MIR U SVETU

 Mir u svetu – Baal HaSulam

„Milost i istina srešće se; pravda i mir poljubiše se. Istina će niknuti iz zemlje; i pravda će s nebesa pogledati dole. I Gospod će dati Dobro; i zemlja naša daće plod svoj”. 

 Psalmi, 85

Sve se vrednuje – ne prema tome kako izgleda u datom trenutku, već prema stepenu svog razvoja 

Sve u stvarnosti, dobro i loše, čak i ono najgore na svetu, ima pravo da postoji i ne sme da bude iskorenjeno iz sveta niti potpuno uništeno. Mi to moramo jedino da ispravimo i reformišemo, jer i najmanje izvršavanje rada Stvoritelja jeste dovoljno da nas nauči o veličini i savršenosti Stvoritelja i Njegovog upravljanja svime. Otuda, moramo da razumemo i da budemo vrlo pažljivi kada nalazimo manu makar i jednoj pojavi koju je Stvoritelj stvorio govoreći da je nešto suvišno ili izlišno, jer bi to bila kleveta o Njegovom upravljanju. 

Znano je da Stvoritelj Stvaranje nije kompletirao tada kada ga je i stvorio. I, iz svakog ugla stvarnosti možemo da vidimo da je sve, kako u pogledu opšteg tako i pojedinačnog plana, u skladu sa zakonom postepenog razvoja, počevši sa fazom nepostojanja sve do faze dovršetka rasta. Iz tog razloga, kada je  voće, na početku svog rasta, gorkog ukusa to se ne razmatra za manu voća, a mi već znamo razlog za to: voće još nije dovršilo svoj razvoj.   

I, tako je u svakom elementu stvarnosti: ukoliko nam izgleda da je neki element loš i štetan za nas, upravo je to dokaz da je taj element još u procesu svog razvoja, još u tranziciji. Tako, mi ne možemo da zaključimo da je nešto loše i nije mudro da na to gledamo kao na manu. 

Neuspeh „Reformatora sveta”

Ključ za razumevanje neuspeha reformatorā sveta kroz generacije je taj što oni čoveka razmatraju za mašinu koja ne funkcioniše ispravno i kojoj treba popravka, to jeste, potrebno je ukloniti neispravne delove i zameniti ih ispravnim. 

Tendencija svih reformatora sveta jeste u tome da se iskoreni sve štetno i loše u ljudskoj vrsti... i istina je – da im se Stvoritelj nije usprotivio, oni bi sigurno do sada čovečanstvo u potpunosti očistili tako da mogu da žive samo oni dobri i korisni. 

Otuda, Stvoritelj pažljivo bdi nad svim elementima Njegovog Stvaranja, i ne dopušta da u Njegovom domenu bilo ko uništi ijedan element, već jedino da ga reformiše i pretvori u blagoslov (načini da je koristan svrsi i dobru). Svi prethodno pomenuti reformatori nestaće sa lica zemlje, ali zle inklinacije neće nestati. One će živeti i brojati stepene koje još moraju da prođu dok ne završe svoje sazrevanje. 

U to vreme, loše osobine preokrenuće se same po sebi u dobro i korisno svrsi, kakvim ih je Stvoritelj u početku i promislio, poput voća na drvetu koje se drži na granama, čeka i broji dane i mesece, i mora još da čeka dok ne dovrši svoje sazrevanje, kada će se njegov okus i slast otkriti svakoj osobi. 

Nagrađen – ja ću to ubrzati, nenagrađen – u svoje vreme

Treba da znamo da prethodno navedeni zakon razvoja, koji se širi nad kompletnom stvarnošću, garantuje to da će se sve zlo preokrenuti u dobro i svrsi korisno kroz silu Uprave Nebesa od Gore, što znači i bez toga da se traži dozvola od ljudi koji naseljavaju zemlju. Međutim, Stvoritelj je u ruke čoveka stavio znanje i upravu, i dopustio mu da ovaj zakon razvoja primi pod svoju sopstvenu upravu i dao mu je mogućnost da proces razvoja ubrza prema njegovoj želji, slobodno i potpuno nezavisno od vremena. 

Proizlazi da ovde postoje dve uprave koje deluju kroz prethodno navedeno vođstvo razvoja. Jedna uprava jeste uprava Nebesa, koja će sve što je štetno i zlo sigurno preokrenuti u dobro i svrsi korisno, ali to će biti u dogledno vreme, „u svoje vreme”, na način kroz patnju i nakon dugog vremena. A, postoji i „Uprava zemlje”, kada je „objekat koji se razvija” živ i osetljiv, a i on je neko vreme pod „pritiskom razvoja” i trpi veliku patnju, budući da pritisak razvoja svoj put trasira neumoljivo.   

Otuda, „Uprava zemlje” odnosi se na one ljude koji su prethodno navedeni zakon razvoja uzeli pod sopstvenu upravu, te mogu u potpunosti da se oslobode okova vremena, i koji u velikoj meri ubrzavaju vreme u kojem završavaju proces svoga sazrevanja, kao i svoju ispravku, i dolaze do kraja svoga razvoja.

Naši mudraci su govorili (Sanhedrin 98*) o potpunom iskupljenju i dovršetku ispravke Izraela. Oni su stih: „Ja Gospod ubrzaću to vreme” (vreme dolaska Mesije) (Isaija 60:22) objasnili sa: Nagrađen – ja ću ubrzati, nenagrađen – u svoje (za to određeno) vreme.

*) Sanhedrin 98 - Rabin Aleksandri kaže: Rabin Jegoshua Ben Levi postavljae kontroverzu u vezi sa stihom o Božjoj obvezi da otkupi židovski narod (narod Izrale). U stihu: "Ja, Gospod, ću ubrzati to vrijeme" (Izaija 60:22) piše: "u to vrijeme", ističući da postoji određeno vrijeme za iskupljenje i piše: "Ja ću to (vreme dolaka Mesije) ubrzati", ističući da vreme za iskupljenje nije ograničeno. Rabin Aleksandri objašnjava: ako zaslužuju iskupljenje kroz pokajanje i dobra djela, ubrzaću dolazak Mesije. Ako ne zasluže iskupljenje, Mesija će doći u određeno vrijeme. 

