MIR - Baal HaSulam

Mir

Naučno-empirijsko istraživanje o tome da je neophodno raditi rad Boga  

„I vuk će boraviti ​​sa jagnjetom, leopard će ležati sa jaretom, i tele i lavić i tovljenik zajedno; i malo dete će ih voditi. I, dogodiće se u taj dan da će Gospod ponovo pružiti ruku da drugi put sakupi ostatak svoga naroda, koji su preostali iz Asirije, i iz Egipta, iz Patrosa, i iz Husa, i iz Elama, i iz Senara, i iz Emata, i sa ostrva morskih” (Isaija, 11).

„Rabi Šimon Ben Halafta je rekao: ‘Bog nije našao drugu posudu koju bi ispunio blagoslovom za Izrael, osim posude mir, kao što je rečeno: ‘Gospod je dao snagu Svome narodu; Gospod je blagoslovio Svoj narod mirom’’” (kraj Masehet Okacin). 

U prethodnim člancima pokazao sam opštu formu rada Stvoritelja, čija je suština jedino – „ljubav drugih”. U praktičnom smislu to može da se determiniše kao „davanje drugima”, i to znači da stvarna manifestacija ljubavi drugih jeste davanje dobrog drugima. Tako, „ljubav drugih” treba da bude određena kao „davanje drugima”, što najbolje oslikava njen sadržaj i osigurava to da ne zaboravimo nameru.

Sada kada sa sigurnošću znamo način na koji se rad Stvoritelja odvija, preostaje nam da ispitamo da li je ovaj rad nama prihvatljiv jedino na osnovi vere, bez ikakve naučno-empirijske osnove, ili za to mi imamo i empirijsku osnovu. To je ono što ja hoću da pokažem u eseju pred nama. Ali, prvo moram detaljno da prikažem temu samu po sebi, to jeste ko je onaj koji prihvata naš rad. 

Ali, ja nisam pristalica formativne filozofije, jer ne volim studije zasnovane na teoriji. I dobro je poznato to da je većina mojih savremenika saglasna sa mnom, jer smo mi isuviše dobro upoznati sa ovakvim osnovama, koje su klimave osnove; a kada se temelj klima čitava građevina pada. 

Otuda, došao sam ovde da govorim jedino kroz kritiku empirijskog razuma – počevši od jednostavnog prepoznavanja koje niko ne osporava, preko dokazivanja putem analize (razlaganje predmeta na njegove sastavne delove), sve dok ne dođemo do identifikovanja vrhovnog objekta (ključna tema). Nakon toga, putem sinteze (kombinovanje i povezivanje elemenata, kao u metodama analogije ili zaključivanja „utoliko pre”) biće testirano to kako se Njegov rad može potvrditi i utvrditi jednostavnom spoznajom sa empirijske tačke gledišta (kroz iskustvo).

 

KONTRADIKTORNOSTI U BOŽANSKOM PROVIĐENJU

Svaka razumna osoba koja istražuje stvarnost pred nama pronalazi dve potpune suprotnosti u njoj. Kada istražujemo poredak stvaranja, sa aspekta njegove prirode i načina na koji se odvija, vidimo da postoji očigledna i pozitivna uprava, sa velikom mudrošću i veštinom, i kada je u pitanju formiranje pojedinačnih delova stvarnosti i kada je u pitanju obezbeđenje njenog postojanja u generalnom. 

Uzmimo, na primer, stvaranje ljudskog bića. Ljubav i zadovoljstvo njegovih roditelja su prvi uslov, koji garantuje da će oni izvršiti svoju dužnost. A, kada se esencijalna kap izdvoji iz očevog uma, tada Proviđenje vrlo mudro obezbeđuje sigurno mesto za nju, što joj omogućava da primi život. Proviđenje isto tako daje i preciznu količinu dnevne opskrbe, i takođe priprema divnu postelju u majčinoj utrobi, tako da stranac ne može da joj naudi. 

Proviđenje se brine o svim njegovim potrebama kao uvežbana dadilja, koja ga neće zaboraviti ni na trenutak dok ne stekne snagu da ispliva ​​u naš svet. Tada mu Proviđenje daje upravo onoliko snage koliko je potrebno da probije zidove koji ga okružuju, i kao uvežbani, naoružani ratnik ono probija otvor i izlazi u svet. 

A ni tada ga Proviđenje ne napušta. Poput majke koja je puna ljubavi, daje ga odanim ljudima punim ljubavi, kojima može da veruje, nazvanim „majka” i „otac”, koji mu pomažu u danima dok je još slab, dok ne poraste i ne bude u stanju da se brine o sebi. Kao i o čoveku, Proviđenje se isto tako brine i o svim životinjama, biljkama i objektima, mudro i milostivo se stara da osigura njihovo postojanje i produžetak njihove vrste. 

Ali, oni koji tu stvarnost istražuju iz perspektive održanja i očuvanja egzisetncije, mogu jasno da vide veliki nered i konfuziju, kao da ne postoji ni vođa ni vođstvo. Svako radi ono što je u njegovim očima ispravno, gradeći sebe na ruševinama drugih, zlo buja, a pravednici bivaju nemilosrdno pregaženi.

Treba da imamo na umu da su ove suprotnosti, koje uočava svaka senzibilna i obrazovana osoba, zaokupljale čovečanstvo još od davnina. Postoje brojne metode koje objašnjavaju ove dve očigledne suprotnosti u Proviđenju, koje postoje u istom svetu.

