U VEZI SA POMOĆI KOJA DOLAZI OD GORE

U vezi sa pomoći koja dolazi od Gore

Članak broj 8, Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-86. godina

 

Naši mudraci su rekli (Suka, 52): „Rabi Šimon Ben Lakiš je rekao: ‘Čovekova inklinacija nadvladava njega svaki dan i nastoji da ga usmrti, kao što je rečeno: ‘Zli vreba pravednika i nastoji da ga ubije’. I, ukoliko mu Stvoritelj ne pomogne, on to neće nadići, kao što je rečeno: ‘Gospod ga neće ostaviti u ruci ovoga niti ga okriviti kada mu se bude sudilo’”.

 

Napisano je u Zoharu (VaJišlah,  stav 10): „Rabi Hiskiјa je rekao: ‘Zašto je tada napisano ‘I Jakov je ostao sam’? Gde su bili svi tabori anđela za koje kažeš da su ga okruživali i da su došli s njim? Rabi Jehuda je rekao: ‘Budući da je on izložio sebe opasnosti time što je ostao sam u noći, i video opasnost svojim očima,  oni (anđeli) su ga napustili jer su došli da ga zaštite jedino od opasnosti koja nije očigledna’. Tada je on rekao: ‘Ja nisam vredan sve milosti i sve istine koju si Ti pokazao Tvome slugi’. Ovo su tabori svetih anđela koji su ga okruživali i sada su se odvojili od njega jer je on izložio sebe očiglednoj opasnosti. Rabi Jicak je rekao: ‘Zbog ovoga su se sveti anđeli odvojili od njega. Oni su ga okruživali i sada su se odvojili od njega jer je on izložio sebe očiglednoj opasnosti’”.

 

U skladu sa tim postoji pitanje: „Kada su se  anđeli odvojili od njega?” Oni su se odvojili kada je on sebe izložio opasnosti. To jeste, prvo je on sebe izložio opasnosti, a onda su se anđeli odvojili od njega. O ovome je rečeno: „I Jakov je ostao sam” (Postanje, 32:24). To jeste, kad su to videli, oni su se odvojili. Mi treba da kažemo – jedan uđe, drugi izađe.

 

Treba da razumemo zašto anđeli nisu došli da ga čuvaju uprkos tome što postoji očigledna opasnost. To je kao da kažemo da oni nisu u mogućnosti da ga čuvaju od stvarne i očigledne opasnosti. Ako je to tako, kada oni mogu da ga čuvaju kada opasnost nije očigledna? I, ukoliko opasnost nije očigledna, ko zna da ovde postoji opasnost koja zahteva čuvanje? To jeste, kome treba da bude očigledno, da li samoj osobi? Ili, ukoliko anđeli vide da postoji očigledna opasnost, oni odlaze iako osoba to ne zna?

Da bismo ovo objasnili, u radu, prvo treba da znamo šta je tu opasnost. Nakon toga ćemo objasniti šta je „očigledna opasnost”. Znano je da rad počinje na desnoj liniji. „Desna” označava nešto što ne zahteva ispravku. Ono što zahteva  ispravku naziva se „leva”, kao što su naši mudraci rekli: „Mi stavljamo Tefilin na levu, kao što je rečeno  ‘I to će biti znak na tvojoj ruci’”. Jad-Koh (tvoja ruka). Naši mudraci su rekli: „Leva odbacuje, a desna prihvata”.

 

Zbog toga, kada pojedinac uči da ide putevima rada, on  počinje sa desne linije zato što desna ovde ne predstavlja opasnost za duhovni život, budući da on uvek može da doda, jer se desna linija naziva Hesed. Ovo znači da pojedinac ceni Toru i Micvot i kaže da je Stvoritelj bio milostiv prema njemu jer mu je On dao misao i želju da izvršava Toru i Micvot. I čak i najjednostavnija namera – to jeste kada pojedinac ne zna koje misli da misli tokom izvršavanja Micvot i tokom angažovanja u Tori, već jednostavno zna da izvršava zapovesti Stvoritelja koje nam je On zapovedio kroz Mojsija – dovoljna je da se pojedinac obaveže da će izvršavati Toru i Micvot, u skladu sa svojim mogućnostima. I, to je za njega dovoljno.

