U VEZI SA NAGRADOM PRIMALACA

U vezi sa nagradom primalaca
Članak broj 32, Tav-Šin-Mem-Hey, 1984-85. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš 

Znano je da čovek ne može da radi bez nagrade. To znači da ukoliko čovek ne dobije nagradu, on neće načiniti ni najmanji pokret. Ovo dolazi iz korena stvaranja, koji je potpuno nepokretan, kao što je napisano (Učenje o deset Sefirot, deo 1, stav 19): “Mi volimo mirovanje i veoma mrzimo kretanje, do tačke da mi nećemo da napravimo nijedan pokret ukoliko to nije u svrhu da dođemo do mirovanja. To je zbog toga što je naš koren nepokretan i u potpunom  mirovanju; u Njemu nema nikakvog pokreta. Iz tog razloga i kretanje je suprotno našoj prirodi i mi to mrzimo”. 

U skladu sa tim, moramo da znamo šta je nagrada za koju je vredno da radimo. Da bismo ovo objasnili moramo da pogledamo u ono što znamo – da postoji svrha stvaranja i ispravka stvaranja. 

Ta svrha stvaranja je iz perspektive Stvoritelja. To jeste, mi kažemo da je Stvoritelj stvorio stvorenje iz Njegove želje da čini dobro Njegovim stvorenjima. To nas dovodi do dobro znanog pitanja: „Zašto stvorenja ne primaju užitak i zadovoljstvo, jer ko može da ide protiv Njega i kaže da ne želi užitak i zadovoljstvo, kada je On u stvorenja utisnuo takvu prirodu da svako želi da prima?” 

Učimo da se jedino želja za primanjem naziva „stvorenje“, a „stvorenje“ označava nešto novo, što se naziva „postojanje iz nepostojanja”. Otuda, On je u stvorenjima stvorio ovu prirodu da svako želi da prima, a On hoće da daje. I, ko to sprečava? 

Odgovor na ovo je dat u rečima ARI-ja (na početku knjige Drvo Života): „Da bi objavio savršenstvo Svojih dela, On je ograničio Sebe”. I, tamo (deo „Unutrašnja Svetlost”) je objašnjeno  da to znači da, budući da postoji razlika između davaoca i primaoca, to uzrokuje različitost forme, to jeste nelagodu za primaoca. 

Da bi se ovo ispravilo, načinjena je ispravka tako da obilje sija jedino na mestu gde postoji namera da se daje, jer se to naziva „jednakost forme” i „Dvekut (prianjanje) uz Stvoritelja”. 

Tada, dok prima užitak i zadovoljstvo, pojedinac ne oseća nelagodu, i obilje može da dođe do primaoca jer on neće osetiti manjkavost dok prima obilje. To jeste, on neće osećati manjkavost iz toga što je primalac, budući da je njegov cilj da dȃ zadovoljenje Stvoritelju i ne primi zarad sebe. 

Sledi da kada mi sebe preispitujemo o tome šta moramo da radimo da bismo primili užitak i zadovoljstvo, vidimo da mi jedino treba da steknemo drugu prirodu, što su Kelim, koje se nazivaju „posude davanja”. Ovo je „ispravka stvaranja”. Otuda, treba da znamo koju nagradu, u zamenu za naš trud u Tori i Micvot, mi treba da tražimo od Stvoritelja da nam On dâ. Nagrada je to da nam Stvoritelj dâ posude davanja. 

Napisano je u uvodu u knjigu Panim Masbirot (Lice koje radosno dočekuje): koren nagrade su Masah i Ohr Hozer. Otuda, mi u zamenu za naš rad ne treba da tražimo zadovoljstvo i obilje, već posude davanja, jer je to sve što nam je potrebno da primimo užitak i zadovoljstvo. Pre nego što pojedinac stekne posude davanja, on u svom životu trpi patnju jer nema podesne Kelim da primi užitak i zadovoljstvo. 

Iz redosleda našeg rada vidimo da je potrebno da načinimo tri razabiranja u našim akcijama: 1) ono što je zabranjeno, 2) ono što je dozvoljeno, 3) Micvot. Kada je reč o onome što je zabranjeno, tu nije moguće da se govori o nameri zarad Stvoritelja, a to je na primer da ja mogu da uradim nešto što je zabranjeno, a da to bude čak i Lišma. Mi čak ne možemo o tome ni da govorimo. Naši mudraci to nazivaju: „Micva koja dolazi uz prestup”. Jedino ukoliko govorimo o onome što je dozvoljeno može da se kaže da mi treba da se usmerimo ka Stvoritelju, ili može da se kaže da pojedinac ne može da se usmeri ka Stvoritelju, i tada on nema Micva. Međutim, kada pojedinac može da se usmeri da daje, ta akcija se razmatra za Micva. 