 

PRVA METODA: PRIRODA 

Ovo je drevna metoda. Budući da nisu našli način ni mogućnost da približe ove dve izrazite suprotnosti, oni su došli do pretpostavke da Stvoritelj, Koji je sve stvorio i Koji svemoćno bdi nad Njegovom stvarnošću tako da nijedan njen element ne nestane, jeste bezuman i bezosećajan. 

Tako, iako On čudesnom mudrošću bdi nad postojanjem realnosti, On je, ipak, bezuman i sve to čini bezosećajno. Da u Njemu postoji imalo razuma i osećaja, On sigurno ne bi ostavio takve greške u stvaranju realnosti, bez sažaljenja i saosećanja za one koji pate. Zbog toga su Njega nazvali „priroda”, to jeste bezumni i bezosećajni nadzornik. I, iz tog razloga oni veruju da nemaju na koga da se ljute, koga da mole ni kome da se pravdaju.

 

DRUGA METODA: DVE UPRAVE 

Drugi su bili pametniji. Njima je bilo teško da prihvate pretpostavku o nadzoru prirode, jer su videli da je nadzor nad realnošću, da bi se osiguralo njeno postojanje, mnogo dublja mudrost od bilo kojeg ljudskog postignuća. Oni ne mogu da se saglase sa tim da je onaj koji sve to nadzire i sam bezuman. I, „niko ne može da dȃ ono što sam ne poseduje, i niko ne može da nauči svog prijatelja ičemu ukoliko je i sam budala”. 

Kako možete o Onome koji pred nama izvršava tako promišljena i mudra dela da kažete da On ne zna šta radi i da On to čini slučajno? Jasno je da nijedno delo ne može slučajno da se izvrši na organizovan i mudro osmišljen način, a kamoli da se osigura njegovo večno postojanje. 

Kao posledica toga, došli su do druge pretpostavke da tu zapravo postoje dva nadzornika: jedan koji stvara i održava dobro, i drugi koji stvara i održava zlo. I, oni su na svom putu uveliko elaborirali tu metodu, kroz dokaze i primere.

  

TREĆA METODA: MNOŠTVO BOGOVA

Ova metoda se iznedrila iz metode dve uprave. Ovo je zbog toga što su oni podelili i odvojili svaku od opštih akcija: snaga, bogatstvo, dominacija, lepota, glad, smrt, nered i tako dalje. Oni su za svaku od njih imenovali nadzornika i proširili sistem onako kako im je odgovaralo.

 

PETA METODA: NAPUSTIO NJEGOVO DELO 

Nedavno, kada se znanje povećalo i kada su oni videli tesnu povezanost između svih delova stvaranja, prepoznali su da je koncept mnoštva bogova potpuno nemoguć. Tako se ponovo probudilo pitanje kontradikcije koju osećamo u stvaranju.

To je dovelo do nove pretpostavke: Nadzornik stvarnosti je zaista mudar i brižan. Ipak, zbog Njegove uzvišenosti, koja je izvan poimanja, naš svet se razmatra za zrno peska, beznačajan u Njegovim očima. Za Njega nije vredno da se bavi našim tričavim poslovima. Otuda, naš život je toliko neuređen da svaki čovek radi ono što u svojim očima vidi da je ispravno . 

Pored ovih metoda, postojale su religijske metode Božijeg jedinstva. Ali, ovo nije mesto da se one istražuju, jer ja sam želeo samo da ispitam iz kojih su izvora uzete pogrešne metode i zbunjujuće pretpostavke koje su uveliko dominirale i proširile se u različitim vremenima i na različitim mestima. 

Nalazimo da je temelj na kojem su sagrađene sve prethodno pomenute metode rođen i proizašao iz kontradiktornosti između dve vrste Proviđenja koje osećamo u našem svetu, i sve te metode bile su namenjene samo da se premosti ovaj ogromni jaz. 

Ipak, nema ničeg novog pod suncem. I, ne samo da taj veliki raskol nije ispravljen; pre će biti da on raste i širi se pred našim očima u strašnu provaliju, bez toga da vidimo izlaz ili da mu se nadamo. I, kada pogledam na sve te pokušaje koje je čovečanstvo pravilo nekoliko hiljada godina bez uspeha, pitam se: možda uopšte i ne treba da za ovaj veliki raskol tražimo ispravku sa tačke gledišta Nadzornika, već da umesto toga prihvatimo da je ova velika ispravka u našim rukama.

  

NUŽNOST DA SE BUDE OPREZAN SA ZAKONIMA PRIRODE 

Svi možemo jasno da vidimo da ljudska vrsta mora da vodi društveni život, što znači da ne može da postoji i opstane bez pomoći drugih. Tako, zamislite događaj gde se osoba povlači iz društva na pusto mesto, i tamo živi život u bedi i velikoj patnji usled toga što ne može da obezbedi svoje potrebe. Ta osoba ne bi imala pravo da se žali na Proviđenje ili svoju sudbinu. A, ukoliko ta osoba tako radi, žali se i proklinje svoju gorku sudbinu, ona time samo pokazuje svoju glupost. 

Ovo je zbog toga što je Proviđenje za nju pripremilo ugodno, poželjno mesto u društvu, te ona nema opravdanje da se odatle povuče na pusto mesto. Takva osoba se ne sme sažaljevati, jer ona ide protiv prirode stvaranja. A budući da ona ima mogućnost da živi onako kako je Proviđenje odredilo za nju, ne treba je sažaljevati. Ovakvom sudu mora da se povinuje čitavo čovečanstvo, bez pogovora.