 

Otuda, za svako delo koje izvršava u Tori ili se angažuje u Micvot, pojedinac zahvaljuje Stvoritelju, i veliča Stvoritelja zato što je On  milostiv prema njemu time što mu On daje misli i želju da izvršava Toru i Micvot. Tako, u baš svakoj Micva pojedinac zahvaljuje Stvoritelju, i veliča Stvoritelja što ga je nagradio nekim hvatom u Tori i Micvot, bez obzira na to koliki je hvat. I koliko god da pojedinac ima vremena, kada mu telo dozvoli da uči, on uči, i ulaže napor da drži Micvot, koliko god on to može. Pojedinac je srećan što može da drži volju Stvoritelja, i to nije dato drugim ljudima kao što je njemu, što znači da Stvoritelj njima nije dao razumevanje i želju da drže Njegove zapovesti.

 

Pojedinac koji ide ovom linijom se još ne razmatra  za onog koji ide desnom linijom, jer mi vidimo da kada postoji samo jedna linija i pojedinac ne vidi drugu liniju, nije moguće da se kaže da se ova linija naziva „desna linija”. Možemo da kažemo „desna” jedino kada postoji još jedna linija. Tada možemo da kažemo da je pojedinac na „desnoj”, ili je pojedinac na „levoj”.

 

Tako, kada se pojedinac upućuje da ide putem Stvoritelja, njemu se kaže: „Znaj da Stvoritelj neće ništa od tebe već jedino da izvršavaš Toru i Micvot u potpunoj jednostavnosti. To je za tebe dovoljno. Tebi nisu potrebne velike namere kao što to imaju veliki pravednici”. Umesto toga, Stvoritelj zahteva od čoveka da izvršava Toru i Micvot u skladu sa čovekovim razumevanjem, svako u skladu sa svojim kvalitetima, što znači u skladu sa urođenim talentima. Nije moguće da se od čoveka zahteva da se u Tori i Micvot angažuje isto kao oni koji su veoma sposobni ili hrabri, već se od svakog zahteva u skladu sa kvalitetima sa kojima je rođen. 

 

To je kao što sveti Ari kaže: „Ne postoji dan koji je poput drugog ni trenutak koji je poput sledećeg, i ne postoji čovek koji je poput drugog, i jedna vrsta tamjana (galbanum) će ispraviti ono što druga vrsta tamjana  (frankincense) ne može da ispravi”. To jeste, svaki pojedinac treba da ispravi sebe i svojstva sa kojima je rođen. Od njega se ne zahteva da izvrši više od onoga kolika je snaga njegovog uma i snaga sa kojom je rođen.

 

Sledi da je jedna linija to kada se pojedincu kaže da ne treba da nalazi nedostatke u svom radu. Tačnije, ako pojedinac izvršava Toru i Micvot u potpunoj jednostavnosti, to je velika stvar budući da on izvršava zapovesti Kralja. Čovek treba da sagleda i ceni svoj rad, koji je u potpunoj jednostavnosti. To jeste, dok moli i govori stih ili blagoslov, bilo da je to blagoslov za Micvot ili blagoslov za užitak, on treba da misli na to kome govori. Svakako, u meri u kojoj pojedinac sebi oslika pred kim stoji, u toj meri on dobija drugačiji osećaj dok govori blagoslove i moli. Čak i ako on ne zna značenje reči, to (oslikavanje pred kim stoji) je i dalje veoma važno, zato što nije bitno šta on govori, već kome on govori! 

