I JEZEKIJA JE OKRENUO SVOJE LICE PREMA ZIDU

I Jezekija je okrenuo svoje lice prema zidu

Članak broj 15, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-85. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Napisano je u Zoharu (Vajehi, stav 386): „Rabi Jehuda otvori i reče: ‘I Jezekija je okrenuo svoje lice prema zidu i molio Gospoda’”. Ovo su njegove reči u Sulam (Lestve komentari): „Pojedinac treba da moli blizu zida tako da između njega i zida nema prepreke, kao što je napisano: ‘I Jezekija je okrenuo svoje lice prema zidu’”. 

Treba da razumemo šta je „zid” uz koji treba da molimo. Takođe, šta je to „prepreka” za koju on kaže da ne bi trebalo da bude između njega i zida. Nadalje u Komentarima „Sulam” (stav 392) objašnjava se: „Zid je Gospodar čitave zemlje, i ovo je Šehina (Božansko)”.

U skladu sa tim, treba da tumačimo ono što je rečeno, da mi moramo da „molimo blizu zida”, što je – blizu Šehina. Međutim, i dalje treba da razjasnimo šta znači „blizu”, šta je mera toga. I onda nam se daje tumačenje: toliko blizu da između čoveka i „zida” nema prepreke. Ali šta je ova prepreka? Tako, pitanje prepreke treba da tumačimo kao i kod Tevilah (ritualno kupanje) i kod Netilat Jadaim (ritualno pranje ruku), kao i kod četiri načina vezivanja palmine grane, mirte i vrbe, palminim listom jer su iste vrste. 

Ta prepreka je želja za primanjem. I, kao što Šehina daje nižima, i čovek treba da ukloni silu primanja tako da njegova želja bude jedino da daje Stvoritelju. I tada se to naziva – osoba je „blizu”, „blizu zida”, to jeste blizu Šehina. 

Međutim, prvo moramo da znamo, i moramo da pokušamo da razumemo, onoliko koliko nam naš um dozvoljava, šta je to za šta treba da molimo, to jeste koji nedostatak treba da razmatramo i za šta treba da kažemo da je to ono najvažnije što nam je potrebno, i ukoliko budemo mogli taj nedostatak da zadovoljimo, tada nam ništa ne bi nedostajalo.

Znano je da je esencija molitve – molitva za Šehina koja je u izgonu. Međutim, i ovo takođe zahteva objašnjenje. Mnogo puta je rečeno da ono glavno za šta treba da molimo jeste to da se Šehina uzdigne iz prašine. O ovome postoje mnoga tumačenja. Ono što možemo pomalo i da razumemo jeste kraljevstvo nebesa („Malhut Šamaiim“). I to je ono što pojedinac preuzima na sebe, i on razume da je njegova jedina svrha u ovom svetu da služi Kralju, i to tako da za to ne primi nagradu. Na taj način on će biti nagrađen sa Dvekut uz Njega, i biće u stanju da zadovolji Njega kao u: „kao što je On milostiv i ti si milostiv”. U to vreme pojedinac će biti u stanju da izvršava misao stvaranja što je – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. 

Međutim, u stvorenjima ne postoji mesto za razabiranje koje se naziva „davanje zadovoljenja Stvoritelju”, jer ona su rođena sa željom da prime. Iz tog razloga, stvorenja uopšte nisu u stanju da razumeju koncept davanja. Ovo je poput toga kada neki predmet leži u prašini i nikome ne izgleda da je vredno da ga podigne. To se naziva „Šehina u prašini”. I to je kao što se kaže u molitvi Selihot*: „Ja ću se setiti Boga i čeznuti za Njim kad god vidim grad sagrađen na njegovim temeljima, a grad Boga je unižen do samog dna”. 

*Selihot su jevrejske pokajničke pesme i molitve, posebno one koje se izgovaraju u periodu uoči Velikog praznika. Trinaest atributa milosti su centralna tema u ovim molitvama. 

