субота, 08. мај 2021.

PITANJE DAVANJA - članak br. 16

 
Pitanje davanja

Članak broj 16, 1984. godina 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Objašnjenje materije davanja. Kada pojedinac služi nekoga koga svet razmatra za važnog, ta važna osoba ne treba da ga nagradi za njegovo služenje. Tačnije, sámo to služenje važnoj osobi on razmatra tako kao da ga je ta važna osoba već nagradila. To znači da, ukoliko pojedinac zna da je ta osoba važna on već uživa u služenju i ne treba mu nikakva nagrada za njegovo služenje. Umesto toga, služenje samo po sebi je njegovo zadovoljstvo. 

Međutim, ukoliko pojedinac služi običnu osobu, on ne uživa u služenju i mora da bude nagrađen za služenje. To jeste, ukoliko on vrši isto ovakvo služenje za važnu osobu, njemu ne treba nagrada. 

Na primer, neka važna osoba dolazi avionom, i nosi mali kofer, i mnogo ljudi čeka njen dolazak, a važna osoba daje svoj kofer nekome da ga ponese do automobila kojim će se odvesti do kuće. Za ovu uslugu važna osoba hoće da mu dâ, recimo, sto dolara. On će sigurno odbiti da primi to od nje zato što je zadovoljstvo koje izvlači iz svog služenja veće od sto dolara koje mu ona daje. 

Ali, da je ova osoba neka obična osoba, on joj ne bi služio čak ni za novac. Umesto toga, rekao bi joj: „Ima nosača ovde; oni će poneti tvoj kofer do automobila. Što se mene tiče, ispod mog nivoa je da ti služim. Ali, pošto je to posao nosača, oni će biti srećni da ti služe ako ih platiš”. 

Sledi da ista radnja može da se izvede na potpuno različite načine, i da izvršenje zavisi od toga o kome se radi. To zavisi jedino od važnosti te osobe u očima pojedinca, to jeste, šta on oseća u vezi sa veličinom te osobe. Nije bitno da li on sam razume da je ta osoba važna ili mu drugi oko njega govore da je ta osoba važna; ovo mu već daje snagu da joj služi bez potrebe za bilo kakvom nagradom.

U skladu s prethodnim treba da razumemo šta je istinska namera onoga koji služi važnu osobu. Da li je njegova namera da uživa služeći je, jer on to razmatra velikom privilegijom? Ili, da li je to zato što on izvlači veliko zadovoljstvo iz toga što je služi? Iz kojeg izvora njemu dolazi zadovoljstvo od služenja važnoj osobi? On to ne zna. Međutim, on vidi nešto prirodno – da je ovde uključeno veliko zadovoljstvo – te on hoće da joj služi. 

Drugim rečima, da li je njegov cilj taj da, budući je ta osoba važna, on hoće da ta važna osoba uživa.  Ili, da li on hoće da služi nju zato što to njemu daje radost? Znači, ukoliko bi on mogao da ima isto zadovoljstvo, koje izvlači služeći važnu osobu, i kroz neke druge načine, da li bi se odrekao ovog služenja jer on hoće da služi nju jedino zato što oseća da ovde može da nađe dobar osećaj, i to je ono zbog čega on nju služi? 

Pitanje je da li je razlog služenja taj što on hoće da se važna osoba dobro oseća, a zadovoljstvo koje izvlači iz služenja je samo rezultat, te njegov cilj nije za njega samog već jedino da se važna osoba dobro oseća. Ili, da li on u stvari ne razmatra važnu osobu, već su sve njegove kalkulacije o tome koliko zadovoljstva on može da izvuče iz toga? 

I, ukoliko pitamo: „Da li je važno s kojom namerom on radi?” Odgovor je taj da mi treba da znamo značenje za „posude davanja”. 

Postoje tri razabiranja koja pronalazimo u činu davanja.

