POKAJANJE

Pokajanje

Članak broj 27, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-85. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

U Zoharu je napisano (Naso, stav 28): „Ova zapovest je zapovest Tešuva (pokajanje), i to je Bina. Šta je Bina? Bina su slova Ben Yud-Hey (sin od Yud-Hey). Taj sin je Vav, koji je prionuo uz nju i od nje prima Mohin od Yud-Hey. Svako ko se pokaje to je kao da je vratio slovo Hey, što je  Malhut, slovu Vav, što je Ben Yud-Hey, čime je HaVaYaH kompletirano”. 

U Zoharu (Naso, stav 29) je napisano: „Slovo Hey je svakako ispovedanje rečima. Ovo je značenje za: ‘Ponesite reči sa sobom i vratite se Gospodu. Recite Njemu: ... da mi možemo da prinesemo plod naših usana…’ Zaista, kada neko počini greh, on uzrokuje da Hey napusti Vav. Zbog ovoga je Hram uništen, a Izrael su uklonjeni odatle i prognani među nacije sveta. Iz tog razloga svako ko se pokaje uzrokuje povratak Hey slovu Vav”. 

U Zoharu (Naso, stav 31) je napisano: „Ovaj odgovor se naziva 'Život'. Ovaj odgovor, što je Malhut i Hey de HaVaYaH, naziva se 'Život', kao što je napisano: ‘jer iz toga teče potomstvo Života’, što su duše Izraela, što je potomstvo Malhut, nazvano 'Život'. Ona je Hevel (dah usta) koja ulazi i izlazi iz usta čoveka bez napora. Ovo je takođe značenje za Hey Hibaraam (oni su stvoreni), budući da se slovo Hey ustima izgovara mnogo lakše od svih ostalih slova. Rečeno je o njoj: 'jer čovek živi po onome što izlazi iz usta Gospoda', jer Malhut se naziva 'ono što izlazi iz usta Gospoda'. Takođe, ona je na čovekovoj glavi, kao što je napisano: ‘Na mojoj glavi prisutan je Gospod’. O njoj je rečeno: ‘I, sliku Gospoda videće, jer se Malhut naziva ‘slika Gospoda’ i isto tako: ‘po slici Gospoda čovek će hodati’”. 

U Zoharu (Naso, stav 32) je napisano: „I zbog toga što je Malhut  na čovekovoj glavi, čovek ne sme da ide gologlav ni četiri Amot (približno četiri stope), jer ukoliko se Malhut ukloni sa čovekove glave, Život ga odmah napušta”.

U Zoharu (Naso, stav 34) napisano je takođe: „Sigurno je da su oni o ovom obliku Hey tvrdili: ‘Imam dobar dar u svojoj riznici čije ime je ‘Šabat’. Šabat je Malhut, kada se ona uzdiže do Bina. Kada je Malhut, koja je Šabat, nad Izraelom, oni nemaju ni rad ni ropstvo. Na taj dan, duša koja se trudila i naporno radila, staje i odmara se”. 

Treba da razumemo sva ta imena kojima sveti Zohar naziva Malhut.

1) Šta znači to da se Malhut naziva Hey i da je ona Hevel bez truda i napornog rada? I naposletku, postoji pravilo: „Našao sam a nisam se trudio, ne veruj”.

 2)  Šta znači to da se Malhut naziva „Život” jer Sveti Zohar na nekoliko mesta Malhut naziva „kvalitet suda”, odakle se širi smrt.

 3)  Na šta ukazuje to da se Malhut naziva „usta Gospoda”?

 4)  Šta znači to da je Malhut na čovekovoj glavi?

 5) Zašto se kaže da se Malhut naziva „slika Gospoda”, kao što je napisano: „Sliku Gospoda on vidi”?

 6) Šta znači to da se Malhut naziva  „Celem” (slika), kao što je napisano: „po slici Gospoda čovek će hodati”?

Da bismo objasnili prethodno rečeno, prvo je potrebno da razumemo ono što se odnosi na svrhu stvaranja, to jeste na celokupnu vezu koju stvorenja treba da imaju sa Stvoriteljem. Svi naši napori zasnivaju se na ovom fundamentalnom principu, a takođe i kazne koje trpimo ukoliko se  ne ispravimo. A ispravna povezanost stvorenja sa Stvoriteljem ujedno je i celokupna nagrada koju stvorenja primaju. 

