jeste nema ispunjenja bez nedostatka. Na primer, osoba ne može da jede bez apetita, niti da uživa u odmoru a da prethodno nije umorna.

 

Otuda, Egipćani unutar osobe (njene sebične želje) ne tlače osobu i ona ne pati sve dotle dok ne odbije da im se povinuje i hoće da ide putem koji se njima ne sviđa. Jer u čoveku koren primanja je „samoljublje” i naziva se „Egipat”.

Postoji mnogo nacija (mnoga svojstva čoveka), što se generalno naziva „70 nacija”, i one su suprotne od Keduša [svetost]. To jeste, to su 7 Sefirot, gde se svaka Sefira sastoji od 10 podsvojstava, te otuda i broj 70 nacija. I, isto tako, svaka nacija ima svoju sopstvenu jedinstvenu želju.

 

Klipa Egipta je generalna Klipa u koju su pale iskre Keduša, a koje je narod Izrael, koji je bio u Egiptu, morao da ispravi. I, usled toga, pojedinac prvo mora da oseti bol i tugu jer nije u stanju da izađe iz uprave Egipta (svog sopstvenog egoizma), kao što je napisano: „I, deca Izraela uzdisala su iz rada, i plakala su, i njihov plač iz rada stigao je do Boga. I, Bog je čuo njihov jauk”.


уторак, 15. јун 2021.

MOLITVA MNOGIH - članak br 15


Molitva mnogih

Članak br. 15, 1985-1986.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Napisano je u Zoharu (Bešalah (Kada je Faraon pustio), i u Sulam Komentari, stav 11): “A ona je rekla: ‘Ja obitavam među svojim ljudima. On pita: ‘Šta ovo znači?’ i odgovara: 'Kada je Din prisutan u svetu, pojedinac ne treba da se odvaja iz kolektiva i bude sam, jer kada je Din prisutan u svetu, oni koji su primećeni i obeleženi kao sami, bivaju uhvaćeni prvi, čak i ukoliko su pravednici. Otuda, pojedinac ne treba nikada da se povuče od ljudi, zato što je milost Stvoritelja uvek nad svim ljudima. Zbog toga je ona rekla: ‘Ja obitavam među svojim ljudima, i ne želim da se odvojim od njih’”.

“Kada je Din prisutan u svetu” odnosi se na želju za primanjem zarad sebe, što je samoljublje, priroda sa kojom su stvorenja rođena, usled Njegove volje – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. I, zbog toga što postoji želja za jednakošću forme, tada da ne bi bilo hleba srama, načinjen je sud [Din] da je zabranjeno koristiti posude primanja, izuzev kada pojedinac zna da može da se usmeri da prima u cilju da daje. Tada je njemu dozvoljeno da koristi posude primanja.

U skladu s tim, značenje za “Kada je Din prisutan u svetu” jeste to da kada je čitav svet uronjen u samoljublje postoji tama u svetu, jer  ne postoji prostor da stvorenja privuku Svetlost zbog nejednakosti forme između Svetlosti i stvorenja koja tu Svetlost primaju. I, zbog nejednakosti forme načinjen je sud da stvorenja ne bi primila Više obilje u egoistične želje. 

Zato, kada se pojedinac probudi i želi da ga Stvoritelj dovede bliže, a da dovede bliže znači da mu dâ posude davanja, što se naziva “dovesti bliže”, on tada traži da mu Stvoritelj pomogne. I, znano je da se pomoć koja dolazi od Stvoritelja naziva “Više obilje”, to jeste Nešama, “duša”. To je, kao što Zohar kaže, da je pomoć koja se prima od Gore u formi svete duše.

Iz tog razloga, ukoliko pojedinac dođe do toga da traži od Stvoritelja da baš njega dovede bliže Njemu, a viđen je da je sam, to znači da on razume da Stvoritelj mora baš njega da dovede bliže Njemu. Ali, zašto on misli da javnost može da ostane u svom trenutnom stanju, a jedino njega Stvoritelj treba drugačije da tretira?

To je zato što pojedinac razume da on ima zasluge koje drugi nemaju. I, iako ovi pojedinci ne pripadaju kolektivu zbog toga što razumeju da oni više od drugih zaslužuju da budu bliže Stvoritelju i razmatraju sebe za pravednike, oni su uhvaćeni prvi. Drugim rečima, svojstvo Din, usled primanja za sebe, prisutan je nad njima više nego nad drugima. Tako, oni postaju, po svojstvima samoljublja,  još gori od drugih. 

I, to je upravo zbog toga što pojedinac misli da on zaslužuje više od drugih ljudi. Drugim rečima, drugim ljudima je dovoljno da imaju ono što imaju, ali on misli da zaslužuje više od ostalih ljudi. Ova misao se zapravo razmatra za primanje, znači 100% samoljublje. Iz toga vidimo da je u njemu samoljublje počelo da se razvija  više nego kod drugih.

Sledi da on stalno radi zarad samoljublja. A ipak, u sopstvenim očima on sebi izgleda kao pravednik, jer želi da radi kao davalac. I, on kaže sebi da je njegov zahtev Stvoritelju da ga dovede bliže ispravan, jer šta on traži od Njega? Traži to da mu Stvoritelj dâ snagu da drži Toru i Micvot da bi davao. I, kakva greška može da bude u tome što on želi da služi Kralju? 

уторак, 01. јун 2021.

MOĆNO UPORIŠTE MOG SPASENJA - članak br. 13

 
Moćno uporište mog spasenja

Članak br. 13, 1984-85.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

U pesmi za praznik Hanuka kažemo: „Moćno uporište mog spasenja, vredno je veličati Tebe; obnovi moju Kuću Molitve i tu ćemo doneti dar davanja zahvalnosti”. Pesma počinje rečima veličanja: „Vredno je veličati Tebe” i onda nastavlja rečima molitve: „Obnovi moju Kuću Molitve”. 

Potom se vraća rečima davanja zahvalnosti i veličanja: „I, tu ćemo doneti dar davanja zahvalnosti”.

