JA SAM PRVI I JA SAM POSLEDNJI

Ja sam prvi i Ja sam poslednji

Članak broj 14, Tav-Šin-Mem-Hej, 1984-85. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Stih kaže: „Ja sam prvi i Ja sam poslednji, i nema Boga osim Mene”. Znano je da je redosled rada na putu postizanja Dvekut uz Stvoritelja takav da se radi zarad davanja. Međutim, osoba kroz obrazovanje uči da radi Lo Lišma, kao što je o tome Majmonid rekao (Hilhot Tešuva, poglavlje 10): „Naši mudraci su rekli: ‘Pojedinac uvek treba da se angažuje u Tori, čak i Lo Lišma, jer iz Lo Lišma dolazi do Lišma’. Zato, kada se podučavaju mali, žene i neobrazovani, oni se uče da rade jedino iz straha i za to da prime nagradu. Sve dok ne steknu znanje i ne postignu puno mudrosti, oni se ovoj tajni podučavaju malo-po-malo i polako se navikavaju na ovu materiju, sve dok ne postignu Njega, znaju Njega i služe Njemu sa ljubavlju”.  

Otuda, kada pojedinac hoće da ide putem na kojem je cilj da se postigne Dvekut uz Stvoritelja, što je da se usmeri da sve bude zarad davanja, on prvo mora da ima nedostatak, to jeste – on nije našao zadovoljstvo u radu sa namerom Lo Lišma. 

U to vreme pojedinac počinje da traži drugačiji redosled rada, jer se angažovanje u Tori i Micvot na koje je on navikao, a koje je bilo na osnovi želje za primanjem, naziva Lo Lišma. Ali sada, njemu je potrebno da zameni čitavu osnovu na kojoj je do sada živeo. I ta potreba zavisi od mere do koje vidi da je Lo Lišma pogrešan put, i to ga ne ostavlja na miru, i on neće imati mira sve dok ne izađe iz tog stanja i uđe u stanje Lišma. 

Međutim, ko uzrokuje to da pojedinac, dok je u stanju Lo Lišma, oseća da to nije pravi put i da je on još daleko od Dvekut uz Stvoritelja? Kada on posmatra ostale ljude, vidi da oni idu ovim putem, i zašto bi njemu bilo potrebno da bude drugačiji od njih? A još mu je teže što kada posmatra ostale ljude, vidi da su oni talentovaniji i u radu sposobniji od njega. Međutim, oni su zadovoljni redosledom rada koji su primili dok su bili mali, kada su ih instruktori podučavali da rade jedino Lo Lišma, kao što je rečeno u prethodno navedenim rečima Majmonida. I tada on vidi, za sebe, da iako je „podeljena tuga prepolovljena tuga”, on ne može da prihvati stanje Lo Lišma. U to vreme dolazi pitanje: „Ako sam ja zaista manje talentovan i u radu manje sposoban, odakle dolazi ovaj nemir dok sam u stanju Lo Lišma”? 

I odgovor je: „Ja sam prvi”. To jeste, Stvoritelj je pojedincu dao ovaj nedostatak zbog toga da on ne nastavi da ide ovim putem. I pojedinac ne treba da misli da je ovo postigao svojom sopstvenom mudrošću. Umesto toga, Stvoritelj kaže: „Ja sam prvi”, znači „Ja sam ti dao prvi podsticaj da bi ti krenuo putem istine. Ja ti dajem osećaj nedostatka da bi ti osetio da tebi nedostaje istina”. 

Tada počinje rad u kojem pojedinac čeka stanje u kojem će moći da odbaci svoje samoljublje, kada će sav njegov rad biti jedino zarad davanja. U to vreme, on tome mora da posveti sve misli i da sva sredstva koja su mu na raspolaganju usmeri tako da bude kao u: „Sve što je u tvojoj moći da uradiš, ti uradi”. 

Nakon što je pojednac nagrađen sa Dvekut uz Stvoritelja, on misli da je to rezultat njegovog truda u Tori i Micvot i toga što je nadilazio samoljublje. On misli da je sve to zaslužio jedino sopstvenim radom, time što je bio veoma istrajan, i da je on sam umeo da u potpunosti iskoristi pružene prilike i to ga je dovelo do ovog postignuća, do uspeha koji je postigao. 

Stih o tome kaže: „… i Ja sam poslednji. To jeste, kao što sam Ja bio prvi, dajući ti nedostatak, Ja sam isto tako poslednji, znači Ja sam ti dao ispunjenje nedostatka”. Nedostatak se naziva Kli, a ispunjenje se naziva Svetlost. I budući da nema Svetlosti bez Kli, Kli biva načinjena prva, i tada se obilje uliva u Kli. Zbog toga Stvoritelj prvo daje Kli,  i to se naziva „Ja sam prvi”, a zatim On daje obilje, i to se naziva „… i Ja sam poslednji”. 

Sada možemo da razumemo razliku između rada koji neka osoba, u korporalnom, izvršava na primer u nekoj fabrici, i rada koji neka osoba izvršava u duhovnom. Obično, radnik kada ne radi ne prima platu. Međutim, isto tako, čovek ne biva kažnjen ukoliko ne radi. 

Međutim, u duhovnom radu, kada pojedinac ne radi, kada ne drži Toru i Micvot, biva kažnjen, kao što su naši mudraci rekli (Avot, Poglavlje 5): „Svet je stvoren sa deset izreka. Čemu nas to uči? Svet je mogao da bude stvoren jednom izrekom. Međutim, da bi se iskupili zli, oni koji uništavaju svet, svet je stvoren sa deset izreka; i da bi se pravednicima, koji održavaju svet, dala izdašna nagrada svet je stvoren sa deset izreka”. 

