I, MOLIO SAM GOSPODA

 

I, molio sam Gospoda

Članak 34, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-85. godina

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)  

„I, molio sam Gospoda”. RAŠI je, na svim mestima, tumačio da reč Hanun (milostiv) – dolazi iz korena reči Hanan, što je isti koren kao i za reč Ethanan (molio sam) – znači Matnat Hinam to jeste besplatan dar. Iako se pravednici mogu pozvati na svoja dobra dela, oni od Stvoritelja jedino traže besplatan dar.

Napisano je u Midraš Raba: „’I, molio sam  Gospoda’. Od svih jezika, Mojsije se obraćao Stvoritelju jedino jezikom molitve. Rabi Johanan je rekao: ’Iz ovoga učimo da pojedinac nema ništa sa svojim Tvorcem, jer je i Mojsije, najveći među prorocima, dolazio jedino sa rečima molitve’. Rabi Levi je rekao: ’Zašto je Mojsije dolazio jedino sa rečima molitve?’ Alegorija kaže: ’Pazi da ne budeš uhvaćen na mestu svojih reči’. Zašto je to tako? Stvoritelj je rekao Mojsiju: ’Ja ću biti milostiv prema kome Ja hoću da budem milostiv’. I On mu je rekao: ’Prema onome ko ima u Mojoj ruci biću milostiv; Ja radim sa njim kvalitetom milosti. A onome koji nema u Mojoj ruci, Ja ću oprostiti, Ja ću mu dati besplatan dar”. 

Treba da razumemo ono što je prethodno rečeno: 1) Kako može da se kaže: „Ja ću biti milostiv” prema onome koji ima u Mojoj ruci? Reči: „Onaj koji ima u Mojoj ruci” dolaze od reči naših mudraca: „Meni se računa u Tvojoj ruci”, što znači da pojedincu treba da bude plaćen dug. Tako, šta znači to da onome kome je Stvoritelju dužan, Stvoritelj kaže: „Ja ću biti milostiv”. Trebalo bi da On kaže: „Ja ću platiti”, kao što je napisano: „Ko je prethodio Meni, da Ja njemu platim?” Otuda, kako može da se kaže da plaćanje duga ima ikakve veze sa milošću? 2) Treba da razumemo kako je moguće da imamo dva tako suprotstavljena gledišta, gde se u prvom gledištu kaže da on zaslužuje da mu Stvoritelj plati dug, kao što je rečeno: „Onaj koji ima u Mojoj ruci”, a u drugom se govori o onome koji nema ništa u ruci. Kako to da su ove dve tvrdnje toliko udaljene jedna od druge? Šta je razlog iz kojeg oni dolaze do tako suprotnih gledišta? 

Da bismo prethodno navedeno razumeli, treba da znamo da postoje dve vrste onih koji se angažuju u Tori i Micvot. Među njima ne postoji razlika kada su u pitanju akcije, što znači da ih u pogledu na akcije ne možemo razlikovati, međutim kada je u pitanju namera postoji velika razlika između ove dve pomenute vrste. 

Cilj koji prva vrsta hoće da postigne svojim angažovanjem u Tori i Micvot jeste taj da primi nagradu za svoj trud, jer u našoj prirodi postoji pravilo da nije moguće raditi bez nagrade. Otuda, ono što njih primorava da drže Toru i Micvot je strah od toga da neće dobiti ispunjenje za nedostatke koje osećaju. Oni imaju mnoge nedostatke i imaju snažnu želju i veliku žudnju da ih zadovolje. 

Otuda, oni rade sve što mogu da bi dobili ono što hoće. Iz ovog razloga njih strah primorava da se angažuju u Tori i Micvot. I taj strah njih ne obavezuje da deluju zarad Stvoritelja, već zarad vlastite koristi, kao što je u Sulam komentari (Uvod u Knjigu Zohar, stav 191) rečeno: „Sledi da je koren lična korist pojedinca, a strah je grana koja nastaje iz njegove lične koristi”.