I, ovde je poput redosleda u molitvi:

1. Prve tri od Osamnaest [niz molitvi] su veličanje i davanje zahvalnosti.

2. Srednje tri su molbe.

3. Posljednje tri su veličanje i davanje zahvalnosti, još jednom.

Prema tome, počinjemo  sa postojećim, sa onim što postoji sada, kao što se kaže: „Vredno je veličati Tebe”, što znači da zahvaljujemo i veličamo Tebe zbog dobra koje smo (već) primili od Tebe. To je kao što su naši mudraci rekli: „Čovek uvek treba da veliča Stvoritelja i onda* da moli” (Berahot [Blagoslovi], 32)

Za pojedinca koji veruje da je Stvoritelj milosrdan i milostiv i da On želi da čini dobro stvorenjima postoji prostor za molitvu. Zato prvo moramo da uspostavimo veličanje Stvoritelja, znači veličanje Stvoritelja treba da uspostavi sama osoba. Ovo ne znači da Stvoritelj treba da vidi to da pojedinac veliča Njega, jer Stvoritelju nije potrebna publika. Umesto toga, samom pojedincu je potrebno to da vidi veličinu Stvoritelja, i tada od Njega može da traži da mu On pomogne, jer Njegovo upravljanje i jeste – Činiti dobro Njegovim stvorenjima.

Prema tome, nakon što kažemo „Vredno je veličati Tebe”, dolazi molitva, i kažemo „Obnovi moju Kuću Molitve”.

Šta je to „Moja Kuća Molitve”? To je kao što je napisano: „Čak i njih ću dovesti do Moje svete planine, i učiniću ih radosnima u Mojoj kući molitve”. I, „Moja sveta planina”, gde Har [planina] dolazi od reči Hirhurim [misli] i znači to da će im On dati misli od Keduša [svetost] što je da će sve njihove misli biti jedino od Keduša. 

четвртак, 20. мај 2021.

NAČINI ZA SEBE RAVA I KUPI SEBI PRIJATELJA 2 - članak br 8

 
Načini za sebe rava i kupi sebi prijatelja 2

Članak br. 08, 1984-85. 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Trebalo bi i dalje da elaboriramo o onome o čemu smo diskutovali u članku broj 1 (1984-85):

Mi treba da uočimo razliku koja postoji u relaciji između a) čovek i Stvoritelj, b) čovek i njegov prijatelj, i c) čovek i ostali ljudi, koji nisu njegovi prijatelji, iako postoji izreka “Svi od Izraela su prijatelji”. 

Jednom, mi nalazimo da su reči „načini za sebe rava [učitelj/važna osoba] i kupi sebi prijatelja”, put ispravke, a drugi put je to u rečima “I sudi svaku osobu pohvalno” (Avot, poglavlje 1). Mi treba da razumemo razliku između “načini” i “kupi”, i značenje za “sudi pohvalno”. 

Mi treba da tumačimo „načini” kao akciju koja ne uključuje razum. Ovo je tako, jer ako razum ne može da razume da li je nešto vredno da se uradi ili nije, kako onda razum može da odredi šta je dobro za mene? Ili obrnuto, ukoliko razum dve alternative razmatra za jednake, ko će za osobu da odredi šta treba da radi? Otuda, akcija može da odredi ishod. 

Mi treba da znamo da postoje dva puta pred nama: raditi zarad davanja ili raditi zarad primanja za sebe. Postoje delovi čovekovog tela koji mu govore: „Ti ćeš uspeti u životu ako radiš zarad davanja i to je put da uživaš život”. Ovo je argument dobre inklinacije, kao što su naši mudraci rekli: „Ako radiš tako, bićeš srećan u ovom svetu i srećan u sledećem svetu”. 

A, agrument zle inklinacije je suprotan: bolje je raditi zarad primanja za sebe. U tom stanju jedino sila nazvana „akcija koja je iznad razuma” određuje, a ne intelekt ili emocija. Zbog toga je ova akcija nazvana „iznad razuma” i „iznad rasuđivanja”, i ovo je sila nazvana „vera koja je suprotna intelektu”. 

„Kupi” je unutar razuma. Obično, ljudi hoće da vide ono što hoće da kupe, tako im trgovac pokazuje robu  i oni pregovaraju da li jeste ili nije vredna cene koju trgovac traži. Ako ne misle da je vredna toga, oni ne kupuju. Prema tome, „kupi” je unutar razuma.

Sada ćemo objasniti materiju „rav” i materiju „prijatelj”. Reč prijatelj se ponekad odnosi na „društvo”, na to kada se prijatelji okupe i žele da se povežu. Ovo može da se dogodi kroz jednakost forme, što je kada svi brinu za ljubav bližnjih. Time se oni ujedinjuju i postaju „jedno”.

Prema tome, kada se društvo uspostavlja da postane jedinstvena grupa, tada vidimo da ljudi koji uspostavljaju takvo društvo, obično traže druge ljude koji imaju manje ili više slična gledišta i osobine sa njihovim. U suprotnom, oni ih ne bi primili u grupu koju hoće da uspostave. I, nakon toga počinje rad ljubavi prijateljā.

Ali, da oni nisu imali jednakost sa ciljevima društva od početka, još pre nego što su ušli u društvo, ne bi moglo da se očekuje da će bilo šta da proizađe iz njihovog povezivanja. Samo ukoliko je postojala očigledna jednakost među njima i pre njihovog ulaska u društvo može da se kaže da oni mogu početi da prave napor u radu ljubavi drugih. 

понедељак, 17. мај 2021.

NAČINI ZA SEBE RAVA I KUPI SEBI PRIJATELJA 1 - članak br. 1

 

Načini za sebe rava  i kupi sebi prijatelja 1

Članak br. 1, 1984-85.  

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

U Mišna (Avot, 1), Jehošua Ben Perahia kaže: „Načini za sebe rava [veliki/učitelj], kupi sebi prijatelja i sudi svaku osobu pohvalno”. Vidimo da ovde  postoje tri tačke: 1) načini za sebe rava; 2) kupi sebi prijatelja; 3) sudi svaku osobu pohvalno. 

Ovo znači da pored toga što treba da načini za sebe rava, postoji još nešto što pojedinac mora da uradi u odnosu na kolektiv.

Drugim rečima, angažovanje u ljubavi prijatēljā nije dovoljno. Pored toga, pojedinac treba da bude pažljiv prema svakoj osobi i da svakoga sudi pohvalno.

