TRI VREMENA U RADU

Tri vremena u radu

Članak broj 24, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-1985. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Pojedinac u svom radu treba da razabere tri vremena: 1) prošlost 2) sadašnjost 3) budućnost. 

Razabiranje „prošlost” odnosi se na to da pojedinac kada počne sa radom Stvoritelja mora da pogleda na prošlost, to jeste na razlog iz kojeg on sada hoće da preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa. Tako, on mora da skrutinizuje svoj razlog i to da li je ovaj razlog za njega dovoljan da počne sa radom Stvoritelja do tačke: „I ti ćeš misliti na Njega dan i noć”, što je kada on ni o čemu ne misli osim o Tori, zato što je došao do odluke da ništa osim Tore nije vredno tako dubokog promišljanja.

Ovo mora biti zbog toga što on oseća da je u velikoj nevolji i da na svetu nema ništa zbog čega je vredno da živi, i zbog toga što osim Dvekut uz Stvoritelja, on ne nalazi ništa drugo. Ali, da bi bio nagrađen sa Dvekut uz Stvoritelja, mora da izađe iz samoljublja. A da bi izašao iz samoljublja on veruje u reči naših mudraca: „Ja sam stvorio zlu inklinaciju; Ja sam stvorio Toru kao začin”. 

Ovo je razlog koji ga primorava da duboko promišlja o Tori, dan i noć, jer drugačije on ne može da izađe iz samoljublja. Sledi da je razlog za Toru Dvekut uz Stvoritelja. A razlog koji njega obavezuje da bude nagrađen sa Dvekut uz Stvoritelja mora uvek iznova da se obnavlja jer se tome protive mnogi. Svaki put telo dolazi sa novim pitanjima i hoće da razlog pojedinca dovede u pitanje. Jednom telo pojedincu govori da je to teško; drugi put mu govori da to nije za njega i donosi mu iskre očaja; i ponekad u njegov um i srce donosi strane misli.

Otuda, pojedinac mora da gleda na prošlost, što znači da uvek mora da istražuje razlog iz kojeg mu je došlo inicijalno buđenje. To jeste, možda su postojali i drugi razlozi koji su ga doveli do toga da počne rad Stvoritelja, što znači da njegov početni razlog nije bio u cilju da postigne Dvekut uz Stvoritelja, već je to možda bio neki drugi. Kasnije, budući da se „iz Lo Lišma dolazi do Lišma”, to što on hoće da postigne Dvekut uz Stvoritelja doći će iz njegovog drugog razloga. 

Isto tako, moglo je da bude i suprotno, da je prvi razlog bio taj da on postigne Dvekut uz Stvoritelja i tada je iz različitih razloga on stekao i druge razloge koji su ga obavezali da preuzme na sebe teret Tore i Micvot. Iz svega ovoga proizlazi da čovek uvek treba da proverava razlog koji ga obavezuje na duhovni rad. To je ono što se naziva učiti iz prošlosti – iz uzroka koji stoje iza svih aspekata rada. To jeste, razlog se razmatra za cilj: pojedinac je u stanju da ulaže napore u skladu sa veličinom i važnošću cilja. 

Međutim, postoji razlika u tome šta je to što se razmatra za „važno”. Važnost zavisi od toga šta osoba razmatra za važno. Obično, ljudi cene ono što ih dovodi do toga da imaju korist za sebe, to jeste jedino ono što je u vezi sa samoljubljem. Ali, kada je u pitanju namera da se daje, nije u prirodi čoveka to da ovo razmatra za važno. 

Zbog toga, ukoliko razlog nije pravi, pojedinac ne može da pređe ceo put, to jeste da postigne Dvekut. To je tako, jer kada on vidi da neće imati koristi za sebe, on odmah beži iz borbe, jer razlog iz kojeg je on preuzeo na sebe da drži Toru i Micvot nije ni bio zarad davanja, već za njegovu sopstvenu korist. 

Zbog toga, kada pojedinac tokom rada vidi da neće imati korist za sebe, on biva nemaran u radu, jer on ne vidi i ne oseća da će mu to doneti nagradu, i to je sve zbog toga što je čitava osnova njegovog rada u Lo Lišma. I, budući da iz Lo Lišma mi dolazimo do Lišma, redosled rada je ovde takav da se pojedincu pokazuje osećaj šta je to Lišma, što je ne za njegovu ličnu korist već u korist Stvoritelja, i on tada odmah beži iz borbe.  

Otuda, pojedinac mora uvek da skrutinizuje svoj cilj, to jeste svoj razlog. On uvek mora da ima na umu da je cilj davati Stvoritelju. I tada kada se njemu dȃ da oseti šta je davanje, on ne biva zbunjen jer zna da je to teško zbog toga što je suprotno prirodi. 

