Kako razlikovati onoga
koji služi Gospodu od onoga koji Njemu ne služi
Naši mudraci su rekli u (Masehet) Ketubot: „Rabi Hija Bar Aši je rekao: ‘Rav je rekao: ‘Sva stabla zemlje Izrael koja ne donose plod, doneće plod, kao što je rečeno: ‘Jer drvo rađa svoj plod, smokva i loza daće snagu svoju’’’”.
MAHARŠA tumači: „Čak i drvo koje ne donosi plod, koje po prirodi ne rađa plod, rodiće plod”. Treba da razumemo čemu nas ovo uči, u radu.
Sulam komentari (Baal HaSulam komentari na Zohar) i Esej o slovima (Predgovor Knjige Zohar), piše: „Zna se da ih je Bog stvorio tako da su jedan nasuprot drugom. Kao što postoje četiri sveta ABYA od Keduša, nasuprot njih su četiri sveta ABYA od Tuma. Otuda, u svetu Asija ne može da se razlikuje onaj koji služi Gospodu od onoga koji Njemu ne služi. U skladu sa tim, kako možemo da razlikujemo dobro od zla? Međutim, postoji jedno vrlo važno razabiranje, a to je da je ‘drugi bog’ neplodan i ne rađa ploda. Time, oni koji greše i idu putem ABYA od Tuma'a, njihov izvor presuši i oni nemaju blagoslov duhovnih plodova. Oni zbog toga venu dok se potpuno ne osuše. Suprotno je sa onima koji prianjaju uz Keduša. Njihova dela su blagoslovena, ‘Kao drvo zasađeno pored potoka, koje rađa plodove u sezoni i čiji list ne vene; i šta god da oni rade, oni napreduju’. U svetu Asija ovo je jedino moguće razabiranje o tome da bi se znalo da li smo u Keduša ili nismo”.
Treba da razumemo značenje za „plodovi”, u duhovnom. Reč „plodovi” koristi se u značenju „profit”, slično rečenom: „Napravio sam dobar posao, ali on tek treba da urodi plodom”. To znači da on još ne donosi profit. U radu, kada pojedinac počinje da preuzima na sebe teret Tore i Micvot, tada je njegovo razumevanje straha nebesa, važnosti Micvot, i posebno važnosti Tore, i još kada on ima dvadeset ili trideset godina – takvo da on ne zna mnogo o radu Stvoritelja, o tome šta je to strah nebesa i kakav je osećaj u Tori i Micvot.
Iako on vidi da je već stekao posedovanja iz višegodišnjeg angažovanja u Tori i Micvot, on, međutim, nije napredovao u odnosu na razumevanje koje je imao kada se obavezao da se angažuje u Tori i Micvot. To jeste, on je mislio da će, kada odraste, verovatno imati drugačije namere od onih koje je imao kada je prvi put započeo rad Stvoritelja. Ipak, njegova namera je ostala ista i on i dalje prihvata opšte stavove onih koji o njemu govore. Jer kada oni vide da on izvršava Toru i Micvot, u svim detaljima i preciznostima, oni ga poštuju i veličaju zbog njegovog rada u Tori i Micvot.
Otuda, on je u stanju „… čitav svet ti govori da si pravednik”. Iz tog razloga on nikada ne može da postigne celovitost, koja se naziva „sluga Stvoritelju”. On ostaje „sluga sebi”. To jeste, sav rad koji radi je za njegovu korist. To se naziva „ne služiti Njemu”. Umesto toga, on radi za sebe, a ne zarad Stvoritelja.
Kada je u pitanju duhovni rad, nije moguće postati „sluga Stvoritelju” pre nego što dođemo u stanje „ne služiti Njemu”. To je tako zato što su to dva različita stepena, i nije moguće da se uzdignemo na viši stepen pre nego što budemo na nižem stepenu. Umesto toga, osoba prvo mora da dođe do stepena koji se naziva „ne služiti Njemu”. To jeste, ona mora da oseti da sve dok radi za svoju korist, to se naziva „ne služiti Njemu”.
Isto tako, stanje „ne služiti Njemu” naziva se stanje Lo Lišma. Moguće je da pojedinac ne vidi da je u stanju Lo Lišma. I on prihvata tu situaciju i iako, možda, i ima neke razloge za to, ti razlozi ne menjaju situaciju. Zbog toga, ukoliko on pristane da ostane u tom stanju, razmatra se da on još nije u stanju koje se naziva „ne služiti Njemu“.