 

Tako, kada izvršava neku Micva, kao što je nošenje Cicit (molitveni šal), on vidi da u svetu ima Jevreja kojima nije data mogućnost da nose Cicit, ali njemu je data privilegija izvršavanja zapovesti Stvoritelja. On za to treba da bude veoma zahvalan Stvoritelju.

 

Otuda, u meri svog jednostavnog razumevanja, a u skladu sa svojim verovanjem u veličinu Stvoritelja i u to da je velika privilegija što može da izvrši volju Stvoritelja, on iz ovih razloga govori blagoslov:  „Blagosloven si Ti, o, Gospode”. To jeste, on blagoslovi Stvoritelja i zahvaljuje Njemu što ga je On nagradio, i što je njemu dao ono što nije dao drugim ljudima.

 

Isto tako, kada pojedinac blagoslovi za užitak, on takođe zahvaljuje Stvoritelju jer ga je On nagradio time da veruje u to da ga upravo Stvoritelj opskrbljuje zadovoljstvima u kojima ljudi mogu da uživaju. Ali, drugi ljudi nisu nagrađeni time da veruju da sve u čemu ljudi mogu da uživaju dolazi od Stvoritelja. Isto tako, pojedinac tokom Osamnaest blagoslova ujutru kaže: „Blagosloven si Ti, o Gospode, zato što nisi načinio da sam Goj“, čime on zahvaljuje Stvoritelju što ga je načinio takvim da je Izrael.

 

Otuda, mi vidimo da moramo da zahvalimo Stvoritelju čak i za nešto najmanje što imamo u Keduša, i da to razmatramo za veliko. Iako mi nismo u stanju da to cenimo tako, mi ipak treba da verujemo da to jeste tako. Čuo sam od Baal HaSulama da je jednom rekao da, ma koliko mi razumemo važnost Tore i Micvot Lišma, uistinu Lo Lišma jeste mnogo važnija od toga koliko mi cenimo Lišma. 

 

Ovo znači da mi nismo u stanju da cenimo zadovoljenje koje Stvoritelj izvlači iz naše želje da izvršavamo Njegovu volju. I svaka akcija koja se izvršava dole, u ovom svetu, uzrokuje buđenje Gore, u Višem svetu, kao što je to u svetom Zoharu rečeno: „Akcija dole budi akciju Gore”. Budući da čovek još nije nagrađen ulaskom u Kraljevu palatu i postizanjem Svetlosti koje se obnavljaju radom nižih, mi moramo da verujemo da je to tako.

 

To jeste, kad pojedinac dođe u sinagogu i kaže jedan stih za Stvoritelja, ta akcija je za Stvoritelja neprocenjiva  zato što pojedinac u to vreme izvršava dobro delo, i toj akciji nema šta da se doda. To je znak da postoji celovitost u akciji, i to je Stvoritelju važno isto toliko kao da je on to izvršio držeći sve namere potpunih pravednika. Drugim rečima, njemu je rečeno da postoje pravednici koji jedino nameru dodaju akciji, ali samoj akciji nema šta da se doda, kao što je prethodno rečeno. O akciji je rečeno: „Ne dodaj i ne oduzimaj”.

 

Međutim, ovom pojedincu je rečeno da rad sa namerama nije za njega, da to pripada jedino nekolicini odabranih. Ako je to tako, i ako je time određena njegova celovitost, on tada svu svoju energiju usmerava na to da održi ono što je dobio tokom odrastanja. Time on zna da sve što mora da izvršava jeste da održava kvantitet. Što se tiče kvaliteta, a koji se odnosi na ispravku namere (poboljšanje namere), to jeste na razloge iz kojih on drži Toru i Micvot, on zna šta mu je rečeno tokom odrastanja – da će, u generalnom, on imati ovaj svet i sledeći svet u zamenu za svoj rad u izvršavanju Tore i Micvot. Ovo se naziva „jedna linija” i ne „desna linija”, zbog toga što ovde još nema leve linije, zbog koje možemo da kažemo da se ova linija naziva „desna”, budući da „desna” ne postoji  bez toga da postoji „leva”.

