KADA TO POJEDINAC ZNA ŠTA JE STRAH STVORITELJA

 

Kada to pojedinac zna šta je strah Stvoritelja

Članak broj 35, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-85. Godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)  

 

U svetom Zoharu, deo Vaethanan (stav 68), je napisano: „Kada pojedinac zna šta je strah Stvoritelja, to jeste kada postigne kvalitet Malhut, što je strah iz ljubavi, esencija i osnova ljubavi Stvoritelja, taj strah deluje tako da on izvršava sve Micvot Tore i time on postaje verni sluga Stvoritelju kao što to i treba da bude”. 

 

Treba da razumemo šta znači to kada se kaže: „... kada on postigne kvalitet Malhut, što je strah iz ljubavi ...” To znači da je pojedinac nagrađen samom Malhut, što se razmatra za svojstvo ljubavi, a ta ljubav u njemu uzrokuje strah. Međutim, zašto ljubav u njemu uzrokuje strah? Isto tako, treba da razumemo šta je strah nakon toga što je pojedinac već nagrađen ljubavlju? 

 

Ovo treba da razumemo u skladu sa onim kako je Baal HaSulam tumačio stih: „I, bila je svađa između pastira stada Avrama i pastira stada Lota”. (Postanje, 13:7) (Leh Leha 13). Avraam se naziva „otac vere”, i njegov rad se u potpunosti zasniva na veri iznad razuma bez ikakvog (drugog) oslonca, to jeste bez ičega što bi poduprlo čitavu građevinu koju će on izgraditi u svom životu. On je išao svim svojim srcem, i precizno je kroz veru iznad razuma mogao da priđe Stvoritelju, što je video kao jedinu svrhu svog života.

 

A što se tiče Dvekut uz Stvoritelja kroz rad unutar razuma, Avraam je video da njegov um nalaže suprotno, jer gde god da se okrenuo video je kontradiktornosti u Proviđenju, to jeste u načinu na koji se Stvoritelj ophodi sa stvorenjima. Tada je razumeo da Stvoritelj hoće da pojedinac Njemu služi precizno iznad razuma. Razumeo je da ukoliko bi put koji se temelji na unutar razuma bio pogodniji za to da dovede čoveka do Dvekut uz Stvoritelja, Stvoritelj bi se sigurno ophodio drugačije, „... jer ko Tebi da kaže šta da činiš?”

Tako, Avraam je verovao da nema drugog puta osim da ide iznad razuma, i da je Stvoritelj namerno učinio tako zbog toga što je precizno ovaj put u korist čoveka. Otuda, on je odlučio da služi Stvoritelju specifično iznad razuma. Ovo znači da ukoliko bi on mogao da postigne Njegovo Proviđenje unutar razuma, on bi se tome protivio jer je razmatrao da je sigurnije to da će ga rad iznad razuma dovesti do toga da njegov cilj bude jedino da daje zadovoljenje Stvoritelju. Ali, šta on može da uradi kada vidi da je Njegovo Proviđenje odeveno unutar razuma, i da on više nema mogućnost da ide iznad razuma, zato što je tada njemu sve otkriveno?

Baal HaSulam je objasnio da kada je Avraam video da se njemu otkriva nešto Svetlosti i obilja, on tada nije rekao: srećan sam što više ne moram da idem iznad razuma, jer to je rad sa kojim se telo ne slaže. Telo više uživa ukoliko ima nekakvu podršku na koju može da se osloni. I postoji osnova na kojoj čovek temelji svoj celokupan trud. Sve građevine koje čovek gradi temelje se na intelektu, što znači da intelekt primorava čoveka da radi onako kako mu nalaže. Zbog toga, tamo gde intelekt ne može da kaže da je ono što čovek radi dobro, čoveku je sigurno teško da ide tim putem.

