JAKOV SE NASTANIO U ZEMLJI U KOJOJ JE NJEGOV OTAC ŽIVEO

Jakov se nastanio u zemlji u kojoj je njegov otac živeo

Članak broj 12, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-85. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

„Jakov se nastanio u zemlji u kojoj je njegov otac živeo (kao došljak), u zemlji Hananskoj”. Napisano je u Zoharu (Vaješev, stav 11): „Rabi Hija otvori i reče: ‘Mnoge su patnje pravednika, ali Gospod ga spasava od svih’. Ali, pravednik koji se plaši svog gospodara, koliko patnje, u ovom svetu, on mora da podnese da ne bi verovao zloj inklinaciji ili imao udela u njoj? I Stvoritelj ga spasava od svih. Ovo je značenje za ono što je napisano: ‘Mnoge su patnje pravednika, ali Gospod ga spasava od svih‘. I ne kaže se ‘mnoge su patnje pravednika‘, već ‘mnoge patnje – pravednik‘. Ovo ukazuje da onaj ko trpi mnoge patnje jeste pravednik zato što ga Stvoritelj želi, jer patnje koje on trpi njega udaljavaju od zle inklinacije i zato Stvoritelj njega želi i spasava ga od svih patnji”. 

Treba da razumemo ove reči:

1)    Ovo ukazuje da onaj koji pati mnoge patnje jeste pravednik, a onaj koji ne pati mnoge patnje nije pravednik.

2)    Zašto pojedinac mora da pati mnoge patnje ukoliko neće da ima udela u zloj inklinaciji?

3)    Da li rečeno: „I zato Stvoritelj njega želi i spasava ga od svih patnji” znači da Stvoritelj ne spasava druge ljude, Bože zabrani? Može li to da bude tako?

4)    Još više zbunjuje to što se kaže da, u jednu ruku, nevolje koje pravednik trpi njega udaljavaju od zle inklinacije. A sa druge strane, kaže se da Stvoritelj njega spasava od svih patnji, znači da ga spasava od mnogih patnji. I on će time sebe ponovo primaći zloj inklinaciji, budući da je razlog koji ga je udaljio od zle inklinacije sada uklonjen. 

Treba da tumačimo ono što je prethodno rečeno. O tome se kaže (Kidušin 30b): „Rabi Šimon Ben Levi je rekao: ‘Čovekova inklinacija njega nadjačava svakog dana i nastoji da ga ubije, kao što je rečeno: ‘Zli vreba pravednog i nastoji da ga ubije‘. I da nema Stvoriteljeve pomoći on to ne bi nadišao, kao što je rečeno: ‘Bog ga neće ostaviti u ruci ovoga’”. 

U traktatu Masehet Suka (deo 52) postoji drugi sličan stih: „Zla inklinacija ima sedam imena. Solomon je naziva ‘neprijatelj’” kao što je rečeno (Mudre izreke, 25): „Ako je tvoj neprijatelj gladan nahrani ga hlebom, ako je žedan daj mu vode da pije, jer ti si užareno ugljevlje na njegovoj glavi i Gospod će ti platiti”. Ne izgovaraj to kao Jašlim (platiti), nego kao Jašlimenu (upotpuniti) tebe. 

RAŠI je objasnio: „Ako je tvoja inklinacija gladna i žudi za prestupom, nahrani je hlebom i otežaj joj ratom Tore, kao što je napisano (Priče Solomonove, 9): ‘Idi, jedi od mog hleba’. ,Daj mu vode Tore da pije‘, kao što je o tome napisano (Isaija, 55): ’Svi koji ste žedni idite do vode‘. ‘Gospod će te upotpuniti’ znači da će tvoja inklinacija biti u potpunosti sa tobom, voleće te i neće te podsticati da zgrešiš i da se izgubiš iz sveta”. 