1) On se angažuje u davanju ka drugima – bilo svojim telom ili svojim novcem – da bi za to bio nagrađen. Drugim rečima, služenje samo po sebi nije dovoljno da mu dâ zadovoljstvo. Umesto toga, on hoće da mu se dȃ nešto drugo u zamenu za to. Na primer, hoće da mu se dȃ čast u zamenu za njegov rad u davanju. On ima snagu da radi za to. Ali, ako ne bi bio siguran da će u zamenu za to primiti čast, on to što radi zarad drugih ne bi ni radio.

2) On se angažuje u davanju drugima i ne želi da mu se za njegov rad dȃ ikakva nagrada. Tačnije, njemu je dovoljno to što izvršava dela davanja. U njegovoj je prirodi da uživa izvršavajući dobro drugima i to je sve njegovo zadovoljstvo. Zaista, to je veći stepen od prvog, jer odavde vidimo da on radi s namerom da čini dobro drugima. Mi to treba da nazovemo „davanje zarad davanja”.

Međutim, ukoliko pogledamo malo dublje i skrutinizujemo njegovu stvarnu nameru u davanju drugima, da li on sva ta dela izvršava zato što želi da on uživa – znači iz samoljublja, jer po svojoj prirodi on uživa u delima davanja – ili, da li je njegov cilj da uživa u tome što se drugima događaju dobre stvari?

Drugim rečima, da li on uživa u tome što su drugi dobro raspoloženi, i to je ono zbog čega pokušava da izvršava dobro drugima, tako da bi oni bili uzdignutog duha i uživali u svojim životima? A, ukoliko slučajno i vidi da postoji druga osoba, i da bi ta osoba uspela više od njega u izvršavanju onoga što on želi da izvršava za svoje sugrađane, da li bi se odrekao svoga zadovoljstva u izvršavanju akcija davanja i nastojao da ta druga osoba to radi? 

Zaista, ukoliko ovaj pojedinac – koji se angažuje u akcijama davanja bez toga da hoće bilo kakvu nagradu za svoj rad – ne bi mogao da načini i takav ustupak da neka druga osoba izvršava dobra dela za njihove sugrađane, iako i zna da je ta druga osoba kompetentnija, mi ovo još ne možemo da nazovemo „davanje zarad davanja”, jer na kraju, ovde je samoljublje određujući faktor.

3) On radi ali ne da bi primio nagradu. I čak ukoliko vidi da postoji druga osoba koja je kompetentnija, odriče se svog zadovoljstva od davanja drugima i brine jedino za dobrobit drugog. Ovo se naziva „davanje zarad davanja”.

Prema tome, postoji opsežna skrutinizacija koja mora da se napravi ovde u vezi sa njegovom stvarnom namerom: da li on hoće uzdignut duh za sebe i to je ono zbog čega služi važnu osobu, ili on teži tome da ta važna osoba ima uzdignut duh. 

Da bismo razumeli prethodno navedenu razliku, možemo da se pomognemo time što, na pimer, pojedinac oslika sebi da je neka osoba veoma važna, i da zato želi da je zadovolji, da bi ona bila uzdignutog duha i da je to ono zbog čega hoće da je služi. Ali, tokom služenja koje obavlja za nju, i sȃm je uzdignutog duha i oseća se ushićenim. Sada on oseća da sva zadovoljstva koja bi osetio u svom životu nisu ništa u poređenju sa onim što oseća sada, zato što služi najvažniju osobu na svetu, i nema reči da opiše zadovoljstvo koje izvlači iz toga što hoće da načini da ova važna osoba bude uzdignutog duha. 

Sada on može da skrutinizuje sebe, znači šta je njegova namera u tome što hoće da daje zadovoljenje važnoj osobi. Da li on brine za sopstveno dobro, što znači da on hoće nju da osladi zato što bi to njemu donelo uzdignut duh ili, da li on jedino teži da važna osoba uživa, tako da ona ima uzdignut duh, a on da ima veliku želju da je služi jedino zbog njene veličine? 

Tako, iako za vreme služenja oseća veliko zadovoljstvo koje izvlači tokom služenja, ipak, ukoliko zna da postoji neko ko bi, ukoliko bi služio važnu osobu, njoj dao više zadovoljstva, on ustupa sopstveno zadovoljstvo koje može da oseti za vreme služenja. I, umesto toga, on želi čitavim srcem da drugi izvršava to služenje, zato što bi to važnoj osobi donelo više zadovoljstva nego kada bi je on služio. 

