POUZDANJE

 

Pouzdanje

Članak broj 6, 1986. godina
Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš) 

Napisano je u svetom Zoharu (Toldot, stav 122-125): „Rabi Elazar otvori i reče: ‘Srećan je čovek čija je snaga u Tebi, srećan je čovek koji se osnažuje u Stvoritelju i stavlja svoje pouzdanje u Njega. ‘Mi pouzdanje treba da tumačimo kao veru koju su Hananija, Misailo i Azarija imali u Njega, kada su rekli: ‘Ako je to tako, naš Bog ...‘ što znači da su oni verovali da je Stvoritelj taj koji će ih izbaviti iz ognjene peći. Ali, kaže se da to nije tako. Umesto toga, dođi i vidi, ukoliko ih Stvoritelj ne izbavi i ukoliko Stvoritelj ne postane jedan za njih, Njegovo Ime neće biti posvećeno u očima svih. Ali, nakon što su oni znali da nisu govorili ispravno, rekli su ponovo: ‘Ali čak ako On to i ne učini, neka bude tebi znano, o, kralju ...‘ To jeste, oni su rekli: ‘bilo da On spase ili ne spase, ti treba da znaš da se nećemo pokloniti idolima’. 

Međutim, pojedinac ne treba da veruje niti da kaže: ‘Stvoritelj će me spasti‘ ili ‘Stvoritelj će uraditi ovo ili ono za mene‘. Umesto toga, on treba da se pouzda u to da će mu Stvoritelj pomoći, kao što je to kada on ulaže napor u Micvot Tore, i ulaže napor da ide putem istine. A, kada pojedinac dođe da se pročisti, njemu se pomaže. U tome, on treba da veruje da će mu Stvoritelj pomoći. On treba da se pouzda u Stvoritelja, i ni u koga drugog osim u Njega. O ovome je napisano: ‘Snaga čoveka je u Stvoritelju’. 

I, ‘... kojima su u srcu putevi Tvoji‘, znači to da pojedinac treba da podesi svoje srce tako da nijedna strana misao ne može da uđe u njega. Tačnije, njegovo srce će biti kao utrt put, koji je izgrađen tako da se njime dođe do svakog mesta do kojeg je potrebno, na desno i na levo. 'I njegovo srce će biti iskreno', to jeste, bilo da Stvoritelj njemu čini ili ne čini dobro, njegovo srce će biti spremno i ispravljeno tako da on ni u kom slučaju neće sumnjati u Stvoritelja. 

Još nešto: ‘Srećan je čovek čija snaga je u Tebi‘. To je kao što se kaže: ‘Gospod će dati snagu Njegovom narodu‘, to jeste Toru. ‘Snaga čoveka je u Stvoritelju‘, znači da pojedinac treba da se angažuje u Tori zarad Stvoritelja, to jeste zarad Šehina, koja se naziva ‘Ime‘, jer svako ko se angažuje u Tori i ne pravi napor prema Lišma, za njega je bolje da nije ni stvoren. I, '... kojima su u srcu putevi Tvoji' je kao što se kaže: 'Uzdignite pesmu Onome koji ide pustinjom; Gospod je Njegovo ime,' što znači veličati Onog koji ide pustinjom. 

Isto tako, ‘... kojima su u srcu putevi Tvoji‘ znači to da pojedinac treba da se angažuje u Tori sa ciljem da veliča Stvoritelja i načini to da Stvoritelj bude poštovan i važan u svetu, što znači da on usmeri svoje srce tako da njegovo angažovanje u Tori privuče obilje znanja za njega i za čitav svet, tako da se Ime Stvoritelja uveća u svetu, kao što je napisano: 'I, zemlja će biti puna znanja Gospoda'. Tada će se obistiniti reči: 'I, Gospod će biti Kralj nad čitavom zemljom’”. 

U skladu sa prethodno navedenim, teško je razumeti šta je pouzdanje koje Sveti Zohar tumači za nas i kaže: „Međutim, pojedinac ne treba da veruje niti da kaže: ‘Stvoritelj će me spasti‘ ili ‘Stvoritelj će uraditi ovo ili ono za mene‘”, jer vidimo da kada pojedinac traži od svog prijatelja da mu učini uslugu, i budući da taj njegov prijatelj ima dobro srce, tada pojedinac veruje da će prijatelj uraditi onako kao što je on to od njega zatražio. Ali, kako može da se kaže da će ovaj pojedinac verovati svom prijatelju čak i kada prijatelj ne uradi onako kao što je on to od njega zatražio? To je kao što je napisano: „Pojedinac ne treba da veruje niti da kaže: ‘Stvoritelj će me spasti’”. 

Zbunjuje i to što je rečeno: „Čovek treba da se pouzda ... ni u koga drugog osim u Njega”. Napisano je o tome: „Snaga čoveka je u Stvoritelju”. Potrebno je da ovo razumemo, jer sa jedne strane je rečeno da pojedinac ne treba da kaže da će ga Stvoritelj spasti, a sa druge strane je rečeno da čovek treba da ima pouzdanje čak i onda kada ga Stvoritelj ne spase, kao u slučaju Hananije. Tako, šta da kažemo u vezi sa sumnjom u to „… da se pouzda … ni u koga drugog osim u Njega”, što znači da on veruje da bi neko drugi sigurno mogao da mu pomogne i da ga spase? 

To jeste, ako pojedinac veruje da ga neko drugi može spasti to je kao da postoji neko ko sigurno može da ga spase, i to je razlog iz kojeg postoji zabrana pouzdanja u nekog drugog osim u Stvoritelja, iako pojedinac ne zna da li će ga Stvoritelj spasti. Otuda, kako može da se kaže da postoji neko drugi ko može da ga spase? On daje primer Hananije, Misaila i Azarije, i kako može da se kaže to da oni ne treba da se pouzdaju u nekog drugog, kao da uopšte i postoji neko drugi na svetu ko može da ih spase od ognjene peći? Može li se ovo reći? 