Moramo da razumemo razliku između reči „načiniti”, „kupiti” i „pohvalno”. Načiniti - to je nešto praktično. To znači da ovde nije uključen um, samo akcija. Drugim rečima, čak ako se pojedinac i ne slaže sa onim što želi da uradi, već suprotno, um uzrokuje da on vidi da to nije vredno, ovo se naziva „načiniti”, što je delovanje koje je čak i suprotno njegovom vlastitom umu.

U skladu s tim, mi treba, u radu, da tumačimo da se to što pojedinac na sebe preuzima kraljevstvo nebesa naziva „delovanje”. To je poput toga kada se na vola stavi jaram, da bi orao zemlju.  Iako vo neće to da radi, mi ga ipak prisiljavamo. 

Isto tako, kada je u pitanju preuzimanje na sebe kraljevstva nebesa, mi treba da pokorimo sebe i da sebe prisilimo na to, bez ikakvog „ukoliko, ili, ali” da bismo sledili zapovest Stvoritelja. Ovo je tako zato što čovek mora da prihvati kraljevstvo nebesa, ne zato što telo oseća da će mu neka korist doći kao rezultat, već da bi dao zadovoljenje Stvoritelju. 

Ali, kako telo može da se složi s tim? Ovo je razlog zašto rad mora da bude iznad razuma. I, to je nazvano Načini za sebe rava, tako da kraljevstvo nebesa bude za „Velikog i vladajućeg”. 

Napisano je u Zoharu („Uvod u Knjigu Zohar”): „’Strah je najvažniji, za čoveka da se boji Višnjeg, zato što On je veliki i vladajući, esencija i koren svih svetova, i sve je bez rezultata poredeći se s Njim’. Prema tome, čovek treba da se boji Stvoritelja, zato što je On veliki i vlada nad svime. On je veliki zato što je On koren iz kojeg se svi svetovi šire, i Njegova veličina se vidi kroz Njegove akcije. I, On vlada nad svime zato što se svi svetovi koje je stvorio, kako gornji, tako i donji, razmatraju za ništavne u poređenju s Njim, jer oni ne dodaju ništa Njegovoj esenciji”.

Prema tome, redosled rada za pojedinca je da počne sa „Načini za sebe rava” i preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa iznad logike i iznad razuma. Ovo je nazvano „delovanje”, znači samo akcija, uprkos negodovanju tela. Nakon toga, „Kupi sebi prijatelja”. Kupovina je upravo kao kada pojedinac želi da kupi nešto; on mora da dȃ nešto što je već stekao. Pojedinac daje ono što je neko vreme već imao i zauzvrat kupuje nešto novo.

четвртак, 13. мај 2021.

VI STOJITE DANAS, SVI VI - članak br. 19


Vi stojite danas, svi vi

Članak br. 19, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Tumači pitaju o rečima: „Vi stojite danas, svi vi …vaši poglavari, vaša plemena, vaše starešine i vaši oficiri, svaki čovek od Izraela”. Ovo počinje formom množine „Vi” [forma množine na hebrejskom], a završava se formom jednine: „Svaki čovek od Izraela”. Autor knjige Svetlost Sunca objašnjava da se korišćenjem forme množine i forme jednine ukazuje na materiju ljubavi prijateljā. Mada su među vama „poglavari, plemena” itd, ipak, niko ne vidi veću zaslugu u sebi nego u bilo kom čoveku od Izraela. Umesto toga, svaki je jednak u tome što se ne žali na drugoga. Iz tog razloga, oni su i od Gore, takođe, tretirani na odgovarajući način i zbog toga je veliko obilje preneto dole. 

Naš način je da sve učimo unutar jednog subjekta. Proizlazi da osoba treba da preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa kao vo jaram i kao magarac tovar, što su mozak i srce. Drugim rečima, sav rad osobe treba da bude sa namerom da daje. 

U skladu s tim, ako pojedinac radi s namerom da daje, i za uzvrat ne želi nikakvu nagradu – izuzev da služi u svetom radu bez toga da se nada da mu se dâ ikakav dodatak na ono što ima – on nema čak ni želju za dodatnim radom. Drugim rečima, to da on primi nešto znanja o tome da li ide ispravnim putem sigurno jeste ispravan zahtev, a ipak, on se odriče čak i toga zato što želi da ide zatvorenih očiju i da veruje u Stvoritelja. I, on radi ono što može da rad i zadovoljan je svojim udelom. 

I, on čak i oseća da postoje ljudi koji imaju nešto razumevanja rada Stvoritelja, dok vidi da je on potpuno prazan. I, mnogo puta oseća dobar okus u radu, i ponekad oseća da je u stanju „...vaši poglavari”. Drugim rečima, ponekad misli da je sada postigao stepen sa kojeg je nemoguće da se ikada spusti do stanja niskosti, stanja u kojem, ako želi da se angažuje u radu Boga, mora da napravi veliki napor da bi nadišao svoje telo. Jer, u to vreme, ono što je radio bilo je prisilom, zato što nije imao želju za radom, a telo je želelo jedino da se odmara i da ne brine ni za šta.

I, umesto toga, u to vreme (kada misli da je sada postigao stepen sa kojeg je nemoguće da se ikada spusti do stanja niskosti) oseća da je već stigao dotle da sigurno zna da u svetu nema ništa izuzev da radi u cilju da daje, i tada on sigurno nalazi dobar okus u radu. I, kada sagleda svoja prethodna stanja ne može da razume kako to da je on sada u stanju uspona. Otuda, osoba uz sve kalkulacije zaključuje da nikada više neće pretrpeti pad.

Ali, ponekad, nakon dana, sata ili nekoliko minuta, on pada do takvog stanja niskosti da ne može odmah ni da oseti da je iz svog uzdignutog stanja pao u „dubine velikog ponora”. Umesto toga, ponekad, tek nakon sat ili dva, iznenada razume da je pao sa najvišeg nivoa, što znači iz stanja u kojem je prethodno bio siguran da je najjači čovek, u stanje gde je nalik bilo kojem čoveku, znači poput obične osobe. Tada počinje da traži savet u svom srcu: „Šta treba da uradim sada?”, „Kako mogu da se podignem do stanja Gadlut [velikost/odraslost] koje sam imao ranije?”

среда, 12. мај 2021.

