MOJSIJE JE POŠAO

Mojsije je pošao

Članak broj 1 Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-86. godina 

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)   

Napisano je u Zoharu (Vaeleh stav 1-3): „Mojsije je pošao′. Rabi Hiskija otvori i reče: ‛Vodeći na desno Mojsija rukom Njegove slave, razdvojivši vodu pred njima′. Troje svetih srodnika (braća i sestra) hodali su među njima. Ko su oni? Mojsije, Aron i Miriam. Mi smo utvrdili da je Aron desna ruka Izraela, kao što je napisano: ‛Kada je Kananit, Kralj od Arada... čuo da Izrael prolazi kroz zemlje′. ‛Kroz zemlje′ znači da su Izrael bili kao kada čovek hoda bez jedne ruke, oslanja se na samog sebe na svakom mestu, jer ‛zemlje′ znači ‘mesta’. Tada ‘on se borio protiv Izraela i neke od njih je zarobio′, jer su oni bili bez desne ruke. Dođi i vidi, Aron je bio desna ruka tela, što je Tiferet, jer je napisano: ‛Vodeći na desno Mojsija rukom Njegove slave...’” 

Treba da razumemo alegoriju koja je data stihom: „Kada je Kananit... čuo”. Raši je tumačio da je čuo da je Aron umro, i da su oblaci slave nestali, što je kao kada čovek hoda bez jedne ruke. Šta znači to da je Aron bio desna ruka? Isto tako iz alegorije treba da razumemo to da kada hoda onaj koji nema ruku, on se oslanja na samog sebe na svakom mestu. Mi treba da znamo da za sve što hoćemo da uradimo mora da postoji razlog zbog kojeg je to neophodno da se uradi. U skladu sa tim koliko je razlog važan, toliko je pojedinac u stanju da uloži napor da bi postigao želju. 

Iz tog razloga, kada pojedinac počne rad Stvoritelja i hoće da radi u veri i davanju, on hoće da zna koji je razlog iz kojeg on mora specifično da ide ovim putem. Svako razume da ukoliko je rad utemeljen na primanju i znanju, tada će rad biti bolji i uspešniji. To jeste, telo, koje se naziva „samoljublje”, ne bi se toliko snažno opiralo ovom radu, jer iako telo želi da odmara i da uopšte ne radi, ukoliko bi se rad temeljio na primanju i znanju, svakako bi bilo lakše i više ljudi bi se angažovalo u Tori i Micvot. 

Baal HaSulam je rekao da je Stvoritelj hteo da se telo opire (radu) samo da bi čoveku bila neophodna Njegova pomoć. Bez pomoći Stvoritelja nije moguće da se postigne cilj, i sve je to u svrhu da čovek bude u mogućnosti da se svaki put uzdigne na viši stepen, kao što su naši mudraci rekli: „Onome koji dođe da se pročisti se pomaže”. Sveti Zohar pita: „Čime se pomaže? Svetom dušom. Kada se osoba rodi njoj je data duša. Ako je nagrađena sa više...” Zato je čoveku dat rad da bi imao mesto da se uzdiže stepenima svetosti. 

Ali u redosledu rada, kada osoba traži pomoć Stvoritelja, potrebno je da bude oprezna, jer kada dođe da radi telo joj govori: „Zašto si toliko uzrujana? Ni u jednom slučaju ti ne možeš da nadiđeš svoju prirodu, koja se naziva ‛samoljublje′. Ti ne možeš izaći iz toga, i jedino Stvoritelj može da ti pomogne. I ako je to tako, zašto se onda toliko naprežeš, ulažući tako veliki napor da izađeš iz samoljublja? Ti radiš uzalud! Što ti je to potrebno?” 

Baal HaSulam je o ovome rekao da pre svake akcije koju hoće da izvrši pojedinac mora da kaže da je izbor jedino na njemu. U to vreme on ne sme da kaže da će mu Stvoritelj pomoći. Umesto toga, on mora da uloži sav napor koji može, i Stvoritelj mu je potreban jedino da bi kompletirao rad, a on ne može sam da dovrši rad, kao što je prethodno objašnjeno. 

Naši mudraci su o tome rekli (Avot, poglavlje 5, traktat 21): „On bi rekao: ‛Nije na tebi da dovršiš rad’”. Otuda se može reći: „Zašto je potrebno da ja radim? Ako ne mogu da ga dovršim, čemu moj rad služi?” Zbog toga traktat nastavlja: „... niti si slobodan da lenstvuješ”.   