 

Na ovaj način (kada je na jednoj liniji) nema opasnosti da on može da izgubi duhovni život – Keduša. Štaviše, on uvek napreduje jer se njegove kalkulacije mere akcijama, i svakog dana dodaje nove akcije. Otuda, on uvek napreduje zato što uvek vidi da svakog dana dodaje nove akcije. Na primer, kada napuni dvadeset godina, on zna da je sedam godina izvršavao Toru i Micvot. A kada napuni trideset godina, postigao je sedamnaest godina izvršavanja Tore i Micvot.

 

Sledi da je ovaj put bezbedan i da ovde nema opasnosti za njegov duhovni život, budući da pojedinac ima osnovu na kojoj sagledava i meri svoj napredak. Otuda, ovaj put se razmatra za bezbedan put i ovde nema opasnosti za njegov duhovni život. To jeste, na ovaj način on neće pasti sa svog stepena niti će očajavati zato što vidi da ne uspeva u svom radu. Umesto toga, on će uvek biti u miru. Jedino zbog čega pojedinac žali u radu je to što drugi ljudi oko njega ne služe Stvoritelju poput njega, i to ga boli. Ovo je jedino zbog čega žali u svom radu. Ali, on unutar sebe nalazi da ima dosta razloga da bude srećan i da zahvali Bogu što ima posedovanja (iz držanja)  Tore i Micvot.

 

Međutim, kada se pojedincu kaže da postoji i drugi put, koji se naziva „leva linija”, to znači da na ovom putu osoba vidi da, iako se angažuje u Tori i Micvot, ipak mora da ispravi sebe tokom rada, i da ispravka nije u akciji već je u tome da osoba mora da ispravi nameru – to sa kojom namerom izvršava to što izvršava, to jeste koji je razlog iz kojeg drži Toru i Micvot. I ovaj put se razmatra za opasan put (“put kroz opasnost”).

 

Ovo je tako iz dva razloga: 1) Pojedincu se kaže da je istina to da nije moguće da se radi bez nagrade. Jer, svakoj osobi koja izvršava neki rad, bilo veliki ili mali, potrebno je gorivo koje će joj dati snagu za rad. Ako se pojedincu kaže da je nagrada u tome da donese zadovoljenje Stvoritelju, što znači da  „njegova želja je jedino da daje Stvoritelju”, telo ne razume ovaj razlog kao dovoljan da pojedincu dȃ snagu za rad, jer je to suprotno ljudskoj prirodi, zato što je materija čoveka želja za primanjem zarad primanja.

 

Iz ovog razloga, kada pojedinac radi na jednoj liniji, što znači da se njegov rad temelji na tome da primi nagradu u ovom svetu i u sledećem svetu, tada telo može da razume da je zarad sebe, to jeste zarad uživanja i nagrade, vredno raditi.

 

Međutim, kada se pojedincu kaže da on mora da radi sa namerama, i da svaku akciju koju izvršava usmeri na to da pruži zadovoljenje Stvoritelju, on ostaje bez snage jer tada telo zahteva objašnjenje: „Kako mogu da radim i odričem se mnogo toga u čemu telo može da uživa tako da Stvoritelj uživa?” Na ovom putu postoji opasnost da on izgubi sav svoj duhovni život, čak i onaj koji je stekao radeći na jednoj liniji.

 

2) Drugi razlog za opasnost je u tome da čak iako on nadvlada svaki put i hoće da radi zarad davanja, on vidi da ne može da nadiđe u pogledu namere, već uvek vidi suprotno – kada je radio na jednoj liniji on je video da napreduje. Drugim rečima, ukoliko on provede deset godina u radu on ima deset godina Tore i Micvot, a ukoliko se angažuje dvadeset godina u Tori i Micvot, on ima posedovanja od dvadeset godina.

