O RASPRAVI IZMEĐU JAKOVA I LAVANA

O raspravi između Jakova i Lavana

Članak broj 11, Tav-Šin-Mem-Hej
1984-85. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Vidimo da je rasprava između Jakova i Lavana bila drugačija od rasprave između Jakova i Isava. Za Jakova i Lavana, napisano je (Postanje, 31:43): „I, Lavan odgovori Jakovu, i reče: ‘Kćeri su moje kćeri, i sinovi su moji sinovi, i stada su moja stada, i sve ovo što vidiš je moje’”. Za Jakova i Isava, napisano je (Postanje, 33:9): „I Isav je rekao: ‘ja imam dovoljno, brate moj; neka ono što ti imaš bude tvoje’”. 

Treba da razumemo zašto je Lavan tvrdio da je njegovo sve, a Isav je rekao suprotno: „Neka ono što ti imaš bude tvoje”.

Baal HaSulam je ovo objasnio: kada je u pitanju Klipot postoji hvat i postoji sisanje. I rekao je da hvat znači to da Klipa  hvata pojedinca i ne dozvoljava mu da išta uradi u Keduša. 

Na primer, kada pojedinac treba da ustane pre zore i ode u učionicu da se angažuje u Tori, Klipa dođe i govori mu: „Zašto se mučiš? Umoran si, napolju je hladno”, i druge argumente (što su argumenti zle inklinacije) koji se odnose na to da nije vredno ustati i angažovati se u radu. Pojedinac na to odgovora: „Sve je to tako, ali je ipak vredno angažovati se u ovom svetu zarad toga da se kao nagrada primi sledeći svet”. Tada mu zla inklinacija odgovara: „Ti misliš da ćeš imati sledeći svet u zamenu za svoj rad u ovom svetu. To je moguće jedino ukoliko se osoba u Tori i Micvot angažuje zarad Stvoritelja. Ali ja znam da sve što ti radiš nije zarad Stvoritelja. Zato, kome ti služiš? Jedino meni”. Sa ovom alegorijom mi možemo da razumemo reči Baal HaSulama. Ovo je značenje za hvat Klipa, koja pojedincu ne dozvoljava da se angažuje u Tori i Micvot. 

I ovo je bio argument Lavana, kada je rekao: „Kćeri su moje kćeri ... i sve što vidiš je moje”. To jeste, ti radiš za mene a ne za Stvoritelja, tako ne možeš da se nadaš da ćeš imati sledeći svet. Prema tome, zašto da se mučiš nizašta? Klipa ovom silom hvata pojedinca i on ne može da izađe izvan njenog uticaja i uradi bilo šta protiv njene volje. Ovo je bio argument Lavana, i on je mislio da će sa ovim argumentom imati snagu da njega (Jakova) zgrabi, tako da on ne bude u stanju da se angažuje u Tori i Micvot. 

Ali on je nadišao Lavanov argument i rekao: „Nije istina, ja se angažujem zarad Stvoritelja, ali moram da verujem da su mi tebe poslali sa svim tim osnovanim argumentima jedino zbog toga da me  okreneš od Keduša. Ali, ja jednostavno hoću da služim Stvoritelju, i ti nemaš hvat nad mojom Torom i Micvot. Zbog toga ja tebe nadilazim i angažujem se u Tori i Micvot, i ti nemaš uporište u meni uopšte”. 

Zatim Klipa prilazi sa druge strane, i kaže: „Pogledaj, ima li još neko kao ti, ko može da nadiđe zlu inklinaciju? Pogledaj niskost ostalih ljudi; oni nemaju snagu da nadiđu, dok si ti, Bogu hvala, najjači među ljudima. Svakako, nije dobro za tebe da im se pridružiš”. Tada, sve angažovanje pojedinca pada u Klipa, jer ga ona uvodi u ponos. 

Tada, pojedinac treba da nadiđe i kaže: „Nije istina, ja nisam bolji od drugih ljudi. Sve što sam uradio u Tori i Micvot nije bilo za Stvoritelja; to je sve bilo za tebe, tako da sam sada u stanju o kojem su naši mudraci rekli: ′Onome koji uči Toru Lo Lišma bilo bi bolje da se nije rodio’. Tako, ja sam sada gori od ostalih ljudi’”. Ovo je bio argument Jakova kada je rekao Isavu: „’Primi moj dar’, i ja hoću iznova da počnem da se angažujem u Tori i Micvot, a ovo do sada je kao da nikada ništa nisam uradio za Stvoritelja”.