I, ja ovde mogu da dodam pozivajući se na religijsku osnovu, i tome dam sledeću formu: budući da se Proviđenje širi od Stvoritelja – i da On nesumnjivo ima svrhu u Njegovim akcijama, jer ne postoji delovanje bez svrhe – mi nalazimo da svako ko krši neki od zakona prirode, koje je On utisnuo u nas, narušava konačnu svrhu. 

Budući da je svrha nesumnjivo izgrađena na svim zakonima prirode, bez izuzetka, otuda, kao što pametan radnik ne bi dodao niti oduzeo ni najmanji deo akcija potrebnih da postigne cilj, tako osoba koja menja čak i jedan zakon šteti i povređuje krajnju svrhu koju je Stvoritelj postavio, i zbog toga će ona biti kažnjena od prirode. Tako, i mi, Stvoriteljeva stvorenja, ne smemo da žalimo prethodno pomenutu osobu, jer ona skrnavi zakone prirode i kalja svrhu Stvoritelja. To je, verujem, forma suda.

I, ja verujem da ni za koga nije dobra ideja da se protivi formi u kojoj sam dao ovu izjavu, zbog toga što reči ove rečenice jesu jedno. Jer, u čemu je onda razlika između toga ako kažemo da nadzornika nazivamo „priroda”, što znači bezuman i bez svrhe, ili ako kažemo da je nadzornik mudar, divan, koji zna i oseća, i u njegovim akcijama postoji svrha? 

Na kraju, svi prihvatamo i saglasni smo sa tim da smo obavezni da izvršavamo zapovesti Proviđenja, to jeste zakone prirode. I, svi priznajemo da osoba koja krši zapovesti Proviđenja, to jeste zakone prirode, treba da bude kažnjena od strane prirode, i niko ne sme da je sažaljeva. Tako je priroda ove izjave ista, i jedina razlika je u motivu: oni razmatraju da je motiv neophodan, a ja razmatram da je svrsishodan. 

Da bismo od sada nadalje izbegli upotrebu oba naziva – priroda i nadzornik – između kojih, kao što sam pokazao, nema razlike po pitanju poštovanja zakona, za nas je najbolje da nađemo srednje rešenje i prihvatimo reči kabalista da HaTeva (priroda) ima istu numeričku vrednost (na hebrejskom) kao Elokim (Bog) – 86. Tada ću biti u stanju da Božje zakone nazovem „Micvot prirode”, ili obrnuto, jer oni su jedno i isto, i mi o tome ne treba dalje da raspravljamo. 

Sada je za nas od vitalne važnosti da ispitamo Micvot prirode, da znamo šta priroda traži od nas da nas ne bi nemilosrdno kažnjavala. Rekli smo da priroda obavezuje čovečanstvo da vodi društveni život, i ovo je jednostavno. Ali, mi treba, u pogledu na društveni život, da istražimo Micvot na koje nas priroda obavezuje da izvršavamo. 

U opštem smislu reči, nalazimo da postoje samo dve Micvot koje u društvu treba da sledimo. Njih možemo da nazovemo „primanje” i „davanje”. To znači da svaki član društva mora, po prirodi, da ono što mu je potrebno primi od društva i mora svojim radom da doprinese dobrobiti društva. I, ukoliko osoba prekrši jednu od ove dve Micvot, ona će biti nemilosrdno kažnjena. 

Mi ne treba previše da istražujemo Micva primanja, jer se kazna za neizvršavanje sprovodi trenutno, što sprečava zanemarivanje. Ali, za drugu Micva, što je davanje društvu, ne samo da kazna nije trenutna, već dolazi indirektno. I, zbog toga se ova Micva ne izvršava ispravno. 

Tako, čovečanstvo se prži u gnusnom previranju, a razdor i glad i njihove posledice do danas nisu prestali. I, čudo u vezi sa tim jeste u tome što nas priroda, poput veštog sudije, kažnjava u skladu sa našim razvojem. Jer, mi možemo da vidimo da u meri u kojoj se čovečanstvo razvija, u toj istoj meri umnožavaju se bolovi i patnje koje prate obezbeđivanje opskrbe za nas i naše postojanje. 

Tako vi imate naučno-empirijsku osnovu da nam je Njegovo Proviđenje zapovedilo da svim svojim snagama, krajnje dosledno izvršavamo Micva davanja drugima, na takav način da nijedan član društva neće raditi ništa manje od potrebne mere da se osigura srećno i uspešno društvo. I, dokle god smo lenji da to izvršavamo u potpunosti, priroda neće prestati da nas kažnjava i da nam se sveti. 

I, pored udara koje trpimo danas, takođe moramo da uzmemo u obzir mač, isukan za budućnost. Iz ovoga treba izvući ispravan zaključak – da će nas priroda na kraju poraziti, i mi ćemo svi biti prisiljeni da se udružimo u izvršavanju njenih Micvot u punoj meri koja se od nas traži.

  

DOKAZ O RADU STVORITELJA – KROZ ISKUSTVO 

Međutim, onaj ko želi da kritikuje moje reči mogao bi i dalje da pita: „Iako sam do sada dokazao da osoba mora da radi zarad dobrobiti drugih ljudi, gde je dokaz o tome da ova zapovest mora da se izvršava zarad Stvoritelja?”

Zaista, sama istorija se pomučila u našu korist, i pripremila za nas utvrđenu činjenicu, dovoljnu za potpuno sagledavanje i nedvosmislen zaključak: svako može da vidi to da je veliko društvo, kao što je država Rusija – sa preko sto miliona stanovnika, većom površinom od čitave Evrope i bez premca u bogatstvu sirovinama, a koja se saglasila sa tim da vodi kolektivan društveni život i praktično u potpunosti ukinula privatnu svojinu, gde svako brine jedino o dobrobiti društva – naizgled stekla punu meru vrline davanja drugima u punom značenju te reči, onoliko koliko ljudski um to može da pojmi. 