Tako, to da su Izrael nagrađeni znači da oni na sebe preuzimaju zakon razvoja da bi time svoje loše osobine preokrenuli u dobre. I, oni time zakon razvoja dovode pod sopstvenu upravu, drugim rečima svoje umove i srce postavljaju tako da sve loše osobine unutar sebe isprave i preokrenu u dobre. Otuda, značenje za „Ja ću ubrzati” jeste u tome da će oni biti potpuno oslobođeni od okova vremena. I tada, kraj razvoja zavisi od njihove sopstvene volje, znači samo od veličine njihovih dela i pažnje koju tome daju. Tako, oni ubrzavaju, što znači da brže dolaze do završetka (razvoja). 

Ali, ukoliko nisu nagrađeni – to znači da tada ispravka njihovih loših osobina nije pod njihovom sopstvenom upravom, već je taj razvoj stavljen pod Upravu Nebesa. Ipak, sigurno je da će i oni, isto tako, postići kraj svog iskupljenja i kraj svoje ispravke. To je zato što u vezi sa Upravom Nebesa postoji potpuna izvesnost, koja deluje po zakonu postepenog razvoja, stepen po stepen, sve dok se svako zlo i šteta ne preokrenu u dobro i korisno svrsi, kao što to vidimo i u razvoju voća. Kraj je zagarantovan, ali „u svoje vreme”, što znači da zavisi od vremena i povezan je sa njim u potpunosti. 

Prema zakonu postepenog razvoja, pojedinac mora da prođe kroz mnoge stepene, i taj proces je težak, veoma spor i dug, i potrebno je puno vremena pre nego što se dođe do kraja. I zbog toga, objekti o kojima govorimo – živa bića, koja se razvijaju i osećaju, moraju da trpe agoniju i veliku patnju u stanjima razvoja, jer sila prisile, koja na tim stepenima deluje da bi čoveka uzdigla sa nižeg stepena na Viši stepen, nije ništa drugo do sila koja gura živa bića, koja tada patnju i bol, akumulirane na nižem stepenu, više ne mogu da tolerišu. Iz tog razloga, živa bića moraju da napuste stepen na kojem su i uzdignu se na Viši stepen. To je kao što su naši mudraci rekli: „Stvoritelj nad njima postavlja kralja čije su kazne oštre poput Hamanovih, dok se Izrael reformišu i iskupljuju”. 

Tako, izvesno je da i narod Izrael, do završetka svog razvoja, može da dođe i saglasno pomenutom zakonu postepenog razvoja koji se naziva „u svoje vreme”, to jeste zavisno od vremena. Međutim, zagarantovano je i to da će narod Izrael završetak razvoja postići time što će razvoj svojih svojstava uzeti u svoje ruke, pod sopstvenu upravu, što se naziva „Ja ću to ubrzati”, i to će tada biti potpuno nezavisno od vremena.

Dobro i zlo se procenjuje shodno akcijama pojedinca prema društvu 

Pre nego što istražimo ispravku zla u ljudskoj vrsti, moramo prvo da odredimo vrednost apstraktnih pojmova, „dobro” i „zlo”. Kada neko delo ili osobinu definišemo kao dobro ili zlo, treba da razjasnimo kome ta osobina ili delo koristi.

Da bismo ovo razumeli, moramo u potpunosti da znamo proporcionalni odnos između pojedinačnog i opšteg, to jeste između pojedinca i kolektiva u kojem pojedinac živi i iz kojeg se hrani – i to i na materijalnom i na duhovnom planu. 

Realnost nam pokazuje da pojedinac nema pravo da postoji ako sebe izoluje, izopšti iz okruženja ljudi, jer svakako njemu okruženje služi i pomaže mu da obezbedi svoje potrebe. Otuda, čovek je stvoren da vodi društveni život, i svaki pojedinac u društvu je poput točka koji je povezan sa nekoliko drugih točkova, postavljenih u istu mašinu. I, nijedan od točkova nema slobodu kretanja sam za sebe, već se zajedno sa ostalim točkovima kreće u određenom smeru, i tako se mašini omogućava da obavlja svoju zadatu funkciju. 

I, ukoliko postoji neki kvar na točku, taj kvar se ne razmatra izdvojeno, već se razmatra u skladu sa tim koju funkciju i ulogu taj točak ima u odnosu na mašinu u celini.

I, u skladu s prethodno navedenim, stepen vrednosti svake osobe u njenom kolektivu ne procenjuje se po tome koliko je sama osoba dobra, već prema stepenu u kojem ona služi opštoj javnosti. I obratno, zlo ​​svake osobe vrednuje se jedino po tome koliku štetu osoba nanosi opštoj javnosti, a ne po njenim svojstvima nezavisno od kolektiva. 

Ovo je jasno, kako sa aspekta istine, tako i sa aspekta dobra. To je tako jer ono što se nalazi u kolektivu isto se tako nalazi i u pojedincu. I, korist kolektiva je korist svakog pojedinca u kolektivu: ko šteti kolektivu ima svoj udeo u šteti, a ko koristi kolektivu ima svoj udeo u koristi, jer pojedinci su deo celine, i vrednost celine nije veća, ni na koji način, od sume vrednosti njenih sastavnih delova.

Proizlazi da su kolektiv i pojedinac jedno isto. I, pojedinac nije oštećen time što je podređen kolektivu, budući da su sloboda kolektiva i sloboda pojedinca takođe jedno isto. I kao što je dobro podeljeno među njima, tako je i sloboda među njima podeljena. 

Otuda, dobre i zle osobine, kao i dobra i zla dela procenjuju se jedino prema tome koliko su korisni za opštu javnost.

