ČUJTE, O, NEBESA

 Čujte, o, nebesa

Članak broj 2, Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-86. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

U Zoharu se kaže: „‘Čujte, o, nebesa’. Rabi Jehuda je počeo: ‘Otvorih voljenom svome. ‛Glas mog voljenog kuca’. I kaže da je ‛Glas mog voljenog kuca’ Mojsije koji je opomenuo Izrael sa nekoliko argumenata, u nekoliko prepirki, kao što je napisano u: ‛Ovo su reči’, ‛Vi ste bili buntovni’, i ‛Kod Horiva* ste provocirali’, kao što je napisano, ‛kuca’”. I u Sulam komentaru, stav 1-2: „Iako je Mojsije opomenuo Izrael, sve njegove reči su bile sa ljubavlju, kao što je napisano, ‛Jer vi ste sveta nacija Gospodu vašem Bogu’, i ‛Gospod vaš Bog vas je izabrao da budete Njegov narod’, ‛zato što vas je Gospod voleo’, kao što je napisano: ‛Otvori se meni, moja sestro, moja ženo’, predano”.

*Horiv – drugi naziv za Sinaj

Treba da razumemo reči svetog Zohara. 

1) Ako se toliko mnogo veliča narod Izrael, kao što je napisano „Jer vi ste sveta nacija Gospodu vašem Bogu”, i „Gospod vaš Bog vas je izabrao da budete Njegov narod”, kako možemo reći da ih je opomenuo? Ako su oni sveti narod, šta njima još nedostaje? 

2) Čemu ovo uči potomstvo, budući da postoje dve suprotnosti u istom nosiocu? To jeste, ili su sveta nacija ili nisu! 

3) Postoji pravilo da „Ljubav pokriva sve grehe”. Spis kaže (Zakoni ponovljeni, 7:7): „Gospod nije želeo vas niti je izabrao vas zato što ste bili brojniji od svih nacija, jer vi ste najmanji od svih naroda... već zbog ljubavi Gospoda za vasˮ. Otuda, kako je moguće naći grehe u njima, budući da „Ljubav pokriva sve grehe?ˮ

Znano je da nekad postoje dva stiha koja protivreče jedan drugom sve dok ne dođe treći stih i ne odluči. U duhovnom postoje tri linije a kvalitet Hesed (milost) nazvan je „desna linija”. Hesed znači da pojedinac hoće drugima da čini samo dobro, i neće ništa zauzvrat. On žudi za ljubavlju Stvoritelja i ne brine o sebi. Tačnije, sve njegove težnje su jedino da daje zadovoljenje svom Tvorcu, a što se tiče njega, on je zadovoljan malim. To jeste, on ne razmatra ono što ima – dobre okuse u Tori, molitvi ili Micvot, već je zadovoljan svojim udelom. 

A ovde, u duhovnom, kada pojedinac preispituje svoje misli i osećaje i kaže da veruje u lično Proviđenje, da sve dolazi od Gore, to znači da on veruje da mu je Stvoritelj dao misao i želju da služi Njemu i da se angažuje u Tori i Micvot, čak iako ne oseća nikakav okus u Tori i Micvot. Ipak, njemu to ne smeta i kaže da je zadovoljan time što je u mogućnosti da izvršava zapovest Stvoritelja. I samo to, za njega je kao da je zaradio bogatstvo. I čak iako i ne postigne veličinu Stvoritelja, šta god da ima, on je time zadovoljan i veruje da su mu i misli i želje date od Gore kao dar nebesa. 

I on vidi da ovo drugima nije dato. Umesto toga, sve čemu oni teže jeste to da postignu nešto korporalno, to jeste da budu omiljeni kod drugih ljudi ili da naslađuju telo isto kao što to rade i životinje. Ali sa druge strane, njemu je data misao i želja da služi Stvoritelju, „i ko sam ja da je On izabrao mene?” To je kao što kažemo: „Blagosloven si Ti, o, Gospode koji sa ljubavlju biraš Tvoj narod, Izrael”. 