Da bismo razumeli reči svetog Zohara, prvo je potrebno da se setimo svrhe stvaranja, što je da postoji cilj na strani Stvoritelja – ono što je Stvoritelj želeo od stvaranja. Takođe, postoji svrha i na strani stvorenja, što je cilj koji stvorenja moraju da postignu da bismo mogli da kažemo da su došla do svoje svrhe, što znači do razloga iz kojeg su stvorena. 

Znano je da je, sa strane Stvoritelja, Njegov cilj da osladi Njegova stvorenja. Zbog toga, Stvoritelj je stvorio stvorenja da im On dȃ užitak i zadovoljstvo. I budući da On hoće da dobrobit od onoga što im daje bude potpuna, On je načinio ispravku tako da, sve dok ne budu mogla da prime zarad davanja, stvorenja ne mogu da dobiju nimalo obilja, koje se naziva „užitak i zadovoljstvo”. To je tako zato što je u prirodi grane to da liči na svoj koren. I budući da je u korenu stvorenja da se daje stvorenjima, kada se stvorenja angažuju u primanju, ona osećaju neprijatnost.

Tako, načinjena je ispravka, nazvana Cimcum i Masah, gde jedino kroz njih stvorenja mogu da prime zarad davanja, i tada ona mogu da uživaju užitak i zadovoljstvo koji su promišljeni u Misli stvaranja. Svrha stvorenja je da ona treba da postignu Dvekut, što se naziva „jednakost forme”. To jeste, kao što Stvoritelj želi da osladi Njegova stvorenja, stvorenja isto tako treba da dođu do stanja u kojem je njihova jedina želja da daju Stvoritelju. 

Iz ovog razloga, oni koji hoće da krenu putem istine, da postignu Dvekut, treba da se podese tako da svaka misao, reč i akcija imaju za cilj da donesu zadovoljenje Stvoritelju, kroz Micvot koje izvršavaju, i kroz Toru u kojoj se angažuju. Oni ne treba da prave kalkulaciju šta mogu da prime od Stvoritelja time što hoće Njemu da udovolje. To jeste, oni ne treba da misle: „Šta će mi Stvoritelj dati?”, što znači da oni mogu da iz uprave Stvoritelja uzmu i prenesu u sopstvenu upravu. To bi uzrokovalo da oni načine dve uprave: upravu Stvoritelja i upravu stvorenja, što je suprotno od Dvekut, jer Dvekut znači jedinstvo, kada dva postanu jedno jer se međusobno ujedinjuju.  

Nasuprot tome, dve uprave ukazuju na odvojenost. Ovo primanje, kada oni misle o sebi – da od Stvoritelja prime nešto u sopstvenu upravu – čini ih više odvojenim nego što su bili do tada.

Ovime razumemo reči Svetog Zohara u vezi sa stihom: „… greh je sramota za narode”, jer „Sve dobro koje oni izvršavaju, izvršavaju zarad sebe”. Ovo dovodi do pitanja: zašto nije dovoljno da se kaže da oni ne bivaju nagrađeni kada se angažuju u delima milosrđa – znači kada daju, kada izvršavaju dobro – budući da njihova namera nije delo milosti, već da zauzvrat prime nagradu, što se naziva „zarad sebe”? To jeste, oni se ne angažuju u milosrđu sa ciljem da izvršavaju dobro drugome, već imaju cilj da dobro koje izvršavaju za drugog njima donese neku nagradu. Nije važno da li je to novac ili čast, sve dok oni primaju nagradu za svoju želju za primanjem. 

Međutim, treba da razumemo da ovo znači da izraz „greh” ukazuje na to da bi bilo bolje da oni nisu izvršili milosrđe. Može li tako da se kaže? Uostalom, nije zločin izvršiti milosrđe, te zašto se onda to razmatra za greh? 

U skladu sa onim što smo objasnili u vezi sa ljudima koji hoće da idu putem istine, što je da budu nagrađeni ​​sa Dvekut uz Stvoritelja, to jeste teže ka jednakosti forme, kada su oni u stanju „sedi i ne radi ništa”, tada ništa ne zahtevaju za svoje posude primanja. Otuda, oni ne rade ništa što ih odvaja od Stvoritelja. 

Međutim, kada izvršavaju neko delo milosrđa, oni traže od Stvoritelja da im On dȃ neku nagradu u njihove posude primanja. Sledi da to što oni traže njih odvaja od Stvoritelja. Zbog toga se ovde milosrđe razmatra za greh (ali to se ne odnosi na to kada izvršavaju Toru i Micvot, zato što u pogledu Tore i Micvot, naši mudraci su rekli: „Čovek uvek treba da se angažuje u Tori i Micvot Lo Lišma (ne za Njeno ime), jer iz Lo Lišma dolazimo do Lišma (za Njeno ime)”). 

Međutim, postoji pravilo da nije moguće da se išta radi bez zadovoljstva, i kako onda možemo da radimo zarad davanja a da ne primimo nikakvu nagradu u sopstvenu upravu, već da se umesto toga poništimo pred Njim i poništimo sopstvenu upravu tako da ostane samo jedna uprava, što je uprava Stvoritelja? Koja su to goriva koja će nam dati snagu da radimo tako da to bude zarad davanja? 

Gorivo koje daje snagu da radimo treba da dođe iz služenja Kralju, i iz toga kolika je važnost Kralja, budući da je Stvoritelj u prirodu čoveka postavio snagu kojom mi izvlačimo veliko zadovoljstvo kada služimo važnu osobu. Tako, čovek oseća zadovoljstvo u skladu sa tim kolika je važnost Kralja. To jeste, ako pojedinac oseća da on služi velikom Kralju, do te mere raste i njegovo zadovoljstvo. Tako, što je pojedincu Kralj važniji, to on više uživa u svom radu. 