 

Ali ovde, na desnoj liniji, upravo je suprotno. Ukoliko je pojedinac proveo tri godine u radu, i svoj rad ne može da usmeri tako da bude zarad davanja, tada je on još više razbijen i slomljen, budući da je radio na putu davanja tri godine a nema šta da pokaže. To jeste, on nema posedovanje iako je uložio tri godine rada. Još je više tako ako je uložio pet ili više godina rada. Tako, što se više napreže u radu, on sve više vidi da je još gori.

 

Ali, Baal HaSulam je rekao da, uistinu, sa jedne strane mi možemo da kažemo da je pojedinac napredovao ka istini u prepoznavanju zla. Pre nego što je počeo da radi, on je mislio da će moći da nadiđe svoje zlo. To je kao što su naši mudraci rekli (Suka, 52): „Zlima, zla inklinacija izgleda poput debljine dlake, a pravednicima poput visoke planine”.

 

Ali, sa druge strane, pojedinac treba da vidi istinu onakvu kakva jeste, što znači da se na ovaj način njegovo zlo nije pomerilo ni za pedalj, i da bi ovo njega moglo da dovede u opasnost da očajava, tako da bi mogao da kaže da je Lo Lišma (rad zarad sebe) bezvredna, jer je esencija rada davanje zadovoljenja Stvoritelju, i on vidi da neće biti u mogućnosti da nadiđe. Sledi da bi on mogao, time što ide levom linijom, da bude, Bože zabrani, potpuno odbijen od duhovnog života, jer je on već našao mane Lo Lišma.  Sledi da je on prazan sa obe strane i da nema hvat za život Keduša.

 

Iz ovog razloga su ljudi (na početku) vođeni samo jednom linijom. Ukoliko se oni sami probude i osete sopstveni poriv da počnu da traže istinu, bilo da su vođeni da ovim putem idu zauvek ili jedino kada su na početku rada, njima se ne pokazuje leva linija – da moraju da isprave sebe tako da sav njihov rad bude zarad Stvoritelja.

 

To je kao što je Majmonid rekao (na kraju Hilhot Tešuva): „Mudraci su rekli: ‛Pojedinac treba uvek da se angažuje u Tori, čak i Lo Lišma, jer iz Lo Lišma pojedinac dolazi do Lišma. Zbog toga, kada se podučavaju deca, žene i neuki, oni se podučavaju tome da rade iz straha i da prime nagradu. Sve dok ne dobiju znanje i ne sakupe dosta mudrosti, njima se ta tajna otkriva malo-pomalo, i oni se sa lakoćom navikavaju na tu materiju dok ne postignu Stvoritelja, i ne spoznaju Njega iz ljubavi”.

 

Zbog toga, mi moramo da idemo desnom linijom kao i levom linijom, što znači da čak iako je pojedinac znao da postoji istina koja se naziva Lišma, ipak, put kojim je išao imao je samo jednu liniju, a ta linija je sada dobila novo ime i naziva se „desna linija”. Međutim, šta je to dodato tako da sada mi ovu jednu liniju nazivamo „desna linija”? Objašnjenje je u tome da sada na liniji koja se naziva desna linija postoji namera. To jeste, promena imena „jedna linija” u „desna linija” je u tome što je ovom imenu pridodata specifična namera, koja nije postojala kada se ta linija nazivala „jedna linija”. Zbog toga je zabranjeno poništiti levu liniju i ići desnom linijom, budući da ne postoji desna bez leve. Tako, mi moramo da kažemo da kada pojedinac ide jednom linijom, on ne zna da li postoji još neki put. Ali sada, kada postoji leva linija naspram te jedne linije, ta jedna linija naziva se „desna linija”.