Sledi da mi blagoslovimo Stvoritelja što nas je izabrao, što nam je dao misao i želju da izvršavamo Toru i Micvot. Otuda, kada pojedinac vidi druge, koji nemaju želju za Torom i Micvot koju on ima, on kaže da je Stvoritelj od svih drugih izabrao njega da služi Njemu. Iako mu je On dao samo malo služenja, koje je i inferiorno, on kaže da čak i takvo služenje, manje od najmanjeg, veće je od njegove sopstvene vrednosti, jer kada vidi sebe u odnosu na veličinu Boga, on kaže da ne zaslužuje čak ni toliko. Otuda, on je sigurno srećan isto onoliko koliko bi bio i da je nagrađen služenjem koje priliči velikim ljudima. 

Desna linija dolazi od Viših Sefirot. Ovo razabiranje se naziva Sefira Hesed, koja je jednakost forme sa Stvoriteljem – onako kako On daje tako i niži hoće da daje Višima. Ovo se razmatra za jednakost forme, gde pojedinac ne razmatra šta ima u svojim posudama primanja. Umesto toga, njegova jedina mera celovitosti je to koliko može  da daje. 

Čak i ukoliko on ne može mnogo da daje, njemu je dovoljno to što ispituje svoju niskost u odnosu na Davaoca, i u odnosu na druge ljude za koje vidi da imaju više vrlina od njega. Ipak, njemu su od Gore date misao i želja koje njima nisu date, ali on ni u kom slučaju ne kaže: „Moja snaga i moć moje ruke”.

Iz ovog razloga on je uvek zadovoljan i nema ništa da doda svom radu. Umesto toga, on zahvaljuje Stvoritelju i veliča Njega koliko god može, i zahvaljuje Njemu i veliča Njega na svaki način. I čak i kada Stvoritelju i ne daje veličanje i zahvalnost za koje misli da treba Njemu da daje, on ne žali zbog toga jer o sebi kaže: „Ko sam ja da uvek govorim Kralju, zar to ne priliči važnim ljudima, a ne niskim poput mene?” Sledi da je on uvek u celovitosti i nema šta da doda.  

I ukoliko on ponekad zaboravi na pitanja rada i njegov um biva uronjen u svetovna pitanja, i nakon nekog vremena opet se seti duhovnog i vidi da se sve vreme bavio korporalnim pitanjima, on tada ipak ne misli o vremenu kada je bio odvojen. Umesto toga, on je srećan što je njega Stvoritelj pozvao iz mnoštva ljudi i rekao mu: „Gde si ti?” I on odmah počinje da zahvaljuje Stvoritelju što ga je podsetio da treba da misli o duhovnom. 

Sledi da čak i u tom stanju on ne misli o nedostacima i ne žali što je sve ovo vreme potpuno zaboravio na rad, ali je srećan što makar sada može da misli o radu Stvoritelja. Sledi da je on sada, takođe, u stanju celovitosti, i ne pada u stanje kada oseća da je slab i nemoćan u radu, već se uvek nalazi u celovitosti. Ovo se naziva „desna linija”, Hesed, što je celovitost. 

Međutim, ovo zavisi od stepena do kojeg pojedinac veruje u lično Proviđenje, što je da Stvoritelj daje sve – Svetlost, kao i Kli – znači i čovekovu želju i osećaj nedostatka, i to da on sada nije tako prionut uz Stvoritelja, kao i to da u svom telu ne oseća nedostatak za držanjem Tore i Micvot. Sve to daje Stvoritelj. Svetlost je nešto što svakako Stvoritelj daje zato što okus u Tori i Micvot svakako pripada Stvoritelju. To je kao što kažemo u noći na Jom Kipur (Dan pokajanja): „Poput gline u rukama grnčara. Kada On želi, On daje obilno; kada On želi, On daje oskudno. I tako, mi smo u Tvojim rukama, Čuvaru milosti”.