Sledi da se ova vrsta ljudi angažuje u Tori i Micvot da bi im Stvoritelj platio. Tako, Stvoritelj njima duguje, jer su oni uložili velike napore u angažovanju da bi dobili plodove. Iz ovog razloga oni dolaze Stvoritelju sa zahtevom: „Plati nam za naš trud”. Ovim možemo da tumačimo prethodno navedene reči (Midraš), kada je Rabi Levi rekao da je Stvoritelj rekao: „Sa onim koji ima u Mojoj ruci”, to jeste sa onim koji misli da zaslužuje da mu se plati dug, jer njegova namera je od početka bila to da Stvoritelj plati za njegov trud u Tori i Micvot.

Sledi da pojedinac dolazi sa žalbom i kaže, kao što su naši mudraci rekli: „Prebroj za mene u Tvojoj ruci”. Ovime možemo da objasnimo prethodno navedene reči iz Midraš. Međutim, ipak treba da razjasnimo zašto je Stvoritelj o ovom argumentu rekao: „Ja ću biti milostiv”. Gde je tu milost, ako je pojedinac zaslužio da mu se plati dug? Kako se ovde može reći: „Ja radim sa njim kvalitetom milosti”?

Druga vrsta ljudi su oni koji imaju sasvim drugačiju nameru, jer oni hoće da služe Stvoritelju da bi Njemu dali zadovoljenje bez ikakve nagrade. Ako znamo pravilo da je čovek stvoren sa željom da prima za sebe, kako onda on može da radi bez ikakve nagrade? Kao što sam rekao u prethodnim člancima, postoje oni koji rade da bi kasnije primili nagradu, a postoje i oni koji rade zbog toga što sam rad razmatraju za nagradu i platu, i za njih nema veće nagrade od toga da im se dozvoli da rade. 

Ovo je slično tome kada se služi neka važna osoba. U prirodi čoveka je to da za njega nema veće nagrade od toga da služi važnu osobu. To znači da je pojedinac u stanju da dȃ sve što ima da bi stekao privilegiju da služi Kralju. Sledi da je rad sam po sebi nagrada, i da pojedinac ne očekuje nikakvu drugu platu. Umesto toga, on očekuje da dobije privilegiju da uvek i bez prestanka služi Kralju, i to je čitav njegov život, i čitava svrha njegovog života, i to je takođe utisnuto u našu prirodu. 

Međutim, mi treba da razumemo zašto je Stvoritelj stvorio takvu prirodu gde, ukoliko niži zna važnost višeg, on želi da njemu služi bez ikakve nagrade. Baal HaSulam je o ovome rekao: budući da je Stvoritelj stvorio svetove da bi Njegova stvorenja uživala, On je u stvorenjima stvorio i želju i žudnju da prime užitak i zadovoljstvo. U suprotnom, ukoliko stvorenje ne bi imalo želju za primanjem užitka ne bi moglo da primi užitak i zadovoljstvo budući da nema ispunjenja bez nedostatka.

Međutim, uz to se pojavljuje i pitanje hleba srama, jer usled nejednakosti forme ovde ne postoji Dvekut. To je razlog iz kojeg je načinjena ispravka Cimcum, što je – nema primanja osim kada pojedinac hoće da dȃ zadovoljenje Stvoritelju; tako pojedinac prima jedino ukoliko hoće da dȃ zadovoljenje Stvoritelju, a kada nije tako on se odriče primanja zadovoljstva. 

Međutim, ovo donosi pitanje: budući da je pojedinac rođen sa željom za primanjem, i to je njegova priroda, odakle onda on može da primi želju za davanjem? Ovo je protivno prirodi sa kojom je rođen! I ovo je razlog iz kojeg je Stvoritelj stvorio drugu prirodu – da se niži poništava pred Višim i izvlači užitak i zadovoljstvo iz služenja Višem. Tada, kada pojedinac ima želju da daje Višem, on pita: „Šta ja mogu da dam Stvoritelju tako da Stvoritelj uživa?”, jer pojedinac hoće Stvoritelju da dȃ zadovoljenje da bi Stvoritelj uživao. U to vreme pojedinac vidi da sve što može da dȃ Višem, a za šta se može reći da Višem nedostaje, jeste samo jedno: da niži primi užitak i zadovoljstvo. To Stvoritelju daje zadovoljenje, jer svrha stvaranja i jeste – Činiti dobro Njegovim stvorenjima.  