A ipak, pogledajte šta je postalo od njih: umesto da se uzdignu i prevaziđu dostignuća kapitalističkih zemalja, oni su potonuli još dublje. Sada, oni ne samo da ne uspevaju da život radnika unaprede bar malo više od onoga kakav je u kapitalističkim zemljama, nego čak ne mogu da im obezbede ni osnovnu hranu i odeću. Zaista, ta činjenica nas zbunjuje jer, sudeći po bogatstvu te zemlje i njenom mnogobrojnom stanovništvu, izgleda neshvatljivo da je do toga došlo. 

Ali, ovaj narod je počinio jedan greh koji Stvoritelj neće oprostiti: sav ovaj dragoceni i uzvišeni rad – davanje drugima – koji su počeli da izvršavaju, treba da bude zarad Stvoritelja a ne zarad čovečanstva. I, zbog toga što oni svoj rad ne izvršavaju za Njegovo Ime, oni, sa tačke gledišta prirode, nemaju pravo da postoje. 

Pokušajte da zamislite da svaka osoba u tom društvu veoma brine o tome da Micvot Stvoritelja izvršava do mere kao u stihu: „I, voli Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom i svom snagom svojom”, i da u toj meri svako žuri da zadovolji potrebe i želje svog prijatelja, u potpunosti, onako kako je u čoveka utisnuto da zadovolji sopstvene želje, kao što je napisano: „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”. 

Ukoliko bi Sam Stvoritelj bio cilj svakog radnika koji radi za dobrobit društva, to jeste da on očekuje ​​da za rad koji obavlja za društvo bude nagrađen sa Dvekut uz Stvoritelja, izvorom svega dobrog i istine, svake prijatnosti i mekoće, nema sumnje da bi za nekoliko godina oni postali toliko bogati da bi u svom bogatstvu prevazišli sve zemlje na svetu zajedno. To je zbog toga što bi tada oni mogli da koriste sirovine iz svoje bogate zemlje na način koji bi uistinu bio primer svim drugim zemljama, i bili bi razmatrani za blagoslovene od Stvoritelja. 

Ali, kada se čitav rad davanja drugima zasniva isključivo na tome da je zarad dobrobiti društva, to je slab temelj, jer ko i šta će obavezati pojedinca da se trudi za društvo? U suvoparnom, beživotnom principu, osoba ne može da se nada da će ikada naći motivaciju. To je tako čak i za razvijene pojedince, a kamoli kada su u pitanju nerazvijeni ljudi. I, ovde se pojavljuje pitanje: „Gde će radnik ili seljak naći dovoljno motivacije za rad?” 

Jer, pojedinac svojim naporima neće povećati niti smanjiti svoj svakodnevni prihod, i pred njim nema ni cilja ni nagrade. Oni koji istražuju prirodu dobro znaju da osoba ne može da načini čak ni najmanji pokret bez motivacije, bez nekakve koristi za samu sebe. 

Kada, na primer, osoba pomeri svoju ruku sa stolice na sto, to je zato što misli da će time što svoju ruku stavi na sto uživati više. Da to ne misli, ona bi ostavila svoju ruku na stolici do kraja svog života a da je uopše ne pomeri. Tim pre je tako kada su u pitanju veći napori. 

Ako se kaže da postoji rešenje – da se oni stave pod nadzor tako da svako ko je lenj na svom poslu bude kažnjen uskraćivanjem zarade, ja ću pitati: „Reci mi gde će sami nadzornici da pronađu motivaciju za svoj rad?” Jer, stajati na jednom mestu i brinuti da se ljudi motivišu da rade je takođe veliki napor, možda i veći nego sam rad. Otuda, to je poput toga kada osoba želi da pokrene mašinu a da joj ne sipa gorivo. 

Otuda, oni su osuđeni da nestanu pod uticajem prirode, jer će ih zakoni prirode kazniti zbog toga što se ne prilagođavaju tome da izvršavaju njene naredbe – da akcije davanja drugima izvršavaju u formi rada zarad Stvoritelja, da se kroz to postigne svrha stvaranja, što je Dvekut uz Njega. U članku „Matan Tora” (stav 6) objašnjeno je da Dvekut, onome koji radi, dolazi u meri ugodnog i prijatnog obilja od Stvoritelja, koje se povećava do željene mere uzdizanja zarad toga da se Njegova Istina zna, stalno se razvijajući dok pojedinac ne bude nagrađen obiljem iskazanim u rečima: „...niti oko vide drugog Boga osim Tebe”.

I zamislite da su seljak i radnik osećali pred sobom ovakav cilj dok su radili za dobrobit društva, njima tada sigurno ne bi bio potreban nikakav nadzornik, jer bi oni već imali dovoljno motivacije da ulože veliki trud, toliki da uzdigne društvo do nivoa velike sreće. 

Zaista, da bi se sve ovo razumelo potrebno je ozbiljno proučavanje i ispravan redosled. Međutim, svako može da vidi da, iz perspektive nepopustljive, beskompromisne prirode, oni nemaju prava da postoje, i to je ono što sam želeo ovde da dokažem. 

Otuda sam, iz perspektive empirijskog uma, jasno dokazao – na osnovu stvarne istorije koja se odvija pred našim očima – da za čovečanstvo nema drugog leka osim da prihvati zapovest Proviđenja: davanje drugima zarad davanja zadovoljenja Stvoritelju u meri sledeća dva stiha. 