Da bismo razumeli prethodno rečeno moramo da znamo da je esencija zle inklinacije, nazvana „esencija kreacije”, koju je Stvoritelj stvorio iz nepostojanja, želja za primanjem. Znano je (vidi Uvode) da je ovo nešto novo, nešto što nije postojalo pre nego što ga je On stvorio. Čovekov rad je jedino u tome da radi suprotno svojoj prirodi, to jeste da hoće jedino da daje. Ali, budući da je to suprotno njegovoj prirodi, jer po prirodi on treba da brine jedino o potrebama samoljublja, čovek nema želju da radi za dobro drugih. 

Iako vidimo da ljudi ponekad rade za druge, ipak to je moguće jedino ukoliko oni vide da će biti nagrađeni za svoj rad, to jeste, da će njihova želja za primanjem time biti zadovoljena. To jeste, nagrada treba da zadovolji samoljublje; u suprotnom, pojedinac zbog svoje prirode, ne može da izađe iz posuda primanja. 

Međutim, prirodi čoveka je suprotno to da on izvršava akcije sa namerom da daje bez toga da primi ikakvu nagradu. Iako vidimo da postoje ljudi koji ginu za svoju domovinu i neće ništa zauzvrat, to je zbog toga što je njima njihova domovina jako važna, i ta važnost jeste isto tako prirodna, kao što su naši mudraci rekli: „Naklonost prema mestu je u njegovim stanovnicima”. 

Međutim, sigurno je da postoji razlika u meri naklonosti, jer nisu svi jednako naklonjeni. Otuda ima mnogo onih koji se dobrovoljno odazivaju vojsci jer im je njihova domovina važna. Međutim, oni misle da rat nije toliko opasan i da im život neće biti ugrožen „jer vidim da se mnogi ljudi nepovređeni vraćaju iz rata”. 

A kada je izvesno da postoji opasnost od smrti, tada oni nisu voljni da idu u smrt, osim nekolicine retkih među svima onima kojima je domovina važna. Ali i ovde je uključena snaga nagrade, jer pojedinac misli da će nakon njegove smrti svi znati da je on učinio nešto za opšte dobro i da je bio iznad drugih jer mu je stalo do opšteg dobra. 

Ali u radu Stvoritelja, kada pojedinac ide putem istine, on mora da radi u skromnosti da oni spoljašnji ne bi imali hvat. To jeste, služeći Stvoritelju on neće raditi za one spoljašnje, a to znači da oni spoljašnji ne treba da znaju o njegovom radu, o tome da on posvećeno radi, da ne bi govorili da je on iznad običnih ljudi. I ovo pojedincu pomaže da može da radi a da ne primi ništa zauzvrat – to da spoljašnji kažu da on radi jedino za Stvoritelja. Stvoritelj je ovu snagu dao stvorenjima „jer iz Lo Lišma, on će doći do Lišma” i neće imati nikakvu pomoć spolja. On ovo može da postigne ukoliko prvo ima nameru Lo Lišma, ali on ne treba da ostane u Lo Lišma, Bože zabrani. 

Ovo je značenje za ono što su naši mudraci rekli (Suka, 45): „Svako ko se radu Stvoritelja priključi sa nečim drugim biva iskorenjen iz sveta, kao što je rečeno ‘Jedino za Gospoda’”. Značenje „Jedino za Gospoda” jeste to da uopšte neće biti primesa samoljublja, već će sve biti jedino za Stvoritelja. Ovo je značenje reči „jedino”. 

Međutim, ovde postoji jedno fundamentalno pitanje koje treba da razumemo. Treba da razaberemo da li se pojedinac žrtvuje zarad toga da bi nešto stekao. Čak i ukoliko on od javnosti primi nagradu (za ono što je uradio za javnost) to je za njega svakako nešto veliko; i to je tako jer nagrada koju on prima nije zarad samoljublja već zarad ljubavi drugih, a on voli druge i žrtvuje se da bi izvršio dobro javnosti, ali nema sumnje da ukoliko bi on to isto mogao da postigne i bez toga da se odrekne svog života, on bi odabrao ovaj drugi način. Ovo je tako jer za njega nije ključno šta on radi već je ključno to da on od javnosti primi nagradu za ono što je učinio za javnost, to jeste, zadovoljenje koje on može da donese svojoj domovini jeste ono što ga navodi na rad, i zato njemu nije bitan način na koji će zadovoljiti domovinu. Ipak, ukoliko on vidi da će specifično time što će dati svoj život doneti zadovoljenje domovini, on je voljan da to uradi, takođe. 