 

Otuda, kada čovek ima šansu da postigne nešto unutar razuma, on odmah odbacuje to da njegov temelj bude iznad razuma i počinje da radi na novoj osnovi izgrađenoj na intelektu. Tada on ima osnovu na kojoj može da temelji svoj rad i njemu više nije potrebna pomoć Stvoritelja. Budući da je čoveku teško da ide iznad razuma, njemu je, da bi imao snagu da ide iznad razuma, uvek potebna pomoć Stvoritelja.

 

Ali, kada čoveku um kaže: „Sada kada imaš podršku uma i razuma, ti možeš da napreduješ i sam, bez pomoći Stvoritelja i postigneš ono što treba da se postigne”; tada je savet pojedincu da kaže: „Sada ja vidim da je pravi put taj da idem specifično iznad razuma. Jer, precizno time što idem iznad razuma, ja Stvoritelju dajem zadovoljenje i time sam nagrađen da sada budem blizu Njega”. Dokaz za ovo je da pojedinac sada oseća okus rada Stvoritelja i u Tori i u molitvi.

 

Sledi da pojedinac kao osnovu za rad ne uzima to – što je nagrađen time da bude blizu Stvoritelju, i to što sada oseća ljubav Stvoritelja, što je sve podrška za rad Stvoritelja. Uostalom, intelekt nalaže – da se isplati držati Toru i Micvot i da pojedinac više nema potrebu da ide verom iznad razuma. Zbog toga, on pazi da ne pogreši sa verom, to jeste pazi da ne prihvati put koji je unutar razuma i da time odbaci veru.

 

Vera se naziva Malhut. Otuda, razmatra se da je pojedinac degradirao i ukaljao veru jer sada je očigledno da on u početku nije imao izbor i da je zato prihvatio veru, a inače je ne bi ni prihvatio. I čim vidi da  može da se oslobodi vere, on je odmah degradira i odbacuje i umesto nje uzima znanje. O ovome je rečeno (Šmuel): „Ja ću poštovati one koji poštuju Mene, a oni koji Mene preziru, biće prezreni”. Takođe je napisano (Jošua 14:10): „Putevi Gospoda su ispravni, pravednici hodaju njima, a zli na njima padaju”. 

 

U skladu sa tim, možemo da razumemo ono o čemu smo pitali - budući da je pojedinac već nagrađen sa Malhut to se razmatra za strah iz ljubavi. I pitali smo: „Ako on već ima ljubav, kako i dalje možemo da govorimo o strahu i kako možemo da govorimo o strahu kada je pojedinac već nagrađen ljubavlju?”

 

Ovo možemo lako da razumemo u skladu sa tumačenjem Baal HaSulama koji je objasnio pitanje – pastiri Avraamovog stada. On je rekao da izraz – pastiri Avraamovog stada označava to da se Avraam napasao (hranio se) verom. Mikneh (stado) dolazi od reči Kinyan (posedovanja), znači da su sva posedovanja kojima je on bio nagrađen – pastiri njegove vere. To jeste, on je rekao: „Sada ja vidim da je put vere pravi put, jer ja sam nagrađen time da budem blizu Stvoritelja. Iz tog razloga ja preuzimam na sebe da nadalje idem jedino putem vere iznad razuma”.   

 

To nije bilo tako sa pastirima Lotovog stada. Ovde se sva posedovanja koja se stiču primaju u svojstvo „Lot”. Sveti Zohar „Lot” naziva „zemlja prokletstva”, što znači da to nije mesto blagoslova, nazvano „polje koje je Gospod blagoslovio”. Umesto toga, to je mesto prokletstva, mesto koje je unutar razuma, a to znači da čovek radi ono što mu um nalaže. Mada, kada čovek krene putem Stvoritelja, on istovremeno kreće i putem vere iznad razuma, ali uvek čeka vreme kada će moći da se otarasi ovog rada iznad razuma. 

 

Telo uvek traži neku osnovu na kojoj će da  zasnuje svoj napor u Tori i Micvot. I kada čovek svoj rad gradi na intelektu, intelekt mu jasno daje do znanja da njegov rad vredi, i tada telo ulaže velike napore, i to veoma istrajno, jer njega na to primorava njegov intelekt.