Naravno, prethodno navedeno primenjuje se ukoliko svi pojedinci u potpunosti izvršavaju svoju dužnost prema opštoj javnosti, ne primaju više od onoga što zaslužuju i ne uzimaju više od onoga što pripada prijateljima. Ali, ako se deo kolektiva ne ponaša u skladu s tim, proizlazi da to ne samo da šteti kolektivu u celini, već i tom delu kolektiva. 

Ne treba da raspravljamo o nečemu što je znano svima, i ovo je pomenuto samo kako bi se ukazalo na slabu tačku, mesto na kojem je potrebna ispravka, a to je da svaki pojedinac razume da su njegova vlastita korist i korist kolektiva jedno isto. Time će svet doći do potpune ispravke. 

Četiri kvaliteta: milost, istina, pravda i mir u odnosu na pojedinca i kolektiv (Hesed, Emet, Cedek i Šalom) 

Nakon što smo naučili šta je dobro u njegovom pravom obliku, treba da sagledamo sredstva i sve drugo što nam je na raspolaganju a što bi nas dovelo do toga da ubrzamo pristup dobru i sreći. 

Za ovu svrhu obezbeđena su četiri kvaliteta: milost, istina, pravda i mir. Ove kvalitete koristili su i svi reformatori sveta. Međutim bilo bi tačnije da o njima kažemo to da je Uprava Nebesa kroz ova četiri kvaliteta postupno razvijala put da bi evoluciju čovečanstva dovela u sadašnje stanje. 

Napisano je da bi za nas bilo bolje da zakon razvoja uzmemo u svoje ruke i pod našu upravu, jer time možemo da predupredimo mnoge patnje koje spremne postoje u razvojnoj istoriji za budućnost, od ovog dana nadalje. Tako, mi treba da skrutinizujemo i ispitamo ova četiri kvaliteta da bismo detaljno razumeli šta su nam do sada ovi kvaliteti doneli i da bismo kroz to znali kakvoj pomoći u budućnosti možemo da se nadamo, to jeste šta možemo da dobijemo kroz njih.  

Praktične teškoće u određivanju kvaliteta „istina” 

Kada o pozitivnim kvalitetima diskutujemo u teoriji, sigurno je da nema boljeg kvaliteta od kvaliteta koji se naziva „istina”. Ovo je tako jer sve dobro, koje smo ranije definisali i koje se tiče odnosa između pojedinca i kolektiva, jesu takva dela kada pojedinac daje i izvršava svoju ulogu u odnosu na opštu javnost, i od kolektiva svoj udeo uzima pravedno i pošteno. Sve to nije ništa drugo nego „istina”, ali postoji prepreka koja je u tome što kolektiv uopšte ne prihvata ovaj kvalitet (nazvan „istina”). Tako, praktična teškoća u vezi sa prethodno pomenutim kvalitetom „istina” ovime je dokazana sama po sebi: postoji prepreka koja dovodi do toga da kvalitet nazvan „istina” jeste neprihvatljiv za kolektiv. I, moramo da ispitamo kakva je to prepreka. 

Ako se temeljno prouči prethodno pomenuti kvalitet – „istina”, i to iz perspektive praktične primene, nužno se otkriva koliko je ljudskom oku ovo pitanje nejasno, složeno i teško za skrutinizovanje. Zaista, kvalitet „istina” od nas traži to da sve pojedince u kolektivu izjednačimo u tome što će oni svoj udeo dobijati prema sopstvenom naporu, ni više ni manje od toga. I, jedino je ovo prava osnova, i u nju se ne može sumnjati. Jer, sigurno je to da kada neko želi da uživa na račun truda svog prijatelja, tada su njegova dela suprotna prethodno pomenutom rezonu u odnosu na kvalitet „istina”. 

Ali, kako bismo mogli da osmislimo skrutinizaciju kvaliteta „istina” tako da to bude prihvatljivo i za kolektiv? Na primer, ako ovaj problem razmotrimo tako što za osnovu uzmemo rad koji je vidljiv svima, to jeste broj radnih sati, i zahtevamo od svakoga da radi jednak broj sati, mi i dalje nećemo doći do kvaliteta – „istina”.

Štaviše, ovde imamo očiglednu laž iz dva razloga: prvi razlog je fizičko stanje radnika, a drugi mentalno stanje radnika.

Sasvim je prirodno da snaga za rad nije jednaka kod svake osobe. Tako, neka osoba iz kolektiva mora, zbog svoje slabosti, da u sat vremena rada uloži mnogo više truda nego njen prijatelj koji radi dva ili više sati. 

Ali, ovde postoji i psihološko pitanje, jer na primer onaj koji je po prirodi veoma lenj, iscrpi sebe za jedan sat rada mnogo više nego njegov prijatelj za dva ili više sati rada. I, gledajući sa stanovišta očigledne istine, ne bi trebalo da obavezujemo neke članove društva da, zarad toga da bi obezbedili potrebno za život, rade više od drugih. U praksi se ispostavlja da oni članovi društva koji su po prirodi jaki i spretni profitiraju iz napora drugih i eksploatišu ih nemilosrdno, što je suprotno kvalitetu „istina”. Oni ulažu manje napora u poređenju sa slabim i lenjim članovima društva koji zbog svoje prirode za jedan sat rada utroše mnogo više napora od spretnih i vrednih, koji za dva ili više sati rada ulože mnogo manje napora. (otuda ne bismo došli do kvaliteta istine ako bismo za osnovu uzeli broj sati rada)

I, ako i dalje razmatramo zakon prirode „slediti većinu”, onda je takva istina koja za osnovu uzima stvarni broj radnih sati, potpuno neprimenljiva, jer su slabi i lenji uvek ogromna većina u društvu, i oni neće dopustiti spretnoj i jakoj manjini da koriste njihovu radnu snagu. Tako, vidimo da prethodno pomenuta osnova, što je napor pojedinaca, uopšte nije primenljiva sa stanovišta očigledne istine, jer istina utemeljena na ovoj osnovi ni na koji način ne može da se istraži i vrednuje. 