Sa druge strane, kada je u pitanju ljubav Stvoritelja, kažemo da pojedinac treba da radi jedino zarad Stvoritelja, to jeste bez ikakve nagrade. Ovo znači da je on spreman da bude potpuno posvećen i da ne primi nikakvu nagradu, nikakvu nadoknadu koja bi proizašla iz njegove posvećenosti. I njegova suština, njegova svrha, jeste ta da on hoće da poništi svoje ja pred Stvoriteljem, to jeste da poništi svoju želju za primanjem, koja je stvarnost stvaranja. I, to je ono što on hoće da poništi pred Stvoriteljem. Sledi da je njegov cilj taj da on Stvoritelju preda svoju dušu. 

To nije tako kada je u pitanju ljubav prema drugima u korporalnom. Iako je ovo veliki stepen i ne mogu svi ljudi da rade za opštu javnost, ipak, posvećenost je samo sredstvo a ne cilj, i pojedinac bi bio srećniji ukoliko bi mogao da spasi javnost a da se ne odrekne svog života. 

Hajde da pitamo sve one koji u rat za svoju domovinu idu dobrovoljno. Ukoliko bi neko mogao da im da savet kako da spasu svoju domovinu i da pri tome ne izgube život, oni bi sigurno bili srećni. Ali ukoliko ne postoji izbor, oni su voljni da u rat idu zarad javnosti, zarad toga da javnost dobije nagradu, dok se oni odriču svega. Iako je ova posvećenost javnosti velika sila, ona nije isto što i posvećenost Stvoritelju. To je tako jer, u duhovnom, cilj je sama posvećenost, a ne njen rezultat, jer namera da se bude posvećen ne uključuje rezultat. Otuda, ljudi u korporalnom ne vrednuju duhovnu posvećenost, jer je za njih posvećenost sredstvo a ne cilj. Dok je u duhovnom suprotno, posvećenost je cilj. 

Ovime ćemo razumeti značenje za – primanje zarad davanja. Čovekova svrha jeste jedino da daje Stvoritelju, jer to jeste jednakost forme kao što je rečeno: „Kao što je On milostiv tako i ti si milostiv”. Kada pojedinac postigne stepen posvećenosti Stvoritelju time što hoće da se poništi zarad toga da osladi Stvoritelja, tada on vidi da svrha Stvoritelja, koja postoji u Misli stvaranja, jeste – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. U to vreme on hoće da primi užitak i zadovoljstvo koji postoje u svrsi stvaranja, koja je – osladiti Njegova stvorenja. 

Ovo se naziva „primanje zarad davanja”. U suprotnom, pojedinac hoće da primi užitak i zadovoljstvo, ali razlog iz kojeg on sve daje jeste taj da bi mogao da primi. Ovo se razmatra za „davanje zarad primanja”. Ali, ukoliko je njegova namera da daje i pritom uopšte nema nikakvu želju da primi za sopstvenu korist već jedino zarad Stvoritelja, tada on može da dođe do stepena koji se naziva primanje zarad davanja. 

Kada je u pitanju posvećenost, čuo sam od Baal HaSulama da pojedinac treba da za sebe oslika posvećenost onako kao što to nalazimo kod Rabi Akive (Berahot 61b). On je rekao svojim učenicima: „Tokom čitavog svog života žalio sam zbog stiha: ‘Svom svojom dušom, čak i ako On uzme tvoju dušu’. Rekao sam: ‘Kada ću ja biti u stanju da ovo uradim?’ I, sada kada mi je to došlo, zar ja to neću uraditi?’” 