Tako, mi ovde vidimo dve stvari koje su naizgled jedna drugoj kontradiktorne: Sa jedne strane, osobi se govori da radi „kao vo pod jarmom i kao magarac pod tovarom”. Ovo ukazuje na to da sveti rad zavisi od čoveka (da je u čovekovim rukama), znači da on može (sam) da ga dovrši. Sa druge strane, kažemo kao što je napisano: „Gospod će dovršiti za mene”.   

Radi se o tome da su oba pristupa neophodna. Sa jedne strane, osoba mora da napravi izbor, znači da ima želju da radi za Stvoritelja. Kada bi osoba sama mogla da dovrši svoj rad, ostala bi u svom sadašnjem stanju zato što bi osećala da je kompletna, jer bi videla da su sve njene akcije zarad Stvoritelja, pa šta još nedostaje? Zato osoba ne bi imala više nikakvu potrebu da privuče Svetlost Tore. 

Ipak, pojedinac treba da ima želju da napreduje u Tori, jer je Tora „Imena Stvoritelja” koja je Stvoritelj želeo da otkrije stvorenjima. Ali u skladu sa pravilom „Ne postoji Svetlost bez Kli”, pojedinac ne može da primi Svetlost Tore kada nema Kli koja se naziva „potreba i nedostatak”. Iz ovog razloga, kada pojedinac počinje da radi i vidi da ne može da završi rad, on stiče potrebu i nedostatak za Svetlošću Tore. 

To je kao što su naši mudraci rekli: „Svetlost u njoj ga reformiše”. I onda, svaki put kada pojedinac hoće više da se pročisti, mora da primi i više pomoći od Gore. To je razlog zašto su nam potrebna oba, i nema kontradiktornosti među njima, i oba imaju specifičnu ulogu. 

Ovo je slično onome što vidimo i u korporalnom, jer se svako ponašanje koje se odnosi na duhovno proteže na korporalano. Mi vidimo da je po pravilu tako da kada neka osoba stoji na ulici i drži neki težak teret, neki džak, i traži od prolaznika da joj pomogne da teret podigne na njena leđa, svako joj kaže da nema vremena: „Molim te pitaj nekog drugog, ovde je mnogo ljudi koji ti mogu pomoći, tebi stvarno nije potrebna baš moja pomoć”. Ali ako osoba već nosi težak džak na svojim leđima, a džak počinje da pada, i ona pita ljude koji prolaze pored nje da joj pomognu da podigne džak na leđa kako ne bi sasvim pao, vidimo da joj tada niko neće reći: „Ja nemam vremena; pitaj nekog drugog da ti pomogne”. Umesto toga, prva osoba koja se tu nađe odmah će joj pomoći.   

Treba da razumemo razliku između toga kada je džak na zemlji i osoba traži pomoć, gde svako ima svoj izgovor da joj ne pomogne, i toga kada je džak na leđima osobe i samo što nije pao, kada joj prva osoba koja se tu nađe pomaže. Treba da razumemo da je drugačije sa onim koji je tek počeo rad i onim koji je na sredini rada i traži pomoć da bi mogao da nastavi rad, što znači da teret na njegovim leđima samo što nije pao, i zato se njemu pomaže od Gore.   

Ali ako osoba traži pomoć pre nego što je i počela svoj rad (pre nego što je i počela da ulaže napor sama), njoj se kaže: „Bez žurbe. Misli o tome da želiš da počneš sa radom, ali ne odmah, već malo kasnije; to nije tako strašno”. Jer ako osoba traži pomoć pre nego što je i počela svoj rad, svako vidi da joj trenutno pomoć nije potrebna, i da može da čeka dok ne nađe nekoga ko ima slobodnog vremena da joj  pomogne. 

Iz ovoga učimo da kada pojedinac čeka da mu Stvoritelj pomogne on tada kaže: „Sada mogu da radim, ali pre nego što mi Stvoritelj dâ želju i žudnju, ja ne mogu da nadiđem želje moga tela, i sedim i čekam Stvoritelja da mi pomogne da bih mogao da počnem rad Stvoritelja”. 