Prvi je: „Voli svog bližnjeg kao sebe samog”, što je svojstvo samog rada. To znači da mera rada u davanju drugima zarad sreće društva ne treba da bude manja od mere brige za sopstvene potrebe, koja je utisnuta u čoveka. Štaviše, čovek treba potrebe svoga prijatelja da stavi ispred sopstvenih, kao što je napisano u članku „Matan Tora” (stav 4). 

Drugi stih je: „Zato ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom”. To je cilj koji mora da postoji pred očima svakog kada radi za potrebe svog prijatelja. To znači da osoba radi i trudi se jedino da bi bila poput Stvoritelja, jer je On tako rekao i zato što je to Njegova volja. 

I, „ako žudite i slušate, ješćete plodove zemlje”, jer siromaštva i mučenja i iskorišćavanja neće više biti na zemlji, i sreća svakoga beskrajno će rasti. Ali, sve dok odbijate da u punoj meri preuzmete savez rada zarad Stvoritelja, priroda i njeni zakoni će biti spremni da se osvete. I, kao što smo pokazali, ona nas neće pustiti dok nas ne porazi, i dok ne prihvatimo njenu vlast, šta god da nam ona zapovedi. 

Sada sam vam izneo naučno-eksperimantalno istraživanje zasnovano na kritici empirijskog razuma u pogledu apsolutne neophodnosti da svi ljudi preuzmu rad Boga svim svojim srcem, dušom i snagom.

 

POJAŠNJENJE REČENOG U MIŠNA: „SVE JE U DEPOZITU, A MREŽA SE ŠIRI NAD ČITAVIM ŽIVOTOM” 

Sada nakon što smo naučili sve prethodno navedeno, možemo da razumemo nejasni citat iz Masehet Avot (poglavlje 3, stav 16). On glasi: „On (Rabi Akiva) kaže: ‘Sve je u depozitu i mreža se širi nad čitavim životom. Prodavnica je otvorena i prodavac prodaje na odloženo; knjiga je otvorena i ruka piše. I svi koji žele da pozajme mogu da dođu i pozajme, a ubirači koji naplaćuju dug redovno uzimaju od dužnika dan za danom, i od čoveka se traži da plati bilo da on o tome zna ili ne zna. I, oni imaju na šta da se oslone u svojim zakonima, i sud je istinit (pravedan), i sve je spremno za gozbu’”. 

Taj citat nije bez razloga ostao nejasna alegorija, čak i bez nagoveštaja u vezi sa njegovim značenjem. To nam govori da ovde postoji velika dubina u koju treba uroniti; zaista, znanje koje smo do sada stekli veoma dobro razjašnjava ono što je rečeno. 

 

TOČAK TRANSFORMACIJE FORME 

Prvo, dozvolite mi da predstavim mišljenje naših mudraca u vezi sa otkrivanjem generacija sveta: iako vidimo da se tela menjaju iz generacije u generaciju, to je slučaj samo sa telima. Ali duše, koje su esencija samih bića, ne nestaju da bi bile zamenjene, već idu iz tela u telo, iz generacije u generaciju. Iste duše koje su postojale u vreme potopa takođe su došle za vreme Vavilona, i izgona u Egipat, i izlaska iz Egipta, itd, sve do ove generacije i nadalje do kraja ispravke. 

Tako, u našem svetu, nema novih duša na način na koji se tela obnavljaju, već postoji samo određeni broj duša koje se inkarniraju na točku transformacije forme, jer svaki put one oblače novo telo u novoj generaciji. 

Otuda, po pitanju duša, sve generacije od početka stvaranja do kraja ispravke su kao jedna generacija koja je proširila svoj život tokom više hiljada godina, dok se nije razvila i došla do svoje ispravke, kao što treba da bude. A činjenica da je, u međuvremenu, svaka duša promenila svoje telo više hiljada puta potpuno je nebitna, jer esencija samog bića, što se naziva „duša”, uopšte nije patila usled tih promena. 

Postoji mnogo dokaza koji upućuju na to, i postoji velika mudrost koja se naziva „tajna inkarnacije duša”. Ali, iako ovo nije mesto za pojašnjenje toga, zbog velike važnosti ovog pitanja, vredi istaći, za neobrazovane, da reinkarnacija (pojava obnavljanja) deluje u svim objektima materijalne stvarnosti, i svaki objekat, na svoj način, živi večni život. 

Iako nam naša čula govore da se sve pojavljuje i nestaje, to jedino naše oči tako vide. Zapravo, u stvarnosti postoje jedino inkarnacije – to jeste, nijedan objekat nije nepomičan i ne zaustavlja se ni na trenutak, već se inkarnira na točku transformacije forme, ne gubeći ništa od svoje esencije tokom svog puta, kao što su fizičari pokazali. 

I, sada dolazimo do toga da pojasnimo citat: „Sve je u depozitu”. Ovo može da se uporedi sa tim kada neko pozajmi novac prijatelju da bi od njega načinio partnera u profitu. Da bi bio siguran da neće izgubiti svoj novac, on mu ga daje kao zalog da bi sebe oslobodio bilo kakve neizvesnosti. Isto važi i za stvaranje sveta i njegovo postojanje, gde je Stvoritelj sve pripremio za ljude tako da se oni angažuju i da na kraju, kroz to, postigu uzvišeni cilj – Dvekut uz Njega, kao što je objašnjeno u „Matan Tora” (stav 6). Otuda, moramo da pitamo, ko će primorati čovečanstvo da se ono angažuje u Njegovom radu, sve dok na kraju ne dođe do tog uzvišenog cilja? 