Sledi da sve što čoveku nedostaje da bi imao želju da daje jeste veličina Stvoritelja. To je tako, jer čim pojedinac postigne veličinu Stvoritelja, on odmah hoće da daje Njemu, i to je zbog prirode da se niži, koji je i manji, poništava pred Višim.

Zbog toga je nama i dato pitanje – žaljenje zbog izgona Šehina. To znači da je celokupna materija duhovnog degradirana, što se naziva „Šehina u prašini” a to je kada je važnost Šehina ista kao i važnost prašine, koja je beznačajna i po kojoj gazimo. Ovo je značenje rečenog da sa svakom Micva moramo da imamo i nameru da uzdignemo Šehina iz prašine. To jeste, pojedinac uz svaku akciju treba da ima nameru da uzdiže važnost Šehina. To je kao što kažemo (Osamnaest molitvi na Roš Hašana): „Oče naš, Kralju naš, pokaži nam slavu Tvog kraljevstva”, to jeste da kraljevstvo nebesa za nas ne bude poput prašine, već da ga slavimo.

Sledi da ono što ova vrsta ljudi zahteva od Stvoritelja jeste to da im On otkrije slavu Njegovog kraljevstva, i oni od Stvoritelja ne zahtevaju nikakvu nagradu. Umesto toga sve što oni žele jeste to da služe Kralju i da zadovolje  Njega. Oni traže da im Stvoritelj otkrije slavu kraljevstva nebesa.  

Otuda, oni nemaju ništa svoje u rukama Stvoritelja tako da bi mogli da kažu da su oni Stvoritelju nešto dali zbog čega zahtevaju da On zadovolji njihovu potrebu. Jer ono što oni mogu da rade zarad davanja dolazi jedino otuda što im je Stvoritelj otkrio nešto Njegove važnosti tako da oni sada mogu da osete nešto malo od Njegove uzvišenosti. Sledi da ti ljudi koji nemaju ništa svoje u rukama Stvoritelja, šta god da im On dâ jeste jedino zbog „… Ja ću oprostiti, Ja ću mu dati besplatan dar”.

Ali, oni koji rade da bi primili nagradu kažu da imaju nešto svoje u rukama Stvoritelja. To jeste, oni Stvoritelju daju svoj rad i traže od Njega da im On zauzvrat plati za taj njihov rad. I, budući da Stvoritelj ne uskraćuje nagradu nijednom stvorenju, On im plaća u skladu sa njihovim radom.

Međutim, moramo da razumemo reči: „Ja ću biti milostiv”, „Ja radim sa njim kvalitetom milosti (Rahamim)”, jer Stvoritelj kaže da On ima milost za one koji idu ovim putem. I budući da Stvoritelj ne uskraćuje nagradu nijednom stvorenju, On zato njima plaća u skladu sa njihovim zahtevom.

Ovime ćemo razumeti ono u vezi sa čime smo pitali: „Kako može da postoji tako velika razlika između dva prethodno navedena gledišta”? Radi se o tome da mi učimo da je iz perspektive Stvoritelja svrha stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. Međutim, sama stvorenja ovo postižu kroz dva razabiranja. Tako, oni koji ne mogu da razumeju važnost veličine Stvoritelja, nemaju način da započnu rad, osim da započnu tako da to bude zarad primanja nagrade, a naši mudraci su rekli: „Čovek uvek treba da se angažuje u Tori i Micvot, čak i Lo Lišma (Pesahim 50)”. Tako, ovi ljudi osećaju da Stvoritelju nešto daju.  

Ali, oni koji hoće da rade zarad davanja vide da oni Stvoritelju ne mogu ništa da daju. Tako, razmatra se da oni nemaju ništa u rukama i to se naziva „nemam ništa za Stvoritelja”. Sledi da ono što oni žele jeste to da im Stvoritelj pokaže malo Njegove veličine. Oni to traže u svrhu oprosta, i tada im Stvoritelj kaže: „... Ja ću oprostiti, Ja ću mu dati besplatan dar”. 

Link - And I Pleaded with the Lord