Međutim, ukoliko pojedinac vidi da je u stanju „ne služiti Njemu”, on tada traži savet, bilo iz knjiga ili od mudraca, kako da iz toga izađe. Njega boli to što je u takvoj niskosti, što je toliko uronjen u samoljublje da ne može da izađe iz njegove uprave, i boji se da će u tome ostati zauvek. To se naziva biti u stanju „ne služiti Njemu“.
Međutim, mi treba da pitamo kakvo ime pojedinac treba da dâ stanju, koje on vidi i koje se razmatra za svojstvo „ne služiti Njemu”. To jeste, on vidi da je uronjen u samoljublje i da se u njemu bude sve zverske požude, takve o kojima nije ni sanjao. I, u stanju koje se naziva „ne služiti Njemu”, kod njega se bude želje i misli: prema tome koliko vredi njegov rad i koliko je on uložio sopstvenog napora da postigne Keduša, on bi sada, iako i nije nagrađen sa Keduša, bar trebalo da vidi to da je oslobođen zverskih požuda.
I, on pita o onome što su Naši mudraci rekli: „Nagrada je u skladu sa bolom”, što znači da se pojedinac nagrađuje u skladu sa trudom koji je uložio. A sada on vidi da je uložio trud, i šta je dobio zauzvrat? Vidi da je postao još gori. Pre nego što je počeo rad davanja, on je znao da je sluga Stvoritelju, iako je već tada znao da postoje i viši stepeni, na kojima su oni koji rade Lišma, i znao je da je rad Lišma namenjen samo nekolicini odabranih. Tada je on bio siguran u to da iako nije jedan od odabranih, on je ipak bio sluga Stvoritelju, poput ostalih iz njegovog okruženja. Međutim, sada kada on hoće da radi zarad Stvoritelja, on vidi da nazaduje. To jeste, on oseća da je gori nego što je bio. Ovde se postavlja pitanje: gde je tu ono što su naši mudraci rekli: „Nagrada je u skladu sa bolom”.
Istina je, kao što je Baal HaSulam rekao, da zbog toga što je on uložio mnogo napora da bi postigao nešto Keduša, on je time nagrađen postizanjem kvaliteta istine. Drugim rečima, on je od Gore nagrađen time da zna svoje istinito stanje – da je u njemu zlo, to jeste da je želja za primanjem za sebe koja je unutar njega, ovozemaljska i time udaljena od Stvoritelja. To znači da pre nego što je počeo rad, on uopšte nije mogao da razume koliko je nisko njegovo stanje.
To je kao što je rečeno u prethodnim člancima i kao što Zohar tumači stih „…ukoliko se njemu njegov greh ne otkrije”, da to znači da ukoliko mu Stvoritelj ne kaže da je zgrešio ili ga Tora ne obavesti da je zgrešio, on sam ne može da vidi zlo u sebi. To je tako jer čovek ne može sam da vidi zlo u sebi i kada je u pitanju viđenje istine o sebi on je pristrasan i podmitljiv kao što se kaže: „…mito zaslepljuje oči mudrih”, a slepi ne vide. Iz tog razloga, čovek ne može da vidi zlo u sebi. Umesto toga, on biva obavešten od Gore, kao što se u Zoharu kaže da njega obaveštava ili Stvoritelj ili Tora. U svakom slučaju to za njega dolazi od Gore, a ne od njega samog, jer je prepoznavanje zla znanje koje dolazi od Gore.
I, odavde možemo da odgovorimo na znano pitanje: sa jedne strane, naši mudraci su rekli (Nida, 30b): „On se zaklinje na: ‘Budite pravedni i ne budite zli. I, čak ukoliko čitav svet kaže da ste pravedni, budite zli u sopstvenim očima’”. Oni pitaju, zbog toga što se u Mišna (Avot, drugo poglavlje) kaže: „Ne budite zli u sopstvenim očima”, zašto se onda kaže: „Budite zli u sopstvenim očima”?