Rabi Akiva nam o tome kaže: „Sve je u depozitu”. To znači da sve što je Bog uložio u stvaranje i dao ljudima, On im nije dao razbacujući se, već se On osigurao jemstvom. I treba li da pitamo kakvo je jemstvo Njemu bilo dato? 

On je na to odgovorio rečima: „I, mreža se širi nad čitavim životom”. To znači da je Stvoritelj mudro smislio prekrasnu mrežu i raširio je nad čitavim čovečanstvom tako da niko ne pobegne. Sva živa bića su obuhvaćena tom mrežom i nužno moraju da prihvate Njegov rad, sve dok ne postignu svoj uzvišeni cilj. To je jemstvo kojim se Sam Stvoritelj osigurao, da se činu stvaranja ne bi nanela nikakva šteta. 

Nakon toga, on ovo tumači u detalje i kaže: „Prodavnica je otvorena”. To znači da ovaj svet nama izgleda kao otvorena prodavnica, bez vlasnika, i svako ko prolazi kroz nju može da u izobilju primi koliko god želi, potpuno besplatno. Međutim, Rabi Akiva nas upozorava da prodavac prodaje na odloženo. Drugim rečima, iako ovde ne vidite nikakvog prodavca, znate da prodavac postoji, a razlog iz kojeg on ne traži da se plati jeste taj što on prodaje na odloženo. 

Ukoliko kažete: „Kako on zna moj dug?” na to, on odgovara: „Knjiga je otvorena i ruka piše”. To znači da postoji jedna opšta knjiga u kojoj se svako delo zapisuje, a da se ne izgubi čak ni jedno. I taj cilj okružuje zakon razvoja koji je Stvoritelj utisnuo u čovečanstvo, i koji nas stalno gura prema napred. 

To znači da su korumpirana ponašanja u svim stanjima čovečanstva upravo ona koja generišu dobra stanja. I, svako dobro stanje nije ništa drugo nego rezultat rada iz prethodno lošeg stanja. Uistinu, ove vrednosti dobro i loše nisu kvaliteti samog stanja već se odnose na opštu svrhu: svako stanje koje dovodi čovečanstvo bliže cilju razmatra se za dobro, a ono koje ga udaljava od cilja razmatra se za loše. 

I jedino na osnovu tog merila izgrađen je „zakon razvoja” – korumpiranost i pokvarenost koje se pojavljuju u jednom stanju razmatraju se za uzrok i generator dobrog stanja, tako da svako stanje traje onoliko koliko je potrebno da u njemu zlo naraste do mere koju javnost više ne može da toleriše. U to vreme, javnost mora da se ujedini protiv takvog stanja, da ga uništi i reorganizuje u stanje koje je bolje za ispravku te generacije. 

I, novo stanje, takođe, traje sve dok iskre zla u njemu ne sazru i postignu nivo koji više ne može da se toleriše, i u to vreme to stanje mora da bude uništeno da bi se umesto njega izgradilo mnogo ugodnije stanje. I, tako ta stanja postaju jasna jedno po jedno, stepen po stepen, sve dok ne dođu u takvo ispravljeno stanje u kojem više neće biti iskri zla. 

I vi vidite da su sva semena iz kojih rastu dobra stanja upravo korumpirana dela. To jeste, sva otkrivena zla koja dolaze iz ruku grešnika generacije spajaju se i akumuliraju u veliku sumu, sve dok ne dostignu tako veliku težinu da javnost više ne može da ih toleriše. A onda se javnost podigne, uništi to stanje i stvori poželjnije. Tako, vi vidite da svako zlo postaje uslov za pokretačku silu kojom se razvija ispravno stanje. 

Ovo su reči Rabi Akive: „Knjiga je otvorena i ruka piše”. Svako stanje u kojem se generacija nalazi je poput knjige, a svi koji izvršavaju zlo su poput ruku koje pišu, jer svako zlo se urezuje i zapisuje u knjigu sve dok se sva zla ne akumuliraju do količine koju javnost više ne može da toleriše. U to vreme, javnost ruši to zlo stanje i preuređuje ga u poželjnije stanje. Na taj način, svako delo, do poslednjeg, zapisuje se u knjigu i uračunava se. 

I on kaže: „Svako ko želi da pozajmi neka dođe i pozajmi”. To znači da on veruje da ovaj svet nije poput otvorene prodavnice bez vlasnika, već postoji vlasnik koji je prisutan, prodavac koji stoji u svojoj prodavnici i traži od svakog kupca pravu cenu za robu koju kupac uzima iz prodavnice, to jeste trud u Njegovom radu dok uzima opskrbu iz te prodavnice, a što ga sigurno dovodi do svrhe stvaranja, kao što to Stvoritelj želi. 

Takva osoba razmatra se za onu koja želi da pozajmi. Otuda, čak i pre nego što ispruži ruku da uzme iz ovog sveta, što je prodavnica, ona to uzima kao zajam koji će otplatiti. Drugim rečima, u vreme dok uzima opskrbu iz prodavnice, osoba se obavezuje da radi da postigne cilj Stvoritelja, tako što obeća da će otplatiti svoj dug postizanjem željenog cilja. Otuda, ova osoba se razmatra za onu koja želi da pozajmi, to jeste ona se obavezuje da vrati dug.

Rabi Akiva opisuje dve vrste ljudi: prvi su tip „otvorena prodavnica”, koji razumeju da je ovaj svet otvorena prodavnica bez prodavca. On za njih kaže: „Knjiga je otvorena i ruka piše”. To jeste, iako oni ne vide da postoji račun, ipak se sve njihove akcije zapisuju u knjigu, kao što je prethodno objašnjeno. To se izvršava po zakonu razvoja koji je utisnut u stvaranje nasuprot želji čovečanstva, i koji dovodi do toga da sakupljena dela zlih sama po sebi nužno rađaju dobra dela, kao što smo prethodno pokazali. 