AGENDA SKUPA 1 - članak br. 17, deo 2

 
Agenda Skupa 1

Članak br. 17, deo 2, 1984.

Prvo, kada se okupe prijatelji potrebno je da postoji agenda.  Svako treba, koliko god može, da govori o važnosti društva i da naglašava dobiti koje će mu društvo dati, te važne stvari za koje se nada da će mu društvo doneti, a koje ne može da postigne sam. I, u skladu s tim, svako treba da kaže koliko ceni društvo.

To je kao što su naši mudraci napisali (Berahot 32): „Rabi Šamlaj je rekao: ’Čovek uvek treba da veliča Stvoritelja i onda da moli’. Odakle smo to dobili? Od Mojsija, kao što je napisano: ’I, ja molih Gospoda u to vreme’. Isto tako je napisano: ’O, Gospode Bože, Ti si počeo’, i napisano je: ’Tebe molim, pusti me da pređem i vidim dobru zemlju’”. 

A razlog iz kojeg treba da počnemo sa tim da veličamo Stvoritelja jeste taj što je prirodno da postoje dva uslova kada neka osoba traži nešto od druge:

1. Da ta osoba ima to što tražim od nje, kao što su bogatstvo, moć i ugled, kao što to i imaju  bogati i imućni.

2. Da ona ima dobro srce, to jeste želju da čini dobro drugima. 

Od takve osobe možeš da tražiš uslugu. Zato su oni rekli: „Čovek uvek treba prvo da veliča Stvoritelja, i onda da moli”. To znači da ukoliko pojedinac veruje u veličinu Stvoritelja, da je On dobro koji čini dobro i da On hoće da dȃ stvorenjima sve vrste zadovoljstava, u tom slučaju je primereno da se kaže da on moli Stvoritelja i da će mu Stvoritelj sigurno pomoći jer On hoće da daje. I, tada, Stvoritelj može da mu dâ to što on želi. Tada, onaj koji moli može, isto tako, da bude siguran da će mu Stvoritelj to odobriti.

Isto je tako i u ljubavi prijateljā. Kada se prijatelji okupe, tada oni treba da veličaju prijatelje i to važnost svakog prijatelja. I, do stepena do kojeg preuzmemo na sebe važnost društva, možemo da cenimo društvo.

I, nakon toga, kao što je rečeno: „...i onda da moli”, to jeste, svako treba da ispita sebe i da vidi koliko napora daje društvu. Tada, tamo gde vidi da nema snagu da načini išta dobro za društvo postoji prostor za molitvu da mu Stvoritelj pomogne, i da mu On dâ snagu i želju da se angažuje u ljubavi drugih.

A nakon toga, svako treba da se ponaša isto kao u poslednje tri od „Osamnaest molitvi”. Drugim rečima, Zohar kaže da čovek, nakon molitve pred Stvoriteljem, treba, nakon poslednje tri od „Osamnaest molitvi” (što su molitve zahvalnosti), da misli tako da je Stvoritelj već odobrio njegov zahtev, i sa time da ode. 

U ljubavi prijateljā treba da se ponašamo isto: nakon što smo ispitali sebe i sledili znani savet o molitvi, treba da mislimo da je na našu molitvu odgovoreno i da se radujemo s našim prijateljima, kao da su svi prijatelji jedno telo. I kao što telo želi da svi njegovi organi uživaju, i mi, takođe, sada hoćemo da svi naši prijatelji uživaju.

Otuda, nakon svih kalkulacija dolazi vreme radosti i ljubavi prijateljā. U to vreme, svako treba da se oseća srećno, kao da je upravo potpisao veoma dobar ugovor kojim će zaraditi mnogo novca. I, običaj je da se u to vreme prijatelji počaste pićem i nazdrave. 

I ovde, svakom je potrebno to da njegovi prijatelji nešto popiju, jedu kolače itd. I, zato što je sada svako srećan, svako želi da se i njegovi prijatelji osećaju dobro. Otuda, završetak sastanka skupa treba da bude u radosti i uzvišenosti. 

Ovo sledi put „vreme Tore” i „vreme molitve”. „Vreme Tore” znači celovitost, kada nema nedostataka. Ovo se naziva „desno”, kao što je napisano: „...a u Njegovoj desnoj ruci bio je ognjeni zakon”.

Ali, „vreme molitve” se naziva „levo”, jer je  to mesto nedostatka, mesto kojem je potrebna ispravka. Ovo je nazvano „ispravka Kelim (posude)”. Ali, u stanju Tore, koje se naziva „desno”, ne postoji  prostor za ispravku, i zbog toga je Tora nazvana „poklon”.

Običaj je davati poklone osobi koju voliš. A isto tako, običaj je da se ne voli onaj koji ima manu. Otuda, u „vreme Tore”, ne postoji prostor za misli ispravke. Otuda, kada se odlazi sa sastanka društva, to treba da bude kao u stanju nakon poslednje tri od „Osamnaest molitvi”. I, iz tog razloga, svako će osećati celovitost.

Link - The Agenda of the Assembly 1


понедељак, 10. мај 2021.

O VAŽNOSTI PRIJATELJA - članak br. 17, deo 1

 
O važnosti prijatelja

Članak br. 17, deo 1, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Važnost prijatelja u društvu i kako da ih cenimo, znači to sa kakvom vrstom važnosti svako treba da gleda na svog prijatelja. Zdrav razum nalaže da ukoliko pojedinac sudi svog prijatelja tako da je prijatelj na nižem stepenu od njegovog, taj pojedinac će hteti svog prijatelja da uči kako da se bolje ponaša od toga kako se ponaša. Otuda, ovom pojedincu njegov prijatelj ne može da bude prijatelj, jer on njega vidi kao učenika. 

A ukoliko pojedinac vidi svog prijatelja kao da je na višem stepenu od onog na kojem je on, i vidi da od njega može da stekne dobre kvalitete, tada njegov prijatelj može da bude njegov rav, ali ne i njegov prijatelj.

Ovo znači da precizno tada kada pojedinac vidi svog prijatelja tako da je i on na stepenu koji je jednak njegovom, on njega može da prihvati za prijatelja i da se poveže s njim. To je tako jer „prijatelj” znači to da su obe strane u istom stanju. To je ono što zdrav razum nalaže. Drugim rečima, oni imaju ista gledišta i, otuda, odlučuju da se povežu. Tada, oboje deluju prema cilju koji oboje žele da postignu.