Zadovoljstvo koje pojedinac prima iz služenja Kralju je takvo da, što je Kralj veći za pojedinca, on više želi da se poništi pred Njim. Sledi da sav užitak i zadovoljstvo koje on prima ne dolazi pod njegovu upravu, već umesto toga on hoće da se poništi pred Kraljem do stepena do kojeg oseća veličinu i važnost Kralja. Tako, ovde postoji samo jedna uprava, koja se naziva „jedna uprava”

Ali, kada pojedinac hoće da za svoj rad primi neku nagradu od Kralja, tada on ima dve uprave, koje su odvojene jedna od druge. Sledi, umesto da čovek postigne Dvekut uz Stvoritelja, on dolazi do odvojenosti od Stvoritelja, što je potpuno suprotno od cilja koji stvorenja treba da postignu. 

Sledi da razlog koji njemu daje snagu da radi jeste jedino taj što može da daje Kralju. Ali pre nego što pojedinac postigne stanje u kojem oseća veličinu Stvoritelja, on je u ratu sa telom zato što se telo ne slaže sa tim da radi bez nagrade. Budući da telo nema osećaj veličine Kralja, telo ne može da radi za veliko zadovoljstvo koje se nalazi u služenju Kralju, jer veličinu Kralja i ne oseća. Štaviše, to je zato što telu nedostaje vera, to jeste da veruje da postoji Kralj u svetu. 

Naši mudraci su rekli (Avot, poglavlje 2): „Znajte šta je iznad vas: oko koje vidi, uho koje čuje, i sva vaša dela su zapisana u knjizi”. Kada pojedinac ima veru da postoji nadzornik u svetu, počinje da kalkuliše koja je veličina i važnost nadzornika. I, kada on ima veru da postoji nadzornik u svetu, ta vera mu donosi osećaj važnosti čak i kada on ne uzima u obzir veličinu Stvoritelja. U svakom slučaju, on već ima snagu da radi u cilju služenja Stvoritelju. 

Međutim, budući da pojedincu nedostaje vera i on jedino ima delimičnu veru (vidi Uvod u učenje o deset Sefirot, stav 14), kada on hoće da radi zarad davanja, telo odmah dođe i glasno viče: „Da li si ti lud?! Hoćeš da radiš bez plate, i  kažeš da hoćeš da služiš Kralju, što je samo po sebi velika nagrada. To pripada samo onima koji osećaju Kralja, i koji osećaju da Kralj ispituje svaki pokret koji oni načine. Oni mogu da kažu da je razlog iz kojeg rade za Kralja taj što je velika privilegija služiti Kralju, ali ne možeš i ti!” 

Ovo uzrokuje rat sa zlom inklinacijom: nekad pojedinac nadvlada telo, a nekad telo nadvlada njega. On kaže telu: „Činjenica da ne osećam veličinu Kralja je tvoja krivica zato što ti želiš da primiš sve u svoju upravu, nazvanu ‘primanje zarad primanja’, ali na ovom razabiranju postoji ograničenje i skrivenost, tako da nije moguće da se vidi išta od istine. Zato, pusti me da izađem iz tvoje želje i hajde da počnemo da radimo zarad davanja, i sigurno ćeš videti važnost i veličinu Kralja. Tada ćeš se složiti sa mnom da je vredno služiti Kralju i da ništa na svetu nije važnije od toga”. 

Iz tog razloga, kada pojedinac hoće da radi jedino zarad davanja i da ne primi ništa, i sve njegove kalkulacije se odnose na davanje zadovoljenja Stvoritelju kroz njegov rad – da on hoće da Njemu dȃ zadovoljenje i sebe uopšte ne razmatra, kako tada može da zna da li je on stvarno na tom putu? Možda on obmanjuje sebe, i sva njegova namera je jedino da primi? To jeste, on daje zarad primanja, i ne ide putem istine, na kojem bi sve njegove želje bile da daje zarad davanja. 

Ovde pojedinac može da kritikuje sebe, to jeste svoju nameru. Kada moli Stvoritelja da mu On pomogne u ratu sa inklinacijom, tako da ona ne dođe do njega sa željom da ga kontroliše svojim žalbama na njegov rad, Stvoritelj će mu dati želju da on jedino hoće da radi za Njega svim svojim srcem i dušom. I sigurno, nema molitve bez pouzdanja da Stvoritelj čuje molitvu, jer ukoliko pojedinac nema pouzdanja da će Stvoritelj čuti njegovu molitvu, on nije u stanju da moli ukoliko nije siguran da neko čuje njegovu molitvu. 

Ovo donosi pitanje: „Ako pojedinac vidi da se njegova molitva ne čuje, to jeste da njemu nije  dato ono što on razume da bi trebalo da mu bude dato – to jeste da mu se dȃ ono što traži, jer Stvoritelj je milostiv i dobronameran, i ukoliko Stvoritelj čuje, On bi svakako dao ono što pojedinac od Njega traži – zašto onda na njegovu molitvu nije odgovoreno? Zar Stvoritelj ne čuje molitvu? Da li se to može reći?” 

Međutim, pojedinac treba da veruje da Stvoritelj čuje molitvu, kao što kažemo u molitvi (Osamnaest molitvi): „Jer Ti čuješ molitvu svakih usta Tvog naroda Izrael, sa milošću”. Međutim, treba da verujemo u ono što je napisano, da „Moje misli nisu tvoje misli”. To jeste, Stvoritelj zna šta je najbolje za čoveka, što znači za njegovu celovitost, i šta može da ometa njegovu celovitost.