Drugi tip ljudi naziva se „oni koji žele da pozajme”. Oni imaju u vidu vlasnika prodavnice, i kada uzmu nešto iz prodavnice, oni to razmatraju jedino za pozajmicu. Oni obećavaju da će vlasniku platiti traženu cenu, što znači da time (onim što su pozajmili) postignu cilj. I, on o njima kaže: „Svako ko želi da pozajmi neka dođe i pozajmi”. 

I, ukoliko pitate: „U čemu je razlika između prvog tipa, što su oni kojima cilj dolazi iz zakona razvoja, i drugog tipa, što su oni kojima cilj dolazi dobrovoljnim služenjem u radu Stvoritelja? Budući da i jedni i drugi dolaze do cilja, da li su oni nejednaki u postizanju cilja?” 

U vezi sa tim, on nastavlja: „i ubirači sakupljaju redovno, iz dana u dan, i naplaćuju od osobe bilo da ona to zna ili ne”. To jeste, istina je da i jedni i drugi podmiruju svoj dug podjednako, na rate, svaki dan. 

I kao što se sile koje se pojavljuju pri angažovanju u radu Stvoritelja razmatraju za lojalne ubirače, koji svaki dan sakupljaju dug u ratama, sve dok on ne bude otplaćen u potpunosti, isto se tako i moćne sile koje su utisnute u zakon razvoja razmatraju za lojalne ubirače, koji sakupljaju dnevne rate duga sve dok se dug ne otplati u potpunosti. To je značenje za: „i ubirači sakupljaju redovno, iz dana u dan, i naplaćuju od osobe”. 

Međutim, postoji velika razlika i velika udaljenost između njih, što je značenje za „bilo da oni znaju ili ne znaju”. Prvi tip, oni čiji dug naplaćuju ubirači zakona razvoja, plaćaju svoj dug bez toga da znaju, ali njima dolaze olujni talasi, kroz jak vetar zakona razvoja, i guraju ih otpozadi, prisiljavajući ih da idu napred. 

Tako, njihov dug se naplaćuje protiv njihove volje i uz velike patnje kroz ispoljavanje zlih sila koje ih guraju otpozadi. Međutim, drugi tip plaća svoj dug dobrovoljno, to jeste oni postižu cilj znajući, kroz ponavljanje akcija koje pospešuju razvoj osećaja prepoznavanja zla. I, kroz ovaj rad oni dobijaju dvostruko, kao što je to objašnjeno u članku Suština i svrha religije. 

Prva dobit je u tome što se ove sile, koje dolaze iz Njegovog rada, postavljaju pred njima u formi sile privlačenja, slične magnetnoj sili. I, oni jure za njom, svojom slobodnom voljom, u skladu sa duhom ljubavi. Nije potrebno ni reći da su oni pošteđeni bola i patnji koje ima prvi tip. 

Druga dobit je u tome što željeni cilj oni postižu ubrzano, jer su oni pravednici i proroci koji su nagrađeni i postižu cilj u svakoj generaciji, kao što je objašnjeno u članku Esencija mudrosti kabale, u odeljku Na čemu se temelji ova mudrost. 

Tako, vidi se da postoji velika udaljenost između onih koji plaćaju a da znaju i onih koji plaćaju a da ne znaju, poput prednosti Svetlosti užitka i zadovoljstva nad tamom patnje i agonije. I, on dalje kaže: „Oni imaju u šta da se pouzdaju, i sud je istinit (pravedan)”. Drugim rečima, on svima koji znajući i svojom voljom plaćaju obećava da „oni imaju u šta da se pouzdaju”, jer postoji velika snaga u Njegovom radu da ih dovede do uzvišenog cilja, i za njih je vredno da upregnu sebe pod Njegov jaram. 

A, za one koji plaćaju a da ne znaju, on kaže: „i sud je istinit (pravedan)”. Očigledno je da osoba mora da pita zašto Proviđenje dopušta da se u svetu pojave takve korumpiranosti i agonije u kojima se čovečanstvo prži bez milosti. 

On o tome kaže da „sud je istinit (pravedan)”, jer za cilj koji je istinit „sve je spremno za gozbu”. I, uzvišeni užitak predodređen je da se pojavi sa otkrićem Njegove svrhe stvaranja, kada će nam nevolje i trud i patnje, koje nas vremenom zadese, izgledati poput toga kada se domaćin jako napreže da pripremi veliku gozbu za pozvane goste. I, očekivani cilj, koji na kraju mora da bude otkriven, on poredi sa gozbom kojoj gosti prisustvuju sa velikim oduševljenjem. Zbog toga on kaže: „i sud je istinit (pravedan), i sve je spremno za gozbu”. 

Ovo je poput onoga što se nalazi u Berešit Raba, poglavlje 6, u vezi sa stvaranjem čoveka, kada su anđeli upitali Stvoritelja: „Šta je čovek da Ti brineš o njemu? I sin čovekov, da se Ti setiš njega? Zašto Tebi treba ova nevolja?”

I, Stvoritelj im reče: „Pa zašto su Cona i Alafim stvoreni?” Postoji alegorija o kralju koji je imao palatu punu sveg obilja, ali nije imao goste. Kakvo zadovoljstvo ima kralj u svojoj punoj palati? I, Njemu su anđeli rekli: „Gospodaru sveta, Gospodaru naš Najviši, kako je veliko Ime Tvoje u svoj zemlji. Čini onako kako je Tebi volja”. 

