DOĐI DO FARAONA - 1

Dođi do Faraona – 1

Članak broj 19, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-85. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

„Dođi do Faraona”. Ovo je zbunjujuće. Zar ne treba da se kaže „Idi do Faraona”? Zohar objašnjava (Bo, stav 36): „Ali On je pustio Mojsija u sobe unutar soba, do čudovišta iz morskih dubina. ... Kada je Stvoritelj video da je Mojsije uplašen... rekao je: ‘Pogledaj, Ja sam nasuprot tebe, Faraone Kralju Egipta, veliko čudovište koje ležiš usred svojih reka‘. Stvoritelj je morao da vodi rat protiv njega, i niko drugi, kao što se kaže „Ja, Gospod”, a oni su objasnili: ‘Ja, a ne glasnik”. Sledi da „Dođi” znači nas dvoje zajedno. 

Da bismo ovo tumačili u odnosu na rad Stvoritelja, prvo treba da znamo šta je to što mi tražimo za naše angažovanje u Tori i Micvot. To jeste, šta tražimo za uzvrat. Nagrada treba da bude jasna – to jeste mi treba da razumemo da je nama vredno da se odreknemo zadovoljstava tela ukoliko vidimo da nas to ometa da postignemo cilj. I naša nagrada jeste da postignemo uzvišeni cilj kroz naše angažovanje u Tori i Micvot. Tako, postizanje cilja je nagrada za odricanje od korporalnih zadovoljstava. 

Prema tome, treba da znamo da glavna nagrada koju držanjem Tore i Micvot hoćemo da postignemo jeste Dvekut uz Stvoritelja, što je jednakost forme, kao u „i prionuti uz Njega”. To je kao što su naši mudraci rekli (Baba Batra, 16): „Stvoritelj je stvorio zlu inklinaciju, On je za nju stvorio Toru kao začin”. Kli je ono u šta možemo da primimo svrhu stvaranja, koja se naziva „Činiti dobro Njegovim stvorenjima”, a što se naziva i „otkrivanje Njegovog Božanstva Njegovim stvorenjima u ovom svetu”, kao što je napisano u eseju Matan Tora (Davanje Tore). 

Znano je da je najvažniji deo duhovnog rada u tome da se načini Kli. A punjenje, što je obilje koje se uliva u Kli, dolazi od Višeg, što je Njegova volja da čini dobro Njegovim stvorenjima. Svakako da iz Njegove perspektive, Njega ništa ne sprečava da nam daje, a svi nedostaci koje mi osećamo dolaze otuda što mi nemamo takve Kelim da u njih primimo obilje, budući da su naše Kelim nastale iz razbijanja. Ovo je tako usled razbijanja posuda koje se dogodilo u svetu Nekudim, kada su se pojavile Klipot, koje primaju zarad primanja. Razbijanje posuda u duhovnom slično je razbijanju posuda u korporalnom. Kada je reč o fizičkoj posudi, ukoliko je ona slomljena i u nju ulijemo neku tečnost, ta tečnost će se izliti napolje. Isto je tako i u duhovnom, jer ukoliko misao želje da se primi za sebe uđe u Kli, obilje se izliva ka spoljašnjim, to jeste izvan Keduša. 

Keduša znači „za Stvoritelja”. Sve što je izvan onoga što je „za Stvoritelja” naziva se Sitra Ahra, to jeste suprotna strana Keduša. Zbog toga kažemo da Keduša znači davanje, a Tuma’a (nečistoća) znači primanje.

Iz tog razloga, mi, koji smo rođeni nakon razbijanja, jedino želimo da primimo. Zato nama i ne može da se dȃ obilje, jer bi ono sigurno otišlo na stranu Sitra Ahra. 

To je razlog zašto smo daleko od toga da primimo užitak i zadovoljstva koje je Stvoritelj pripremio za nas, jer sve ono što On želi da nam dȃ ne bi ostalo u nama, već bi bilo izgubljeno, kao što su naši mudraci rekli: „Ko je budala? Onaj ko izgubi ono što mu se dȃ”. Tako, razlog usled kojeg on gubi ono što mu je dato jeste taj što je on „budala”. 

Ali, zašto budala mora da izgubi ono što mu se dȃ, dok mudar to zadrži? Treba da tumačimo da je budala onaj koji ostaje u svojoj prirodi, to jeste u samoljublju, i ne pribegava sredstvima koja bi mu omogućila da izađe iz želje za primanjem. Iako postoje mnogi načini i sredstva da pojedinac izađe iz svoje prirode, on ostaje go, kao onog dana kada je rođen, bez druge odeće nazvane „želja za davanjem”. A, odećom za davanje on može da odene užitak i zadovoljstvo koje mu je namenjeno da primi. 