Otuda, treba da kažemo da Stvoritelj uvek čuje i odgovara u skladu sa onim što je najbolje za čoveka, i to je ono što On njemu daje. Tako, pojedinac treba da veruje da su stanja koja oseća baš ono što Stvoritelj hoće da on oseća, jer je to u njegovu korist.

Sledi da pouzdanje koje treba da imamo u Stvoritelja jeste da Stvoritelj sigurno čuje naše molitve i na njih odgovara, ali ne u skladu sa našim razumevanjem već u skladu sa Njegovim razumevanjem o tome šta treba da nam bude dato. Otuda sledi da je pouzdanje prvenstveno u vezi sa verom u Stvoritelja da On pomaže svima, kao što je napisano: „Njegova milost je nad svim Njegovim delima”. Međutim, pouzdanje ne treba da se odnosi na to da će nam Stvoritelj pomoći u skladu sa našim razumevanjem, već na to da će nam On pomoći u skladu sa Njegovim razumevanjem. 

Postoje ljudi koji misle da pouzdanje treba da se zasniva na onome što čovek razume da je njemu potrebno. I, ukoliko pojedinac ne veruje da Stvoritelj treba da mu pomogne u skladu sa njegovim razumevanjem, tada se ne razmatra da on veruje i da ima poverenje u Stvoritelja. Tačnije, pojedinac misli da treba da ima pouzdanje precizno u vezi sa onim što hoće. 

Ovime možemo da razumemo reči Svetog Zohara kada smo pitali u vezi sa stihom: „Međutim, pojedinac ne bi trebalo niti da veruje niti da kaže: 'Stvoritelj će me spasti' ili 'Stvoritelj će uraditi ovo ili ono za mene'. Umesto toga, pojedinac treba da se pouzda u Stvoritelja, da će mu Stvoritelj pomoći, onako kako treba”. I kao dokaz za to navodi se primer Hananije, Misaila i Azarije, koji su rekli: „Bilo da On spase ili ne spase”. Sveti Zohar kaže da kada pojedinac dolazi da se pročisti, njemu se pomaže, i  tada će se on pouzdati u to da će mu Stvoritelj pomoći, i verovaće u Njega i neće se pouzdati ni u koga drugog osim u  Njega. 

O tome je napisano: „Snaga čoveka je u Tebi”. Pitali smo: „Šta znači to da se on neće ‘pouzdati u drugog‘?” Da li postoji neko drugi ko može da mu pomogne, zbog čega postoji zapovest da se ne veruje u drugog? Govori se o pouzdanju koje su imali Hananija, Misailo i Azarija i koje se odnosi na to ko bi mogao da ih spase iz ognjene peći, i zbog čega je morao da zabrani pouzdanje u drugog? 

Reč je o tome da kada pojedinac hoće da ide putem istine, znači da sva njegova dela budu zarad Stvoritelja, što se naziva „zarad davanja, i ne u svoju korist”, on treba da veruje da Stvoritelj zna šta je potrebno da mu On dâ, a šta da mu ne dâ. Da bi pojedinac izbegao da zavarava sebe i da bi svaki put video da li ide putem davanja zadovoljenja Stvoritelju, on treba da proverava sebe, i bez obzira na svoje stanje treba da bude zadovoljan. 

Pojedinac treba da veruje da je to sigurno volja Stvoritelja, tako da mu nije važno u kakvom se stanju on nalazi, već treba da se trudi i moli za ono što razume, i veruje u Stvoritelja da će mu On pomoći za njegovo sopstveno dobro. Jer Stvoritelj zna šta je za dobro čoveka, a čovek to ne zna. Ovde pojedinac može da kritikuje svoje angažovanje u Tori i Micvot, da li je njegova namera  da  hoće da daje Stvoritelju, i ne za sopstvenu korist, što znači da njegov cilj nije davanje zarad primanja.. 

Iz tog razloga, kada pojedinac uspostavi redosled svog rada i krene da moli Stvoritelja, on treba da se pouzda u Stvoritelja da će On prihvatiti njegovu molitvu. U to vreme on treba da veruje Stvoritelju, što znači da mera pouzdanja treba da se temelji na gledištu Stvoritelja, i ne treba da veruje nekom drugom. 

A ko je taj drugi? To je sam čovek. To jeste, mera pouzdanja da će mu Stvoritelj pomoći temelji se na tome da Stvoritelj pomaže onako kako On to razume, a ne kako to čovek razume. 

Čovek se naziva „drugi”, kao što su naši mudraci rekli (Suka, 45b): „Mi učimo da svako ko kombinuje rad Stvoritelja sa nečim drugim biva iskorenjen iz sveta, kao što je rečeno: ‘Jedino za Gospoda’. Ovo znači da to treba da bude jedino za Stvoritelja, bez samoljublja, koje se naziva ‘primanje’. Tako, čak i kada pojedinac usmerava Micva ka Stvoritelju, ali ipak želi malo i za sebe, on biva iskorenjen iz sveta”. 

Šta znači „iskorenjen iz sveta”? Da li oni koji nisu nagrađeni time da usmere sav svoj rad (ka Stvoritelju) bivaju iskorenjeni iz sveta? Treba da razumemo na koji svet se ovo odnosi. U skladu sa onim što učimo, pod ovim se podrazumeva večni svet, koji se naziva „svet Stvoritelja”, što znači da je tu Ime Stvoritelja očigledno – Dobro koje čini dobro. I tu se otkriva Njegova misao – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. 

Ovo je svrha za koju je On stvorio svet, i iz tog sveta čovek biva iskorenjen. To jeste, to da čovek ne može da bude nagrađen tako da užitak i zadovoljstvo njemu budu otkriveni jeste zbog ispravke Cimcum, koja se dogodila u cilju da čovek bude nagrađen postizanjem Dvekut, što se naziva „jednakost forme”. Zbog toga, kada on hoće da primi malo i za sebe, u toj meri on se udaljava od Dvekut uz Stvoritelja i zato ne može da bude nagrađen užitkom i zadovoljstvom koji postoje u svrsi stvaranja. Otuda, on biva iskorenjen iz tog sveta. 