Znano je da je svrha stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. Međutim, potrebno je sprečiti hleb srama, što je pitanje jednakosti forme, budući da se u duhovnom nejednakost forme naziva „udaljavanje”, a jednakost forme „približavanje”. Otuda sledi da iako je Njegova želja da čini dobro Njegovim stvorenjima neograničena, ipak postoji zahtev da  se postigne jednakost forme, a to znači da se užitak i zadovoljstvo neće primati ukoliko to nije zarad davanja zadovoljenja Stvoritelju. 

Odatle proizlazi pitanje truda, što znači da mi moramo da načinimo Masah tako da užitak i zadovoljstvo možemo da primimo zarad davanja. Ovo je koren našeg truda, kao što je napisano (Opšti predgovor knjizi Panim Meirot Umasbirot, stav 3): „Znajte da je Masah u Kli od Malhut koren tame zbog sile koja postoji u Masah koja  sprečava da se Viša Svetlost proširi do Behina Dalet. A tu je isto tako i koren truda koji je zarad primanja nagrade, jer trud je prisila, budući da se radnik oseća ugodno jedino kada se odmara. Ali zbog toga što će mu gazda dati platu, on svoju volju poništava pred voljom gazde”. 

Otuda, sve što je potrebno da izvršavamo je rad. I to je jedino što je na nama, kao što je napisano: „Koje je Bog stvorio da izvršavamo”. I reč „stvorio” odnosi se na ono što mi pripisujemo Stvoritelju, čija je želja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. Iz onoga što se naziva „stvorio” na nas se širi odvojenost i različitost forme. Međutim, kroz rečeno: „da izvršavamo”, to jeste kroz rad koji radimo da bismo postigli kvalitet davanja, mi se ponovo približavamo Stvoritelju kroz jednakost forme. 

Ovo je značenje partnerstva između stvorenja i Stvoritelja, kao što je u Zoharu (Uvod u Knjigu Zohar, stav 67) napisano: „I reci Sionu: ‘Vi ste Moj narod’. Ne izgovaraj ‘Vi ste Moj narod (Ami)’ sa Patah u slovu Ayin, već ‘Vi ste sa Mnom (Imi)’, sa Hirik u Ayin što je partnerstvo sa Mnom”. To jeste, Stvoritelj je dao želju za primanjem, što je nedostatak koji je On stvorio, i koji se naziva „tama”, kao što je napisano „I, stvori tamu”. Ovo dolazi iz Njegove želje da čini dobro. Stvorenja moraju da načine Masah pomoću kojeg imaju jednakost forme, jer jedino tada imamo Kelim podesne da prime obilje koje dolazi iz Njegove volje da čini dobro Njegovim stvorenjima. Sledi da rečeno „stvorio” ukazuje na Gore, a da rečeno „da izvršavaju” ukazuje na ono što dolazi od nižih. 

Kada je u pitanju rad otkrivamo:

1) Rad i nagrada su na različitim mestima. Rad nije na mestu nagrade, što znači da su vreme rada i vreme nagrade odvojeni.

2) Rad i nagrada su na istom mestu i u isto  vreme. 

Ulaganje napora znači da pojedinac mora da napravi pokret, a pokret se vrši na tri načina: 1) kroz rad tela, 2) kroz rad uma, 3) i kao unutrašnji rad. Unutrašnji rad je najteži, jer pojedinac ovde mora da radi sa umom što znači da izvršava ono što je protiv uma i razuma. To jeste, on mora da poništi svoj um. To znači da pojedinac, dok njemu um nalaže da radi ovo ili ono, pravi pokret i poništava svoj um, to jeste poništava ono što prema svom umu razume da je sto posto istina, a ipak on to poništava. I to je pravi trud. 

Vratimo se na pitanje ulaganja napora. Na primer, pojedinac pravi pokret da bi za taj pokret primio nagradu. U suprotnom, on bi ostao u mirovanju, jer po prirodi čovek teži tome da miruje. Razlog za to je objašnjen (Učenje o deset Sefirot, deo 1, Histaklut Pnimi – Unutrašnja refleksija, stav 19) rečenim: „To je zato što je naš koren nepomičan i u mirovanju; uopšte nema pokreta u Njemu”. 