Otuda sledi da ukoliko se on saglasi sa tim da ustupi svoje služenje – čak iako iskušava veliki užitak iz svog služenja, on se ipak, da bi važnoj osobi doneo dobro i zadovoljstvo, odriče toga zato što ne misli o sebi već jedino o dobrobiti važne osobe – tada se razmatra da on nema nameru zarad sopstvene koristi. Umesto toga, sve je zarad davanja i on ne razmatra sebe uopšte. U to vreme, on ima potpunu skrutinizaciju, jer ne može da obmane sebe, i ovo se naziva „potpuno davanje”. 

Međutim, mi treba da znamo da pojedinac ovo ne može da postigne sam. Tačnije, rečeno je o tome (Kidušin, 30): „Čovekova inklinacija nadvladava njega svaki dan i želi da ga ubije, kao što je rečeno: ‘Zli vreba pravednika i želi da ga ubije’. I, ako Stvoritelj ne pomogne njemu, on to ne bi nadišao, kao što je rečeno: ‘Gospod ga neće ostaviti u ruci ovoga’”. 

Ovo znači da pojedinac prvo mora da vidi da li ima snagu da stigne do toga da bude u stanju da deluje sa namerom da daje zadovoljenje Stvoritelju. Otuda, kada je upravo stigao da realizuje to da ovo ne može da postigne sam, on tada fokusira svoju Toru i Micvot na jednu tačku, što je: „Svetlost u njoj ga reformiše”, da bi ovo bila jedina nagrada koju hoće od Tore i Micvot. Drugim rečima, nagrada za njegov trud će biti to da mu Stvoritelj dȃ ovu snagu nazvanu „snaga davanja”. 

Postoji pravilo: ukoliko pojedinac pravi napor, odriče se svog odmora, on to radi zato što nešto hoće i zna da mu bez truda to neće biti dato i da on za to mora naporno da radi. Iz tog razloga, pojedincu koji se napreže da drži Toru i Micvot sigurno nešto nedostaje, i zato se on napreže u Tori i Micvot, da time postigne ono što želi.

U skladu s tim, pojedinac mora da obrati  pažnju na to da promisli šta hoće, šta je nagrada koju on hoće za svoj rad, i pre nego što počne svoj rad služenja Stvoritelju. Ili, jednostavnije rečeno, šta je razlog iz kojeg on biva primoran da se angažuje u Tori i Micvot? Otuda, kada odredi šta mu je potrebno, šta je to za šta mora naporno da radi, on počinje fokusirano da razmišlja, jer mu je veoma teško da tačno zna šta on stvarno hoće. 

I otuda, ima mnogo ljudi koji razmišljajući o ovom pitanju ne mogu za sebe da odrede pravu svrhu svog rada. Iz tog razloga oni kažu: „Zašto bismo se mučili skrutinizovanjem?” Umesto toga, oni rade bez ikakve svrhe i kažu: „Mi radimo za sledeći svet”. 

A šta je sledeći svet? „Zašto bismo mislili o tome? Samo verujemo da je to dobro i to nam je dovoljno. Kada primimo nagradu sledećeg sveta, tada ćemo znati šta je to. Zašto bismo ulazili u skrutinizovanje toga?” 

Samo nekolicina kaže da postoji materija Dvekut [prianjanje] uz Stvoritelja, a da bi postigli Dvekut oni moraju da postignu jednakost forme, znači „Kao što On je milostiv, i ti si milostiv”. I, tada pojedinac počinje da pokušava da postigne jednakost forme – da sve njegove akcije budu u davanju – jer se jedino tada ograničenje i skrivenost, koji postoje u svetu, uklanjaju sa njega, i on počinje da oseća Keduša [svetost]. 

Ali, kada pojedinac počne da radi na tome da u radu postigne stepen davanja, on vidi da je veoma daleko od toga, da nema želju za mišlju, rečju ili delom koje bi mogao da usmeri tako da budu zarad davanja. I, tada ne zna šta da radi da bi postigao snagu davanja. I, svaki put kada dodaje napor, vidi da je čitava ova materija daleko od njega. Na kraju, on realizuje da je to da se postige davanje iznad ljudske moći. 