Sledi da ako pojedinac vidi da se želja za učenjem budi u njemu, makar i jedan sat dnevno, i kada moli on vidi da na nekoliko minuta on zna da je u molitvi i da nije zaboravio da je umotan u Talit (šal za molitvu) i Tefilin, a njegovo srce je ispunjeno raznim svakodnevnim mislima, i tada se on seća na nekoliko minuta da je krunisan sa Talit i Tefilin i da se sada nalazi usred molitve, i počinje da misli kome govori tokom molitve. On oseća da to nije običan govor, već da stoji pred Kraljem, i veruje u „Ti čuješ molitvu svakih usta”. I mada on vidi da je molio već mnogo puta i da na njegovu molitvu nije odgovoreno, on i dalje veruje iznad razuma da Stvoritelj čuje molitvu, i da razlog iz kojeg njegova molitva nije odobrena je to što verovatno nije molio iz dubine srca. Zbog toga on preuzima na sebe da moli predano „… i Stvoritelj će mi sigurno pomoći i odobriti molitvu”. On odmah počinje da zahvaljuje Stvoritelju što ga je podsetio da je sada krunisan sa Talit i Tefillin. On za sebe oseća da je dobro jer vidi druge ljude koji su i dalje uspavani, dok je u njegovom slučaju kao što je napisano „Stvoritelj je mene probudio usred molitve”, i on je radostan. 

Ako prođe još nekoliko minuta i ako opet zaboravi gde je, i razmišlja o volu i magarcu, i odjednom iznova biva probuđen od Gore, razum nalaže da on žali zbog toga što je zaboravio na čitavu stvar – to da je sada u sinagogi. Međutim, on za to neće ni da čuje. Umesto toga, on je srećan što je dobio podsećanje. Sledi da na ovaj način on jedino gleda na „radi dobro”, što znači da je on sada srećan što može da radi dobro, i ne obazire se na to što je do sada lutao svetom odvojenosti.

On sve ovo može da oseti do stepena do kojeg prepoznaje sopstvenu vrednost, da on nije ništa bolji od drugih ljudi, koji čak imaju duh jeresi i nemaju nikakvu povezanost sa judaizmom. On takođe vidi da postoje i ljudi koji uopšte ne mare za judaizam, već žive kao i sve druge životinje, i njima nije stalo do bilo kakve svrhe u životu. I oni misle da čitavog svog života, koji vide da je na višem nivou od životinjskog, treba da teže jedino tome da budu poštovani. I razumeju da je ponekad bolje da se odreknu požude da bi dobili poštovanje. Ali oni, čak iako su obrezani, na judaizam ne obraćaju pažnju zato što ih više interesuju druge stvari. 

Kada gleda na njih, vidi da ne zna zašto je on više privilegovan time što mu je Stvoritelj dao misao i želju da se angažuje u Tori i Micvot čak iako je to samo u akciji. To jeste, on vidi da je još daleko od postizanja stepena Lišma, ali kaže: „U svakom slučaju, ja sam privilegovan sa Lo Lišma, kao što su naši mudraci rekli ‘Iz Lo Lišma dolazimo do Lišma’. Otuda, ja sam u najmanju ruku na prvom stepenu Keduša”. On duboko promišlja o tome da je srećan zato što ga je Stvoritelj uveo u prvi stepen Keduša, koji se naziva Lo Lišma, i o tome koliko treba da zahvali Stvoritelju i da veliča Stvoritelja, posebno zbog toga što je nagrađen i što mu je data misao o angažovanju u tajnama Tore, i uprkos tome što ne razume nijednu reč koja je tamo napisana, ipak, velika je privilegija to da je on sada prionuo uz učenje o unutrašnjem Tore.

Drugim rečima, on veruje da se ovde govori jedino o Božanskom i da on ima prostor da se udubi u te misli, budući da „sve što učim su sveta Imena, i mora biti da imam mnogo sreće. Otuda, sve što treba da radim jeste to da zahvaljujem Stvoritelju i da veličam Stvoritelja. To jeste, vitalnost korporalnog sveta proističe jedino iz besmislenih stvari, a ja sam nagrađen ulaskom u prvi stepen Keduša, koji se naziva Lo Lišma”. Ovo se razmatra kao „desna linija”, što je celovitost, i ona ne zahteva nikakvu ispravku. 