Međutim, ponekad kada osoba počne rad davanja, ona objašnjava telu da je sva svrha rada – primiti posude davanja. Ali, nakon svih njenih rasprava sa telom, telo joj govori: „Ti ne možeš da promeniš prirodu koju je Stvoritelj stvorio. I, budući da se stvoreno razmatra za ‘postojanje iz nepostojanja‘, ono je jedino u formi želje zarad primanja, tako, kako se usuđuješ da kažeš da ti možeš da promeniš prirodu koju je Stvoritelj stvorio?” 

O ovome je rečeno: „Dođi do Faraona”, što znači – ići ćemo zajedno. Ja ću ići sa tobom, i Ja ću promeniti tvoju prirodu, i jedino što Ja hoću jeste to da ti od Mene tražiš pomoć da promenim tvoju prirodu, to jeste želju za primanjem u želju za davanjem, kao što su naši mudraci rekli (Suka, 52): „Čovekova inklinacija nadvladava njega svaki dan i da nema Stvoriteljeve pomoći, on to ne bi nadišao”. 

Međutim, treba da razumemo zašto je Stvoritelju potrebno to da pojedinac od Njega traži. Ovo možemo da razumemo kada je u pitanju meso-i-krv, to jeste kada su u pitanju oni koji hoće da dobiju čast iz toga što drugi od njih nešto traže, tako da se zna da su oni ti koji su pomogli. Ali, kako tako nešto može da se kaže za Stvoritelja? Međutim, pravilo: „nema Svetlosti bez Kli“, znači da nije moguće da se nekome dȃ ispunjenje ukoliko on nema želju. Dokle god kod pojedinca ne postoji želja (nedostatak) za nečim, ukoliko mu se to dȃ, on neće osetiti okus toga. Prema tome, on neće biti u stanju da to ceni i neće to čuvati tako da mu ne ukradu. 

Drugim rečima, postoje oni koji razumeju važnost toga, i uzeće od njega. Zato pojedinac treba da traži pomoć od Stvoritelja, da bi, kada mu se od Gore dȃ nešto iluminacije, on znao kako da to sačuva od onih spoljašnjih, da mu oni ne ukradu, jer oni znaju vrednost i najmanje iluminacije od Keduša.   

Iz ovog razloga, kada pojedinac traži od Stvoritelja da mu pomogne – a istinski zahtev počinje precizno tada kada pojedinac vidi da nije u stanju da pomogne sebi – tada sigurno zna da nema drugog izbora osim da traži od Stvoritelja da mu pomogne. U suprotnom, pojedinac ostaje odvojen od Keduša i nema nikakav način da izađe iz stanja samoljublja. Zato, kada mu Stvoritelj pomogne, on već zna da je to nešto vredno što se mora pažljivo čuvati, da ga oni spoljašnji ne bi uzeli.

O tome ARI kaže (Učenje o deset Sefirot, deo 7, strana 495): „I ovo je objašnjenje zašto zla inklinacija i Sitra Ahra nagone pravednike u greh i kače se za Keduša. Ovo je tako jer one nemaju životnu silu osim kroz njih. Kada se dobro i Keduša uvećavaju i njihova životna sila (sila zle inklinacije i Sitra Ahra) se uvećava. Otuda, nemojte da se čudite zašto zla inklinacija nagoni čoveka da počini greh”. 

Tako, da pojedinac ne bi izgubio ono što mu je dato, on pre svega mora da ulaže velike napore, jer ono što osobi dolazi kroz trud ona čuva i ne gubi. Ali, tokom napora, kada pojedinac vidi da je rad još daleko od završetka, on ponekad beži iz borbe i pada u očaj. U to vreme, njemu je potrebno veliko osnaživanje da bi verovao da će mu Stvoritelj pomoći, i da bi verovao da ukoliko pomoć još ne stiže to je zbog toga što on još nije dao potreban kvantitet i kvalitet rada da bi pripremio nedostatak u cilju da primi ispunjenje. To je kao što je rečeno (Uvod u učenje o deset Sefirot, stav 18): „I, ukoliko pojedinac praktikuje Toru i ne uspe da iz sebe ukloni zlu inklinaciju, to je ili zbog toga što je bio nemaran u ulaganju neophodnog truda i napora pri praktikovanju Tore, kao što je napisano: ‘Nisam se trudio i našao sam, ne veruj‘, ili zbog toga što je pojedinac uložio neophodnu količinu rada, ali je bio nemaran u kvalitetu”. 

Zbog toga treba da obratimo pažnju na „Dođi do Faraona”. I mi u najgorim mogućim stanjima ne treba da bežimo iz borbe, već treba uvek da verujemo da će Stvoritelj pomoći i dati osobi ono što joj je potrebno, bez obzira da li je njoj potrebno malo ili mnogo pomoći. 