Postoji mnogo odgovora ovde. Prema prethodno rečenom, prepoznavanje zla dolazi od Gore, i čovek ne može da dođe do toga da prepozna svoje zlo ukoliko on u Tori i Micvot nije uložio veliki trud da bi radio zarad Stvoritelja. U to vreme njemu se od Gore pokazuje njegovo zlo, i on tek tada, kada mu se od Gore pokaže da je zao, može da vidi svoje zlo, makar se i čitavom svetu čini, sudeći po njegovim postupcima, da je on pravednik. To je tako jer niko ne može da zna šta je drugome pokazano od Gore.
O tome je rečeno: „Čak iako vam čitav svet kaže da ste pravednik”, i to znači da vas oni ne znaju, i ne znaju vašu nameru, a vama je potrebno da saznate istinu. Iz tog razloga je rečeno: „Budi zao u sopstvenim očima”. I to, „u sopstvenim očima” znači: ne onako kako svi gledaju na tvoju spoljašnju stranu, već gledaj „... sopstvenim očima” to jeste gledaj u sopstvenu nameru, koju niko osim tebe ne može da vidi. To se naziva „… u sopstvenim očima”. Tada ćete videti da ste zli, kao što piše: „Budite zli u sopstvenim očima”.
Međutim, kao što je prethodno rečeno, čovek ne može da vidi istinu, to da je on zao, sve dok u Tori i Micvot ne uloži velike napore da bi postigao istinu. Tada se njemu od Gore pokazuje istina, to da je on u stanju „ne služiti Njemu”. Ali on sam, bez pomoći od Gore ne može da vidi da je zao. Ovo je značenje za: „Ne budite zli u sopstvenim očima”. To znači, da čovek iz sopstvene perspektive ne može da vidi to da je zao. Umesto toga, za ovo je potrebna pomoć od Gore.
Iz tog razloga, pojedinac mora od Stvoritelja da traži da ga On obavesti o njegovom istinitom stanju u duhovnom, to jeste gde se on nalazi, da li je on među onima koji se nazivaju „sluge Stvoritelju”, ili je među onima koji se nazivaju „ne služiti Njemu”. Ali on sam to ne može da zna. Zato je rečeno: „Ne budite zli u sopstvenim očima”.
Sada ćemo objasniti ono u vezi sa čim smo pitali: kakvo ime pojedinac treba da dâ stanju, koje on vidi i koje se razmatra za svojstvo „ne služiti Njemu”, što znači da on vidi da u radu uopšte ne napreduje, već nazaduje, kao da je njegov rad uzaludan, i bez ikakve dobiti. I on treba da veruje u ono što su naši mudraci rekli: „Nagrada je u skladu sa bolom”. Ali njemu u praksi izgleda tako da bi za njega bilo bolje da nije ni počeo ovaj rad davanja. I, on u radu vidi jedino pad, a ne uspon. U skladu sa tim, svojstvo „ne služiti Njemu” treba da bude nazvano „pad”.
Međutim, u skladu sa onime što smo rekli, da nije moguće da se postigne viši stepen pre nego što se postigne niži stepen, nazvan „ne služiti Njemu”, sledi da se prethodno opisano stanje ne razmatra za „stanje pada”, već za „stanje uspona”. Jer put je takav: niži stepen je razlog i uzrok višeg stepena. Otuda, ovaj pad, to jeste kada pojedinac oseti da je u stanju pada, uzrokuje to da se on uzdigne na viši stepen.
To je značenje za „nagrada je u skladu sa bolom”. Drugim rečima, to što pojedinac pati zbog toga što je u stanju „ne služiti Njemu”, uzrokuje da on traži smernice i savet da izađe iz tog stanja i uzdigne se na viši stepen, nazvan „služiti Njemu”. Iz tog razloga stanje o kojem govorimo se naziva „vreme uspona”, a naziva se i „stanje napretka ka cilju”. Međutim, čak i u vreme stanja „ne služiti Njemu” postoje i usponi i padovi, a ti padovi se isto tako razmatraju za uspone.
To znači da pad uzrokuje da pojedinac vidi sopstveno zlo, i vidi do čega bi mogao da dođe, to jeste do kakve niskosti bi zlo moglo da ga dovede. A, tokom uspona, dok on oseća veliku privučenost prema Tori i molitvi, on misli da je sada među slugama Stvoritelju i da njemu Stvoritelj više nije potreban za to da mu pomogne protiv zle inklinacije, jer on sada oseća dobar okus u radu. I, on se stidi sebe zbog toga što je bio u padu i njega mnogo boli to kada se seća svojih padova.