Međutim, napisano je „desna i leva, i između njih nevesta”. To jeste, nama je isto tako potrebna i leva linija. I nama je zaista potrebno da razumemo: kada pojedinac oseća da je u celovitosti i može da zahvaljuje Stvoritelju i veliča Stvoritelja čitav dan i čitavu noć, šta njemu još nedostaje? Međutim, on sam zna da je to Lo Lišma, i da je čovekova svrha da radi za Stvoritelja, i kaže da nije postigao ovaj stepen. Tako, kako on može da se uzdiže po stepenima ako ne oseća nedostatak?

Postoji pravilo da ukoliko pojedinac traži nešto od Stvoritelja, to mora da bude iz dubine srca. Ovo znači da on treba da oseća nedostatak u srcu, a ne da to budu samo prazne reči. Ovo je tako zato što kada pojedinac traži za luksuz, za nešto bez čega se može živeti, tada, dok on zapomaže i plače, niko nema milost za njega jer on nema upravo ono što ni mnogi drugi nemaju. I, iako on zapomaže i plače da mu se to dȃ, obično nema ljudi koji će se na njega sažaliti. Međutim, kada pojedinac zapomaže i plače zbog nedostatka koji ima, a ostatak sveta ima to što njemu nedostaje, tada kada on plače i zapomaže za njihovom milošću, njega čuju i svako ko može da mu pomogne pokušava da mu pomogne. 

Isto je i u radu Stvoritelja. Kada pojedinac pokušava da nađe celovitost na desnoj liniji, on zna da mora da se trudi da radi tako da sav njegov rad bude zarad Stvoritelja, i isto tako zna da čovek mora da drži ono što je napisano: „Čoveku je mio zakon Gospoda, i o Njegovom zakonu on razmišlja dan i noć” (Psalmi, 1). On ovo ne izvršava, već svom svojom snagom pokušava da oseti celovitost na desnoj liniji. U to vreme, iako zna da još nema celovitost, on još ne može da traži od Stvoritelja da mu On dȃ snagu da može da izvršava „… i o Njegovom zakonu on razmišlja dan i noć”, i ne može da moli Stvoritelja da mu pomogne da postigne Lišma, sve dok je to luksuz a ne neophodnost. 

Ovo je tako zato što, kao što je prethodno rečeno, kada osoba nešto traži i zapomaže i plače jer to nema, ukoliko i drugi ljudi u njenom okruženju isto tako to nemaju, ona tada ne može da kaže da je to neophodnost, već luksuz, a za luksuz se niti plače niti moli. Ali ovde, kada pojedinac ide desnom linijom i vidi da drugi ljudi nemaju ono što on ima, budući da samo mali deo sveta ima ono što on ima u duhovnom, kako onda on može da zahteva od Stvoritelja da ga dovede bliže tako da može da se angažuje Lišma? Ovo je luksuz, i pojedinac ne može da traži za luksuz iz dubine srca, i da tvrdi da njegov nedostatak dolazi iz dubine srca. Jer on sam kaže da ono što je njemu dato je već nešto veliko, te kako može da traži od Stvoritelja to da On ima milost za njega kada je u pitanju luksuz, i da mu dâ snagu da se angažuje Lišma, što je zarad davanja zadovoljenja svom Tvorcu? 

Sledi da je potpuno nerealno to da pojedinac od Stvoritelja traži da mu On pokaže kako da napreduje putem istine, jer pojedinac nema stvarnu potrebu, budući da mi o luksuzu, o nečemu što ni drugi nemaju, kažemo: „Nevolja mnogih je pola utehe”. Zato, pojedinac nema nikakvu šansu da dođe do toga da prepozna zlo, da to što on nije u stanju da se angažuje u Tori i Micvot zarad Stvoritelja jeste zlo i mana u radu. Sledi da on prihvata stanje Lo Lišma (da oseća sebe celovitim u stanju Lo Lišma) iako se ovaj put naziva „put laži”, a ne „put istine”, i on nikad neće osetiti da ide putem laži, kao što je napisano u Predgovor za Knjigu Zohar (stav 175). 