Tako, nalazimo da kvalitet „istina” nema praktičnu sposobnost da uređuje put pojedinca i kolektiva na apsolutan i zadovoljavajući način. Takođe, ovaj kvalitet je nedovoljan da bi uredio životne uslove u vremenu kraja ispravke sveta. 

Osim toga, ovde postoje i veće teškoće, jer nema jasnije istine od onoga što sama priroda jeste. I prirodno, svaki pojedinac za sebe oseća da je jedini vladar u svetu Stvoritelja, a da su svi ostali stvoreni samo da bi olakšali i poboljšali njegov život, i pri tome on ne oseća nikakvu obavezu da njima išta dâ zauzvrat. 

I, jednostavno rečeno u prirodi svake osobe jeste to da život svakog drugog čoveka na svetu upotrebi za sopstvenu korist. I, kada jedna osoba daje nekom drugom to je jedino iz nužde; i čak i tada ona to radi da bi iskoristila drugog, ali to radi lukavo, to jeste na način da njen prijatelj to ne primeti, jer u protivnom ne bi pristao na to. 

Međutim, radi se o tome da je u prirodi svake grane to da ona teži da bude poput svog korena. I, budući da se čovekova duša širi iz Stvoritelja, a Stvoritelj je Jedno, Jedinstven i sve je Njegovo, otuda, budući da se i čovek, kao grana, širi iz Njegove Esencije, otuda i on isto tako oseća da treba da upravlja svim ljudima na svetu (poput toga što čini Stvoritelj) i da svi ljudi na svetu treba da budu pod njegovom upravom i rade jedino zarad njegove koristi. I, ovo je zakon koji se nikada ne menja. Ovde je jedina razlika između ljudi u tome šta ljudi biraju: jedni biraju to da ostvaruju niže želje, na primer bogatstvo, i za taj cilj iskorišćavaju druge ljude, drugi biraju da postignu moć, a treći da steknu čast (i opet za taj cilj iskorišćavaju druge ljude). I, ukoliko bi neka osoba, bez velikog napora, bila u stanju da postigne sva ova tri cilja zajedno, ona bi pristala na to da eksploatiše čitav svet da bi postigla – bogatstvo, moć i čast zajedno. Međutim, svaka osoba je primorana da bira u skladu sa svojim mogućnostima i sposobnostima.

Ovaj zakon se može nazvati „zakon jedinstvenosti”* i postoji u srcu čoveka. Nijedna osoba ne može da izbegne ovaj zakon i svako dobija svoj udeo u tom zakonu: veliki – po meri svoje veličine, i mali – po meri svoje malenosti.

*(svaki čovek je jedinstven, poseban, kao nijedan drugi) 

Zato, prethodno pomenuti „zakon jedinstvenosti”, koji je u prirodi svake osobe, nije ni za osudu ni za pohvalu, budući da je to prirodna stvarnost, i ima pravo da postoji kao i svi drugi delovi stvarnosti. I, nema nade da će se to iskoreniti iz sveta niti da će to čak imalo ublažiti svoju formu, baš kao što nema nade ni za to da se čitava ljudska vrsta iskoreni sa lica zemlje. Zato, uopšte ne bismo slagali ako bismo o ovom zakonu rekli to da on jeste apsolutna istina. 

I, budući da je ovo nesumnjivo tako, kako onda možemo čak i da pokušamo da umirimo um osobe obećavajući joj jednakost sa svim ljudima u kolektivu? Jer ta ideja je toliko udaljena od onoga što je priroda čoveka, budući da je priroda čoveka to da je njegova jedina inklinacija da se još više izdigne iznad čitavog kolektiva. 

Tako, nama je u potpunosti jasno da ne postoji realna mogućnost da se u život pojedinca i život kolektiva uvede dobra i srećna uprava posredstvom kvaliteta „istina”, na način koji će umiriti um baš svakog pojedinca, tako da on može u potpunosti da se složi s tim, kao što to treba da bude na Kraju Korekcije. 

U odsustvu mogućnosti da se uspostavi kvalitet „istina”, bilo je pokušaja da se u upotrebu uvedu – plemenita svojstava 

Osvrnimo se sada na preostala tri kvaliteta: milost, pravda i mir. Čini se da su ovi kvaliteti u početku stvoreni jedino da bi se koristili kao podrška za kvalitet „istina” koji se u našem svetu pokazao kao nedovoljan. Otuda, istorija razvoja kretala se lagano i postepeno i napredovala prema uređenju života kolektiva. 

I svi su načelno pristali da na sebe preuzmu da ni na koji način ne odstupaju od kvalteta „istina”. Međutim, ponašali su se potpuno suprotno istini. I od tada, sudbina kvalteta „istina” je takva da je uvek u rukama najvećih prevaranata i nikada u rukama slabih i pravednih i tako slabi i pravedni nisu mogli da se oslone na kvaltet „istina” i na njenu pomoć čak ni u najmanjoj meri.

I budući da u životu kolektiva kvalitet „istina” nije mogao da se uspostavi, u kolektivu se povećao broj slabih i eksploatisanih, i usled toga pojavili su se kvaliteti „milost” i „pravda” kroz koje su se sprovodile akcije upravljanja u kolektivu, jer je čitav kolektiv primorao uspešne u kolektivu da podrže one koji su slabi da ti slabi ne bi naštetili čitavom kolektivu. Otuda su se prema njima ophodili blagonaklono, to jeste kroz milosrđe i dobročinstvo. 

Ali prirodno je da se u takvim uslovima povećava broj onih koji su slabi i eksploatisani, sve dok ih ne bude dovoljno da počnu da protestuju i počnu svađu i tuču protiv onih koji su uspešni. I, tada u svetu počinje da se pojavljuje kvalitet – „mir”. Tako, svi ovi kvaliteti – milost, pravda i mir, pojavili su se zbog slabosti kvaliteta „istina”. 