Mi vidimo da pojedinac može da ulaže napor koji je u skladu sa veličinom, važnošću i  neophodnošću potrebe za nagradom. Međutim, ukoliko bi pronašao način da primi nagradu bez ulaganja napora, on bi se odmah odrekao napora, jer je u tom slučaju napor isključivo sredstvo za dobijanje nagrade. Otuda, ukoliko bi on mogao nagradu da dobije na neki drugi način, to jeste ne kroz rad, tada bi mislio: „Zašto bih radio ni za šta?”, jer on nagradu može da dobije i bez rada. Na taj način on ne računa da za svoj rad dobija platu, jer šta god mu daju u zamenu za rad, on to može dobiti i bez rada. Znano je da čovek ne može ništa da radi bez nagrade, zato on i odustaje od rada. 

Razmatra se da su ovde rad i nagrada razdvojeni na dva različita mesta i u dva različita vremena. Na primer, rad se odvija u fabrici, a plata se prima na blagajni. Tako, rečeno „u dva vremena” znači da postoji odvojeno vreme za rad i odvojeno vreme za primanje nagrade, jer rad traje satima iz  trenutka u trenutak, a nagrada se prima tek na kraju dana kada se završi posao, kao što je napisano (Zakoni ponovljeni, 24:14): „Nemojte zakidati zaposlenog... Dajte mu njegovu zaradu svakog dana pre nego što sunce zađe”. 

Ali ponekad su rad i nagrada na istom mestu i u isto vreme. Ovo je tako kada je sam rad nagrada, i kada pojedinac ne očekuje da će mu biti data bilo koja druga nagrada za njegov rad. To je tako i za svaki pokret koji telo napravi. Jer, kao što je prethodno rečeno, telo ne može da napravi nikakav pokret a da za to ne primi nagradu. 

Ali ovde, kada je sam rad nagrada, pojedinac dobija nagradu upravo tamo gde radi. I isto tako, on nagradu prima dok radi. To jeste, on ne mora da čeka neko drugo vreme da primi nagradu, na primer na kraju dana, već se baš svaki pokret nagrađuje odmah i na licu mesta. 

Na primer, to je kao kada neki veliki ADMOR (visoko rangirani rabin) dođe u Izrael. I ukoliko je to, na primer, ADMOR od Lubaviča, svi njegovi sledbenici dolaze da ga pozdrave. On ima mali prtljag u ruci koji daje jednom od sledbenika da ga odnese do taksija. Nakon toga ADMOR tom sledbeniku daje novčanicu od 100 dolara u zamenu za to što je nosio prtljag do taksija. Bez sumnje, njegov sledbenik će odbiti da primi novac. I ukoliko ga ADMOR pita: „Zašto nećeš da uzmeš novac? Da li je to premalo? Da sam običnom nosaču, koji ne zna šta je to ADMOR, i ne zna da je to važna osoba, dao 10 dolara, on bi mi se zahvalio. Tebi dajem deset puta više nego običnom nosaču, a ti nećeš da uzmeš?” 

Šta treba da kažemo o tome? Sledbenik nije hteo da uzme novac za nošenje prtljaga upravo zato što je znao veličinu i važnost ADMOR-a, a ADMOR je njega izabrao da mu služi. To je velika nagrada, i vredi mnogo. Ukoliko bi iko od ostalih sledbenika mogao da otkupi od njega ovo služenje, koje mu je ADMOR dopustio da izvrši, on bi mu sigurno rekao: „Sav novac na svetu nije vredan u poređenju sa ovim služenjem koje je ADMOR meni dopustio i mene izabrao pre svih ostalih”. 

Ovde vidimo da su trud i nagrada na istom mestu i i u isto vreme. Otuda sledbenik biva nagrađen tokom rada, to jeste dok nosi prtljag, jer nije moguće raditi bez nagrade. Tako on nagradu ne prima na drugom mestu. Njegov rad je to što nosi prtljag, a njegova nagrada nije negde drugde i nije u nekom drugom trenutku, kao u slučaju kada biva plaćen nakon završetka posla.

Ovde su rad i nagrada na istom mestu. Rad je nošenje prtljaga, a nagrada je to što nosi ADMOR-ov prtljag. Njemu (sledbenik) nije potrebno da se dâ ništa drugo što bi bila nagrada. Umesto toga rad, koji je u tome da nosi ADMOR-ov prtljag, jeste njegova nagrada.