I jedino tada kada pojedinac vidi da je teško da radi zarad davanja postoji prostor za molitvu iz dubine srca, jer on vidi da ne može da uradi ništa osim da moli Stvoritelja da mu On dȃ snagu za to. Zbog toga uvek moramo da istražimo prošlost da bismo znali pravi razlog koji nas primorava da se angažujemo u radu svetosti. 

Razabiranje „sadašnjost” se odnosi na ono što pojedinac oseća tokom rada. On rad svetosti treba da radi kroz nekoliko aspekata. To je kao što su naši mudraci rekli (Avot, poglavlje 1:2): „On bi rekao: ‘Svet stoji na tri aspekta: na Tori, na radu i na dobrim delima’”. 

„Svet” znači „čovek”, jer svaki čovek je mali svet sam po sebi, kao što je napisano u svetom Zoharu. Da bi čovek postojao u svetu, i postigao to da Stvoritelja oseća kao dobronamernog, njemu su potrebna sva tri prethodno navedena aspekta. To je zbog toga što je čovek stvoren sa zlom inklinacijom, sa željom da primi jedino za sebe.

Na ovu želju za primanjem postavljen je Cimcum što je skrivanje Višeg obilja, tako da pojedinac ne oseća užitak i zadovoljstvo pre nego što postigne jednakost forme, kada su sve njegove akcije jedino zarad davanja. Iz tog razloga, potrebna nam je Tora, kao što su naši mudraci rekli (Kidušin, 30b): „Ja sam stvorio zlu inklinaciju; Ja sam za nju stvorio Toru kao začin”.                                                           

Rad je potreban jer je rad molitva, a molitva je rad u srcu. To jeste, koren čovekovog srca je želja za primanjem, a njemu je potrebno suprotno – da radi jedino zarad davanja i ne zarad primanja. Sledi da on mora puno da radi da bi to preokrenuo. 

Budući da je ovo suprotno prirodi, pojedinac mora da moli Stvoritelja da mu pomogne da izađe iz svoje prirode i uđe u stanje iznad prirode. Ovo se naziva „čudo”, i jedino Stvoritelj može da čini čuda. To da čovek bude u stanju da izađe iz samoljublja, jeste čudo. 

Raši tumači da značenje za „dobra dela” jeste „pozajmljivati svoj novac siromašnima. Ovo je više od milostinje, jer onaj koji prima nije postiđen. Štaviše, dobra dela se mogu iskazivati bogatima i siromašnima, živima i mrtvima, telu čoveka i njegovom novcu”. Ali kao što je za dobra dela rečeno: „Dobra dela su više od milostinje”, tako je rečeno i: „Milost Gospoda je oduvek i zauvijek za one koji se boje Njega”. Jer Stvoritelj je rekao: „Svet će biti izgrađen na milosti da bih vas naučio da svet postoji zbog milosti”. 

I zato što se uz milost izlazi iz samoljublja i stiže do ljubavi Stvoritelja – kao što je to Rabi Akiva rekao: „Ljubi bližnjeg svoga kao sebe samog, to je veliko pravilo Tore” – mi treba tri prethodno navedena aspekta (Tora, rad i dobra dela), da uključimo u „sadašnjost” tako da vidimo i osetimo to da ovi aspekti u nama deluju u sadašnjosti. U to vreme pojedinac treba u sadašnjost da uključi ​​i prošlost, što je da uključi cilj – razlog iz kojeg on daje sav svoj napor. 

„Budućnost” kao razabiranje odnosi se na to da pojedinac treba da vidi budućnost, to jeste sve ono što može i treba da postigne sve dok ne postigne celovitost, jer znano je da Ohr Pnimi (Unutrašnja Svetlost) iluminira u sadašnjosti, a Ohr Makif (okružujuća Svetlost) je ono što on treba da primi u budućnosti. 

Uglavnom, kada osoba ugovori neki posao i uloži mnogo novca, to je sigurno zbog toga da bi zaradila još više novca. U skladu sa tim razumemo da ukoliko neka osoba kupi puno robe to je zato da bi je odmah nakon toga prodala i zaradila mnogo novca. Na primer, neki trgovac je kupio robu na sajmu. Kada je on tu robu doneo, i kada su njegovi sugrađani to videli, svi su pomislili da će uskoro iznajmiti mnogo prodavnica da bi tu robu odmah prodavao. Međutim, primetili su da je trgovac svu robu stavio u skladište i nije hteo da je proda. Uz to, svi su videli da je on, iako nije prodao robu, bio srećan kao da je zaradio bogatstvo. Ljudi bliski trgovcu nisu mogli da ga razumeju. Pitali su: „Čemu srećno lice? Nakon svega, ti nisi prodao nijednu stvar i nisi zaradio nimalo novca, pa zašto si tako radostan?” 