To je ono što je u društvu uzrokovalo podelu na grupe. Neki su usvojili kvalitet „milost” i kvalitet „milosrđe”, dajući drugima od onoga što imaju, a neki su usvojili takav kvalitet „istina” koji je po principu „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”. 

Jednostavno rečeno, ove dve grupe možemo da podelimo na „graditelje” i „rušitelje”. „Graditelji” su oni koji hoće da brinu o dobrobiti kolektiva, i često su spremni da svoja posedovanja daju drugima. Ali, za one koji su po prirodi skloni rušenju i razuzdanosti bilo je udobnije da zarad sopstvene koristi prionu uz kvalitet „istina” u skladu sa principom „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”. I, oni nikada ne bi odustali od onoga što je njihovo, i nikada ne uzimaju u obzir to što ugrožavaju dobrobit kolektiva, budući da su po svojoj prirodi „rušitelji”. 

Nada za mir

Kada su ovi uslovi doneli društvu mnoge sukobe i ugrozili dobrobit čitavog društva, u društvu su se pojavili „graditelji mira”. Oni su preuzeli kontrolu, uzeli moć i društveni život utemeljili na novim uslovima za koje su verovali da su „istina”, i da su dovoljni da se društvu obezbedi mir. 

Međutim, većina onih koji su „graditelji mira”, koji se pojavljuju nakon nesuglasica, zapravo dolaze iz redova „rušitelji”, koji kvalitet „istina” zagovaraju po principu „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”. To je tako jer su oni ti koji su moćni i hrabri u društvu, koji se ponekad nazivaju i „heroji” i to tada kada su spremni da se zarad samopotvrđivanja odreknu svog života i života čitavog koletiva ukoliko se kolektiv ne slaže sa njihovim gledištima. 

A, „graditelji”, oni koji u društvu zagovaraju „milost” i „dobročinstvo”, brinu za svoj život i za život čitavog kolektiva i odbijaju da sebe ili javnost izlože riziku zarad toga da kolektivu nametnu svoje gledište. Otuda, oni su uvek na onoj strani društva gde su oni koji su slabiji, oni koje u društvu obično nazivaju „slabići” i „kukavice”.

Otuda, očigledno je da će ruka onih koji su hrabri i bezobzirni uvek biti na vrhu, i prirodno je da će „graditelji mira” doći iz redova „rušitelji”, a ne iz redova „graditelji”.

Tako vidimo da je nada za mir, za kojim naša generacija toliko žudi, bila uzaludna i to kako sa aspekta subjekta tako i sa aspekta objekta.

To je zato što subjekti, „graditelji mira” u svakoj generaciji, i u našoj takođe, koji imaju moć da u svetu uspostave mir, uvek dolaze iz redova one vrste ljudi koju nazivamo „rušitelji”, jer oni kvalitet „istina” zagovaraju po principu „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”.

Tako prirodno je što ti ljudi čvrsto brane svoja mišljenja, do tačke da rizikuju sopstvene živote i život kolektiva. I, to je ono što im daje moć da uvek pobede nad vrstom ljudi, koju nazivamo „graditelji”, a koje često razmatraju za slabiće mekog srca, jer su to oni koji uvek teže prema kvalitetu „milost” i „dobročinstvo”, oni koji su spremni da se odreknu svoje dobrobiti zarad drugih, da bi održali mir. 

Proizlazi da su zahtevi da se uvede kvalitet „istina” (po principu „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”) i rušenje sveta jedno i isto, i da su težnja prema kvalitetu „milost” i izgradnja sveta, takođe, jedno i isto. Zbog toga, ne treba da se nadamo tome da će „rušitelji” uspostaviti mir. 

Uzaludna je nada za mir i sa aspekta objekta, to jest sa aspekta uslova za mir u svetu, budući da za srećan život i pojedinca i kolektiva još nisu stvoreni takvi uslovi koji bi bili u skladu sa onim principom kvaliteta „istina” koji priželjkuju „graditelji mira” (koje smo nazvali „rušitelji”). To je tako jer će u društvu uvek postojati oni koji su nezadovoljni uslovima koji im se nude, kao što smo to već pokazali kada smo govorili o slabosti kvaliteta „istina”. Zato će ova manjina uvek biti spremna da regrutuje nove inicijatore sukoba i nove „graditelje mira”, čije će generacije smenjivati jedna drugu u nedogled.

Dobrobit kolektiva i dobrobit čitavog sveta

Nemojte se iznenaditi što ja ujedno razmatram i dobrobit pojedinačnog kolektiva i dobrobit čitavog sveta, jer zaista smo već došli do takvog stepena da se čitav svet sagledava kao jedan kolektiv i jedno društvo. Ovo znači da svaka osoba na svetu crpi životnu snagu i sredstva za život od svih ljudi na svetu, i time je primorana i da služi i da brine za dobrobit čitavog sveta. 

Prethodno smo dokazali apsolutnu subordinaciju koja se tiče odnosa pojedinca i kolektiva, što je poput odnosa mašine i točka u njoj. Pojedinac svoj život i svoju sreću crpi iz kolektiva, i otuda su dobrobit kolektiva i dobrobit pojedinaca jedno i isto, i obratno. Tako, u meri u kojoj je pojedinac porobljen brigom za vlastitu dobrobit, u toj istoj meri on je nužno porobljen i kolektivom, kao što smo to prethodno iscrpno objasnili. 

A koliki je domen kolektiva? To se određuje opsegom unutar kojeg pojedinac prima potrebno. Na primer, u drevnim vremenima domen je bio određen krugom porodice, što znači da je pojedincu bila potrebna pomoć jedino od članova njegove porodice. U to vreme, on je morao da bude potčinjen samo svojoj porodici.

U sledećim razdobljima, porodice su se grupisale u sela, gradove i okruge, i pojedinac je postao zavisan od grada u kojem je živeo. Kasnije, kada su gradovi i okruzi formirali države, dobrobit pojedinca je zavisila od svih sunarodnika u državi. Time je pojedinac postao zavisan od ljudi u čitavoj državi. Zato sada, u naše vreme, dobrobit svakog čoveka zavisi od svih država u svetu, i čovek je apsolutno zavisan od čitavog sveta u istom stepenu kao što je to i točak u mašini. 