To je poput dva prijatelja istomišljenika koji  zajedno rade posao kako bi ostvarili profit. U toj situaciji, oni osećaju da imaju jednake snage. Ali, ako bi jedan od njih osetio da je sposobniji od drugog, on ne bi hteo da ovog drugog prihvati kao jednakog partnera. Umesto toga, oni bi načinili proporcionalno partnerstvo u skladu sa snagom i kvalitetima koje jedan ima nad drugim. U tom stanju, partnerstvo je trideset tri ili dvadeset pet posto partnerstvo, i ne može da se kaže da su oni jednaki u poslu.

Ali, kada je u pitanju ljubav prijateljā, što je kada se prijatelji povežu da načine jedinstvo među sobom, to eksplicitno znači da su oni jednaki. Ovo se naziva „jedinstvo”. Na primer, ako oni rade posao zajedno, a kažu da dobit neće biti jednako podeljena, da li se to naziva „jedinstvo”? Jasno, rad u ljubavi prijateljā treba da bude takav da oni podjednako kontrolišu sve dobiti i posedovanja koje ljubav prijateljā donosi. Oni ne treba ništa da kriju ili skrivaju jedan od drugog, već bi sve trebalo da bude u ljubavi, prijateljstvu, istini i miru. 

I, u eseju „Govor za završetak Zohara” napisano je: „Mera veličine društva dolazi od društva iz dva uslova: 1) stepen cenjenja društva: uvek slušaj i prihvati meru cenjenja veličine društva od svih u društvu; 2) okolina treba da bude velika, budući da je napisano: ‘U mnoštvu ljudi je kraljeva slava’”. 

субота, 08. мај 2021.

PITANJE DAVANJA - članak br. 16

 
Pitanje davanja

Članak broj 16, 1984. godina 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Objašnjenje materije davanja. Kada pojedinac služi nekoga koga svet razmatra za važnog, ta važna osoba ne treba da ga nagradi za njegovo služenje. Tačnije, sámo to služenje važnoj osobi on razmatra tako kao da ga je ta važna osoba već nagradila. To znači da, ukoliko pojedinac zna da je ta osoba važna on već uživa u služenju i ne treba mu nikakva nagrada za njegovo služenje. Umesto toga, služenje samo po sebi je njegovo zadovoljstvo. 

Međutim, ukoliko pojedinac služi običnu osobu, on ne uživa u služenju i mora da bude nagrađen za služenje. To jeste, ukoliko on vrši isto ovakvo služenje za važnu osobu, njemu ne treba nagrada. 

Na primer, neka važna osoba dolazi avionom, i nosi mali kofer, i mnogo ljudi čeka njen dolazak, a važna osoba daje svoj kofer nekome da ga ponese do automobila kojim će se odvesti do kuće. Za ovu uslugu važna osoba hoće da mu dâ, recimo, sto dolara. On će sigurno odbiti da primi to od nje zato što je zadovoljstvo koje izvlači iz svog služenja veće od sto dolara koje mu ona daje. 

Ali, da je ova osoba neka obična osoba, on joj ne bi služio čak ni za novac. Umesto toga, rekao bi joj: „Ima nosača ovde; oni će poneti tvoj kofer do automobila. Što se mene tiče, ispod mog nivoa je da ti služim. Ali, pošto je to posao nosača, oni će biti srećni da ti služe ako ih platiš”. 

Sledi da ista radnja može da se izvede na potpuno različite načine, i da izvršenje zavisi od toga o kome se radi. To zavisi jedino od važnosti te osobe u očima pojedinca, to jeste, šta on oseća u vezi sa veličinom te osobe. Nije bitno da li on sam razume da je ta osoba važna ili mu drugi oko njega govore da je ta osoba važna; ovo mu već daje snagu da joj služi bez potrebe za bilo kakvom nagradom.

U skladu s prethodnim treba da razumemo šta je istinska namera onoga koji služi važnu osobu. Da li je njegova namera da uživa služeći je, jer on to razmatra velikom privilegijom? Ili, da li je to zato što on izvlači veliko zadovoljstvo iz toga što je služi? Iz kojeg izvora njemu dolazi zadovoljstvo od služenja važnoj osobi? On to ne zna. Međutim, on vidi nešto prirodno – da je ovde uključeno veliko zadovoljstvo – te on hoće da joj služi. 

Drugim rečima, da li je njegov cilj taj da, budući je ta osoba važna, on hoće da ta važna osoba uživa.  Ili, da li on hoće da služi nju zato što to njemu daje radost? Znači, ukoliko bi on mogao da ima isto zadovoljstvo, koje izvlači služeći važnu osobu, i kroz neke druge načine, da li bi se odrekao ovog služenja jer on hoće da služi nju jedino zato što oseća da ovde može da nađe dobar osećaj, i to je ono zbog čega on nju služi? 

Pitanje je da li je razlog služenja taj što on hoće da se važna osoba dobro oseća, a zadovoljstvo koje izvlači iz služenja je samo rezultat, te njegov cilj nije za njega samog već jedino da se važna osoba dobro oseća. Ili, da li on u stvari ne razmatra važnu osobu, već su sve njegove kalkulacije o tome koliko zadovoljstva on može da izvuče iz toga? 

I, ukoliko pitamo: „Da li je važno s kojom namerom on radi?” Odgovor je taj da mi treba da znamo značenje za „posude davanja”. 

петак, 23. април 2021.

PONEKAD SE DUHOVNO NAZIVA "DUŠA" - članak br. 13

 
Ponekad se duhovno naziva „duša”

Članak broj 13, 1984. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Moramo da razumemo zašto se duhovno ponekad naziva „duša” [heb: Nešama], kao kada se kaže „telo i duša”, a ponekad se duhovno naziva i Nefeš [duša], kao u „I, voli Gospoda Boga svoga svim svojim srcem i svom svojom dušom”. 

Kada govorimo o duhovnom, obično govorimo o najvišem razabiranju duhovnog, što je Nešama. To je tako da bi pojedinac znao da je za njega već spreman visok stepen – Nešama, i da bi on u svom srcu pobudio želju da to postigne i da razmišlja o tome šta je razlog iz kojeg on to još nije postigao. Tada će on doći do toga da zna da sve što nama treba da bismo postigli duhovno jeste jednakost forme.