Otuda, pojedinac mora isto tako da ide i levom linijom. Međutim, on mora da izdvoji samo mali deo vremena za skrutinizovanje na levoj liniji. Većinu vremena on bi trebalo da bude na desnoj liniji, budući da je jedino onima koji su iznutra privučeni da postignu Lišma dozvoljeno da idu i levom linijom, takođe. Međutim, oni koji osećaju da ne mogu da nadiđu svoje želje, oni ne smeju da idu levom linijom. Iz ovog razloga, čak i oni koji su iznutra privučeni da postignu Lišma, iako mogu da idu  levom linijom, potrebno je da budu oprezni tako da levom linijom idu samo u kratkom vremenskom periodu, i jedino u zadatom vremenu. Znači ne u bilo koje vreme, već u skladu sa vremenom koje svako za sebe izdvoji za skrutinizovanje na levoj liniji. 

Raspored treba da bude takav da pojedinac sebi odredi ili dnevni raspored, ili nedeljni, ili mesečni. To je kod svakog u skladu sa sopstvenim osećajem, ali on ne treba da pravi izmene usred izvršavanja rasporeda za koji se odlučio. Ako pojedinac ipak želi da pravi izmene usred toga, zato što telo dođe i kaže mu: „tebi više pristaje drugačiji raspored od onoga koji si uredio za sebe”, tada on mora da kaže svom telu: „Ja imam svoj raspored. Kada budem pravio novi raspored, a to je na kraju nedelje, tada ti možeš da dođeš i da kažeš da napravim drugačiji raspored od onoga koji hoću da napravim. Ali, ja ne mogu da menjam raspored usred rada”. 

Međutim, potrebno je da znamo značenje leve linije, jer postoje mnoga razabiranja na levoj liniji. Postoji razabiranje na levoj liniji koje je kompletna tama. Ovo se naziva „Malhut, kvalitet suda, koja se pojavljuje u svakoj Sefira i time nastaje tama”. Isto tako, postoji razabiranje na levoj liniji koje se naziva „Hohma bez (odeće) Hasadim”. Ovo se takođe naziva „tama”, ali ova tama je jedino u odnosu na naš doživljaj Svetlosti. A kada su u pitanju Kelim, Kelim pojedinca se već pojavljuju u Keduša. To znači da čak i kada on koristi svoje posude primanja to je sa namerom zarad davanja, što je zarad Stvoritelja. 

Sledi da ovo razabiranje na levoj liniji jeste visoki stepen, i naziva se „tama” usled obilja Svetlosti koja se tada pojavljuje. Sve dok nema odeću za Hohma, što je Hasadim, pojedincu je zabranjeno da koristi Svetlost Hohma zato što dok je koristi može da padne u primanje zarad primanja, usled mnoštva obilja kojem ne može da se odupre na takav način da primi zarad davanja. Ovo je razlog iz kojeg je nama potrebna srednja linija, a da bismo mogli da je primimo, leva linija je veoma važna. 

Prvo, mi treba da znamo da u duhovnom ne postoji ni vreme ni prostor. Otuda, koje je značenje desne i leve linije? 

Radi se o tome da se sve što ne zahteva ispravku naziva „desna linija”, a ono što zahteva ispravku naziva se „leva linija”. Ovo vidimo po tome na koji način se nosi Tefilin*. Naši mudraci su rekli (Minhot 37): „Rabi Josi Hahorem: ‘Kako znamo to da Tefilin stavljamo na levu? On je o tome učio tamo gde je i Rav Natan učio: Rav Aši je rekao da je ‘na tvojoj ruci’ napisano mekim Hey. Raši je tumačio da pisanje sa mekim Hey implicira ženski princip, levo, jer je rekao da je leva ruka bez snage poput ženskog”.