Sigurno je da sa takvom željom za davanjem, kada pojedinac kaže da hoće da primi užitak i zadovoljstvo zbog toga što je to svrha stvaranja, on sigurno misli jedino na to da primi zarad davanja Stvoritelju.

Na ovaj način mi ćemo razumeti četiri prethodno navedena pitanja: 

Pitanje broj 1: Iz reči Zohara sledi da samo onaj koji trpi mnoge patnje jeste pravednik, a da onaj koji ne trpi patnje ne može da bude pravednik. Može li to da bude tako? Radi se o tome da patnje ukazuju na zlu inklinaciju. To jeste, specifično onaj koji oseća da zla inklinacija njemu uzrokuje mnoge patnje time što mu ne dozvoljava da se približi Stvoritelju, naziva se „pravednik”. Ali ukoliko pojedinac ne oseća da ga zla inklinacija udaljava od Stvoritelja i ne oseća da mu ona uzrokuje patnje, on se ne razmatra za pravednika budući da još nije postigao prepoznavanje zla, na način da ga to boli. 

Pitanje broj 2: Zašto pojedinac mora da trpi mnoge patnje ukoliko neće da zla inklinacija bude deo unutar njega? To znači da za pravednika ne postoji drugi izbor osim da trpi patnje. U skladu sa prethodno rečenim ovo se objašnjava veoma jednostavno: patnje ukazuju na zlu inklinaciju. Ukoliko pojedinac ne oseća da zla inklinacija njemu uzrokuje mnoge patnje, tada on na nju ne gleda kao na zlu inklinaciju i to tako da želi da ona ne bude deo unutar njega. Umesto toga, on razmatra da je to dobra inklinacija koja mu donosi samo dobro, i zašto ona ne bi bila deo unutar njega? Ali, ukoliko pojedinac vidi da zla inklinacija njemu uzrokuje patnje, on tada ne želi da ima udela u njoj. 

Pitanje broj 3: Zohar kaže da Stvoritelj želi pojedinca koji trpi mnoge patnje. To znači da Stvoritelj ne želi pojedinca koji ne trpi patnje. Može li to da bude tako? Odgovor: Stvoritelj želi takvog pojedinca koji oseća da njemu zla inklinacija uzrokuje mnoge patnje, i koji vapi Stvoritelju da mu On pomogne. Ali, pojedinca koji ne oseća da zla inklinacija njemu nanosi patnju, njega Stvoritelj neće, jer on nema Kli, to jeste želju da ga Stvoritelj spase. 

Pitanje broj 4: Ukoliko Stvoritelj spase pojedinca od patnji, on će se ponovo povezati sa zlom inklinacijom. 

Odgovor: Spasenje koje dolazi od Stvoritelja razlikuje se od spasenja u korporalnom. Zlo se događa u vreme Ahoraim, što je vreme skrivenosti Lica, kada pojedinac vidi da je u skrivenosti. Znano je da se mali poništava pred velikim. I služeći Stvoritelju, pojedinac mora da se poništi pred Njim kao sveća pred bakljom. Ipak, pojedinac vidi da se njegovo telo (želja za primanjem) ne poništava i da mu je teško da ga potčini i preuzme na sebe veru iznad razuma. U to vreme on vidi da mu telo nanosi patnju time što neće da preuzme teret kraljevstva nebesa i tako ga u potpunosti udaljava iz duhovnog. 

Sledi da pojedinac mora da veruje da je Stvoritelj stvorio svet na način – Činiti dobro Njegovim stvorenjima i da ga zlo u njegovom telu udaljava od svega dobrog. Tako, kada pojedinac dođe da uči Toru, ona je za njega potpuno bez okusa. Isto tako, kada on pokuša da izvrši neku Micva, on u tome ne oseća nikakav okus, zato što zla inklinacija u njegovom telu ima snagu da mu oduzme svaki okus u radu i da mu time ne dozvoli da u Stvoritelja veruje, iznad razuma. I kada on počne da se približava duhovnom, on oseća da je sve suvo i bez ikakvog soka života.