Iz svega prethodno navedenog proizlazi da ako pojedinac hoće da bude siguran u to da ne zavarava sebe, i hoće da služi Stvoritelju sa namerom jedino da daje zadovoljenje Stvoritelju, i sveti Zohar, u odnosu na to, kaže da kada pojedinac moli Stvoritelja da mu pomogne, on sigurno treba da ima pouzdanje u to da će mu Stvoritelj pomoći. U suprotnom, ako ne veruje, kako može da traži? Ako on ne veruje da će mu Stvoritelj pomoći, on nema prostor za molitvu, jer ne može da moli i da traži uslugu od nekog osim kada zna da on njemu može da pomogne. 

Zbog toga, pojedinac svakako mora da bude siguran, dok moli Stvoritelja, da će mu On sigurno pomoći. I, ako vidi da mu Stvoritelj nije pomogao onako kako je on razumeo, on sumnja da Stvoritelj, Bože zabrani, možda ne čuje molitvu. Zato Sveti Zohar kaže da pojedinac treba da moli Stvoritelja i da veruje da će mu On sigurno pomoći onako kako Stvoritelj to razume, budući da taj pojedinac hoće da se angažuje specifično u onome što je jedino zarad Stvoritelja, i ne za njegovu sopstvenu korist. 

Tako, ima li značaja na koji način pojedinac radi zarad davanja Stvoritelju? To jeste, on mora da veruje da, budući da Stvoritelj vidi da je za čoveka korisno da radi u bilo kojem stanju u kojem se nalazi, nije važno šta pojedinac misli o tome šta će Stvoritelju doneti više zadovoljenja. Tada nije važno da li njemu Stvoritelj pomaže onako kako čovek razume šta Stvoritelju donosi više užitka.

Tačnije, pojedinac treba da veruje da će mu Stvoritelj pomoći u skladu sa Njegovim razumevanjem. To je ono što sveti Zohar kaže: „Čovek treba da veruje da će mu Stvoritelj pomoći onako kako treba”, što znači da ono što Stvoritelj razume jeste to da osoba treba da bude jedino u tom stanju u kojem je. I, u vezi sa tim stanjem u kojem je, pojedinac treba da traži Stvoritelju da mu On pomogne. (To jeste, pojedinac razume da je stanje u kojem se on nalazi upravo ono u kojem i treba da bude, i to kako on tada razume to će i tražiti (u vezi sa tim šta mu nedostaje), ali Stvoritelj će učiniti onako kako On vidi da je potrebno). 

Kada se može reći to da se pojedinac slaže sa voljom Stvoritelja i ne insistira na tome da mu Stvoritelj pomogne po njegovoj želji (po želji čoveka)? Ovo se događa precizno tada kada pojedinac traži ono što on razume (da mu je potrebno) i moli da mu Stvoritelj pomogne onako kako on razume, a ipak poništi svoju želju pred voljom Stvoritelja. Tada se može reći da on ima pouzdanje u Stvoritelja da će mu On pomoći onako kako treba, to jeste onako kako Stvoritelj razume a ne kako čovek razume. 

Ovo se naziva „Poništi svoju želju pred Njegovom voljom”, kao što su naši mudraci rekli (Avot, poglavlje 2). Ali, ukoliko pojedinac, dok moli Stvoritelja da mu On pomogne, nema želju da postigne neki cilj, jasno je da ne može da se kaže da će on poništiti svoju želju pred voljom Stvoritelja i reći: „Želim ono što želim i što razumem da mi je potrebno, ali Ti ćeš učiniti meni ono što Ti vidiš da je potrebno” – kada bi moglo da se kaže da pojedinac poništava svoju želju pred voljom Stvoritelja. 

Ali, zašto je potrebno da pojedinac poništi svoju želju? Šta ukoliko on nema želju koju bi poništio? To je kao da tu nema celovitosti, budući da um nalaže da je to kada se pojedinac slaže sa voljom Stvoritelja sigurno bolje od toga kada on ima želju različitu od volje Stvoritelja, i on mora da je poništi. To je kao da on ima nešto loše i to loše mora da poništi. Da li bi bilo bolje da on uopšte nema to loše?

Znano je da duhovna Kli, da bi bila podesna da primi obilje užitka i zadovoljstva, mora da zadovolji dva uslova: 1) da ima Aviut, što je želja za primanjem užitka i zadovoljstva, 2) da ima Masah, što je da ne primi u skladu sa vlastitom žudnjom i željom za užitkom i zadovoljstvom, već u skladu sa užitkom Stvoritelja. Ovo se naziva „primanje zarad davanja zadovoljenja svom Tvorcu”. 

Međutim, ukoliko pojedinac nema posude primanja, znači nema žudnju za primanjem užitka i zadovoljstva, on nije podesan da primi obilje od Gore, jer nema zadovoljstva ukoliko nema potrebe. Iz tog razloga, pojedinac mora da pokuša da za sebe načini nedostatak – da žudi za tim da ga Stvoritelj približi i dâ mu obilje koje Stvoritelj ima da dâ, a koje pojedinac žudi da primi. U isto vreme, on poništava svoju želju i uzda se u to da će mu Stvoritelj pomoći i dati mu ono što Stvoritelj razume da je za njegovo dobro. I tada on nema pritužbi na to da Stvoritelj ne pomaže njemu u skladu sa tim kako on to razume.