 

Na primer, neka osoba je bila veoma umorna, imala je groznicu i otišla je u krevet u ponoć. I njoj je zabranjeno da izađe iz kreveta jer ima groznicu. Ali, u obližnjim sobama izbija požar i njoj kažu da brzo izađe iz kreveta jer uskoro neće moći da napusti kuću i mogla bi da izgori. U to vreme joj intelekt, bez ikakve sumnje, kaže da ukoliko iz bilo kog razloga ne izađe iz kreveta, može da izgori. Sigurno je da će ona bez ikakve rasprave iskočiti iz kreveta, jer je za nju intelekt osnova na kojoj ona ulaže napor, i njoj intelekt kaže da je to korisno za nju. Iz tog razloga, ona će sigurno načiniti svaki napor. 

 

Sledi da kada intelekt obavezuje na napor, pojedinac ne razmatra napor, već jedino korist, to jeste šta on može da dobije kroz taj napor. Međutim, kada radi iznad razuma, pojedinac je uvek pod pritiskom tela koje pita: „Na osnovu čega si siguran da si na pravom putu? Da li je cilj koji želiš da postigneš zaista vredan napora koji ulažeš? Da li je to uopšte izvodljivo? Da li ti možeš da postigneš željeni cilj?”

 

Otuda, pojedinac stalno prolazi kroz uspone i padove – ponekad prevagne intelekt, a ponekad prevagne iznad razuma. On stalno misli: „Kada ću ja biti u mogućnosti da svoj rad uspostavim na osnovi unutar razuma, tako da imam čvrstu osnovu na kojoj ću moći da gradim sve na intelektu? Sigurno, u to vreme neću imati nikakve padove u radu Stvoritelja, jer tako je u svemu što je izgrađeno na zdravom razumu”. Međutim, pojedinac ne zna da ono što se nada da će postići njemu neće doneti blagoslov, već prokletstvo, budući da je unutar razuma mesto za hvat Sitra Ahra. Stvoritelj je izabrao da bude tako da oni koji hoće da postignu Dvekut uz Njega, to mogu specifično iznad razuma, jer to je pravi put da se postigne približavanje Stvoritelju.

 

Ovo je stepen „Lot”, prokleta zemlja, zemlja gde postoji prokletstvo, a ne blagoslov. Ovo se naziva „pastiri Lotovog stada”, i to se odnosi na onog koji uvek traži posedovanja za unutar razuma, što se naziva „Lot”, to jeste prokletstvo. Ovo je značenje stiha: „I bila je svađa između pastira Avramovog stada i pastira Lotovog stada”. To jeste, svađa je bila zbog toga što je svaki od njih govorio da je u pravu.

 

Oni koji su bili u stanju „pastiri Lotovog stada”, govorili su: „Ukoliko možemo da gradimo našu osnovu na intelektu, što se naziva ‘unutar razuma’, mi nećemo imati uspone i padove već ćemo uvek biti u stanju uspona”. To je tako zato što tamo gde intelekt obavezuje na izvršavanje akcija, nema nikoga ko bi to zaustavio. Otuda, kada nemamo izbor, mi moramo da idemo iznad razuma. Ali, suprotno je kada možemo da izaberemo da idemo unutar razuma: tada moramo da kažemo da postoji zadovoljenje Gore u tome što od sada nadalje nećemo imati padove u radu. Otuda, naš put je svakako bolji.

 

Međutim, pastiri Avramovog stada su ljudi čija je osnova precizno na veri iznad razuma. Oni kažu: „Da je Stvoritelj hteo da mi radimo rad na osnovi intelekta, On ne bi ni bio skriven od nas. Pre će biti da je rad u veri iznad razuma najbolji način. Otuda, mi ne treba da tražimo priliku da se otarasimo vere iznad razuma. Umesto toga, ukoliko primimo nešto razumevanja i približimo se Stvoritelju, mi to nećemo prihvatiti kao osnovu za odbacivanje vere, i reći ćemo: 'Sada vidimo da je to pravi put, jer smo zahvaljujući njemu nagrađeni time da budemo približeni'”. Zato, osoba treba da se pripremi i prihvati to da nadalje neće da traži priliku da se otarasi vere, već suprotno, da jača sebe u veri iznad razuma.