Ovo se takođe razmatra za „u isto vreme”, to jeste dok radi on je istovremeno i nagrađen, i ovde ne može da se kaže da on nagradu prima nakon što završi svoj rad. Umesto toga, on prima svoju platu upravo u tom trenutku (dok radi). Ovde vreme rada i vreme plaćanja nisu razdvojeni, jer njegova celokupna nagrada jeste služenje koje on daje ADMOR-u. On uživa u ovom služenju više nego u bilo kojem bogatstvu u svetu.

Sledi da ovde vidimo nešto novo, jer u korporalnom se ne događa to da čovek prima platu u svakom trenutku svog rada, budući da plata uvek dolazi nakon rada, kao što je napisano: „radi danas, a sutra primi platu za to”. Međutim, ovde je drugačije - rad i nagrada nisu razdvojeni, oni dolaze kao jedno. 

Iz prethodno rečenog sledi da se rad ne razmatra za trud koji služi tome da se dobije nagrada. Međutim tada kada su rad i nagrada na dva mesta i u dva vremena, rad se razmatra za trud koji služi tome da se dobije nagrada, to jeste rad je samo sredstvo koje služi tome da se primi nagrada. Otuda, ukoliko bi pojedinac mogao da odbaci sredstvo i odmah dođe do cilja, to jeste do nagrade, zašto bi mu tada bilo potrebno sredstvo? I budući da je cilj pojedinca da primi nagradu, iz tog razloga njegova pažnja je jedino na nagradi, tako da on uvek traži način kako da radi manje a dobije više. 

Ali, ukoliko su rad i nagrada u isto vreme, takav rad se ne razmatra za naporan rad, onaj za koji se može reći da pojedinac hoće da ga se oslobodi. To je tako jer su rad i plata na istom mestu i u isto vreme, kao u primeru kada pojedinac uživa u služenju važne osobe. 

Sledi da je u Tori i Micvot rad naporan jedino tada kada pojedinac nosi teret Tore i Micvot poput nosača koji nosi ADMOR-ov prtljag neznajući za važnost ADMOR-a. U to vreme on uvek kalkuliše i hoće veću nagradu od one koju mu ADMOR, kao što smo rekli u alegoriji o ADMOR-u od Lubaviča, plaća za njegov rad. Tamo je rečeno da sledbenik koji nosi ADMOR-ov prtljag, zbog toga što prepoznaje veličinu i važnost ADMOR-a, ne želi da njegova nagrada bude to da mu ADMOR plati. Umesto toga, veličina nagrade meri se u skladu sa tim koliko sledbenik prepoznaje veličinu i važnost ADMOR-a i iz toga on prima dodatnu nagradu. 

Iako je u našoj prirodi da osećamo veliko zadovoljstvo kada služimo važnu osobu, postoji razlika u važnosti. Ukoliko pojedinac služi najvažniju osobu u gradu, iako oseća zadovoljstvo, to nije ništa u poređenju sa time kada zna da služi najvažniju osobu u državi. A njegovo zadovoljstvo bilo bi još veće ukoliko bi znao da služi najvažniju osobu na svetu. Tada bi njegova radost beskrajno porasla. 

Sledi da je rad u Tori i Micvot za nas težak rad jer nama nedostaje važnost i veličina Stvoritelja. Prema rečima Svetog Zohara sve naše misli treba da budu usmerene jedino na „uzdizanje Šehina iz prašine”. To jeste, duhovno je za nas potpuno u skrivenosti Lica i mi ne osećamo važnost našeg rada. To jeste, mi ne osećamo važnost onoga za koga radimo i kome služimo. Otuda, kada u radu nadilazimo, taj rad je prisilom. Ovo se naziva „težak rad”, jer nagrada i rad nisu na istom mestu. 

Drugim rečima, radeći prisilom pojedinac očekuje da će nagradu primiti nakon nekog vremena i na drugom mestu. Budući da rad i nagrada nisu u isto vreme, on ima vremena za to da misli da on sada radi, a da će nagradu primiti kasnije. U ovom slučaju postoji vreme u kojem se odvija rad, i taj rad se naziva „trud”. 

Ovo nije tako kada pojedinac oseća važnost rada, to jeste kada oseća koga on služi. U to vreme nagrada je na istom mestu na kojem je i rad. Takav rad pojedinac ne oseća kao težak rad, jer su rad i nagrada u isto vreme i na istom mestu.