Prema tome, nezamislivo je da se u jednoj zemlji može uspostaviti sistem u kojem vlada dobro, sreća i mir, a da to ne bude tako i u svim zemljama sveta, i obrnuto. U naše vreme, sve zemlje su povezane kroz zadovoljavanje životnih potreba ljudi, kao što su u ranijim vremenima bili povezani članovi porodica. Tako, više ne možemo da se bavimo jedino pitanjima koja su u vezi sa obećanjima za dobrobit jedne države ili jedne nacije, već jedino onim pitanjima koja su u vezi sa dobrobiti za čitav svet, jer korist ili šteta za svakog pojedinca u svetu zavisi i meri se merom dobrobiti za sve ljude u čitavom svetu. 

I, iako se ovo, defakto, i zna i oseća, ljudi u svetu ovo još nisu ispravno razumeli. A zašto je tako? Zato što je proces razvoja u prirodi takav da akcija dolazi pre razumevanja, i ovo će dokazati jedino akcije i jedino će one pogurati čovečanstvo napred. 

U životu, četiri kvaliteta (milost, istina, pravda, mir) suprotna su jedan drugom  

Ako prethodno navedene praktične teškoće nisu dovoljne za nas, bespomoćne ljude, tada imamo i dodatno ometanje i borbu usled našeg nasleđa, odnosno samih ovih kvaliteta unutar svakog od nas pojedinačno, jer su oni (kvaliteti) jedinstveni i suprotstavljeni jedan drugom. Jer četiri prethodno navedena kvaliteta, „milost”, „istina”, „pravda” i „mir”, koji su raspoređeni među ljudima (svakom svaki u nekoj meri), i utkani u prirodu ljudi, bilo razvojem ili odgojem, i sami po sebi suprotni su jedan drugom. Ukoliko, na primer, uzmemo atribut „milost” u njegovoj apstraktnoj formi, nalazimo da je njegova uprava u suprotnosti sa svim drugim atributima, što znači da u skladu sa zakonima vladavine milosti, ne postoji mesto u našem svetu gde bi se pojavili drugi atributi. 

Šta je kvalitet „milost”? Naši mudraci su objasnili, to je: „Šta je moje to je tvoje i šta je tvoje to je tvoje” – Hasid*. I, kada bi se svi ljudi u svetu ponašali prema ovom kvalitetu, to bi poništilo svu uzvišenost kvaliteta „istina” i „pravda”, jer ukoliko bi svako bio prirodno spreman da sve što ima dâ drugima, i ne uzme ništa od drugih, tada bi nestao sav interes da lažemo jedni druge. Isto tako, tada ne bi bilo važno da se govori o kvalitetu „istina”, jer su istina i laž jedna s drugom u vezi. I, ako u svetu ne bi bilo laži, ne bi postojao ni kvalitet „istina”. Naravno, tada bi nestali i preostali kvaliteti, koji su inače namenjeni jedino tome da kvalitet „istina” podrže zbog slabosti koja je u vezi sa primenom ovog kvaliteta u kolektivu. Jer, kao što smo prethodno objasnili, nema boljeg kvaliteta od kvaliteta „istina”, ali postoje teškoće da se kvalitet „istina” u kolektivu praktično primeni. 

* Napomena prevodioca: Hasid označava onog koji ima kvalitet Hesed (milost). 

A istina definisana u skladu sa principom „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje” protivreči kvalitetu „milost”, i ne može da se prihvati u celosti. To je zato što prema ovakvom principu kvaliteta „istina” (moje je moje, tvoje je tvoje) nije ispravno da se osoba bori za druge i pomaže im. I, takođe, to neće dovesti do toga da osoba kojoj se pomaže uspeva i sama već ona može da se navikne na to da iskorišćava druge. Isto tako, ovakav kvalitet „istina” zahteva da je svaka osoba obavezna i na to da ono što ima čuva za teške dane, tako da ne dođe u stanje da postane teret svojim bližnjima. 

Svaka osoba ima rodbinu i naslednike i trebalo bi da su za nju oni ispred svih drugih. I, naravno prema prirodnom zakonu, proizlazi da onaj koji svoju imovinu daje drugima (prema kvatetu “milost” - što je moje to je i tvoje) nije u istini prema svojim rođacima već je u laži, jer svoje prirodne naslednike ostavlja bez ičega.

Isto tako, i kvalitet „mir” (ukoliko bi se uspostavio u sadašnjim uslovima primanja za sebe) suprotan je kvalitetu „pravda”, jer zarad toga da se uspostavi mir potrebno je da se zadovolje određeni uslovi u javnosti koji jamče onima koji su vešti, pametni i energični da postanu bogati, čime bi oni koji su lenji i naivni ostali siromašni. U skladu sa tim, onaj energičniji uzima i svoj udeo i udeo svog lenjog prijatelja, i uživa u dobrom životu, tako da za lenje i naivne ne ostaje dovoljno, čak ni da obezbede neophodno za svoj život. Otuda, oni ostaju potpuno goli i siromašni na svaki način. 

Svakako, nepravedno je tako oštro kazniti lenje i naivne jer oni nisu zli, jer u čemu je njihov greh i u čemu je zločin tih nesrećnih ljudi zato što njima Proviđenje nije dalo agilnost i oštroumnost? Da li ih zbog toga treba kazniti mukama težim od smrti?

Otuda,  kvalitet „pravda” uopšte ne može da postoji u uslovima kvaliteta „mir”. Kvalitet „mir” je suprotan kvalitetu „pravda”, i kvalitet „pravda” suprotan je kvalitetu „mir”, jer ukoliko se naredi pravedna podela imovine, što znači da lenji i naivni dobiju značajan deo onoga što imaju vešti i energični, tada se oni moćni i energični sigurno neće smiriti dok ne svrgnu upravu onih koji porobljavaju velike i energične, i eksploatišu ih u korist slabih. Zato nema nade za mir u kolektivu. Tako, kvalitet „pravda” suprotan je kvalitetu „mir”. 