Uistinu, pojedinac koji razume da je njemu od Stvoritelja potrebna velika pomoć zato što je on gori od ostalih ljudi, bliži je tome da se na njegovu molitvu odgovori, kao što je napisano: „Gospod je blizu onih slomljenog srca, i spasava one skrhanog duha”. 

Zato pojedinac ne treba da kaže da on nije dostojan, te da ga zato Stvoritelj ne dovodi bliže, već je razlog za to taj što je on lenj u svom radu. I, pojedinac uvek treba da nadilazi i da ne dopusti mislima očaja da uđu u njegov um, kao što su naši mudraci rekli (Berahot, 10): „Čak i ukoliko je oštar mač stavljen na njegov vrat, neka ne gubi veru u milost”, kao što je rečeno (Jov 13) „Neka me On i ubija, u Njega se nadam”. 

Treba da tumačimo da „… oštar mač stavljen na njegov vrat” znači to da, iako je zlo pojedinca, nazvano „samoljublje”, stavljeno na njegov vrat i hoće da ga odvoji od Keduša tako što mu pokazuje da nije moguće da izađe iz ove uprave, on treba da kaže da je to što on sada vidi istina. 

Međutim, „… neka ne gubi veru u milost”, jer u to vreme pojedinac mora da veruje da Stvoritelj može da mu dȃ milost, što znači kvalitet davanja. A ono što pojedinac vidi jeste istina, jer niko ne može sam da izađe iz uprave primanja za sebe. Međutim, ukoliko njemu Stvoritelj pomaže, naravno da On može da ga odatle izbavi. Ovo je značenje za ono što je napisano: „Ja sam Gospod vaš Bog, koji vas je izveo iz zemlje egipatske da budem vaš Bog”. 

To je ono što kažemo u molitvi Šema (Čuj o Izraele, Š'ma Izrael) o prihvatanju tereta kraljevstva nebesa. I moramo da znamo da jedino Stvoritelj izvodi osobu iz uprave primanja za sebe, nazvane „odvojenost”, i uvodi je u Keduša. U to vreme rečeno „… da budem vaš Bog” razmatra se za istinu, jer se tada pojedinac naziva „narod Izrael”, a ne „narod zemlje”. 

Naši mudraci su o tome rekli (Pesahim, 118): „Rabi Jehošua Ben Levi je rekao: ‘Kada je Stvoritelj rekao Adamu: ‘Trnje i bodlje će rasti za tebe‘, njegove oči su se napunile suzama. On je odgovorio Njemu: ‘Gospodaru sveta, zar ćemo ja i moj magarac jesti iz istog korita?‘ A kada mu je On rekao: ‘U znoju lica svoga ješćeš hleb‘, njegov um se odmah umirio’”. 

Međutim, treba da razumemo argument Adama koji je u vezi sa činjenjem Stvoritelja pitao zašto je zaslužio da jede iz istog korita kao magarac. Ovo je opravdana pritužba. Dokaz tome jeste taj što mu je Stvoritelj rekao da će jesti hleb. Da njegov zahtev nije bio opravdan, Stvoritelj ga ne bi prihvatio. Međutim, njegov argument: „Zar ćemo ja i moj magarac jesti iz istog korita” je teško razumeti. Na šta se to odnosi? Naposletku i naši mudraci su rekli (Sanhedrin, 38): „Čovek je rođen na veče Šabata, a ukoliko bude ohol, njemu će biti rečeno ‘komarac je u činu stvaranja došao pre tebe’”. 

U skladu sa tim, ako je komarac došao pre njega, čemu pritužba na to što jede iz istog korita kao i magarac? Međutim, treba da tumačimo da je nakon greha on (Adam) pao u samoljublje. Sledi da je on postao poput magarca koji ne razume ništa osim samoljublja. Ovo je značenje za „Njegove oči su se napunile suzama, i on je rekao: ‘Zar ćemo ja i moj magarac jesti iz istog korita?’”, to jeste iz istog svojstva – samoljublja. 

Ali Egipat – što je narod Izrael u izgonu, jer se Egipat naziva „nacija koja je poput magarca” – označava to da je tu cilj jedino zarad samoljublja. Iz ovog razloga, u to vreme je spasenje Izraela bilo u tome da ih Stvoritelj izvede iz Egipta. Ovo znači da je potrebno imati nameru da se prihvati teret kraljevstva nebesa „Ja sam Gospod vaš Bog, koji vas je izveo iz zemlje egipatske da budem vaš Bog”, jer precizno uz silu Boga mi možemo da izađemo iz Egipta i budemo nagrađeni sa „… da budem vaš Bog”. 

Link - Comeunto Pharaoh – 1