*Tefilin se postavlja na levu ruku 

Ovo znači da se „leva“ razmatra za slabu i bez snage, te joj se mora dodati snaga. Zbog toga, gde god hoćemo da damo primer za nešto što zahteva ispravku, to nazivamo „leva”. Ovo je razlog iz kojeg nam je nakon leve linije potrebna srednja linija, koja ispravlja levu liniju. I, zato ono čemu je potrebna ispravka nazivamo „leva”, tako da znamo da je sada potrebno da napravimo ispravku. 

Ispravke koje ispravljaju levu liniju (pojedinca) nazivaju se „srednja linija”, jer leva linija pokazuje (njegove) nedostatke na desnoj liniji, što znači da sama desna linija njemu ne pokazuje nikakav nedostatak sve dok on ne dođe na levu liniju. To jeste, dok se angažuje na levoj liniji on vidi da postoje nedostaci na (njegovoj) desnoj liniji. I kada uđe na levu liniju, on gubi celovitost koju je imao na desnoj liniji, i zato oseća da nije savršen i otuda je sada u stanju nedostatka.  

Međutim, postoji mnogo razabiranja koja treba da napravimo u vezi sa nedostatkom koji leva linija pokazuje, što znači šta je razlog iz kojeg postoji nedostatak na levoj liniji. To jeste, leva linija kaže da postoji nedostatak na desnoj liniji. Ali, ponekad  mi na levoj liniji ne vidimo nikakav nedostatak, te kako ćemo onda utvrditi da postoji nedostatak na levoj liniji, takođe, kada je leva linija već pokazala da postoji nedostatak na desnoj liniji? U tom slučaju, izgleda da je put leve linije celovitost. Otuda, iz kog razloga je nedostatak dužan da se pojavi na levoj liniji, zbog čega tu liniju i nazivamo „leva”? Postoje mnoga razabiranja u tome i sve to zavisi od mnogih okolnosti. Odnosno u svakom konkretnom slučaju, u svakom stanju u kojem se nalazi čovek, on nalazi svoj razlog. I nije moguće dati jedan opšti razlog, jer sve zavisi od konkretnih okolnosti. 

Na početku rada leva linija je kritika desne linije – da li je ispravno to da je dovoljno da se ostane u lažnom stanju (Lo Lišma), jer su nam Tora i Micvot dati zato što u nama postoji zlo koje se naziva „samoljublje”, koje određuje da ne brinemo ni o čemu, već umesto toga da koristimo svako prihvatljivo sredstvo da bismo postigli svoj cilj – da našu želju za primanjem zadovoljimo svakakvim mogućim zadovoljstvima. Želja za primanjem se naziva „zlo” jer nas sprečava da postignemo Dvekut uz Stvoritelja i izađemo iz samoljublja, a na samoljublje  nas prisiljava naš životinjski razum. Umesto toga, cilj je da se bude nagrađen sa Dvekut uz Stvoritelja, nakon čega mi primamo užitak i zadovoljstvo koji postoje u Misli stvaranja, što se naziva „Njegova želja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima”. Time pojedinac može da dâ zadovoljenje Stvoritelju, zato što na ovaj način Stvoritelj kompletira Njegov cilj iz potencijalnog u stvarno – da stvorenja osete užitak i zadovoljstvo koje je On zamislio da im dâ. 

Budući da ono što sve to sprečava jeste želja za primanjem, koja se razmatra za samoljublje, ona se naziva „zlo”. I da bismo izašli iz zla, On nam je dao Toru i Micvot, da postignemo stepen koji se naziva „sluga Stvoritelju” – da ne radimo za sebe, već da radimo da bismo postigli stepen Lišma. 

Na desnoj liniji, on se naslađuje celovitošću na način Lo Lišma, što znači da on ide putem laži i hoće tamo i da ostane. Ali, iako on zna da je na stepenu Lo Lišma, zašto se to razmatra da on hoće i da ostane u Lo Lišma? 