Ovo znači da pojedinac poništava svoju želju i kaže: „Ja izvršavam svoj deo, to jeste ono što razumem da je za moje dobro, i razumem i verujem da Stvoritelj bolje zna moje stanje i slažem se da se angažujem u Tori i Micvot kao da mi je Stvoritelj pomogao onako kako ja razumem da On treba da mi odgovori na moju molitvu. I, iako vidim da mi On ne daje nikakav odgovor na moj zahtev, i dalje verujem da je Stvoritelj čuo moju molitvu i odgovorio mi u skladu sa onim što je dobro za mene. Iz tog razloga, uvek treba da molim da mi Stvoritelj pomogne u skladu sa mojim razumevanjem, a Stvoritelj će mi pomoći u skladu sa onim što On razume da je dobro za mene”. 

Ovo dovodi do pitanja: „Budući da Stvoritelj i inače pomaže onako kako On to razume, koja je svrha molitve čoveka?” Stvoritelj ne odgovara na molitvu koju čovek moli, već On čini onako kako On razume da treba da čini. Otuda, kakva je korist od molitve čoveka? Zašto je onda Stvoritelju potrebna naša molitva za ono što mi razumemo da nam treba, budući da On odgovara onako kako On razume? 

Moramo da znamo da je molitva naš zahtev za ono što nam je potrebno, a mi svakako znamo šta nam je potrebno, i želimo da nam Stvoritelj odgovori na našu molitvu onako kako mi to razumemo, a to je da, ukoliko nam On ispuni naše želje, mi ćemo biti srećni ljudi jer nam je On dao sve što nam je potrebno. I, treba da znamo da postoji pravilo: nema Svetlosti bez Kli. To jeste,  ne može da bude zadovoljenja bez nedostatka. 

Sledi da ukoliko pojedinac čak i zna šta mu je potrebno, to se još ne razmatra za nedostatak koji je predodređen da bude ispunjen, budući da ono što čovek misli da je njemu potrebno ne znači to da on ima nedostatak za tim. Nedostatak znači da je čovek zaista u nedostatku za nečim. Ali, nedostatak nije nešto što mi nemamo. Postoji mnogo toga što mi nemamo, ali se to ne razmatra za nedostatke koji se mogu zadovoljiti. 

Uzmimo na primer osobu koja je građanin neke zemlje u kojoj su predsednički izbori, i neko je izabran za predsednika, dok taj građanin ostaje i dalje obična osoba i uopšte mu ne smeta što nije postao predsednik. Ali, u zemlji postoji i neka osoba koja je mislila da će upravo ona postati predsednik. Ta osoba je uložila velike napore da joj prijatelji i poznati ljudi pomognu u tome, ali na kraju neko drugi je postao predsednik, a ova osoba je ostala samo sa svojom željom. 

Sigurno postoji razlika između ova dva građanina. Iako je kod oba izostalo isto, to da postanu predsednici, postoji ogromna razlika između onog koji je uložio veliki trud da postane predsednik i ostao sa nezadovoljenom željom, i drugog koji nije postao predsednik i ne pati zbog toga. To jeste, čak i kad bi drugi ljudi hteli da on postane predsednik, on to ne bi mogao jer nema Kelim za to, to jeste nema znanje o tome kako da bude predsednik. 

Tačnije, Kli za ispunjenje je želja za nečim, a želja znači da čoveka muči to što želi. Čak i ukoliko on ima želju za nečim i misli da se to već razmatra za želju, to još nije pravi nedostatak koji bi tu želju načinio podesnom za ispunjenje. 

Razlog je taj što nedostatak označava to da pojedinac pati zbog onoga što nema, a ispunjenje znači zadovoljstvo usled dobijanja onoga što on želi. Sledi da je njegov užitak iz ispunjenja u skladu sa njegovom patnjom usled neispunjenja. 

Sada dolazimo do toga da razumemo značenje molitve kojom molimo Stvoritelja da nam On pomogne onako kako mi to razumemo. I verujemo u ono što je napisano: „Jer Ti čuješ molitvu svakih usta”, i u isto vreme se uzdamo u to da Stvoritelj čuje molitvu svakih usta. Međutim, ne treba da verujemo da će nam Stvoritelj pomoći u skladu sa našim razumevanjem, već da verujemo da će nam Stvoritelj pomoći u skladu sa Njegovim razumevanjem.

Pitali smo: „Čemu onda moja molitva, ako će Stvoritelj učiniti onako kako On razume?” Međutim, molitva povećava želju za ispunjenjem, jer što pojedinac više moli, to nedostatak u njemu više raste. Drugim rečima, on počinje da oseća nedostatak za onim za šta moli. Kada je počeo da traži ispunjenje za svoj nedostatak, on još nije imao osećaj da mu je ono što je tražio zaista i potrebno. Jednostavno, on je video da drugi traže neko ispunjenje i čuo je od prijatelja da treba da traži od Stvoritelja neko ispunjenje, tako da je i on, takođe, počeo da moli Stvoritelja da mu On dȃ ono što on želi. Međutim, on ne oseća da mu to što traži stvarno i  nedostaje; to još nije sazrelo u njegovom srcu. 

Zbog mnogih molitvi koje pojedinac moli, on počinje da ispituje da li mu je stvarno potrebno ono što traži, ili je to samo dodatak, što znači da on traži za luksuz. To jeste, on izvršava ono što mora da izvršava kao Jevrejin, ali želi luksuz, što znači da ima bolji život u duhovnom, a ne da bude obična osoba poput ostalih koji služe Stvoritelju. 

Ovo ispitivanje molitvi koje pojedinac moli uzrokuje to da on razume da mu stvarno treba pomoć Stvoritelja da išta uradi u duhovnom. Jer molitve koje moli svaki put ga dovode do toga da primeti da počinje da ispituje sebe, za šta to on treba da moli: da li da moli molitve koje su naši mudraci uspostavili za nas - da li nama stvarno treba ono za šta su oni rekli da molimo, ili nam je potrebno nešto drugo, to jeste ono što naše telo razume da treba da traži?