Ali, odjednom pojedinac pada „sa samog vrha u duboku jamu”. Drugim rečima, iz stanja kada je mislio da je već u raju, pada u duboku jamu. Štaviše, pojedinac se i ne seća kako je pao i iz kojih razloga. A, kada je već pao u jamu, tamo je bez svesti, što znači da se ne seća kako je pao. Međutim, nakon nekog vremena on se oporavlja i počinje da oseća da je u jami. Oporavak može da traje jedan minut, sat, dan ili dva, ili mesec dana, sve dok mu se svest ne vrati, kada vidi u kakvoj se niskosti nalazi.
Nakon toga, njemu se od Gore ponovo daje želja i žudnja za radom. I, on je ponovo u stanju uspona, i to je vreme kada on može da vidi dobit iz pada. Drugim rečima, tokom uspona on može da zna dobit koju je imao iz iskustva za vreme pada. To je tako budući da je rečeno da kazne koje se daju nekoj osobi nisu poput kazne koju daje kralj meso-i-krv, što je osveta prema onome koji ne poštuje kraljeve naredbe. Umesto toga, ovde se radi o ispravci. Tako, kakvu korist pojedinac može da ima od pada?
Odgovor je da čoveku pad nije dat da bi on, dok je u padu, učio iz pada. Tokom pada on je bez svesti. To jeste, on ne oseća da je u padu, jer u to vreme u njemu nema nikog živog ko bi osetio neki nedostatak u odnosu na Keduša, budući da je on izgubio svest o tome da postoji duhovnost kod bilo koga u svetu, i sve njegove misli su samo o životu u samoljublju.
Znano je da nije moguće živeti bez „života”. Zato svako bira odgovarajuću odeću, iz koje može da izvuče „život” nazvan „zadovoljstvo”, budući da bez zadovoljstva nema života. Jer ponekad kada pojedinac u svom životu ne može da nađe zadovoljstvo, on odmah bira smrt, što se naziva „samoubistvo”.
Prema tome, ukoliko pojedinac, dok je u padu, u nekoj odeći nalazi zadovoljstvo, tada njemu nije važno kakva je odeća, već koliko zadovoljstva može da izvuče iz te odeće. U vezi sa tim se kaže da on ne razmišlja o duhovnom, jer zadovoljstvo koje on sada prima čini da zaboravi sve drugo, jer je potpuno zaokupljen time da nastavi da prima zadovoljstvo iz odeće koja je odgovarajuća za njegov duh u to vreme. I on je u to uronjen. U to vreme pojedinac nema misli o tome da postoji stvarnost koja se naziva „služiti Njemu”, budući da se pad naziva „smrt”. To jeste, ono malo duhovnog što je imao dok je prianjao uz Keduša, otišlo je od njega. Iz tog razloga, u to vreme razmatra se da je on „mrtav”, to jeste bez života Keduša.
Međutim, nakon toga on se budi i počinje da vidi da je lišen duhovnog života. Njegovo buđenje iz pada naziva se „oživljavanje mrtvih”, što je kada on počne da oseća da njemu nedostaje život. Suprotno tome, kada onaj ko je mrtav ne oseća da mu nedostaje život, on nema želju da mu se „život” dodeli.
Postavlja se pitanje: ko je njega oživeo? Odgovor je: „Kralj koji usmrćuje i oživljava…”. I, zašto nam ovo treba? Odgovor je: „… i donosi spasenje”. To znači da time što, sa jedne strane, Stvoritelj njemu daje pad, što se naziva „usmrćuje”, a sa druge strane, On daje uspon, što se naziva „i oživljava”, dolazi do spasenja, kao što je napisano, „… i donosi spasenje”*
*1 Samuilova 2:6
Tako, kada to pojedinac uči i ima koristi od svog pada? Svakako ne dok je u padu, jer tada je mrtav. Međutim, nakon toga, kada ga Stvoritelj oživi, to jeste kada mu da uspon, to je vreme u kojem on uči o tome šta se njemu dogodilo dok je bio u padu, tačnije u kakvoj je niskosti bio, za čim je žudeo i šta je očekivao, da će se, ukoliko ima to i to, osećati kao kompletan čovek. U to vreme on vidi da čitav njegov život u padu nije ništa drugo nego život životinje.