Ovo je već objašnjeno u prethodnim člancima. Suština pitanja „…da bi se iskupili zli”, odnosi se na patnje koje zli trpe u svojim životima. To znači da kada pojedinac pogleda u svoje zlo, u svoju želju za primanjem, i ukoliko vidi da ga ništa, od onoga što radi za želju za primanjem, ne zadovoljava u ovom životu, i to do stepena da oseća nezadovoljstvo ovim životom, on prima Kli i nedostatak za duhovnim. To je zato što ga nezadovoljstvo koje on oseća u ovom životu gura da traži mesto gde može da primi život.

Sledi da kazna koju pojedinac trpi, jer ne ide ispravnim putem, nije osveta za to što on neće da ide Stvoriteljevim putem koji zahteva rad davanja. Tačnije, to je pomoć jer je on time guran napred prema sreći i obilju. 

Sledi da kada pojedinac vidi kaznu koju zli trpe, on i sam treba da oseti njihovu patnju. To je značenje za napisano (Psalmi, 94): „Srećan je čovek kojeg Ti kažnjavaš, Gospode”. Ovo znači da se patnja koju pojedinac oseća kada ide pogrešnim putem razmatra za to da mu Stvoritelj daje Kli, što je značenje za „Ja sam prvi”. 

Međutim, Stvoritelj ne daje svakom da oseća patnju dok ide putem Lo Lišma. Tačnije, jedino „Onoga koga Gospod voli On opominje”. Ovo znači da čovek u sebi oseća okus zlih, onih koji su uronjeni u samoljublje, i to njega gura sa puta laži na put istine.

Kada u korporalnom radnik ne radi, on ne prima platu, i isto tako kada čovek ne radi on ne biva kažnjen. Ali u duhovnom to nije tako. Ukoliko je pojedinac lenj u radu, on biva kažnjen, kao što su naši mudraci rekli: „…da bi se iskupili zli”. Međutim ova se kazna ne razmatra za kaznu, već za to da je on time uzdignut da bi išao pravim putem. Tako, to se ne razmatra za kaznu, već za ispravku. 

Ovo znači da postoje dva načina ispravke:

1) put Tore, 2) put patnje.

Ispravka pojedincu dolazi kroz patnju, i ta patnja se ne naziva kazna, već ispravka. 

Kada pojedinac dobije Kli, koja se naziva „posuda davanja”, to je da umesto želje da primi za sebe on sada dobija drugačiju želju – to jeste, očekuje da mu Stvoritelj dâ Kli koja se naziva „želja za davanjem”. I, kada on već ima Kli koja je želja da daje, on biva nagrađen obiljem i srećom koji su u misli stvaranja, što je „Činiti dobro Njegovim stvorenjima”. Ovo je značenje za: „Ja sam poslednji”, što ukazuje na ispunjenje, to jeste da sada Stvoritelj ispunjava sve ono što je njemu ranije nedostajalo.  

Tako, ovde moramo uzeti u obzir lično Proviđenje. To jeste, pojedinac za sebe treba da kaže da sve zavisi od njega, jer time što nadilazi, on će moći da bude nagrađen ciljem za koji je stvoren. To znači da pojedinac mora da veruje u nagradu i kaznu. Međutim, u isto vreme, nakon što završi svoj rad, on mora da kaže da je sve pod ličnim Proviđenjem, kao što je prethodno rečeno u tumačenju za „Ja sam prvi i Ja sam poslednji”. 

Kada je u pitanju postizanje cilja, pojedinac treba da zna da je najvažnije to da sve svoje misli i akcije usmeri tako da budu Lišma, kao što je napisano: „Sve one koji se nazivaju Imenom Mojim – Ja sam stvorio, načinio i oblikovao za Moju slavu”. Treba da razumemo rečeno: „Sve one koji se nazivaju Imenom Mojim – Ja sam stvorio”. Da li to znači da ono što se ne naziva „Imenom Mojim” Stvoritelj nije stvorio za Njegovu slavu? I isto tako treba da razumemo šta znači: „…one koji se nazivaju Imenom Mojim”. 

Napisano „…koji se nazivaju Imenom Mojim” treba da tumačimo tako da su oni u odnosu sa Stvoriteljem, kao što je napisano „Izrael, Tvoj narod”, ili „Njegov narod, Izrael”, znači da je pojedinac u odnosu sa Stvoriteljem. U to vreme pojedinac mora da bude u jednakosti forme sa Stvoriteljem, kao što je napisano: „Kao što je On milostiv, i ti si milostiv”, što znači da je namera pojedinca jedino ta da daje Stvoritelju, i da su sve njegove akcije jedino za Njegovu slavu, i on ne brine za sopstvenu korist.  

Ovime treba da tumačimo „Sve one koji se nazivaju Imenom Mojim”. To znači, oni koji su u odnosu sa Njim. To su ljudi koji kažu da je čitavo stvaranje jedino za Njegovu slavu, i ne za ličnu korist pojedinca. Tada pojedinac može da bude u odnosu sa Njim, i da bude uključen u kolektiv koji se naziva „Njegov narod, Izrael” ili „Izrael”. U to vreme pojedinac može da oseti ono što je napisano: „Onaj koji sa ljubavlju bira Njegov narod, Izrael”. 

Sledi da pojedinac treba da stekne nedostatak – to jeste da oseti da mu je potrebna pomoć Stvoritelja da bi došao do toga da su „sve njegove akcije za Stvoritelja”. I tada počinje redosled rada Lišma i on biva nagrađen, kao u rečima Rabi Meira.

Link - I Am the First and I Am the Last