Proizlazi da umnožavanjem molitvi koje pojedinac moli on počinje da stiče stvarni nedostatak, sve dok ne oseti patnju zbog onoga što mu nedostaje. To mu daje stvarnu želju da ga Stvoritelj približi, što se razmatra za to da mu Stvoritelj pomaže, kao što je u svetom Zoharu napisano: „Umesto toga, čovek treba da se pouzda da će mu Stvoritelj pomoći, onako kako treba”, što znači da se pouzdanje odnosi na to da će Stvoritelj, u vezi sa molitvama pojedinca, njemu pomoći onako kako Stvoritelj razume da treba da mu se odgovori. 

Sada ćemo objasniti ostale reči svetog Zohara: „Još nešto: ‘Srećan je čovek čija je snaga u Tebi’, kao što se kaže: ‘Gospod će dati snagu Njegovom narodu‘, što znači Toru. ‘Snaga čoveka je u Stvoritelju’ znači da pojedinac treba da se angažuje u Tori zarad Stvoritelja, što znači zarad Šehina, koja se naziva ‘Ime’”. 

Treba da razumemo ono što je rečeno u Sulam komentari (komentari na Zohar): „… zarad Stvoritelja, što znači zarad Šehina (Božansko), koja se naziva ‘Ime’”. Znano je da naša celokupna namera treba da bude davanje zadovoljenja Stvoritelju. Tako, šta znači to kada on (Sulam) kaže, u vezi sa onim o čemu govori sveti Zohar, da pojedinac treba da se u Tori angažuje zarad Stvoritelja, što znači zarad Šehina, koja se naziva „Ime”? Ovo ukazuje na to da sve naše angažovanje u Tori i Micvot treba da usmerimo zarad Šehina. Potrebno je da razumemo značenje „zarad Šehina”. Isto tako, na nekoliko mesta u svetom Zoharu nalazimo da moramo da usmerimo angažovanje u Tori i Micvot na „uzdići Šehina iz prašine”. Tako, treba da razumemo razliku između toga kada se kaže Stvoritelj i kada se kaže Njegova Šehina. 

U prethodnim člancima predstavili smo ono što je Baal HaSulam objasnio u vezi sa rečima svetog Zohara gde je napisano: „On je Šohen (onaj koji boravi), i ona je Šehina”. On je rekao da to znači da se mesto gde se otkriva Šohen naziva Šehina. Tako, oni nisu dva već jedno. To jeste, postoje Svetlost i Kli. Drugim rečima, mi postižemo Stvoritelja jedino kroz Kelim koje postižu Njega. Otuda, kada govorimo o Stvoritelju, mi govorimo jedino o tome da se Stvoritelj otkriva nama kroz Kelim. 

Tako, o Svetlosti bez Kli uopšte ne govorimo. I, Misao stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima – mi nazivamo imenom Ein Sof (beskonačno/bez kraja), što je onaj koji čini dobro. To jeste, onaj koji čini dobro daje stvorenjima. Kli u kojoj se pojavljuje obilje naziva se Malhut, koji se naziva Šehina, u kojoj se otkrivaju užitak i zadovoljstvo. 

Sledi da Stvoritelj hoće da dȃ užitak i zadovoljstvo stvorenjima, ali niži nemaju Kelim da to prime zbog suprotnosti forme između primalaca i davaoca. Tako, užitak i zadovoljstvo se ne otkrivaju. U to vreme, u svetu postoji zla inklinacija, zbog koje se duhovno – što je davanje – predstavlja kao loše, a kao dobro jedino ono što pojedinac može da primi zarad primanja. 

Iz ovog razloga, niži nemaju mesto gde mogu da rade zarad davanja, jer pojedinac ne nanosi štetu sebi (budući da je davanje predstavljeno kao nešto loše). Tako, pojedinac ne može da ima motivaciju da radi zarad davanja, i otuda se Više obilje, što su užitak i zadovoljstvo, ne može otkriti nižima. 

Sledi da je opšte Ime Stvoritelja – Dobro koje čini dobro – skriveno od nižih. Ovo Ime se naziva Šehina, i to je Ime Stvoritelja u odnosu na svojstvo – Dobro koje čini dobro, i ovo Ime je u izgonu. To jeste, tamo gde pojedinac počne makar malo da radi zarad davanja, on odmah  u ovom radu oseća izgon, to jeste da hoće da pobegne iz takvih stanja. To je tako zato što sve dok je uronjen u samoljublje, on nema nikakvu ideju o radu davanja, i kada počne da oseća to da ide linijom da daje i da ništa ne primi, to za njega postaje tama i on hoće da pobegne iz tog stanja poput onog koji hoće da pobegne iz izgona koji mu je dat. 

Ovo je slično čoveku koji je počinio prekršaj protiv vlasti i osuđen je na izgnanstvo. On uvek razmišlja kako da pobegne odatle. Slično tome, kada pojedinac oseti da primalac neće primiti ništa iz svojih napora u duhovnom radu, on nema želju da radi i hoće da pobegne iz borbe. I zbog toga se u to vreme Ime Stvoritelja, što je Šehina, razmatra da je u izgonu, to jeste da pojedinac u ovom radu oseća okus izgona. 

Iz tog razloga molimo Stvoritelja i angažujemo se u Tori i Micvot da „uzdignemo Šehina iz prašine”, što je da se ovo mesto – Šehina, koje je Ime Stvoritelja – Dobro koje čini dobro, otkrije u posudama davanja. Ali pojedinac oseća okus prašine u ovom radu, i ovo je takođe značenje za Šehina u izgonu, kada on oseća okus izgona i hoće da pobegne iz ovog rada, to jeste iz svetog rada, gde Keduša znači davanje zadovoljenja Stvoritelju. 