U to vreme, pojedinac realizuje da jedino Stvoritelj može da mu pomogne, i samo tada on razume da mora da se angažuje u Tori i Micvot da bi primio nagradu, i nagrada za njegov trud će biti to da mu Stvoritelj dȃ snagu davanja. To je nagrada kojoj se nada, jer on hoće da postigne Dvekut uz Stvoritelja, što je jednakost forme sa Njim, što je davanje. 

I, jedina nagrada kojoj se nada jeste ta da će za njegov naporan rad u Tori i Micvot njemu biti dato ono što ne može da postigne sam. I, umesto toga, njemu je potrebno da mu neko drugi to dȃ. To je poput truda u korporalnom: budući da pojedinac ne može da dobije novac od samog sebe, on radi, a za uzvrat, drugi ga plaća novcem. Takođe je tako i u duhovnom. Za ono što pojedinac ne može da postigne sam, njemu je potrebno da mu neko to dâ, i to je ono što mi nazivamo „nagrada”. 

Zato, kada pojedinac želi da postigne kvalitet davanja zato što hoće da postigne Dvekut uz Stvoritelja, a ne može da postigne ovaj kvalitet, već mu je potrebno da mu Stvoritelj to dâ, tada se to što on hoće da mu bude dato naziva „nagrada”. I, postoji pravilo: ukoliko pojedinac hoće nagradu, mora da načini napor i da radi, da drži Toru i Micvot da mu bude data nagrada, koja se naziva „snaga davanja”, što je da izađe iz samoljublja i primi novu želju da bi imao snagu da se angažuje jedino u ljubavi drugih. 

Ovo je značenje za „Čovek treba uvek da se angažuje u Tori i Micvot u Lo Lišma [ne za Njeno ime], jer iz Lo Lišma on dolazi do Lišma [za Njeno ime], zato što ga Svetlost u njoj reformiše”. Prema tome, kroz trud u Tori i Micvot da postigne Lišma, pojedinac će postići stepen Lišma time što se prvo trudi. I, time što se trudi on biva nagrađen Svetlošću Tore, koja ga reformiše. Zato se razmatra da se njemu snaga davanja daje od Gore.

Međutim, treba da pitamo: „Zašto je potrebno da se on prvo sam napreže, i da mu se tek nakon toga dȃ Svetlost Tore? Zašto mu Svetlost Tore nije data odmah da ga trenutno reformiše? Isto tako, zašto naprezanje, napor i rad ni za šta i trošenje vremena ni za šta? Zar ne bi bilo bolje da mu se  Svetlost dȃ upravo na početku rada, znači da on odmah primi Svetlost i  svoj rad odmah počne u Lišma?” 

Radi se o tome da nema Svetlosti bez Kli [posuda], i Kli znači – želja. Drugim rečima, kada osoba ima potrebu i žudi da zadovolji tu potrebu, to se naziva „Kli”. Jedino tada, kada ima Kli – što je želja za ispunjenjem – može da se kaže da joj je dato i punjenje u tu Kli i da je ona zadovoljna punjenjem koje joj je dato, zato što je to ono za čime je žudela. Razmatra se da je nagrada to punjenje, jer je žudnja zadovoljena kada onaj koji žudi prima. Štaviše, stepen do kojeg je punjenje za osobu važno zavisi od stepena njene žudnje. I, u skladu sa stepenom do kojeg osoba oseća nedostatak i do kojeg pati, ona u tom stepenu i uživa od ispunjenja. 

Iz tog razloga, nije moguće da se osobi dȃ Svetlost koja će je reformisati tada kada ona nema nikakvu želju za tim. To je zato što reformisati je znači da će ona izgubiti snagu samoljublja i primiti snagu ljubavi drugih. 