Ovde možemo da razaberemo to da kada su rad i nagrada na istom mestu, sam rad je nagrada. Otuda, pojedinac neće hteti da se odrekne rada,  iako je za nas prirodno to da mi ne odustajemo od cilja (nagrada) već jedino od sredstva (rad za tu nagradu). Zbog toga, kada su nagrada i rad na istom mestu i u isto vreme, pojedinac ne može da se odrekne rada. Ukoliko se odrekne rada odriče se i nagrade, jer su rad i nagrada na istom mestu. 

Međutim, kada pojedinac nije sledbenik i radi samo kao nosač, kao u prethodno pomenutoj alegoriji, tada je njemu potreban trud, jer su rad i nagrada na dva različita mesta, i on bi tada hteo da se odrekne truda, jer ovde je trud samo sredstvo za dobijanje nagrade, jer on zapravo želi nagradu. Na primer, pojedinac koji radi da bi dobio sledeći svet, ukoliko bi njemu sledeći svet bio dat bez truda, tada bi on bio spreman da se odrekne rada, jer njemu je tada potreban samo cilj, a ne i sredstvo. 

Ovo možemo da posmatramo i u vezi sa poklonom. Ukoliko važna osoba nekome daje poklon, onaj koji prima, u vezi sa poklonom, razlikuje: 1) da ga važna osoba voli, jer mu u suprotnom ne bi dala poklon, 2) sam poklon. 

I ovde treba da načinimo ista razabiranja – šta je cilj i šta je sredstvo. Isto tako treba da identifikujemo važnost davaoca. Ukoliko je davalac važna osoba tada je ljubav cilj, a poklon je samo sredstvo, pri čemu se kroz davanje poklona pojavljuje ljubav. Sledi da je ovde pojedinac spreman da se odrekne poklona, ali ne i ljubavi. Ali, ukoliko je davalac obična osoba tada je cilj poklon, a ljubav je sredstvo, i pojedinac se može odreći ljubavi, jer ono što je ovde glavno jeste primanje poklona. Sledi da bilo da pojedinac daje ili prima uvek postoji ista kalkulacija – važnost osobe. 

Do sada smo govorili o nagradi i radu. Međutim, postoji i drugo pitanje, pitanje kazne. To jeste, ukoliko pojedinac ne izvršava Toru i Micvot, on biva kažnjen. Ali ovde, takođe, treba da razaberemo da li je kazna na istom mestu gde se krši zakon ili je na drugom mestu i u drugo vreme. 

Uzmimo kao primer nagradu i kaznu u odnosu na zakone države. Onaj ko prekrši zakone države biva kažnjen. Ovde za njega kazna nije na istom mestu ni u isto vreme. Pojedinac koji je ukrao imovinu drugog čoveka i biva uhvaćen dobija kaznu, recimo zatvor ili globu. Međutim, sve ovo nije na istom mestu ni u isto vreme. Ali, ukoliko se ne zna da je on lopov, on nikada neće ni biti kažnjen. 

Isto važi i kada su u pitanju kršenja pravila Tore. Ipak, postoji velika razlika između kršenja zakona Tore i kršenja zakona države. Što se tiče otkrivenog dela Tore, to jeste fizičke primene njenih pravila, svaka osoba može da vidi ono što neko drugi radi. Ni ovde prekršaj i kazna nisu na istom mestu ni u isto vreme. Ukoliko je neko počinio prekršaj i postoje svedoci koji su to videli, on za taj prekršaj biva kažnjen. Na primer, ukoliko je jeo svinjsko meso i ljudi su to videli, nakon toga sud izriče kaznu da za ovakav prekršaj on zaslužuje da bude išiban. Iz toga sledi da su prekršaj i kazna na dva mesta i u dva vremena, kao što je to i kada se krše zakoni države. 

Međutim, u radu čoveka, kada se on približava unutrašnjem Tore, što se naziva „skriveni deo”,  materija je skrivena i niko ne može da vidi njegov unutrašnji rad, budući da niko ne zna šta je u njegovom srcu. Na primer, neki čovek dođe i kaže: „Hteo bih da dam veliku donaciju za učilište u kojem ljudi uče Toru. Međutim, hoću da u učilištu bude postavljena velika kamena ploča na kojoj će biti upisano to da sam ja dao veliku donaciju i želim da se to objavi u novinama da bih bio poštovan gde god da pođem”.