Telo se rađa s prirodom samoljublja (ego), čija je forma suprotna formi Stvoritelja, budući da je Stvoritelj isključivo davalac. Otuda, pojedinac treba da pročisti svoje telo i da postigne jednakost forme sa Stvoriteljem, tako da će i on, takođe, hteti jedino da daje. Time će on biti u mogućnosti da postigne ovaj visoki stepen – Nešama. To je razlog zašto uvek kažemo telo [Guf] i duša [Nešama].

Ali, što se tiče redosleda rada, nakon stepena – telo, sledi stepen – Nefeš. Zato spis kaže: „I, voli Gospoda svoga Boga svim svojim srcem i svom svojom dušom [heb: Nefeš]”, jer to je sledeći stepen nakon stepena – telo.

Zato spis kaže „...svim svojim srcem”, a potom „...svom svojom dušom”. Drugim rečima, pojedinac mora da bude voljan da Stvoritelju dȃ  sve što ima. Ali, kasnije, ukoliko postigne viši stepen, znači Ruah [duh], a zatim Nešama, on i dalje treba da bude voljan da sve dȃ Stvoritelju. Ali, tekst počinje prvim stepenom koji dolazi nakon stepena – telo. 

Sve što čovek ima mora da dȃ Stvoritelju. To znači da on ništa ne radi za svoju ličnu korist. Umesto toga, sve je zarad Stvoritelja. Ovo se razmatra za to da su sva njegova dela jedino zarad davanja, dok on sebe ne razmatra uopšte. Umesto toga, sve je zarad Stvoritelja.

Sada možete da razumete ono što piše u Zoharu (Teruma [Prilog], deo 219, i stav 479 u Sulam komentari): „’...svom svojom dušom’. On pita: ‘Trebalo je reći: ‘...u tvojoj duši’, šta je to ‘...svom svojom dušom’? Zašto kaže: ‘svom’?’ On odgovara da to znači da se isto tako uključuje i Nefeš, i Ruah, i Nešama. Tako, kada se kaže ‘.. svom svojom dušom’, tada ‘svom’ znači sve ono što ova duša sadrži”. 

Iz ovoga vidimo da nam Zohar govori da reč „svom” koja je dodata u Toru, ukazuje na to da su i Nefeš i Ruah uključeni u Nešama. Međutim, započinje se sa Nefeš, budući da nakon stepena – telo, dolazi stepen – Nefeš. Ali, kada u duhovnom govorimo o duši, mi mislimo na Nešama, kao što je napisano (Tora, Postanje 2:7): „...i udahnu u njegove nozdrve dušu [Nešama, duša, dah] života...”.

четвртак, 22. април 2021.

Šamati 2 - ŠEHINA U IZGONU

 
Šehina u izgonu

Uslušano 1942. godine

Yehuda Leib Ha-Levi Ashlag (Baal HaSulam)

Knjiga Zohar kaže: "On je Šohen (Onaj koji obitava), Ona je Šehina (Božansko)", i neophodno je da objasnimo rečeno.

Znano je da u Višoj Svjetlosti nema nikakvih promjena, kao što je napisano: "Ja, Gospod, svoje HaVaYaH ne mijenjam". I, sva imena i nazivi nastaju samo iz osjećaja Svjetlosti u Kelim, što je želja za primanjem uključena u Malhut, korijen stvaranja. I, odatle se sve spušta do našeg svijeta (Olam HaZe), do stvorenja.

I, sva ta razabiranja, koja počinju iz Malhut – korijen stvaranja svjetova, završavaju se sa stvorenjima i nazivaju se imenom Šehina. I, generalna ispravka (Tikkun) jeste u tome da Viša Svjetlost sija unutar  njih u punom savršenstvu. I, ta se Svjetlost koja sija unutar Kelim naziva Šohen, a sve se Kelim, generalno, nazivaju Šehina. Svjetlost Šohen – ispunjava Šehina, i naziva se Svjetlost Šohen zato što obitava (hebrejski Šohen) unutar Kelim, a sveukupnost svih Kelim naziva se Šehina.

Vrijeme dok Svjetlost u njima ne sija u potpunom savršenstvu naziva se "vrijeme ispravke". To znači da se mi ispravljamo sve dok Svjetlost unutar Kelim ne bude sijala u potpunom savršenstvu. A, do tada se to stanje naziva “Šehina u izgonu". To znači da u to vrijeme još nema savršenstva u Višim svjetovima.

I, u našem svijetu, koji je najniži od svih svjetova, Viša Svjetlost treba da ispuni želju za primanjem, i ta ispravka se naziva "primanje zarad davanja". No, do tada je egoistična želja ispunjena niskim i bezumnim strastima i u njoj ne postoji mjesto za otkrivanje slave Nebesa. A srce, umjesto toga da je mjesto za pohranjivanje Više Svjetlosti, postalo je mjesto otpadaka i nečistoće, to jeste, potpuno je ukaljano niskim željama.

I, to se naziva "Šehina u prašini", i to znači da je Šehina spuštena na zemlju u prašinu. I, svako mrzi Svetost; i niko nema nikakvu potrebu i želju da se Šehina podigne iz prašine. Umjesto toga, oni biraju niske, besramne vrijednosti. I, to uzrokuje tugu Šehina jer oni Njoj ne daju mjesto u svom srcu tako da Ona bude obitavalište za Svjetlost Stvoritelja.

Link - 2. Shechina [Divinity] in Exile


среда, 21. април 2021.

Šamati 1 - NEMA NIČEG OSIM NJEGA

 
Nema ničeg osim Njega

Uslušano prvog dana nedjelje, Itro
(6. februar 1944.god.)

Yehuda Leib Ha-Levi Ashlag (Baal HaSulam)

Rečeno je: „Nema ničeg osim Njega”. To znači da u svijetu ne postoji nijedna druga sila, koja bi mogla da učini bilo šta protiv Njega. A, to što čovjek vidi da u svijetu postoje stvari i sile koje negiraju postojanje Viših sila, jeste zbog toga što je takva volja Stvoritelja.