Iz ovog razloga mi treba da molimo za lično iskupljenje, gde svako oseća da je izašao iz izgona. To jeste, kada pojedinac radi zarad davanja, on treba da oseti da je u zemlji Izrael, što znači da njegova želja žudi jedino za Jašar-El (pravo ka Stvoritelju), što se naziva Erec Izrael (zemlja Izrael). 

Pokazatelj za ovo jeste to da li pojedinac može da kaže svim svojim srcem ono što mi kažemo kada dajemo blagoslov za hranu: „Hvala Tebi, Gospode naš Bože, što si darovao naše očeve željenom, dobrom i prostranom zemljom”. To jeste, osim što moramo da molimo za generalno iskupljenje treba, takođe, da molimo i za lično iskupljenje. 

Sledi da na tom mestu, to jeste u onim željama u kojima čovek oseća da je u izgonu, i oseća okus izgona, dok mu dolazi slika davanja jedino zarad Stvoritelja i ne zarad sebe, on oseća okus izgona i prašine. A, u vreme iskupljenja (tokom ispravki tih želja), to jeste kada izlazi iz izgona, on u radu davanja oseća okus željene, dobre i prostrane zemlje.

Tako, zemlja izgona znači da mi osećamo okus patnje i uvek razmišljamo o tome kako da pobegnemo iz te zemlje. Nasuprot tome, izlazak iz izgona znači da je pojedinac došao do željene, dobre i prostrane zemlje. O toj zemlji mi kažemo: „Hvala Tebi, Gospode naš Bože”. Ovo se naziva Erec Jašar-El (zemlja (želja) pravo ka Stvoritelju), i to je iskupljenje za kojim treba da žudimo da ga postignemo.  

Međutim, prirodno je da se javlja pitanje: „Zašto osećamo okus prašine u radu davanja i želimo od toga da pobegnemo poput onoga ko je u izgonu?” Iako postoji mnogo razloga za to, treba da dodamo još jedan: postoji pravilo da nema Svetlosti bez Kli, što znači da nema ispunjenja bez nedostatka. Otuda, prvo moramo da uđemo u izgon, to jeste da osetimo težinu u ovom radu, zato što se telo, koje se naziva „želja za primanjem”, rita i opire ovom radu jer je ovaj rad protiv njegove prirode, i kroz patnju telo oseća da je u izgonu. 

Drugim rečima, to su precizno oni koji se angažuju u radu davanja, i čije se telo opire, dok se oni sami ne potčinjavaju argumentima tela već trpe to da ih telo muči, to jeste trpe otpor tela, ali ne beže iz borbe već su uvek u ratu sa zlom inklinacijom. Ponekad pojedinac nadvlada, a ponekad telo nadvlada, tako je on uvek u usponima i padovima, i njegova duša nikada nije u miru.

Tada pojedinac pati jer on nije poput drugih ljudi koji odmah beže iz rada kada vide da se telo opire radu davanja, i ne pate zato što i ne rade rad kušanja okusa izgona, jer se njihovo telo opire tome, i oni padaju pod upravu tela i govore o tome poput špijuna koji su govorili klevetu o zemlji Izrael. 

Kao što smo u prethodnim člancima rekli, gde smo izneli reči svetog Zohara, oni po prirodi nemaju Kelim u koje bi primili iskupljenje, kao što je objašnjeno u eseju „Davanje Tore”, gde se kaže da je izgon materija nepostojanja, koje prethodi postojanju, što je iskupljenje. Otuda, sva slova reči Geula (iskupljenje) nalaze se u reči Gola (izgon), osim slova Alef, što ukazuje na Alufo Šel Olam (Upravitelj sveta/Stvoritelj), kao što su naši mudraci rekli. Ovo nas uči da forma nepostojanja nije ništa drugo do negacija postojanja (poricanje otkrivanja Stvoritelja). 

Iz ovog razloga, kada izgovaramo blagoslov za hranu: „Hvala Tebi, …” mi kažemo „… i što si nas izbavio iz zemlje egipatske, Gospode naš Bože, i što si nas iskupio iz kuće robova”. Ovo nas uči da mi, da bismo došli do željene, dobre i prostrane zemlje, prvo moramo da prođemo kroz fazu izgradnje Kelim, što znači da budemo u zemlji Egipat, i da vidimo da smo robovi koji služe Faraonu, kralju Egipta, a muke izgona nas dovode do potrebe da molimo Stvoritelja da nas izbavi iz izgona, kao što je rečeno (Izlazak, 2:23): „I sinovi Izraela su uzdisali, iz rada, i plakali su, i njihov plač se uzdigao do Boga”. Sledi da je izgon Kli, a iskupljenje je Svetlost i obilje. 

Proizlazi da Ime Stvoritelja – kao što je objašnjeno u Sulam komentari – jeste Šehina, koja se naziva „Ime Stvoritelja”. Kad smo pitali kako može da se kaže da se namera u Tori i Micvot usmeri zarad Šehina, mi smo to objasnili onim što je rekao Baal HaSulam, da su Šohen (onaj koji obitava) i Šehina (Božansko) jedno i isto, i mesto gde se otkriva Šohen naziva se Šehina.

Ovo možemo da razumemo iz primera kad nekog nazivamo mudar, bogat ili velikodušan. Da li su ovi nazivi neka druga materija, što znači različito telo od same osobe? To jeste, kada se mudrost nekog pojedinca otkriva ljudima, ljudi ga nazivaju „mudar”, ili „bogat”, što znači da je to u skladu sa onim kako ga oni vide. Sledi da Njegovo Ime jeste sámo otkrivanje Stvoritelja. 

Link - Confidence