Ali šta nam to govori? „I Isav je rekao: ‘Ja imam dovoljno, brate moj; neka ono što ti imaš bude tvoje’”. Isav nije hteo da primi ništa od Jakova, već tek nakon nekoliko pokušaja i velikog napora. Tada, „I on je primio od njega”, kao što je napisano: „On ga je molio i on je primio”.

Sledi da je ovde nakon akcije došlo do preokreta. Argument Lavana je: „Sve ovo što vidiš je moje”, i to znači da sve pripada Klipa. Jakov sve šalje Isavu kao dar i time kaže da je sve to posedovanje Klipa. Ali, sa druge strane Jakov je, u sporu sa Lavanom, pre akcije tvrdio da sve pripada Keduša, a ne Klipa. Sada Isav tvrdi, kao što je napisano: „…neka ono što ti imaš bude tvoje”. 

RAŠI tumači stih „Preostali tabor uteći će (ako Isav napadne jedan tabor, drugi će uteći)”  i tumači da je on sebe pripremio za tri stvari: za dar, za molitvu, i za rat. Tako, dar i rat pripadaju Isavu, a molitva pripada Stvoritelju.

Mi, u radu, treba da tumačimo da se sve ove tri stvari odnose na Stvoritelja. Rečeno je: „Pogledaj, postoji mesto uz Mene, ovde možeš stati na stenu" (Izlazak, 33:21). I Baal HaSulam je objasnio da kada je Mojsije Stvoritelju rekao: „Pokaži mi Tvoju slavu", odgovoreno je: „I Gospod reče, ′Pogledaj, postoji mesto uz Mene'". I tumači da rečeno „uz Mene” (ETY) predstavlja akronim za Emuna (vera), Tefilah (molitva), Yegia (trud). 

Baal HaSulam je rekao – da bi pojedinac bio nagrađen slavom Stvoritelja on mora da veruje u Stvoritelja, zatim da moli Stvoritelja da ga približi Njemu. Nakon toga on mora da se trudi da potčini svoju inklinaciju i da hoće sebe da poništi u korist Stvoritelja. Nakon ove tri akcije on biva nagrađen slavom Stvoritelja. To je odgovor koji je Stvoritelj dao Mojsiju na ono što je Mojsije rekao Stvoritelju: „Pokaži mi Tvoju slavu”. 

Na isti način treba da tumačimo ono što je RAŠI rekao – pojedinac je sebe pripremio za dar, za molitvu i za rat. „Za rat” znači rat protiv zle inklinacije; „za molitvu” znači da ga Stvoritelj dovede bliže, da bi postigao svoju potpunost, to jeste stepen koji treba da postigne. „Dar” znači vera, to jeste kada neko nekome veruje, to se razmatra za davanje, kao što je napisano o Avraamu: „I on je verovao u Gospoda a On mu je to uračunao u pravednost” (Postanje, 15:16). RAŠI je tumačio da je Stvoritelj Avraamu to uračunao kao zaslugu i pravednost za veru koju je on imao u Njega. 

Sledi da su ova tri atributa – dar, molitva, i rat ono čime će on savladati Isava. Isto tako, i dar, i molitva, i rat  postoje između čoveka i Stvoritelja. I ne treba da kažemo da je samo molitva između čoveka i Stvoritelja, a da se dar i rat odnose na odnos sa Isavom. Tačnije, sve se pripisuje Stvoritelju. 

Ali ono glavno što treba da znamo jeste koje razabiranje Isava moramo da ispravimo. Znano je da nasuprot Keduša postoji Klipa. Generalno, ovo se naziva „Klipa Isava”. Međutim, postoje mnogi stepeni Klipa i svako razabiranje ima svoje ime. I Keduša, takođe, ima mnogo razabiranja i svako razabiranje ima svoje ime. 

Generalno se Keduša naziva Sefirot, Parcufim i svetovi. Generalno Keduša znači „zarad davanja”, dok Tuma'a znači „zarad primanja”, što je samoljublje.

Kada pojedinac izvršava Toru i Micvot da bi zauzvrat primao ovaj svet ili sledeći svet, ova dva razabiranja se razmatraju za Lo Lišma. Jedino kada pojedinac izvršava Toru i Micvot zato što: „On je Veliki i vladajući”, to jeste zbog veličine i važnosti Stvoritelja, to se naziva Lišma (vidi Knjigu Zohar, stav 190). To se naziva „zarad davanja i ne zarad primanja ikakve nagrade za svoj rad”, i ovo se naziva „čist rad”. 