Akcije Micva, kao što je – jesti Maca (hleb na Pesah), jesti u Suka (Sukot koliba) itd, čak i kada pojedinac nema nameru zarad davanja, to se i dalje razmatra za Micva, budući da i Lo Lišma takođe jeste Micva. Ali, kada pojedinac to radi sa namerom zarad davanja, tada ta Micva kod njega uzrokuje to da on bude nagrađen Svetlošću u Micva. 

Kada pojedinac još ne može da se usmeri da radi zarad davanja, o tome su naši mudraci rekli: „Čovek uvek treba da se angažuje u Tori i Micvot Lo Lišma, jer iz Lo Lišma on dolazi do Lišma”. Sledi da, čak i kada nema nameru davanja, pojedinac izvršava Micvot Stvoritelja. Međutim, kada pojedinac radi ono što je dozvoljeno, to se naziva „opciono” i to ne može da se doda na račun Micvot.

Međutim, kada pojedinac izvrši ono što je zabranjeno, prestup se upisuje na njegov račun. U to vreme se pojedinac udaljava od puta Tore i biva još udaljeniji od Stvoritelja. Kada pojedinac izvršava Micvot Lo Lišma on je takođe bliže Stvoritelju, ali ovo je spor put, što znači da se on Stvoritelju približava dužim putem, sve dok ne bude u stanju da prione uz Stvoritelja.

Ali, kada pojedinac izvršava Micvot Lišma, on je time svaki put više prionut uz Stvoritelja, sve dok ne bude nagrađen okusima Tore i Micvot. 

Isto tako, iz ovoga treba da razaberemo da li pojedinac uživa u Micva ili ne. To jeste, kada pojedinac jede maleni komad Maca i u tome ne uživa, on ne može da izvrši Micva, jer onaj koji jede maleni komad Maca, ispod njegovog praga zadovoljstva, on ne izvršava svoju dužnost. Umesto toga, on mora da uživa, inače ne može da blagoslovi. 

Takođe, užitak na Šabat je Micva. Ukoliko pojedinac ne uživa dok jede obrok na Šabat, on time ne izvršava svoju dužnost. Zato postoji pravilo da uoči Šabata pojedinac ne treba da jede od podnevne molitve sve do Šabata, da bi mogao da uživa u obroku. Naši mudraci su o tome (Pesahim, 99) rekli: „’Pojedinac, uoči Šabata i blagdana, ne treba da jede od podnevne molitve nadalje, da bi gladan dočekao Šabat’, reči su Rabi Jehude”. 

Čak i ukoliko pojedinac ne može da se usmeri da daje, on ipak može da izvršava Micva - jesti Maca. Isto tako, u vezi sa onim što je dozvoljeno, čak i ukoliko pojedinac ne može da se usmeri da daje, on još ne pada u korporalno time što jede ono što je dozvoljeno, ukoliko je to za njega neophodno, što znači da bez toga ne može da živi. Uvek je dozvoljeno da osoba ove stvari primi, čak iako ne može da se usmeri da daje.

Ali, ukoliko pojedinac koristi ono što je dozvoljeno a nije neophodno, on pada dublje u korporalno iako on ne čini greh time što to jede. U neku ruku, možemo da kažemo da su neophodnosti jedan stepen niže od Micvot kada se one izvršavaju u Lo Lišma. 

Otuda sledi da od dole prema Gore mi treba da razaberemo: 1) ono što je zabranjeno, 2) ono što je dozvoljeno, kroz šta osoba ne može da se usmeri da daje, 3) ono što je dozvoljeno ali je neophodno, 4) Micvot kojima pojedinac nije usmeren da daje, 5) ono što je dozvoljeno, kroz šta osoba može da se usmeri da daje. (Međutim, Micva bez namere i ono što je dozvoljeno, a što osoba može da radi sa namerom zarad davanja, zahtevaju skrutinizovanje – šta je od toga važnije, budući da ovde postoji prostor za greške. Zbog toga to neću skrutinizovati), 

6) Micvot kroz koje se pojedinac usmerava zarad davanja.

Sledi da nagrada jeste jedino to da se dobiju posude davanja. Kada pojedinac stekne ove posude, on ima sve.

Link - 161. Concerning the Reward of the Receivers