I, to je metod ispravke koji se naziva „lijeva odbacuje, a desna prihvata”. I, to što lijeva odbacuje razmatra se za ispravku. To znači da u svijetu postoji nešto što od samog početka dolazi s namjerom da skrene čovjeka sa pravog puta i da ga udalji od svetosti.         

A, korist od tih odbijanja je u tome što uz njihovu pomoć čovjek dobija potrebu i cjelovitu želju da mu Stvoritelj pomogne, jer inače vidi da propada. On ne samo da ne napreduje u radu, već vidi da ide unazad, i šta više, on radi „zarad sebe” i nema snagu da izvršava Toru i Micvot čak ni Lo Lišma. I, jedino istinskim nadilaženjem svih prepreka, vjerom iznad razuma, on može da izvršava Toru i Micvot. No, on nema uvijek snagu da nadiđe vjerom iznad razuma. Tačnije, on je prinuđen da skrene sa puta Stvoritelja, čak iz Lo Lišma.

I, onaj koji uvijek osjeća da je razbijeno veće nego cjelo, što znači da postoji mnogo više padova nego uspona, i ne vidi kraja tim stanjima, zauvijek će ostati izvan svetosti, jer vidi da je za njega teško da izvrši čak i najmanju duhovnu akciju, osim ukoliko ne nadiđe prethodno navedene razloge. No, on nije uvijek u stanju da nadiđe. I, šta će biti na kraju?   

уторак, 20. април 2021.

O VAŽNOSTI DRUŠTVA - članak br. 12

 
O važnosti društva

Članak broj 12, 1984. 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Znano je da je osoba uvek među ljudima koji nemaju povezanost s radom na putu istine, ali, nasuprot tome, oni uvek pružaju otpor onima koji idu putem istine. I, budući da se misli ljudi mešaju, gledišta onih koji se protive putu istine šire se i kroz one koji imaju neku malu želju da idu putem istine.

Otuda, za te ljude nema drugog saveta osim da za sebe uspostave odvojeno društvo, koje bi bilo njihov okvir, to jeste, odvojeno društvo koje se neće mešati s drugim ljudima čija se gledišta razlikuju od gledišta tog društva. I, oni stalno unutar sebe treba da pobuđuju  pitanje svrhe društva da ne bi pratili većinu, zato što praćenje većine jeste u našoj prirodi.

Ukoliko se ovo društvo izoluje od ostalih ljudi, i ako ovi ljudi iz društva, u pogledu na duhovna pitanja, nemaju povezanost s drugim ljudima, i ako je njihov kontakt s njima jedino oko korporalnih pitanja, oni se neće mešati s njihovim gledištima, i tako, oni neće mešati mišljenja u vezi sa religijskim pitanjima. 

Ali, kada je pojedinac među religioznim ljudima i počne da razgovara i da se raspravlja s njima, on svoja gledišta meša s njihovim gledištima. Njihova gledišta podsvesno prodiru u njegov um u takvoj meri da on neće biti u stanju da razabere svoja sopstvena gledišta od onih koja je primio od ljudi s kojima se povezao.. 

Zato, pojedinac treba da se izoluje od drugih ljudi po pitanjima rada na putu istine.To je zato što put istine zahteva stalno jačanje, budući da je suprotan gledištu sveta. Gledište sveta je znanje i primanje, dok je gledište Tore vera i davanje. Ukoliko pojedinac skrene odatle, odmah zaboravlja sav rad na putu istine i pada u svet samoljublja. Jedino iz društva u formi “Oni pomogoše svakom svom prijatelju” svaka osoba u društvu zaista prima snagu da se suprotstavi gledištu sveta. 

Isto tako, u rečima Zohara nalazimo (Pinhas, str. 31, stav 91, i u Sulam): ”Kada osoba boravi u gradu naseljenom zlim ljudima, i tu ne može da drži Micvot Tore, i ne uspeva u Tori, ona treba da se iskoreni odatle i da se preseli na mesto naseljeno dobrim ljudima koji uče Toru i Micvot. Zbog toga je Tora nazvana ‘drvo’ kao što je napisano: ‘Ona je drvo života za one koji prionu uz nju’. I, čovek je poput drveta, kao što je napisano: ‘jer čovek je drvo u polju. I, Micvot u Tori nalikuju plodovima. I, šta to govori? ’Jedino ono drveće za koje znaš da ne daje plodove, ti možeš iščupati i odseći’, iščupati u ovom svetu i odseći iz sledećeg sveta”. 

понедељак, 19. април 2021.

ČOVEK UVEK TREBA DA PRODA GREDE SVOJE KUĆE - članak br. 9

 
Čovek uvek treba da proda grede svoje kuće

Članak br. 9, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

„Rabi Jehuda je rekao: ‘Rav je rekao: ‘Čovek uvek treba da proda grede svoje kuće i obuje cipele na svoja stopala’’” (Šabat, 129). Treba  da razumemo šta precizno jesu – grede čovekove kuće, i u čemu je važnost cipela, do tačke da je zbog toga vredno da on proda grede svoje kuće i bude u mogućnosti da obuje cipele na svoja stopala. 

Ovo treba da tumačimo, u radu. Reč Korot [grede] čovekove kuće potiče od reči Mikre [incident/događaj], što je sve ono što osoba iskusi u svom domu. Pod reči „čovek” mi podrazumevamo dva razabiranja – njegovo znanje, što je um, i njegove osećaje, što je ono što on oseća u svom srcu – bilo da je to dobro ili loše.

Ovi incidenti, koje iskusimo, bude pitanja iz svakodnevnog života. Ta pitanja se tiču i odnosa između osobe i njenog Stvoritelja, i između osobe i njenog prijatelja.

Pitanja između osobe i Stvoritelja jesu: osoba ima pritužbe da Stvoritelj ne zadovoljava sve njene potrebe. Drugim rečima, Stvoritelj treba osobu da ispuni onim što osoba misli da joj je potrebno, jer pravilo je da Dobro čini dobro. I, ponekad osoba misli – da je njena situacija uvek lošija nego što je to kod drugih ljudi, koji su na višem stepenu nego što je ona.