Rad  može da bude zarad davanja jedino do stepena do kojeg pojedinac vrednuje primaoca svog rada. U to vreme pojedinac ima motivaciju. Ali ukoliko on ne može da poveća važnost onoga kome služi, on nema energiju za rad. To je tako jer mi vidimo da se u prirodi mali poništava pred velikim kao sveća pred bakljom. Međutim, sav veliki rad jeste u tome da se veliča primalac rada, to jeste da se prepozna Njegova važnost. Ukoliko pojedinac unutar razuma nema ništa čime bi mogao da ceni Stvoritelja, tada je njegov rad „Ovde je mesto uz Mene”. I ovaj stih je Baal HaSulam tumačio tako da  Alef od ETY (uz Mene) ukazuje na veru iznad razuma.*

*) I tumači da rečeno „uz Mene” (ETY) predstavlja akronim za Emuna (vera), Tefilah (molitva), Yegia (trud). 

Sledi da je suština čovekovog rada u tome da radi iznad razuma, da ceni Stvoritelja. Generalno sva stvorenja  osećaju Keduša kao Šehina u prašini. Zbog toga se u svim knjigama kaže da svaka osoba pre nego što se angažuje u Tori i Micvot, treba da se usmeri na to da uzdigne Šehina iz prašine. Nema svrhe da osoba radi na način da se mali poništava pred velikim, jer je za malog prirodno da se poništava pred velikim. Umesto toga, čovekov rad je jedino u tome da se trudi da prepozna veličinu i važnost Stvoritelja.

Međutim, pojedinac razume da on treba da radi za sve ono što oseća da mu je potrebno, ali ne i za veličinu i važnost Stvoritelja, i mi ne razumemo da je zapravo baš ovo to što nam je potrebno. 

Ovo možemo da tumačimo u vezi sa stihom „Pravednik strada i niko ne primećuje”. Stvoritelj se naziva „pravednik”, kao što je napisano: „Gospod je pravednik”. Čovek je izgubio važnost Stvoritelja i niko ne primećuje da moramo da radimo zarad toga da steknemo važnost Stvoritelja. 

Kada pojedinac oseća da je uzdignut, on razume da je jedino vredno to da radi za duhovno. Treba da kažemo da je razlog iz kojeg on oseća važnost duhovnog, do stepena da mu je vredno da se napreže za duhovno, a ne za korporalno, taj  što u to vreme korporalno za njega gubi vrednost, a vrednost duhovnog raste. 

Zato, u to vreme pojedinac odlučuje da je za njega jedino vredno to da radi za duhovno, a ne za korporalno. Proizlazi da se zapravo svi usponi i padovi odnose na Keduša. To jeste, ponekad je vrednost Keduša visoka, što znači da je za pojedinca postala važnija, a ponekad za njega Keduša ima tako malu vrednost  da nije vredno ni razmišljati o njoj. 

Kada je u pitanju to da se mali poništava pred velikim, nalazimo da se kaže (Jalkut Hadaš, poglavlje 1) da nakon što je Stvoritelj proslavio Avraamov ugled, i svi su videli veličinu Avraama, Faraon je Sari dao svoju ćerku, da bude sluškinja u kući Avraamovoj, iako je položaj sluškinje inferioran. U to vreme sluge i sluškinje nisu imali prava ljudi, već su bili tretirani  kao zveri. Faraon je ipak svoju ćerku dao da bude sluškinja Sari i umirio je govoreći: „Ćerko moja, za tebe je bolje da si sluškinja u blagoslovenoj kući Avraamovoj nego da si kraljica u mojoj kući”.

Pojedinac sveti rad može da radi zarad nagrade ili zato što hoće da služi Kralju zbog Njegove važnosti i veličine. Mi u korporalnom vidimo da ukoliko čovek radi da bi dobio nagradu, i ukoliko ima načina da on tu nagradu dobije a da ne radi toliko mnogo sati, on odmah bira taj način. I čovek može, iako voli da bude u mirovanju, da se odrekne ovog zadovoljstva i ode da radi zarad toga da bi dobio platu.

Tako, ukoliko pojedinac može da pronađe način da ne mora da radi, on razmatra da je to sreća. Ali za onog koji radi zbog veličine Kralja, i njegovo zadovoljstvo dolazi iz toga što je za njega velika privilegija što služi Kralju, ne može da se kaže kako bi on želeo da ne radi a da ipak bude plaćen, jer je njegova nagrada to što on služi Kralju. Ovo je jasan znak po kojem pojedinac vidi šta je svrha njegovog rada – da li on radi zarad nagrade ili zbog veličine Stvoritelja.

Link - Concerning the Debate between Jacob and Laban