Tumačenje: anđeli koji su videli svu patnju i agoniju koja je zadesila ljudski rod su pitali: „Zašto je Tebi potrebna ova nevolja?” A Stvoritelj je odgovorio da On stvarno ima palatu punu sveg obilja, ali je pozvan jedino ljudski rod. I naravno, anđeli su procenili zadovoljstva koja su u toj palati čekala goste, naspram patnji i nevolja koje su čekale ljudski rod. 

I, kada su anđeli videli da bi za ljudski rod bilo korisno da pati zarad dobra koje ga je čekalo, oni su se saglasili sa tim da čovek bude stvoren, kao što je Rabi Akiva rekao: „i sud je istinit (pravedan) i sve je spremno za gozbu”. Svi ljudi su već pozvani od samog početka stvaranja, i Misao Stvoritelja zahteva od njih da dođu na tu gozbu, kako oni koji znaju, tako i oni koji ne znaju. 

I sada će svi videti istinu u rečima proroka (Isaija, 11) u proročanstvu mira: „I, vuk će isto tako boraviti ​​sa jagnjetom, leopard će ležati sa jaretom, i tele i lavić i tovljenik zajedno; i malo dete će ih voditi”. I, on je zaključio da: „Zemlja će biti puna znanja Gospoda, kao što vode pokrivaju morsko dno” (Isaija, 11:9).

Tako, mir u čitavom svetu prorok uslovljava time da se čitav svet ispuni znanjem Boga. I, kao što je prethodno rečeno, tvrdi, egoistični otpor između ljudi, koji stalno uzrokuje pogoršavanje odnosa među narodima, neće nestati iz sveta sa bilo kojim čovekovim planom ili taktikom, kakvi god oni bili. 

Možemo da vidimo da se mala bolest pretvara u nesnosne, nepodnošljive patnje, i da je čovečanstvo već sebe bacalo ekstremno na desno, kao sa Nemačkom, ili ekstremno na levo, kao sa Rusijom. Ali, to ne samo da nije olakšalo situaciju, već je pogoršalo bolest i agoniju, i vapaji se dižu do neba, kao što svi znamo. 

Otuda, ne postoji drugi savet osim da oni prihvate jaram Stvoritelja da dođu do toga da znaju Njega, što znači da usmere sve svoje akcije ka volji Stvoritelja i Njegovoj svrsi, kao što je On to i promislio za njih pre Stvaranja. Jer kada oni to urade, lako će videti da će, radom Stvoritelja, sva zavist i mržnja biti uklonjene iz čovečanstva, kao što sam prethodno pokazao. To je zato što će se tada svi pripadnici ljudskog roda ujediniti u jedno telo i jedno srce, puno znanja Gospoda. Otuda su mir u svetu i znanje Boga jedno i isto. 

I, odmah nakon toga, prorok kaže: „I to će se dogoditi na onaj dan, kada će Gospod ponovo, po drugi put, vratiti preostali Njegov narod... i okupiti rasutu Judu sa sve četiri strane sveta” (Isaija, 11:12). Time učimo da mir u svetu dolazi pre okupljanja rasutih po svetu. 

Sada možemo da razumemo reči naših mudraca napisanih na završetku teksta u Masehet Okacin: „Stvoritelj nije našao drugu posudu za držanje Njegovog blagoslova za Izrael, osim posudu mir”, kao što se kaže: „Gospod će dati snagu Njegovom narodu, Gospod će blagosloviti Njegov narod mirom” (Psalmi, 29:11). Naizgled, osobu zbunjuje alegorija „posuda koja drži blagoslov za Izrael”. I, isto tako, kako čovek može to da zaključi iz ovog stiha? 

Ali, ove reči njima postaju jasne iz proročanstva Isaije, da mir u svetu prethodi okupljanju rasutih po svetu. Zbog toga stih kaže: „Gospod će dati snagu Njegovom narodu”, da u budućnosti, kada Stvoritelj dȃ snagu Njegovom narodu, što znači večno uskrsnuće, tada: „Gospod će blagosloviti Njegov narod mirom”. To znači da će Stvoritelj prvo blagosloviti Njegov narod Izrael mirom, u čitavom svetu, i tada: „On će ponovo, po drugi put podići Njegovu ruku da vrati preostali Njegov narod”. 

I, zbog toga su naši mudraci rekli: otuda, blagoslov mira u čitavom svetu prethodi snazi, to jeste iskupljenju, jer: „Stvoritelj nije našao drugu posudu za držanje Njegovog blagoslova za Izrael, osim posudu mir”. Tako, sve dok samoljublje i egoizam postoje među narodima, i Izrael, takođe, neće moći da služi Stvoritelju u čistoti, u formi davanja bližnjem, onako kao što je napisano u eseju Arvut: „Bićete vi Meni kraljevstvo sveštenika”. I, mi to vidimo kroz iskustvo, jer dolaskom na zemlju i izgradnjom Hrama oni (Izrael) nisu mogli da istraju i prime blagoslove na koje se Bog zavetovao našim praocima. 

I, zbog toga je rečeno: „Stvoritelj nije našao drugu posudu za držanje Njegovog blagoslova…”, što znači da sinovi Izraela do sada nisu imali posudu za držanje blagoslova praotaca. Otuda, zavet da mi možemo da nasledimo zemlju za čitavu večnost nije još ispunjen, jer mir u svetu jeste jedina posuda koja nam omogućava da primimo blagoslov praotaca, kao što je rečeno u proročanstvu Isaije. 

Link - Peace