Možemo da kažemo je ovaj čovek veliki filantrop, ali ne možemo reći da je njegova namera specifično to da podrži učenike Tore, već je težnja za čašću, nazvana „samoljublje”, takođe umešana u želju da podrži učenike Tore. Međutim, njegova prava namera je skrivena od nas, jer možda je sve što on hoće samo to da podrži učenike Tore. I, u cilju da spreči primaoce njegovog novca da ga poštuju, on se pretvara da hoće poštovanje, da hoće da plati u dobrotvorne svrhe jer želju za novcem hoće da zameni za želju za čašću. Prirodno, on neće biti poštovan. 

Kada je u pitanju odnos između čoveka i čoveka tada možemo da razaberemo otkriveni i skriveni deo. Međutim, različito je kada je u pitanju odnos između čoveka i Boga. Naši mudraci su rekli: „Pojedinac uvek treba da se angažuje u Tori i Micvot, čak i Lo Lišma, jer iz Lo Lišma on stiže do Lišma” (Pesahim, 50b). Otuda, što se tiče izvršavanja Micvot i učenja Tore, postoji velika razlika između otkrivenog dela – što je akcija, i skrivenog dela – što je namera. I nijedna osoba ne može da vidi nameru koja stoji iza akcije koju pojedinac izvršava u relaciji između čoveka i Boga, i ovde između njih nema nijedne osobe koja može da kritikuje njegovu nameru. Prirodno, svako je zauzet sobom i nema vremena da razmišlja o kalkulacijama svog prijatelja. Sledi da jedino čovek sam razmišlja o svojoj nameri. 

To jeste, kada se pojedinac angažuje Lo Lišma, što je kada očekuje nagradu, rad i nagrada nisu na istom mestu ni u isto vreme. I, kada govorimo o kazni, prestup i kazna nisu na istom mestu ni u isto vreme, budući da pojedinac kaznu dobija nakon što izvrši prestup, a nakon toga trpi kaznu – kaznu na ovom svetu ili kaznu u sledećem svetu. I ovo se odnosi samo na deo Lo Lišma. 

Međutim, za onog pojedinca koji radi na nameri, na tome da bude u stanju da svoje akcije usmeri jedino ka davanju, nagrada i kazna su na istom mestu i u isto vreme. I to je tako jer to što on nije u stanju da svoje akcije usmeri ka davanju zadovoljenja Stvoritelju jeste njegova kazna. I njemu nisu potrebne nikakve druge kazne, jer njega više od svega muči to što vidi da je još daleko od Stvoritelja. 

To je dokaz da pojedinac nema ljubav Stvoritelja, nema to da želi Njega da poštuje. I to je zbog toga što je pojedinac u stanju Ahoraim i Stvoritelj je skriven od njega. To je ono što njega boli i to je njegova kazna. Ali, ovde je i njegova nagrada tada kada on ima ljubav Stvoritelja i želi Njemu da dâ zadovoljenje. Međutim, sve ovo se  tiče specifično onih koji žele da dođu da rade jedino zarad Stvoritelja, a ne Lo Lišma. Može se reći da su za njih kazna i nagrada na istom mestu i u isto vreme. 

Generalno kazna i prestup u svetu su na dva različita mesta. To je tako jer je izvršavanje Tore i Micvot, u otkrivenom delu, jedino u akciji. Ovo se naziva „otkriveno” jer kada je u pitanju akcija svakome je  otkriveno ono što pojedinac radi i ono što govori. Prethodno smo objasnili da kada je u pitanju otkriveni deo i za  nagradu i za kaznu važi to – da se nalaze na dva različita mesta.

Uz sve prethodno navedeno došli smo do toga da možemo da objasnimo reči svetog Zohara, o kojima smo postavili šest pitanja. Znano je da se Malhut naziva „poslednje Hey u Imenu HaVaYaH”, to jeste naziva se Behina Dalet de Ohr Yašar (četvrto razabiranje Direktne Svetlosti). Njen kvalitet je primanje zarad primanja, i sve ispravke koje kroz Toru i Micvot treba da izvršimo nju treba da isprave tako da njena želja za primanjem bude zarad davanja, što je Dvekut uz Stvoritelja. Ali ukoliko njena (Behina Dalet) namera nije davanje, ona biva udaljena od Stvoritelja.   