„Grad“ označava, kao što je napisano (Propovednik 9): „mali grad sa nekoliko ljudi u njemu”. Eben Ezra ovo tumači na sledeći način: „Drevni tumači su rekli da je u pitanju alegorija – ‘mali grad’ je čovekovo telo (želja)”. A „nekoliko ljudi u njemu” znači da su to oni koji su u stanju da začnu, to jeste koji su sluge duše. 

Takođe, ovde treba da tumačimo da „grad Boga” znači to da kada telo želi da Bog boravi u njemu, u tom telu svi organi se tome protive. Rad davanja, to jeste rad Stvoritelja, je rad u potpunoj niskosti, i u tom radu postoji okus prašine. O kleveti zmije je napisano (Postanje 3): „Ti si prokleta više od svih zveri, i više od svake životinje u polju; hodaćeš na svom stomaku i ješćeš prašinu svih dana svog života”. To znači da će sve što će zmija jesti imati okus prašine. 

Slično je i ovde: kada pojedinac počne da radi za Stvoritelja i vidi da samoljublje iz toga neće izvući nikakvu korist, tada će on ovaj rad doživeti kao bezvredan i sve što radi u tom radu, za njega će imati okus prašine. To se naziva „grad Boga je unižen do samog dna”. Tako, kada postoji prepreka između njega i Šehina, što je da se njegov rad zasniva na samoljublju, tada on misli da je već postigao potpuno savršenstvo. 

Ali kada pojedinac želi da ukloni prepreku između sebe i zida, i hoće da radi zarad davanja, on oseća da je na samom dnu, jer vidi da u ovom radu neće primiti ništa za sebe. I u to vreme, svi organi njegovog tela protive se tome i sprečavaju ga da radi. 

Sada možemo da razumemo za šta treba da molimo. Molitva prvenstveno treba da bude za Šehina koja je u prašini. To znači da je rad davanja Stvoritelju nizak i prezren. I, mi tražimo od Stvoritelja da otvori naše oči i ukloni tamu pred našim očima. 

I mi tražimo u vezi sa onim što je napisano (Psalmi 113): „On podiže siromašne iz prašine i uboge iz smeća”. Znano je da se sveta Šehina naziva „siromašna” i „niska”, kao što je u Zoharu napisano: „… i ona leži u prašini”. A rečeno: „On podiže siromašne iz smeća …” ukazuje na one koji hoće da prionu uz nju, ali osećaju da su nisko, i ne vide kako mogu da izađu iz tog blata. U to vreme oni traže od Stvoritelja da ih podigne. 

Kada se rad zasniva na želji za primanjem, telo se slaže sa radom i ne protivi se, budući da ništa i ne zna o davanju. I ovakav rad pojedinca vodi u ponos, jer on misli da je već sluga Stvoritelju, dok su drugi za njega u potpunoj niskosti, jer on kod drugih vidi jedino mane. 

Međutim, oni koji idu putem istine, koji hoće da postignu davanje, oni su nisko jer vide „… i da nema Stvoriteljeve pomoći, on to ne bi nadišao”. Otuda, oni u sebi ne nalaze posebne zasluge u odnosu na druge. Ovi ljudi se nazivaju „niski” jer oni hoće da se povežu sa davanjem, a to se razmatra za niskost, i to je još jedan razlog zbog čega se oni nazivaju „niski”. 

U to vreme oni mogu da kažu kao što je napisano u stihu: „Gospod je visoko, veliki i strašan. On spušta ponosne na zemlju, i uzdiže niske do nebesa”, jer u to vreme oni kažu da ono što je ranije bilo nisko, sada je visoko i uzvišeno, veliko i strašno. To je zbog toga što oni sada osećaju da je ono što je prethodno bio rad u samoljublju, kada su se osećali ponosno, sada postalo nisko i sada se oni stide da rade za samoljublje.

Ali ko je njima dao snagu da ovo osete? Jedino Stvoritelj. Zato u to vreme pojedinac kaže: „… spušta ponosne na zemlju”. I rad na davanju, koji je prethodno bio nisko, sada za pojedinca postaje najveća zasluga. I ko je to za njega uradio? Jedino Stvoritelj. U to vreme on kaže: „… i podiže niske do nebesa”. 