Kvalitet „jedinstvenost” u našem egoizmu uzrokuje rušenje i uništavanje

Tako, možemo da vidimo kako se ovi kvaliteti međusobno sukobljavaju i bore; i to nije tako samo unutar zasebnih skupina, već je tako i unutar svake osobe. Ova četiri kvaliteta kontrolišu osobu ili istovremeno ili jedan po jedan, i bore se unutar nje. To je tako sve dok za zdrav razum ne postane moguće to da ih organizuje i dovede do potpune saglasnosti.

Uistinu, izvor čitavog mnoštva konfuzije koja vlada u nama nije ništa drugo nego prethodno pomenuti kvalitet „jedinstvenost”, koji postoji u svakom od nas, u manjoj ili većoj meri. 

I, objasnili smo da se ovaj uzvišeni osećaj kvaliteta „jedinstvenost” širi do nas direktno od Stvoritelja, koji je Jedinstven i Koren svih stvorenja. Ali u isto vreme, kada se taj osećaj jedinstvenosti kombinuje sa našim uskim egoizmom, on izaziva rušenje i uništavanje, i time postaje i izvor svih rušenja koja su bila i koja će biti u svetu.  

I zaista, nema nijedne osobe na svetu koja je slobodna od toga (od zloupotrebe svojstva jedinstevnosti), a sve razlike su samo u načinu na koji se to koristi da se zadovolje želje srca, da se ostvari nadmoć ili zadobije čast – i to je ono što odvaja i razlikuje ljude jedne od drugih. 

I ono što je zajedničko za sve ljude na svetu jeste to da je svako spreman da svim mogućim sredstvima zloupotrebi i iskoristi sve ljude za svoju ličnu korist, ne uzimajući u obzir da time sebe gradi na propasti drugih. I nije važno kakvo opravdanje za to svako daje, u skladu sa svojom namerom, jer je želja koren umu, a um nije koren želji (jer misli nastaju iz želja i služe tome da se promisle načini da se želje ostvare). Isto tako, što je osoba veća i istaknutija, i njeno svojstvo „jedinstvenost” jeste veće i izraženije. 

Korišćenje kvaliteta „jedinstvenost” kao sredstva razvoja individualca i društva 

Sada treba da razjasnimo koji su to pravi uslovi koje je čovečanstvo najzad spremno da prihvati zarad toga da bi u svetu bio mir. I treba da otkrijemo tu pozitivnu snagu koja može da osigura srećan život i za pojedinca i za kolektiv; i isto tako treba da otkrijemo od čega zavisi spremnost čovečanstva da ono sebe konačno obaveže na te posebne uslove. 

Vratimo se svojstvu „jedinstvenost” koje je u srcu svake osobe, odakle (kad je to svojstvo okruženo egoizmom) i potiče spremnost da se proguta čitav svet zarad sopstvenog zadovoljstva. Njegov koren se direktno iz Njega, koji je Jedinstven i Jedno, širi ka ljudima, koji su Njegove grane. Ovde se postavlja pitanje koje zahteva odgovor: „Kako je moguće to da se takva korumpirana forma (uzvišenog osećaja ‘jedinstevnost’) pojavljuje u nama, da bi postala osnova sveg zla i propasti u svetu, i kako se iz Izvora svake gradnje širi izvor sveg rušenja?” Takvo pitanje ne možemo da ostavimo bez odgovora. 

Zaista, postoje dve strane medalje prethodno pomenutog svojstva „jedinstvenost”. Ako na ovo svojstvo gledamo sa njegove više strane, sa strane postizanja jednakosti sa Stvoriteljem koji je Jedinstven i Jedno, to jedino podstiče davanje drugima, jer kvalitet Stvoritelja jedino jeste davanje i u Njemu nema nikakve potrebe da primi, zato što Njemu ništa ne nedostaje i Njemu nije potrebno da išta dobije od stvorenja koja je On stvorio. Otuda, kvalitet „jedinstvenost”, koji se od Njega širi ka nama, u nama mora da se realizuje, isto tako, u altruističnoj formi – davanje drugima, a ne u egoističnoj formi – primanje za sebe. 

Na drugoj strani istog novčića, to jeste – kako svojstvo „jedinstvenost” zapravo deluje u nama –nalazimo da je u nama ovo delovanje potpuno suprotno, jer je ono jedino u formi primanja za sebe, poput želje da se bude jedini na svetu, ili najveći i najbogatiji čovek u čitavom svetu. Tako su dve strane svojstva „jedinstvenost” udaljene jedna od druge kao istok od zapada.

Prethodno rečeno daje nam odgovor na postavljeno pitanje: „Kako je moguće to da se isto svojstvo ‘jedinstvenost’, koje proističe i dolazi od Stvoritelja koji je Jedinstven i Izvor svake gradnje, u nama otkriva kao izvor svakog rušenja?” Ovo nam dolazi zato što taj uzvišeni alat koristimo u suprotnom smeru – u smeru primanja za sebe. I, ja ne kažem da svojstvo „jedinstvenost” koje je u nama nikada neće delovati u formi davanja, jer ne može se poreći to da su među nama i ljudi čije svojstvo „jedinstvenost” u njima deluje u formi davanja drugima – oni koji troše sav svoj novac za opšte dobro, i oni koji sav svoj napor posvećuju opštem dobru itd. 

Ali ove dve strane medalje, koje sam opisao, svedoče o dve tačke u razvoju Stvaranja, koje obe na kraju dovode do Savršenstva. Počevši od nepostojanja – faze koja prethodi Stvaranju, stvorenje se uzdiže i postepeno penje stepenima razvoja, od jednog stepena ka sledećem višem, i odatle ka još višem, sve dok ne dosegne svoju najvišu tačku na vrhu (najvišu svrhu), onu koja je od početka unapred određena da bude najviši stepen nazvan Savršenstvo, gde će ostati zauvek. 