 

To znači da celovitost koju pojedinac sada prima nije zbog toga što on ide bez nedostataka, već zbog toga što on oseća da je celovit, i srećan je sa svojim radom kao i pre nego što je prešao da radi na levoj liniji, ali sada iz drugačijeg razloga. Ovde, na desnoj liniji, on oseća celovitost zbog toga što vidi da je obična osoba i zna da postoji put istine, što znači da mora da se angažuje zarad Stvoritelja, ali vidi da je daleko od toga. To jeste, njegovo telo mu ne dozvoljava da sebe u potpunosti poništi pred Stvoriteljem, i da njegov jedini pravac u životu bude da daje. A ipak, on vidi da mu je Stvoritelj dao snagu da ima neki kontakt sa svetošću, i da drugi nemaju tu snagu. Otuda on zahvaljuje Stvoritelju i veliča Stvoritelja zbog toga. Sledi da je u takvom stanju on u celovitosti.

 

Međutim, sada kada je pojedinac počeo da radi na levoj liniji i razume da je rad davanja ono što je glavno, njemu je teško da bude zadovoljan sa manjim od toga. Ako treba da radi, on treba da radi zarad postizanja celovitosti. Ali, za to da ulaže trud da bi bio nagrađen jedino time da dotakne sveti rad, njegovo telo nema goriva. Ovo se naziva, kao što je napisano: „Gde god postoji manjkavost u Keduša, postoji mesto za hvat Klipot”. To jeste, Klipot uzrokuju da on misli: „Da li je tebi potrebno da radiš tako naporno za tako malu nagradu, znači da imaš tako mali hvat u Keduša?“

 

Sledi da Klipot imaju snagu da pojedinca u velikoj meri udalje iz Keduša. To jeste, njemu nije rečeno to da nije vredno da ulaže napor za Keduša već je rečeno: „Keduša, što znači služenje Kralju, sigurno jeste nešto veliko, ali ti i sam vidiš da nemaš snagu za to”. Zato u to vreme nastaje opasnost da pojedinac potpuno ispadne iz rada, jer sada telo ima hvat za njegov rad, budući da pojedinac i sam vidi svoje nedostatke u radu.

 

Ali u radu na jednoj liniji, on je znao da je to bila njegova celovitost, zato što je od početka bio instruisan da Lišma pripada samo velikim ljudima koji su rođeni sa velikim prirodnim talentima i dobrim kvalitetima, i sa velikom snagom da nadiđu svoje telo. To jeste, oni kontrolišu sebe i mogu da sprovedu šta god žele, i niko ne može da ih zaustavi.

 

A što se tebe tiče, ono što se od tebe zahteva jeste jedino ono što je u skladu sa tvojim mogućnostima. To jeste, izvršavaj ono što možeš, i na taj način ti si ispunio svoju dužnost, s obzirom na to da Tora nije data anđelima ministrima već svim ljudima, svakom u skladu sa njegovim mogućnostima. 

 

Međutim, kada pojedinac jednom počne da ide levom linijom, on oseća da mora, takođe, da postigne Dvekut uz Stvoritelja i radi zarad davanja, i on nadalje neće biti u stanju da oseća celovitost u radu na desnoj liniji zato što će ga leva linija sprečavati u tome. Ovde počinje rad u veri iznad razuma. To jeste, on mora da veruje da je rad Keduša veoma važan rad. Otuda, njemu nije važno da li je nagrađen kompletnom celovitošću ili celovitošću koju zaslužuje. To jeste, on još nema veliku privilegiju da sveti rad radi u potpunosti, već samo u veoma malom stepenu. Ali, on i to razmatra za veliko bogatstvo, čiju vrednost ne može ni da izmeri.