Ovo je poput toga kada pojedinac sa džakom čeka na nekog prolaznika da prolaznik stavi težak džak na njegova leđa. Isto tako, takav čovek čeka da mu Stvoritelj dâ snagu i da mu pomogne i stavi teret kraljevstva nebesa na njegova leđa, kao što je napisano: „... kao vo pod jarmom i kao magarac pod tovarom”. Pojedinac hoće da mu Stvoritelj pomogne sa ovim teretom i tovarom i tada će početi da radi. U to vreme njemu se kaže: „Čekaj na priliku, a u međuvremenu ostani sa džakom koji predstavlja preuzimanje tereta kraljevstva nebesa dole, na zemlji”. 

To nije tako sa pojedincem koji je već počeo rad, i koji ne kaže da će čekati dok mu Stvoritelj ne dâ želju da radi sveti rad i da će tek tada početi da radi. Umesto toga, on neće da čeka jer ga žudnja za radom i postizanjem istine gura napred, mada, poput Nahšon, ne vidi da je sposoban da ide napred sam. I on vidi da ne može da nastavi ovaj rad i plaši se da teret kraljevstva nebesa, koji sada nosi, počinje da pada sa njega tako da on počinje da traži pomoć, jer vidi da svaki put, teret koji je preuzeo na sebe počinje da pada. To je poput osobe koja nosi džak na leđima i vidi da džak počinje da pada. U korporalnom mi vidimo da joj odmah svako koga pita za pomoć pomaže i niko je ne odlaže za kasnije. 

Slično je i u duhovnom. Pojedinac koji vidi da teret i tovar počinju da padaju sa njega, to jeste rad koji je prethodno preuzeo da bude „... kao vo pod jarmom i kao magarac pod tovarom” počinje da pada sa njegovih ramena, i vidi da će uskoro biti u padu, zapomaže Stvoritelju i prima pomoć. To je kao što su naši mudraci rekli: „Onom koji dolazi da se pročisti se pomaže,” kao što je napisano u Zoharu. 

Nasuprot tome, o pojedincu koji čeka da mu prvo Stvoritelj pomogne, a onda će on imati snagu da radi, Baal HaSulam je rekao kao što je napisano (Propovednik 11:4): „Onaj koji pazi na vetar neće posejati, i onaj koji gleda na oblake neće požnjeti”, što znači da on stoji i čeka Stvoritelja da mu pošalje duh pokajanja. Ovaj čovek nikada neće postići istinu. 

Sada, hajde da se vratimo na ono što smo pitali na početku: „Šta je alegorija o osobi koja hoda bez jedne ruke i oslanja se samo na sebe na svakom mestu, (kao narod Izraela koji se lišava Aronove podrške nakon njegove smrti i tada je car Hanana mogao da ratuje sa njima) kada Aron umre ruka odlazi i onda Kananit (car Hanana) može da se bori protiv Izraela?” Potrebno je da znamo da se desna ruka (Aron) razmatra za Hesed, što je posuda davanja. To jeste, pojedinac hoće da izvršava jedino milost i davanje. Svojom snagom, Aron je privukao ovu snagu ljudima Izraela. Zbog toga niko nije mogao da se bori protiv ljudi Izraela. Jer budući da telo dolazi pojedincu i utiče na njega tako da pojedinac vidi da ukoliko sluša telo, telo će mu dati mnoga zadovoljstva. Ali ukoliko telo čuje da je jedina želja pojedinca da daje, telo vidi da ono nema snagu da mu se odupre.

Oni su primili snagu davanja od Arona sveštenika, što je kvalitet Hesed i bili su prionuti uz njega. Zato su oni bili pod njegovom upravom. Tako, kada je Aron umro, pojedinac je izgubio snagu davanja i počeo je rat primanja za sebe, jer je telo sada moglo da nađe mesto da se sa pojedincem raspravlja. Zbog toga je i data alegorija o čoveku koji hoda bez jedne ruke, i koji mora da se oslanja samo na sebe na svakom mestu gde vidi da može da nađe podršku.  

Iz ovoga učimo da, budući da je njima nedostajala snaga „iznad razuma” koja se naziva „um” (Moha), kao i snaga davanja koja se naziva „srce” (Liba), telo je tražilo podršku za svaki napor koji pravi. To jeste, ono je pitalo: „Po kom osnovu ti tražiš od mene da ti dam snagu da radiš?” Budući da pojedinac nije imao Hesed, on nije mogao da kaže: „Ja idem iznad razuma”, jer je to kvalitet Arona, koji se razmatra za Hesed i naziva se „davanje” i „iznad razuma”. 