Isto tako, znano je da se sve što učimo o Višim svetovima odnosi na duše, kao što su naši mudraci rekli (Vajikra, 36:4): „Rabi Birkija je rekao: ‘Nebo i zemlja su stvoreni jedino zaslugom Izraela, kao što je napisano: ‘U početku Bog stvori’, i nema početka osim Izraela, kao što je rečeno (Jeremija, 2): ‘Izrael je bio sveti za Gospoda, prvi od Njegove žetve’’”.

Tako, sve ono što učimo o Višim svetovima služi jedino tome da bi duše primile Više obilje, jer kao što je znano, svrha stvaranja je – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. I potrebno je da se ispravi nejednakost forme koja upravlja samom Malhut, nazvanom „primanje zarad primanja”, jer u duhovnom nejednakost forme uzrokuje odvajanje. I ova Kli, nazvana Malhut, je  Kli svih duša iz koje je čovek stvoren, i čovek mora ovu Kli da ispravi tako da sve posude primanja rade zarad davanja.

Vidite šta je napisano (Uvod u Knjigu Zohar, stavovi 10-11): „I u cilju ispravke ove odvojenosti, koja se temelji na Kli duša, On je stvorio sve svetove i odvojio ih u dva sistema, kao u stihu: ‘Bog ih je načinio jedan nasuprot drugom’. Ovo su četiri čista sveta ABYA, i nasuprot njima su četiri nečista sveta ABYA. I, On je želju za davanjem utisnuo u čist sistem svetova ABYA i iz njih uklonio želju za primanjem i postavio je u sistem nečistih svetova ABYA. I, svetovi su se postepeno spustili u stvarnost ovog korporalnog sveta, na mesto gde postoji telo i duša, i vreme korupcije i vreme ispravke. Telo, koje je želja za primanjem za sebe, proteže se iz korena u Misli stvaranja, i prolazi kroz sistem nečistih svetova, kao što je napisano: ‘čovek se rađa kao ždrebe divljeg magarca’. Čovek pod upravom tog sistema ostaje prvih trinaest godina, i to je vreme korupcije. Kroz angažovanje u Micvot od trinaeste godine nadalje, kada se angažuje da bi dao zadovoljenje svome Tvorcu, on počinje da pročišćava želju za primanjem za sebe utisnutu u njega, i polako je ispravlja tako da ona bude zarad davanja. Ovim čovek širi svetu dušu iz njenog korena u Misli stvaranja. Ona prolazi kroz sistem čistih svetova i odeva se u telo. Tako čovek akumulira stepene svetosti iz Misli stvaranja u Ein Sof, sve dok mu se ne pomogne da on želju da primi za sebe preokrene u sebi tako da ona u potpunosti bude u formi primanja zarad davanja zadovoljenja svom Tvorcu”. 

Prema onome što je Baal HaSulam naveo u Uvodu u Knjigu Zohar, vidimo da se sve ono što govorimo o Višim svetovima odnosi jedino na duše. Zato, kada kažemo da se Malhut udaljila od Imena HaVaYaH, to se odnosi na duše koje tu Malhut treba da isprave da bi se ona povezala sa Imenom HaVaYaH, jer se u pogledu na duše ona udaljila.

Međutim, kada pojedinac preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa, iznad razuma, i kada je u davanju, to uzrokuje da Malhut, što je koren čoveka, isto tako bude u davanju, što je jednakost forme. I razmatra se da je u to vreme Malhut, koja je bila udaljena od davaoca i u nejednakosti forme, sada kada se pojedinac angažovao u davanju, što se naziva „jednakost forme”, približila Imenu HaVaYaH, to jeste davaocu. Ovo je značenje za „Povratak Hey do Vav”, gde se Yod-Hey-Vav nazivaju „Viših devet”, koji su davaoci, i razmatra se da slovo Vav daje ka Malhut, jer se razmatra da sada Malhut daje poput Vav. Zato sveti Zohar naziva Malhut  imenom Hey. Ovo je odgovor na prvo pitanje koje smo pitali. 

S jedne strane, Malhut  je u svom korenu, koren stvorenih bića. Ona se naziva Malhut zbog njenog korena koji je – primanje zarad primanja. Iz ovog aspekta širi se smrt, jer primanje uzrokuje odvajanje od Života Živih. Iz tog razloga kažemo da se odavde širi smrt. Zato je Malhut isto tako  nazvana i „Drvo smrti” (Zohar, Behaalotha, stav 96), kao što je napisano: „Rabi Jehuda je rekao: ‘Rabi Hija je rekao: ‘Tekst svedoči da svako ko daje milostinju siromašnima budi ZA što je Drvo Života, da ono doda Život Drvetu smrti, što je Malhut. Tada postoji Život i radost Gore, u Malhut’’”. 