Ukoliko osoba nema želju da izađe iz samoljublja, i kaže joj se: „Radi malo, i za uzvrat nećeš imati žudnju za samoljubljem”, ona to neće razmatrati za nagradu. Naprotiv, ona misli da za posao koji je radila za gazdu, on treba da je nagradi u zamenu za njen trud. Ali, za uzvrat, on joj daje nešto veoma loše, i to do te mere loše da će ona u trenu izgubiti sve samoljublje. Ko bi pristao na to? 

Iz tog razloga, pojedinac mora prvo da uči u Lo Lišma, da bi mu time i telo pomoglo, budući da je on voljan da odustane od malog zadovoljstva da bi primio veliko zadovoljstvo. Ali, po prirodi, on nije u stanju da zamisli zadovoljstvo ukoliko ono nije zasnovano na samoljublju. Zato se njemu kaže da će za angažovanje u Tori i Micvot on biti nagrađen. I to nije laž, jer on će sigurno biti nagrađen. Drugim rečima, njemu se kaže da će biti nagrađen za svoj napor u Tori i Micvot i to je istina, jer on će zaista biti nagrađen, ali promeniće se sama nagrada. 

Na primer, otac kaže svom detetu: „Ako budeš dobar dečak, ja ću ti kupiti autić, plastičan automobil”. Nakon toga, otac odlazi u inostranstvo i vraća se nekoliko godina kasnije. Sin je već odrastao, dolazi svom ocu i kaže: „Tata, pre nego što si otišao u inostranstvo, obećao si mi plastičan autić”. A, njegov otac ode i kupi mu pravi automobil. 

Sin je sada zreliji i razume da više nije vreme za plastičan autić, već za pravi automobil. Da li se ovo razmatra za prevaru od strane njegovog oca? Naravno da ne! Umesto toga, sada mladić vidi da je, kada je bio dete, mogao da razume samo neku malu nagradu.

Ovde pojedinac, takođe, počinje sa malom nagradom, koja se naziva Lo Lišma. On očekuje da će biti nagrađen nagradom, ali ta nagrada je bezvredna u poređenju sa stvarnom nagradom koju će primiti kada bude nagrađen sa Lišma. Ta nagrada je Kli u koju pojedinac može da primi užitak i zadovoljstvo koje Stvoritelj hoće da dȃ. I, ova zadovoljstva jesu  stvarna zadovoljstva. 

Sledi da kada se pojedincu kaže da radi Lo Lišma i primi nagradu, to nije laž, jer će on, kada se bude usmerio prema davanju, takođe biti nagrađen. Jedina laž jeste u tome što pojedinac, dok je u Lo Lišma, misli da se Kli, u koju se prima nagrada naziva „samoljublje”. Međutim, nagrada koju će kasnije dobiti biće potpuno drugačija od one kojoj se on nadao dok je bio u Lo Lišma. 

Ali, nakon toga, kako pojedinac odrasta počinje da razume da Kelim [posude] koje primaju nagradu jesu zapravo Kelim davanja i da se precizno u te Kelim primaju stvarni užitak i zadovoljstvo. U to vreme, on oseća da je najsrećniji čovek na svetu. Ali, nagrada koju je želeo da primi dok je bio u Lo Lišma, mogla je da bude samo nagrada koja odgovara malom dečaku.

Otuda, kada se pojedinac podučava da za svoj rad u Lo Lišma primi nagradu i zadovoljstvo, to se ne razmatra za laž, jer pojedinac ne gubi ništa time što će njegova nagrada biti zamenjena za veću nagradu. Jedino treba da objasnimo to da nagrada kojoj se on nada za rad u Lo Lišma nije prava nagrada. I, ime „nagrada” ostaje, i to se ne menja; jedino se menja koncept nagrade – iz lažne i imaginarne nagrade u istinsku nagradu. 

Iz svega prethodnog sledi da ono najvažnije što je pojedincu potrebno da dobije u zamenu za svoj naporan rad u Tori i Micvot, jeste to da mu Stvoritelj dȃ posude davanja, koje on ne može da postigne sam, zato što su one suprotne našoj prirodi. Međutim, ovo je poklon od Gore – da njegova nagrada bude to da on uvek čeka na vreme kada će moći da dȃ zadovoljenje Stvoritelju. I, budući da je ovo nagrada koju on čeka, ova nagrada se naziva „njegova nagrada”. 