Sledi da je osoba tada u stanju koje se naziva „špijuni” – što su oni koji klevetaju Proviđenje – jer ona ne oseća užitak i zadovoljstvo u svom životu i teško joj je da kaže: „Jedino će me dobrota i milost pratiti u svim danima mog života”. Tako, u to vreme ona je u stanju „špijuni”.

Naši mudraci su o tome rekli (Berahot [Blagoslovi], 54): „Čovek mora da blagoslovi za loše kao što blagoslovi za dobro”, budući da je osnova judaizma izgrađena na veri iznad razuma. Ovo znači da ne treba da se oslanjamo na ono što intelekt nalaže osobi da misli, govori, i radi, već na veru u dobronamerno, Više Proviđenje. I, precizno kroz opravdavanje Proviđenja, osoba biva nagrađena time da oseti užitak i zadovoljstvo.

Baal HaSulam je dao alegoriju o osobi koja je imala pritužbe i zahteve Stvoritelju da On nije ugodio svim njenim željama. To je poput osobe koja ide ulicom s malim detetom, i dete gorko plače. Svi ljudi na ulici gledaju oca i misle: „Kako je okrutan ovaj čovek, koji može da sluša svog sina dok plače i da ne obraća pažnju na to. Detetov plač čini da je čak i ljudima na ulici žao deteta, ali ne i ovom čoveku koji je njegov otac. I, postoji pravilo: 'Kao što otac ima sažaljenje za svoju decu'”.

четвртак, 15. април 2021.

KAKO DRŽANJE TORE I MICVOT PROČIŠĆAVA SRCE - članak br. 8

 
Kako držanje Tore i Micvot pročišćava srce?

Članak br. 8, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Pitanje: Da li i držanje Tore i Micvot zarad primanja nagrade, takođe, pročišćava srce? Naši mudraci su rekli: „Ja sam stvorio zlu inklinaciju; Ja sam stvorio začin Tore“. Ovo znači da to zaista pročišćava srce. Ali, da li je to specifično tako kada pojedinac ne teži da primi nagradu, ili to isto tako pročišćava srce ako pojedinac radi da bi primio nagradu?

Odgovor: U spisu „Uvod u Knjigu Zohar“ (stav 44) napisano je: „Kada pojedinac počinje da se angažuje u Tori i Micvot, čak i bez ikakve namere, znači bez ljubavi i straha, koji su primereni kada se služi Kralju, čak i u Lo Lišma (ne u Njeno Ime), tačka u srcu pojedinca počinje da raste i da pokazuje svoju aktivnost. To je otuda što Micvot ne zahtevaju nameru, te čak i akcije bez namere mogu da pročiste nečiju želju za primanjem, ali u njenom prvom stepenu, nazvanom ‘nepokretan’. I, do stepena do kojeg pojedinac pročisti nepokretan deo svoje želje za primanjem, on postepeno gradi 613 organa tačke u srcu, što je stepen - nepokretan od Nefeš de Keduša (svetost)“. Prema tome, mi vidimo da držanje Tore i Micvot, čak i Lo Lišma, pročišćava srce.  

Pitanje: Da li je put držanja Tore i Micvot na način - ne primati nagradu za sebe, namenjen jedino odabranoj nekolicini? Ili, da li bilo ko može da ide ovim putem držanja Tore i Micvot na način - ne primati nagradu za sebe, čime bi oni bili nagrađeni sa Dvekut (prianjanje) uz Stvoritelja?

Odgovor: Mada se želja za primanjem za sebe i pojavila u Misli stvaranja, data je ispravka da bi duše ovo ispravile tako da to bude sa namerom zarad davanja, što znači da ćemo držanjem Tore i Micvot obrnuti našu želju za primanjem tako da ona bude zarad davanja. Ovo je dato svakome, bez izuzetka, jer svakome je dat ovaj lek, ne nužno odabranoj nekolicini.

Ali, budući da je ovo pitanje izbora, neki napreduju brže, a drugi sporije. Ali, kako je napisano u spisu „Uvod u Knjigu Zohar“ (stavovi 13, 14), na kraju, svi će postići svoje potpuno savršenstvo, kako je napisano: „Onaj koji je izgnan neće biti prognan od Njega“.

Ipak, kada počinje da uči da drži Toru i Micvot, pojedinac počinje u Lo Lišma. Ovo je zato što je čovek stvoren sa željom za primanjem; i on ne razume ništa što mu ne donosi ličnu korist, i bez toga on nikada neće ni hteti da počne da drži Toru i Micvot.

To je kao što je napisao Rambam (Hilhot Tešuva, poglavlje 10): „Mudraci su rekli: ‘pojedinac uvek treba da se angažuje u Tori, čak i Lo Lišma, zato što iz Lo Lišma on stiže do Lišma’. Otuda, kada se podučavaju deca, žene i široke mase, oni se podučavaju tako da rade jedino zbog straha i da prime nagradu. A, kada dobiju znanje i steknu mudrost, ova tajna im se postepeno otkriva. Oni se mirno navikavaju na to sve dok ne postignu Njega i ne služe Njemu s ljubavlju“. Tako mi iz reči Rambama vidimo da svako treba da postigne Lišma, ali razlika je samo u vremenu.

Pitanje: Ako pojedinac vidi i oseća da ide putem koji vodi do Lišma, da li treba da pokuša da utiče na druge kako bi i oni išli prȃvim putem?

Odgovor: Ovo je opšte pitanje. To je poput toga kada religiozna osoba ispituje neku sekularnu osobu. Ukoliko ona zna da ovu može da promeni, tada je i dužna da je promeni zbog Micva „Ti sigurno moraš opomenuti svog suseda“. Slično tome, u ovom slučaju se može reći da ti treba da kažeš svom prijatelju o boljem putu kojim neko može da ide, obezbeđujući da tvoja namera jeste jedino Micva. Ali, mnogo je puta tako da jedna osoba prekori drugu jedino u svrhu dominacije, a ne zbog Micva „Opomeni svog suseda“.

I, mi iz prethodnog učimo to da je želja svih da i drugi idu putem istine, stvorila sporove između ortodoksnih i sekularnih, između litvanske frakcije i Hasida, i između samih Hasida. Ovo je zato što svako misli da je u pravu, i svako pokušava da nagovori drugog da ide prâvim putem.

Link -Which Keeping of Torah and Mitzvot Purifies the Heart?