Ovo je u skladu sa pravilom da pojedinac ne može da traži od Stvoritelja iz dubine srca ukoliko je to za luksuz, već jedino ukoliko je to njemu neophodno. Budući da je on već srećan time što je u Lo Lišma, čak i nakon svih opravdanja koja ima – da je dobro da bude srećan čak i u Lo Lišma, time on svakako više ne može da oseti nedostatak, to da mu je neophodno da postigne Lišma. I ukoliko bi mogao da se angažuje u Tori i Micvot Lišma, to bi za njega bio luksuz. Otuda, on mora da ostane na desnoj liniji. 

Prema tome, pojedinac treba posebnu pažnju da posveti kritici i ispitivanju na desnoj liniji, što je da vidi nedostatke na desnoj liniji. Otuda, važna je mera u kojoj on oseća nedostatke na desnoj liniji, jer sama činjenica da on tek vidi te nedostatke još ne znači ništa. To je zato što čovekov  utisak o nedostacima zavisi od stepena u kojem taj utisak dodiruje njegovo srce tako da on taj nedostatak oseti kao svoju nekompletnost i kao svoju inklinaciju ka istini i preziranju laži. Tako, ukoliko taj nedostatak dodiruje njegovo srce, što znači da situacija u kojoj se nalazi njega boli, tada se prethodno stanje na desnoj liniji, kada je imao celovitost, u njemu preokreće u patnju. U to vreme on može da moli Stvoritelja iz dubine srca zato što je sada njemu Lišma isto toliko važna koliko i život, jer kroz Lišma on prianja Životu Živih. Ali, dok je bio na desnoj liniji, Lišma je u njegovim očima bila luksuz, što znači da je mogao da živi i bez toga. Međutim, pojedinac koji hoće da unapredi svoj život i uzdigne se iznad drugih (iz tih razloga) mora da pokušava da postigne stepen Lišma. 

Suprotno tome, ukoliko pojedinac vidi da on Lišma ne razmatra za luksuz, to jeste ne želi Lišma da bi bio iznad drugih već otuda što sada oseća da je najgori od svih, jer on sada vidi koliko je udaljen od Stvoritelja i kvaliteta istine, i to više nego što su drugi ljudi, tada iako on ne vidi da drugi idu putem Lišma, to kod njega ne menja ništa. To je tako jer kada je reč o pitanjima srca, pojedinac nije impresioniran drugima. I mada je rečeno: „nevolja mnogih je pola utehe”, ovakve izreke ne menjaju njegovo stanje. 

Na primer, neka osoba ima zubobolju i plače i zapomaže, i njoj se kaže: „Zašto vičeš? Zar ne vidiš da ima i drugih ljudi ovde, u zubarskoj ordinaciji, koje boli zub baš kao i tebe?” Ali ona ni tada neće prestati da plače zbog svoje zubobolje. Činjenica da postoje i drugi ljudi koji imaju bolove kao i ona, za nju ništa ne menja. Jer ukoliko osoba stvarno ima bolove, tada ne može da gleda na te druge da bi našla olakšanje za sopstveni bol, ako nju zaista boli.  

Isto tako, ako je pojedinac stvarno došao do toga da oseti da je daleko od istine, on neće biti utešen činjenicom da svi drugi idu putem laži. Umesto toga, on dan i noć žudi da izađe iz tog stanja. U to vreme, on stiče potrebu da postigne Lišma, jer više ne može da toleriše laž. 

Ali, budući da se ta Kli, to jeste želja koju pojedinac prima sa leve linije, ne postiže odjednom već se u njemu formira postepeno dok ne postigne kompletnu meru, pojedinac pre toga ne može da postigne Lišma jer ne postoji Svetlost bez Kli. To znači da on ne može da bude nagrađen sa Lišma pre nego što to istinski želi, i ta želja u njemu raste polako. Novčić po novčić se sakuplja u veliku sumu, sve dok se u pojedincu ne kompletira potpuna želja, i tada Lišma može da se odene u tu želju jer on već ima kompletnu Kli, to jeste kompletnu želju da bude nagrađen sa Lišma. 