Redosled razvoja te dve tačke je: A) polazna tačka, najniži stepen, onaj koji je blizu nepostojanja, što se označava kao druga strana medalje; B) druga tačka je ona koja je unapred određena kao vrh na kojem će stvorenja počivati i ostati zauvek, što se označava kao prva strana medalje.

Ali, razdoblje u kojem se nalazimo već se u velikoj meri razvilo, i već se uzdiglo i prešlo mnogo stepeni. Uzdiglo se iznad najnižeg stepena, što predstavlja drugu stranu svojstva „jedinstvenost” i vidljivo se približilo njegovoj prvoj strani. 

Tako, među nama već postoje ljudi koji svoje svojstvo „jedinstvenost” koriste u formi davanja drugima. Ali, njih je i dalje malo, jer smo mi i dalje na sredini puta razvoja. Kada dođemo do najviše tačke lestvi mi ćemo svi svoje svojstvo „jedinstvenost” koristiti jedino u formi davanja drugima, i nikada, ni u kom slučaju, nijedna osoba ga neće koristiti u formi primanja za sebe. 

Drugim rečima, sada imamo priliku da ispitamo uslove života u „poslednjoj generaciji”, što je stanje – mir u celom svetu – kada čitavo čovečanstvo postiže najvišu tačku (stepen) prve strane i koristi svojstvo „jedinstvenost” jedino u formi davanja drugima, a nikako u formi primanja za sebe. I, ovde bi bilo dobro to da se prethodno navedena forma života (koju smo naveli kao primer za ispravno korišćenje svojstva „jedinstvenost” jedino zarad davanja) primeni u takvoj meri da nam to posluži kao model i uđe u naše umove u nadolazećim talasima naših života. Možda je čak i u našoj generaciji vredno i moguće to da pokušamo da se uskladimo sa navedenom formom života. 

Uslovi života u „poslednjoj generaciji” 

Prvo, svi moraju u potpunosti da razumeju i objasne svojoj okolini da su dobrobit društva, to jeste dobrobit države i dobrobit sveta, u potpunosti međusobno zavisni. Sve dok zakoni društva nisu zadovoljavajući za svakog pojedinca u državi, i sve dok manjina ostaje nezadovoljna upravljanjem države, ova manjina će potkopavati upravu države i nastojati da je sruši. 

I, ukoliko moć pomenute manjine nije dovoljna za to da se oni sa upravom države bore licem u lice, oni će hteti da je sruše indirektno, na primer na način da se zemlje podstiču jedna protiv druge i uvedu u rat, jer je prirodno da će u vreme rata biti puno više nezadovoljnih ljudi kada postoji nada da će se postići kritična masa koja može da sruši vlast države i uspostavi novo rukovođenje pogodno za njih. Otuda mir svakog pojedinca direktno utiče na mir u državi. 

Isto tako, u svakoj državi postoji jedan deo društva kojem je rat specijalnost – koji se uvek nada u uspeh na lestvama karijere – i postoje finansijeri rata i oni koji žive od trgovine oružjem, a svi su oni uticajni u društvu, i čine manjinu u društvu koja je značajna. I, ako njima dodamo i onu manjinu koja je nezadovoljna postojećim zakonima, tada, gotovo uvek, postoji veliki broj ljudi koji žele rat i krvoproliće. 

Otuda, mir u svetu i mir u državi jesu međusobno zavisni. Nužno otkrivamo da je čak i onaj deo ljudi u državi koji je trenutno zadovoljan svojim životom, koji su pametni i preduzetni, i dalje imaju, zbog mnogo čega, da budu zabrinuti za svoju sigurnost, zbog tenzija među onima koji nastoje da ih svrgnu. I, kada bi razumeli vrednost mira, i oni bi bili srećni da usvoje način života „poslednje generacije”, jer „sve što čovek ima daće za svoj život”. 

Poređenje patnje i zadovoljstva prilikom primanja za sebe

Kada istražimo i temeljno razumemo plan od Gore, videćemo da čitav problem leži u tome što je potrebno da se naša priroda preokrene iz želje za primanjem za sebe u želju za davanjem drugima, a ta dva svojstva su suprotna jedno drugom. Na prvi pogled, taj plan izgleda imaginarno, poput nečega što je iznad ljudske prirode. Ali kada dublje uđemo u to, otkrićemo da kontradiktornost između primanja za sebe i davanja drugima nije ništa drugo nego psihološko pitanje, zato što se ovde radi o tome da mi dajemo drugima bez koristi za sebe. Jer iako se primanje za sebe u nama manifestuje na različite načine – kao što su imovina, posedovanja zarad zadovoljenja srca, oka, stomaka, itd. – sve to se definiše jednim imenom, „zadovoljstvo”. Otuda, sama suština primanja zarad sebe jeste u tome da ono što osoba želi nije ništa drugo nego želja za zadovoljstvom.

I, zamislite sada da čovek može da sakupi sva zadovoljstva koja je osećao tokom svog života i stavi ih na jednu stranu, i da svu patnju i tugu koje je osećao sakupi na drugu stranu, ukoliko bi tada mogao da vidi ishod, moguće je da bi više voleo da se uopšte nije ni rodio. I, ako je to tako, šta onda čovek uopšte i prima tokom svog života? I, ukoliko pretpostavimo da čovek tokom života prima dvadeset posto zadovoljstva i osamdeset posto patnje, tada kada to stavimo jedno naspram drugog, i dalje bi ostalo šezdeset posto patnje bez naknade.

Ipak, sve ovo jeste lična kalkulacija i tiče se onoga što osoba radi za sebe. Ali kada se kalkuliše na globalnoj skali, osoba proizvede više od onoga što koristi za sopstveno zadovoljstvo i izdržavanje. Otuda, ako je savet bio taj da se primanje za sebe preokrene u davanje drugima, tada će čovek primiti uživanje iz svega što proizvede – bez toga da beskrajno pati.

Link - Peace in the World