Da bismo razumeli prethodno, treba da pogledamo u „Opšti uvod u Drvo života” (stav 3), gde je napisano: „Koren tame je Masah u Kli od Malhut, i koren nagrade je ukorenjen u Reflektujućoj Svetlosti koja izlazi kroz Zivug de Hakaa”.

Tamo, on ukazuje na koren onoga što vidimo u ovom svetu – da je sve što vidimo u ovom svetu grana koja se proteže iz korenova Viših svetova. On tamo kaže: „Koren truda koji osoba oseća u ovom svetu širi se iz korena Masah u Kli od Malhut”. 

To znači da se Kli koju stvorenja imaju naziva „želja da se primi zadovoljstvo”, koju je Stvoritelj stvorio zbog Njegove volje da nasladi Njegova stvorenja. Otuda, On je stvorio u stvorenjima želju da prime zadovoljstvo. Ovo se naziva Malhut iz Viših Sefirot. 

Mi učimo da je nakon toga nastao Cimcum [ograničenje]. Ovo znači da pojedinac neće da bude primalac, zato što hoće jednakost forme sa Stvoriteljem; otuda je u Keduša [svetost] načinjeno pravilo da se ništa ne prima sve dok ne postoji namera da se daje. 

Ovo je značenje ispravke Masah [zaslon]. Budući da govorimo o Višim Svetlostima, ne hteti da se primi Svetlost naziva se „Masah”. To je poput osobe koja stavlja zavesu ili veo kada sunce sija previše jako, a ona neće da pusti zrake sunca, da sunce ne bi sijalo unutar kuće. 

Otuda, kada se govori o Višim Svetlostima, iako je Malhut imala veliku želju i žudnju da primi Svetlost zadovoljstva, ona se ipak odrekla zadovoljstva, ne primajući ga, zbog toga što je htela jednakost forme. To se naziva „trud”, znači da ona radi nešto što je suprotno njenoj želji time što sprečava sebe da primi zadovoljstvo. 

U korporalnom svetu, takođe, kada osoba mora da odustane od nekog zadovoljstva, to se razmatra za napor. Na primer, ukoliko osoba uživa u odmoru, i iz nekog razloga mora da odustane od svog odmora i da ode da nešto radi, to se naziva „trud”.

On nam isto tako ukazuje na to – kada korporalna grana prima nagradu gde je koren toga u Višim svetovima. On nam pokazuje da se koren nagrade širi iz Reflektujuće Svetlosti – želja da se daje, što nastaje iz Zivug de Haka’a koji se dogodio između Više Svetlosti, Masah i Aviut [debljina] (vidi Učenje deset Sefirot, deo 4, stav 8). On piše: „Odevajuća Reflektujuća Svetlost (Ohr Hozer) dolazi kao rezultat dveju sila”. 

U duhovnom, Zivug de Haka’a (uparivanje udaranjem) odnosi se na to da su dve sile suprotne jedna drugoj, i tada dolazi do Haka’a [udaranje]. Ovo s jedne strane znači da pojedinac zaista hoće nešto da dobije  jer vidi da će mu to dati ogromno zadovoljstvo, ali s druge strane, on to nadilazi i ne prima zato što hoće jednakost forme.

Zaista, ovde postoje dve želje: 1) želja pojedinca da primi zadovoljstvo, i 2) njegova želja za jednakošću forme. I, od ovih dveju želja rađa se nešto novo što se naziva „odevajuća Reflektujuća Svetlost”. Ovom silom on kasnije može da postigne Više obilje jer je ova Reflektujuća Svetlost podesna Kli za primanje nagrade. 

Drugim rečima, uz ovu Kli, pojedinac ima dva: 1) On prima zadovoljstvo koje se pronalazi u Višem obilju, koje dolazi iz Misli stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. 2) U isto vreme, on pronalazi sebe u jednakosti forme, što je drugo razabiranje koje on ima dok  prima obilje. 