Međutim, treba da znamo da kada je  pojedinac na levoj liniji, znači kada kritikuje sebe, on je u odvojenosti. To je tako zato što on sada oseća da je uronjen u samoljublje i da uopšte ne brine o tome da bude u stanju da uradi nešto za Stvoritelja. On u tom stanju ne može da opstane jer čovek može da živi jedino od pozitivnog a ne od negativnog. 

Zbog toga, pojedinac ponovo mora da ide na desnu liniju, da drži Toru i Micvot, iako Lo Lišma, i da kaže da tamo postoji celovitost, kao što smo prethodno objasnili. Potrebno je da znamo osnovno pravilo da postoji razlika između Or Pnimi (Unutrašnja Svetlost) i Or Makif (Okružujuća Svetlost). Or Pnimi je Svetlost koja sija unutar Kelim. To znači da se Svetlost odeva u Kli zato što postoji jednakost forme između Svetlosti i Kli, tako da Kli već može da primi Svetlost i da to bude zarad davanja. Ali, Or Makif je Svetlost koja iluminira izdaleka. To znači da iako je Kli još daleko od Svetlosti, i budući da je svrha ove Kli primanje, dok je Svetlost čisto davanje, Svetlost ipak sija izdaleka, preciznije, okružuje Kelim. 

Iz ovog razloga, kada se angažujemo u Tori i Micvot Lo Lišma mi ipak primamo iluminaciju, i to u formi Or Makif. Sledi da smo kroz Lo Lišma već u kontaktu sa Višom Svetlošću, iako je to iluminacija izdaleka. Iz tog razloga se to naziva „pozitivno”, i pojedinac može da primi vitalnost i da postoji. Time što ceni Lo Lišma, pojedinac u opštem smislu ceni služenje Stvoritelju, to jeste to da je vredno da se angažuje u Tori i Micvot na bilo koji način. Bal HaSulam je rekao da je istina da pojedinac ne može da ceni vrednost držanja Tore i Micvot u Lo Lišma, jer naposletku, akcijama nema šta da se doda. Ali, on ipak izvršava zapovesti Stvoritelja, i zbog toga se to razmatra za prvi stepen u radu, o čemu su naši mudraci rekli: „Iz Lo Lišma dolazimo do Lišma”. Iz ovog razloga, čovek treba da primi vitalnost i celovitost iz desne linije, i u to vreme on prima Svetlost Stvoritelja kao Okružujuću Svetlost. 

Nakon toga on mora opet da kritikuje svoje akcije, to jeste način svog angažovanja na desnoj liniji, i da se ponovo prebaci na desnu liniju. Na ovaj način, dve linije rastu u njemu. Međutim, ove dve linije su suprotne jedna drugoj, i one se nazivaju „dva stiha koja protivreče jedan drugom sve dok ne dođe treći stih i ne odluči između njih”.

Ipak, treba da znamo da Stvoritelj daje treću liniju, koja se naziva „srednja linija”, kao što su naši mudraci rekli: „Postoje tri partnera u čoveku: Stvoritelj, njegov otac i njegova majka. Njegov otac seje belo; njegova majka seje crveno; i Stvoritelj stavlja duh i dušu u njega”. U skladu sa prethodno navedenim, proizlazi da dve linije pripadaju nižem, a srednja linija pripada Stvoritelju. To znači da dve linije uzrokuju da on bude u mogućnosti da iz dubine srca moli Stvoritelja da mu pomogne da izađe iz samoljublja i postigne Dvekut uz Stvoritelja, budući da kada pojedinac moli iz dubine srca, na njegovu molitvu se odgovora. 

Ipak, mi treba da znamo da postoje mnogi aspekti u vezi sa ove tri linije.

Link  -  Lend Ear, O Heaven