Otuda vidimo da se, sa jedne strane, Malhut naziva „Drvo smrti” i to iz perspektive njenog korena, ali kada se duše angažuju u davanju ona je u jednakosti forme, i tada se Cimcum i skrivenost, koji su bili nad njom, uklanjaju. Specifično odavde, znači iz Malhut, Život se širi ka svetu i u pogledu na to Malhut se naziva „Život”. 

Ovime smo objasnili i drugo pitanje – zašto se Malhut naziva „Život”, jer smo Malhut nazvali „Drvo smrti”. Odgovor je da – nakon što je ispravljena, kao u „rad dole budi rad Gore”, što znači da rad nižih budi Više korene, oni uzrokuju ujedinjenje Stvoritelja i Njegove Šehina tako da iz tog ujedinjenja svetu dolazi Život.

Treće pitanje je – šta znači to da se Malhut naziva usta Gospoda? U korporalnom mi vidimo da usta otkrivaju ono što je u nečijem umu. HaVaYaH se naziva „kvalitet milosti”. To znači da Stvoritelj  stvorenjima daje užitak i zadovoljstvo. Malhut se naziva „Život” kada se niži angažuju u davanju i tada Viši Život dolazi iz Malhut. Svrha stvaranja se naziva „Svetlost Hohma”, što je Ohr Haya. Kada Malhut to otkrije, tada se ona naziva „usta Gospoda”, jer otkriva misao stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima.

Sada dolazimo do tumačenja onoga što smo pitali četvrtim pitanjem – šta znači to da zbog toga što je Malhut na čovekovoj glavi, čovek ne sme da hoda gologlav ni četiri Amot (približno četiri stope). Znano je da se Malhut naziva „vera”, a vera je uvek iznad razuma. Čovekov um se odnosi na ono što je „glava” čoveka. U skladu sa tim, Malhut, to jeste kraljevstvo nebesa, koje pojedinac mora da preuzme na sebe, treba da bude iznad razuma i iznad uma. Zbog toga se razmatra da je Malhut na glavi čoveka.

I to je razlog iz kojeg nije dozvoljeno hodati gologlav ni četiri Amot, jer ako Malhut ode sa glave čoveka tada i Život odmah odlazi od njega. Gologlav znači to da Malhut, koja se naziva vera, nije iznad čovekovog uma i razuma. To je kao što smo rekli, da vera iznad njegove glave znači iznad njegovog razuma. I zato što čovek nema veru, Svetlost Života, koja dolazi iz Malhut, svakako odlazi od njega, budući da se Malhut naziva „Život” jedino kroz ispravku posuda davanja. Ali u posudama primanja, Malhut se naziva „Drvo smrti” i to je kada Život odlazi od čoveka. 

Peto pitanje – zašto se Malhut naziva „slika Gospoda”?  Ovde se reč „slika” odnosi na ono što kažemo: „Hoću da imam sveukupnu sliku stvari”. Otuda, kada hoćemo da znamo sveukupnu sliku duhovnog, kaže se: „I, sliku Gospoda on vidi”. To jeste, viđenje sveukupne slike duhovnog zavisi od stepena do kojeg je pojedinac nagrađen verom u Stvoritelja. Vera se izražava u umu i u srcu, i u skladu sa verom kojom je pojedinac nagrađen, on prima sliku o tome. Otuda, budući da se Malhut naziva „vera”, Malhut se naziva i „slika Gospoda”, i to znači da je slika duhovnog, koju pojedinac prima, u skladu sa njegovom verom.

Slično se može odgovoriti i na šesto pitanje – zašto se Malhut naziva Celem (slika), kao što je napisano: „Jedino u slici čovek hoda”? Celem, takođe, znači i – vera, a budući da se „sunce” naziva razum (znanje), Cel, što je senka, je ono što skriva sunce. Ovo je vera koja se naziva „odeća”. I ukoliko osoba ima tu odeću, Viša Svetlost se odeva u nju, kao što je napisano u Zoharu (Vayehi, stav 201), „Ako Celem (slika) ode, Mohin odlazi, a Mohin se odeva u skladu sa Celem”.

Link - Repentance