Šehina u izgonu znači to da pojedinac treba da oseti da se Šehina u njemu (duhovno u njemu) nalazi u izgonu. Pojedinac se naziva „mali svet” i sastoji se od sedamdeset nacija, a Izrael u njemu je u izgonu, i to znači da je narod Izrael (u njemu) porobljen od nacija sveta u njemu, i da ne može da uradi ništa zarad Stvoritelja, već jedino zarad nacija sveta (zarad sebe). Narod Izrael naziva se Jašar-El (pravo ka Stvoritelju), i hoće da daje Stvoritelju, dok „nacije sveta” unutar njega hoće da rade zarad primanja. 

U skladu sa tim, treba da tumačimo da rečeno: „Izrael koji je u izgonu” znači to da kada su Izrael u izgonu i ne mogu da urade ništa što je Jašar El tada je i Šehina sa njima. I čovek tada oseća da je Šehina takođe u izgonu i oseća da ne može da upravlja nad njima, i izgleda mu kao da nacije sveta upravljaju nad njom. Ovo je smisao onoga što je kralj David rekao (Psalmi 115:1): „Ne nama, Gospode, ne nama, nego daj slavu Imenu Tvome, milosti Tvojoj, istini Tvojoj. Zašto da nacije kažu: 'Gde je njihov Bog?', a naš Bog je na nebesima; On čini šta je Njemu volja”. 

U skladu sa prethodno rečenim treba da tumačimo da mi od Stvoritelja tražimo to da nam On pomogne da izađemo iz izgona. I odavde razumemo da kada se kaže „… ne nama… ”, to znači ne našoj želji za primanjem. To jeste, mi hoćemo da naše misli, želje i dela ne budu zarad naše želje za primanjem, to jeste da ne bude tako kao što je to kod nacija sveta. 

Umesto toga „… daj slavu Imenu Tvome” tako da Šehina ne bude u izgonu, da se ne razmatra za prašinu, već da slava nebesa bude otkrivena, što se naziva „Neka Njegovo veliko Ime bude veličano i posvećeno”. Ovo je značenje za „… Zašto da nacije kažu…”, i to su nacije sveta u osobi koje se nazivaju „nacije (Džentili)”. Šta one kažu? „… gde je njihov Bog?” što znači da se nacije sveta suprotstavljaju veri Izraela, jer je rad Izraela u umu i srcu, a čitav rad (nacija) je unutar razuma. 

Međutim, „… a naš Bog je na nebesima”. To specifično znači da je naš rad iznad razuma, što se naziva „nebesa”, to jeste ono što je iznad našeg intelekta. A zašto je (Stvoritelj) načinio tako da naš rad bude specifično iznad razuma? Mi ne kažemo da On nije mogao da učini drugačije. Umesto toga kažemo: „On čini šta je Njemu volja”. I Stvoritelj razume da je rad iznad razuma bolji način da čovek postigne cilj i bude u mogućnosti da primi užitak i zadovoljstvo i da pri tome ostane sa namerom da daje, a ne sa namerom za sopstvenu korist. 

Kada molimo Stvoritelja: „… daj slavu Imenu Tvome, zbog Tvoje milosti, zbog Tvoje istine”, treba da tumačimo da rečeno: „… zbog Tvoje milosti” znači da će se svojstvo milosti (Hesed) izliti na nas tako da ćemo imati snagu da idemo kvalitetom milosti nazvanim „posude davanja” (Kelim Ašpaa), i na taj način mi ćemo imati jednakost forme.

Nakon toga mi ćemo moći da primimo užitak i zadovoljstvo, što se naziva „kvalitet istine”, kao što je napisano (Učenje o deset Sefirot, deo 13… i u Or Pnimi): „Zbog toga se otkrivanje Njegovog vođstva naziva ‘istina’, jer to je Njegova istinska volja. Mi tu istinu otkrivamo u Njegovom vođstvu koje je – Činiti dobro Njegovim stvorenjima, i zbog toga se ova ispravka u ZA naziva ‘istina’”. Ovo je značenje za „… zbog Tvoje istine”.

Link - And Hezekiah Turned His Face to the Wall