Kada je pojedinac počinjao da radi, njemu je rečeno, a on je verovao u to što mu je rečeno, da je Tora – Tora života, kao što je napisano: „Jer oni su tvoj život i dužina tvojih dana”, i kao što je napisano (Psalmi, 19): „Poželjniji od zlata, od mnogo finog zlata i slađi od meda i saća”. 

I, kada pojedinac ovo razmatra i vidi da je sve to zbog zle inklinacije, on snažno oseća zlo koje mu ona uzrokuje. Tada on oseća ono što je napisano (Psalmi, 34): „Mnoge su patnje pravednika”. To jeste, on oseća da ovaj stih govori o njemu. 

U to vreme on gleda u ono što je u stihu dalje napisano: „… ali Gospod ga izbavlja od svih njih”. Tada pojedinac počinje da vapi Stvoritelju da mu pomogne, jer je već uradio sve što je zamislio da može da uradi, ali ništa nije pomoglo, i on misli da stih „Sve što je u tvojoj moći da uradiš, uradi” govori o njemu. To je vreme kada dolazi spasenje – spasenje Stvoritelja koji ga izbavlja od zle inklinacije – do tog stepena da će se, od ovog dana nadalje, zla inklinacija predati pred njim i više neće moći da ga navede ni na kakav prestup. 

Napisano je (Uvod u učenje o deset Sefirot, stav 54): „Kada Stvoritelj vidi da je pojedinac kompletirao svoju meru truda i završio sve što je trebalo da uradi snagom svog izbora i snagom vere u Stvoritelja, Stvoritelj mu pomaže. Tada pojedinac postiže otvoreno Proviđenje, to jeste otkrivenost Lica. Tada je on nagrađen potpunim pokajanjem, što znači da iznova prianja uz Stvoritelja svim svojim srcem, dušom, i snagom, jer to prirodno proizlazi iz postizanja otvorenog Proviđenja”. 

Isto tako, napisano je (stav 56): „Čemu je pokajanje nalik? Kada On koji zna (sve) tajne posvedoči da se čovek neće vratiti budali”. Napisano: „Čemu je pokajanje nalik?” znači „Kada je to da pojedinac može da bude siguran da je nagrađen potpunim pokajanjem?” Njemu se za to daje jasan znak: „Tada kada On koji zna (sve) tajne posvedoči da se čovek neće vratiti budali”. To znači da je tada pojedinac nagrađen otkrivenošću Lica, i tada sâmo Stvoriteljevo spasenje svedoči da se on neće vratiti budali. 

Ovo daje odgovor na četvrto pitanje: ukoliko njega Stvoritelj spase od zle inklinacije, ona mu više neće uzrokovati patnju. Sveti Zohar kaže da patnje koje pravednik trpi jesu zbog toga da on ne bi imao udela u njoj (zloj inklinaciji). Sledi da ukoliko njega Stvoritelj spase i on vidi da mu zla inklinacija više ne uzrokuje patnju, tada će se on ponovo povezati sa njom, jer jedini razlog iz kojeg mu zla inklinacija uzrokuje patnju jeste taj da on ne bi imao udela u njoj. Međutim, budući da je taj razlog poništen, situacija se vraća na staro.

Međutim, u skladu sa onim što smo prethodno objasnili, Stvoriteljevo spasenje je u otkrivenosti Lica Stvoritelja, to jeste dok Stvoritelj ne posvedoči da on neće zgrešiti. Patnje koje pravednik trpi služe tome da on bude u mogućnosti da traži od Stvoritelja, kao što je prethodno rečeno: „Ukoliko ne postoji Ahoraim ne postoji ni otkrivenost Panim”. Sledi da kada postoji otkrivenost Lica Stvoritelja, sve je onako kao što i treba da bude.

Link – Jacob Dwelled in the Land Where His Father Had Lived