 

Sledi da u ovom radu, kada pojedinac ide ovom linijom (leva), on ceni Keduša i to konstantno povećava njenu važnost. To je tako zato što on treba da veruje, iznad razuma, u njenu veličinu, mada on to još ne oseća stvarno tako. On mora sebi da kaže: „Razlog iz kojeg ja moram da verujem, iznad razuma, u važnost Tore i Micvot jeste taj što još nisam vredan toga da imam osećaj njihove važnosti i veličine, jer znano je da čovek, dok je god uronjen u samoljublje, nije podesan da oseti užitak i zadovoljstvo koji su odeveni u njima. Ali, zaista, kada budem vredan toga, ja ću to videti kao stvarnost”.

 

Sledi da razlog iz kojeg pojedinac mora da veruje, iznad razuma, nije taj što nešto nedostaje u Svetlosti, koja je odevena u Toru i Micvot, već je razlog to što postoji nedostatak u Kli nižeg, koja još nije podesna da je primi. Ali, Stvoritelj zna kada sam ja podesan, i sigurno će mi dozvoliti da osetim okus Tore i Micvot. Sledi da razlog što mi treba da verujemo, iznad razuma, nije taj što mi ne možemo da osetimo dobro u tome, već to što je Svetlost skrivena i mi ne možemo da je postignemo. Ukoliko je to tako, šta znači „Jer oni su naši životi”, što je  rečeno o Tori i Micvot? Umesto toga, pojedinac treba da veruje, iznad razuma, sve dok ne ispravi svoje posude primanja. Ali kada kompletira svoju ispravku, užitak i zadovoljstvo će se proširiti na sve sveto u čemu se on angažuje.

 

Zbog toga, ukoliko pojedinac ide desnom linijom i veruje, iznad razuma, u važnost Tore i Micvot, tada do stepena važnosti koju pripisuje Tori i Micvot, on može da ceni čak i ono najmanje, čak i dodir, znači da čak Lo Lišma od Lo Lišma može isto tako da osladi njega, jer ovom akcijom pojedinac izvršava zapovesti Stvoritelja.

 

Međutim, nakon toga, pojedinac mora da se prebaci na levu liniju, znači da kritikuje rad – da li rad koji izvršava jeste način da postigne Dvekut uz Stvoritelja, kao što su naši mudraci rekli: „Ja sam stvorio zlu inklinaciju, Ja sam stvorio Toru kao začin”, i da li on zaista ide prema toj svrsi. Ovo se razmatra za to da pojedinac stavlja sebe u opasnost.  Kada je na levoj liniji, njegov rad je uglavnom u tome da moli, znači da zavapi Stvoritelju da mu On pomogne, od Gore, kao što su naši mudraci rekli: „Onome ko dolazi da se pročisti se pomaže”.

 

Ovime možemo da tumačimo materiju anđela koji su okruživali Jakova, kao što je pomenuto u rečima svetog Zohara, da su anđeli došli da ga zaštite, znači da je to pomoć koja dolazi od Gore, da pomognu njemu da bi on mogao da nastavi svoj put. Međutim, pomoć dolazi, od Gore, kada je pojedinac već počeo da radi i stoji na pola puta i on zavapi tražeći pomoć. Ali, pre nego što počne da radi, pomoć ne može da mu dođe.

 

Zbog toga, kada je Jakov počeo da radi (čime je) i stavio sebe u opasnost i tražio od Stvoritelja da mu On pomogne, anđeli su poslati da ga čuvaju da bi on mogao da pobedi svoj egoizam u ratu u koji je već ušao. Ali, kad je kompletirao rad koji je započeo i primio pomoć od anđela, i hteo da počne novi rad, nazvan „male posude”, taj početak rada je u tami, koja se naziva „noć”, i ovo se naziva „očigledna opasnost”, jer to tamno mesto, koje se naziva „leva linija”, jeste opasno, i tada on treba da započne sam. Nakon toga, onda kada vidi da ne može sam, on počinje da traži pomoć od Stvoritelja, i tada ponovo prima pomoć, od Gore.

 

Link - 230. Concerning Help that Comes from Above