Uzmimo za primer to kada se otpaci bace u smeće i kada mačke osete da tu ima bačenog životinjskog otpada, one ga nađu i pojedu. I dobivši snagu iz ove hrane, svaka od njih trči dalje da nađe i druga zadovoljstva. Kada je pojedinac u usponu, on razume da nije vredno da svoj um i srce zaokuplja zverskim požudama. U tim trenucima to je za njega potpuno smeće. I, kada gleda na takav život, on mu izgleda toliko mučan da mu to izaziva mučninu.
Sledi da je pad od velike koristi za pojedinca jer on tada vidi vlastitu niskost, do kakvog stanja može da dođe i da ga jedino Stvoritelj izvlači iz takve niskosti. U to vreme on može da vidi veličinu Stvoritelja, to da ga Stvoritelj može izvući „iz blata”, u kojem se mogao udaviti i zauvek ostati u rukama Sitra Ahra, i to da ga jedino Stvoritelj izvlači odatle.
U skladu sa tim, možemo da vidimo da pojedinac, dok je u usponu, treba da čita sve što je napisano u vezi sa padom. Čitajući to, on će naučiti kako da od Stvoritelja traži za svoju dušu, da ga Stvoritelj ne bi ponovo bacio u smeće. Isto tako pojedinac će znati kako da zahvali Stvoritelju za to što ga je podigao iz duboke jame, kao što je rečeno: „Kralj koji usmrćuje i oživljava i donosi spasenje”. Drugim rečima, spasenje raste iz padova i uspona.
Tako, nakon što je pojedinac završio prvu fazu, koja se naziva „ne služiti Njemu”, započinje faza „služiti Njemu”. Drugim rečima, kada je već isprobao svaki savet i taktiku da bi izašao iz stanja „ne služiti Njemu”, pojedinac prima pomoć od Gore, kao što je napisano u Zoharu: „Onome koji dolazi da se pročisti se pomaže”, time što mu se daje „sveta duša”. On tako izlazi iz uprave samoljublja i tada je za njega moguće da radi jedino zarad davanja.
I, kako čovek može da postane „sluga Njemu”? Time što biva nagrađen dušom od Gore. Razmatra se da on tada donosi plod. A šta je to plod? To što je on nagrađen dušom, to je plod. Drugim rečima, pojedinac mora da zna da pre nego što je nagrađen plodom, nazvanim „duša”, on ne može da bude „sluga Njemu”. Umesto toga, on mora da bude sluga sebi, što se naziva „ne služiti Njemu”, jer čovek ne može da promeni prirodu sa kojom je rođen, što je samoljublje. Umesto toga, jedino Stvoritelj može da učini ovo čudo, da promeni njegovu prirodu.
Ovime treba da tumačimo ono što su naši mudraci rekli: „Sva stabla zemlje Izrael koja ne donose plod, doneće plod… ” To jeste, jednom kada je pojedinac nagrađen sa Erec Jašar-El (Zemlja Izrael), time što je tada nagrađen dušom, sve se ispravlja, što znači da čak i svojstvo „stabla koja ne donose plod”, što se odnosi na svojstvo „ne služiti Njemu” takođe prima ispravku, kao u „njegovi gresi za njega postaju zasluge”.
Drugim rečima, nije moguće da se bude sluga Stvoritelju pre nego što pojedinac oseti da je u stanju „ne služiti Njemu”. To jeste, kroz padove i uspone koje je on imao u stanju samoljublja, ti usponi i padovi bili su faze i stepeni kojima se on mogao popeti do mesta celovitosti, i tada sve ulazi u Keduša, jer mu je sve ovo i pomoglo da postigne celovitost.
Sada možemo da razumemo da će „stabla koja ne donose plod”, koja po
prirodi nisu u stanju da rode plod, ipak rađati plod. Drugim rečima, dok je
pojedinac u Lo Lišma, on je daleko od
toga da daje plod, daleko od toga da bude nagrađen time da razume rad i Toru,
što se razmatra za ulazak u Kraljevu palatu. Jer on je u stanju Lo Lišma, daleko od Dvekut uz Stvoritelja. Ipak, nakon što je nagrađen ulaskom u zemlju
Izrael, sva Lo Lišma, nazvana „stabla
koja ne donose plod”, urodiće plodom, što znači da će Viša Svetlost, koja se
naziva „duša”, biti i nad ovim Kelim,
budući da sve ulazi u Keduša.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.