On im je rekao: „Kupio sam mnogo jeftine robe jer joj je pala cena, dok ostali trgovci nisu bili voljni da je kupe. Kupio sam je jer sam računao da će nakon dve godine za ovom robom biti velika potražnja jer će biti retka. Tada će me to učiniti bogatim. Tako, kada sagledam svoju budućnost, ja sam radostan iako u ovom trenutku nisam napravio nikakav profit”. 

Tako, vidimo da ukoliko budućnost sija u sadašnjosti, čak i kada osoba još nema ništa u sadašnjosti, to nije važno. Tačnije, ona se budućnosti može radovati jer budućnost već postoji u sadašnjosti. Međutim, ovo je precizno tako jedino ukoliko budućnost sija u sadašnjosti. Ovo se u jeziku kabale naziva – osoba uživa Ohr Makif, što znači da ona uživa Svetlost koja će doći u budućnosti. 

To jeste, ukoliko pojedinac vidi da postoji ispravan put da postigne cilj, iako još nije postigao celovitost, tada ukoliko za njega iluminira izvesnost postizanja cilja on može da uživa ​​u sadašnjosti, kao da Ohr Makif sada iluminira unutar njegovih Kelim. 

Baal HaSulam je slično rekao o rečima naših mudraca: „Pravednici izgovaraju psalme o budućnosti”, to jeste pravednici mogu da izgovaraju psalme o onome što je predodređeno da im dođe kasnije. To jeste, oni veruju da će na kraju biti nagrađeni celovitošću, i na tom temelju oni izgovaraju psalme, iako još nisu postigli celovitost. 

Ovo pitanje se pominje u Zoharu (Vajeleh, stav 47): „Rabi Elazar je rekao: ‘Izrael su određeni da izgovaraju psalme od dole prema Gore i od Gore prema dole, i svežu čvor vere, kao što je napisano: ’Tada će Izrael pevati ovu pesmu’. „Ne kaže se ‘pevali’ već ‘pevaće’, da bi se označila budućnost′”. Sledi da čovek treba da primi iluminaciju od Ohr Makif, što je primanje iz budućnosti, koja je nakon sadašnjosti, i treba ovu Svetlost da privuče u sadašnjost. 

Ovo je razlog iz kojeg su sva tri vremena – „prošlost”, „sadašnjost” i „budućnost” – uključena u sadašnjost. Međutim, zla inklinacija uvek savetuje suprotno, što znači da savetuje da se ova tri vremena razdvoje tako da ne iluminiraju zajedno. Zbog toga, mi uvek moramo da idemo protiv zle inklinacije i kažemo: „Ono što ona kaže sigurno nije u našu korist, jer njena uloga nije da nam pomogne u radu”. 

Na primer, u članku broj 11 (Tav-Šin-Mem-Hey) napisano je to da kada zla inklinacija kaže osobi: „Zašto se ti toliko i tako dugo trudiš u molitvi i Tori? Uostalom, tvoj cilj nije takav da je za Stvoritelja. Mogu da razumem zašto se drugi ljudi trude u Tori i molitvi, jer njihova je namera takva da je za Stvoritelja, ali sa tobom to nije tako”, u to vreme treba odgovoriti: „Naprotiv, ja radim za Stvoritelja, i neću da te slušam”, i to je zbog toga što ona (zla inklinacija) želi osobu da ometa u radu, to jeste da uzrokuje da se ona ne angažuje u Tori i Micvot.  

Nakon toga zla inklinacija dolazi i tvrdi: „Ti si pravednik, i tvoja namera jeste jedino za Stvoritelja. Ti nisi poput drugih ljudi”. U to vreme osoba na to treba da kaže: „Naprotiv, sav moj rad nije za Stvoritelja, i znam da ništa od toga što ti kažeš nije za moje dobro”. Jer zla inklinacija želi da oslabi pojedinca time što će ga navesti da zgreši kroz ponos, što je najgore od svega, kao što su naši mudraci rekli: „Svako ko je ponosan, Stvoritelj kaže: ‘On i ja ne možemo da boravimo na istom mestu’”. Otuda, osoba ne može jednom i zauvek da odredi kojim putem da ide – putem niskosti ili putem uzvišenosti. To zavisi od slučaja do slučaja.

Link - Three Times in the Work