 

Ovime ćemo razumeti reči svetog Zohara – jednom kada smo nagrađeni svojstvom same Malhut, što je svojstvo ljubavi, što je i strah iz ljubavi, mi pitamo: „Kako može da se govori o strahu ako tu već postoji ljubav?” I takođe pitamo: „Šta je strah?”

 

U skladu sa prethodno navedenim, proizlazi da kada je jednom pojedinac već nagrađen ljubavlju, od toga ne postoji ništa veće što bi ga obavezalo na rad. Naposletku, ovde je temelj postavljen unutar razuma na taj način što sada njega intelekt obavezuje na rad. A to je tako, jer po prirodi mi hoćemo da služimo onoga koga volimo. Otuda, više ne postoji prostor za veru, jer kako u to vreme možemo da govorimo o veri iznad razuma?  

 

Otuda, pojedinac se plaši da bi mogao da ukalja veru zato što će telo sada više da uživa u radu budući da on sada ima osnovu koja je unutar razuma. A ukolilko on kalja veru, tada se otkriva to da je njegova vera iznad razuma bila iznuđena jer je nužno da se sa njom počne, to jeste to nije bilo iz poštovanja, već je on konstantno žudeo za vremenom kada će moći da se otarasi vere i da umesto toga radi uz znanje.

 

Tada, zbog toga što je ukaljao veru, pojedinac odmah pada sa svog stepena i odvaja se od Stvoritelja, budući da je znanje kvalitet primanja. Znano je da primanje, što je samoljublje, mi razumemo na dva načina: 1) u umu i 2) u srcu.

 

Proizlazi da kada je pojedinac nagrađen ljubavlju, ljubav sama po sebi kod njega uzrokuje strah, i on se plaši da ne bude privučen u znanje. Otuda, u to vreme on treba da pazi da ne padne u želju za primanjem. Tako, u to vreme nama je jasno da ljubav sama po sebi uzrokuje strah. I sada mi već znamo šta je strah kojeg uzrokuje ljubav, a to je da se pojedinac boji da će zbog ove ljubavi pasti u samoljublje.

 

Ovime možemo da razumemo veliko pravilo koje je Baal HaSulam rekao da iako je opšte prihvaćeno da kazna sledi greh, unutrašnje značenje toga je potpuno drugačije i to nije lako razumeti. On je rekao da moramo da znamo da je greh već kazna, a kazna je već ispravka.

 

U vezi sa ovim treba da pitamo: ukoliko je greh kazna, šta je greh? Kroz prethodno navedeno možemo da tumačimo da je greh načinjen upravo tokom uspona, da je precizno u vreme kada je pojedinac bio nagrađen ljubavlju, on imao želju da ljubav uzme za temelj, i da odbaci veru, poput pastira Lotovog stada.

 

U to vreme, on je pretrpeo pad i još jednom pao u samoljublje iz kojeg proizlazi svaka vrsta greha. Sledi da je on zgrešio precizno tokom uspona kada je prihvatio ljubav kao temelj i podršku svojim naporima, i tada kada je mislio da on time više neće imati padova jer je put gde intelekt upravlja zdrav put i on više neće nikada pasti, i zapravo ovo je greh. Ovo se naziva: „Svi koji dodaju, oduzimaju”. Sledi da njegov pad u samoljublje jeste kazna zbog onog što nedostaje u njegovoj veri, a kazna koju je on primio jeste ispravka koja je u tome da se on ponovo uzdigne na stepen ispravnog puta.

 

Link - When a Person Knows What Is Fear of the Creator