Iz svega prethodnog vidimo da je čitava nagrada jedino Reflektujuća Svetlost, što je snaga davanja koju niži prima od Višeg, koja se naziva „Reflektujuća Svetlost”, što je ono što niži daje Višem. To znači da se obilje koje je inicijalno došlo od Stvoritelja naziva „Direktna Svetlost”, kao što je napisano: „Bog je stvorio čoveka izravno (direktno)”. To je kao što učimo, da je Misao stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima, što za niže znači da prime obilje, i to se naziva „izravno”.

Ali, primaoci obilja žele da imaju jednakost forme, otuda imamo ispravku nazvanu „Reflektujuća Svetlost”. Ovo znači da primalac obilja ne prima obilje zato što želi da uživa, već zato što želi da dȃ Višem. Drugim rečima, kao što Viši želi da primalac uživa, primalac obilja teži da uzvrati zadovoljstvo davaocu, znači da Viši uživa u ispunjenju Njegove Misli. Iz toga sledi da je nagrada prvenstveno Reflektujuća Svetlost, znači snaga davanja koju niži prima od Višeg.

Ali, ipak treba da razumemo zašto kažemo da Kli koja se naziva „snaga davanja” jeste sva nagrada. Uostalom, „nagrada” ukazuje na nešto što se prima. Mi kažemo: „Radim za platu”, ili kažemo da je svrha stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima, što znači da stvorenja prime nagradu. I, ovde kažemo da se nagrada naziva „snaga davanja”. A šta mi razumemo? Da nagrada za osobu treba da bude da se ona uputi na to da postigne Božansko i da se uputi u tajne Tore, i slično. Ali, zašto nam on kaže da je nagrada – snaga davanja? Štaviše, on nam kaže da se ovo širi iz Višeg korena, koji se naziva „Reflektujuća Svetlost”. 

Postoji pravilo da krava hoće da hrani više nego što tele hoće da sisa. Sledi da Stvoritelj želi da dâ stvorenjima više nego što stvorenja žele da prime. I, ko tu sprečava? Moramo da se setimo da se Cimcum dogodio da bi stvorenja imala jednakost forme. Ova ispravka je načinjena da bi se sprečio –  hleb srama, koji se širi iz našeg korena usled toga što je Stvoritelj davanje, i nije primanje, jer On nema potreba i u Njemu ne postoji nešto takvo kao što je primanje. Otuda, u skladu s pravilom koje postoji u našoj prirodi – da svaka grana želi da nalikuje svom korenu – kada niži mora da izvrši akciju koja ne postoji u korenu on oseća neugodu.

Sledi da pojedinac za to da primi obilje, što je Svetlost i zadovoljstvo, ne treba ništa da radi, jer Stvoritelj hoće da dȃ stvorenju više nego što stvorenje hoće da primi. Međutim, stvorenje nema takvu Kli u kojoj bi uživalo zadovoljstva koja bi mu bila data, a da pri tome, dok prima, ne oseća sram.  Sledi da jedina nagrada koja je nama potrebna jeste Kli koja se naziva „snaga davanja”. Otuda, sve što nama treba jesu Kelim [množina od Kli], a ne Svetlosti, i zbog toga nagrada jeste jedino – snaga davanja.

Međutim, da bismo postigli ovu Kli, koja se naziva „želja za davanjem”, nama treba želja, znači treba nam to da osetimo da nam je ova Kli potrebna. Zbog toga moramo prvo da se angažujemo u Tori i Micvot Lo Lišma, i naš trud je u tome da vidimo da je sve ono što radimo zarad sopstvene koristi, i bez ikakve namere da dajemo.

I, tada vidimo da nama treba snaga davanja i mi hoćemo nagradu za svoj rad – da nam Stvoritelj dȃ nagradu koja je želja za davanjem. I, kada mi imamo tu snagu, mi ćemo biti u stanju da primimo užitak i zadovoljstvo koji već postoje i za koje mi uopšte ne treba da radimo, jer nam Stvoritelj to daje. Ali, da bi se osoba uzdigla sa stepena na stepen, ona mora da stekne snagu davanja svaki put, i tada njoj ništa drugo ne nedostaje.

Link - Concerning Bestowal


Нема коментара:

Постави коментар