Ovo se naziva „zemlja visi ni o čemu”. Baal HaSulam tumači da vera iznad razuma znači to da pojedinac nema nikakav oslonac (u razumu), već sve visi u vazduhu. Kaže se „zemlja visi ...” gde „zemlja” označava kraljevstvo nebesa i „... ni o čemu”, znači bez ikakvog oslonca. 

Otuda, kada je Aron umro, oni nisu imali nikoga da privuče ovu snagu (snagu da mogu da idu iznad razuma) tako da su oni išli unutar razuma i, prirodno, oslanjali su se na sebe baš na svakom mestu. To jeste, gde god su videli da mogu da prime podršku tako da telo hoće da radi u Tori i Micvot, oni bi to prihvatili. Ovo se naziva „kroz zemlje” što je poput osobe koja ide bez jedne ruke. Prirodno, Kananiti su došli da se bore protiv Izraela jer unutar razuma oni imaju prevlast u borbi. Ali iznad razuma oni ne mogu da ih pobede, jer ne postoji mesto za raspravu, budući da tu njima (Izrael) nije potrebna nikakva podrška. 

Sledi da sav napor počinje tada kada pojedinac hoće da ide iznad razuma i za to njemu je potrebno da primi silu od Gore. Njima je ovo dolazilo kroz kvalitet Arona, ali sada pojedinac tu silu mora da privuče sam, što znači da traži od Stvoritelja da mu pomogne. 

U to vreme pojedinac počinje da razabira dve stvari: 1) to kada pojedinac čeka na Stvoritelja da mu pomogne da primi ovu snagu, i stoji i čeka na to i 2) to kada pojedinac nema strpljenja da čeka da mu Stvoritelj pomogne, već umesto toga počinje da radi i kasnije zapomaže Stvoritelju i kaže: „... jer dođe voda do duše”. I, kada je pojedinac već došao do toga da jasno razume da jedino Stvoritelj može da mu pomogne, on prima pomoć. 

Molitva ne treba da bude od praznih reči. Umesto toga, molitva treba da bude takva kao kada se pojedinac suočava sa opasnošću i neće da se preda pod upravu zla, koje mu dolazi sa jakim argumentima kojim hoće da ga odvoji od rada u kojem on hoće da na sebe preuzme teret kraljevstva nebesa, i ulaže sav napor u to da ga osujeti na svaki mogući način.  

Mi vidimo da nam pesnik (kralj David) daje jasnu sliku zla koje stoji pred nama. Napisano je u Selihot (Seliha, molitva za oproštaj, za četvrti dan od deset dana pokajanja): „Tebe, o Gospode, dozivam, o, užasni i strašni. Nemoj da kriješ Tvoje lice na dan nevolje, kada se prokleti dižu protiv nas ... govoreći: ‘Ne smeš da prihvatiš upravu Boga, da se klanjaš Njemu, da služiš Njemu i budeš posvećen Njemu koji čini tolike oproste, niti da se bojiš strašnog Svemogućeg. Kada ja to čujem, moje srce ustrepti; ovo ću da odgovorim mojim protivnicima: ‘Bože zabrani da zaboravim i napustim jedinstvo sa Bogom, mojim Ocem’”. 

Sledi da kada pojedinac hoće da preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa, a teret znači „poput vola pod jarmom i magarca pod tovarom”, to znači da se i magarac i vo odupiru tom radu, ali ga rade pod prisilom. Zašto se oni odupiru kada osećaju da rade? Jer ukoliko uživaju dok nešto rade, na primer dok jedu, što je takođe rad, oni tada uživaju i onda to više ne razmatraju za „rad”. 

Kada osoba nema „desnu ruku” – koja se razmatra za Hafec Hesed (želeti milost), što je vreme kada ona uživa u radu, i kada Sitra Ahra nema kontakt sa ovim radom da bi mogla da se bori – to jeste kada Aron umre, kada osoba nije nagrađena kvalitetom Aron, što je Hesed, oni spoljašnji dolaze osobi i govore joj sve vrste jeresi, i to je tada rad na dva načina.

Link - Moses Went