U VEZI SA MOLITVOM

 

 240. U vezi sa molitvom

 Članak broj 10, Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-86. godina 

U Masehet Taanit (deo 2) naši mudraci su rekli: „Voleti Gospoda svoga Boga i služiti Njemu, to je molitva. Vi kažete: ʻTo je molitvaʼ, ili je to samo rad?ʼ Mi treba da kažemo ʻsvim svojim srcemʼ. Šta je rad u srcu? To je molitva”. 

Treba da razumemo zašto se molitva razmatra za rad. Da li je rad to kada molimo Stvoritelja da ispuni naše želje i zahteve? I, ako su naši mudraci tako rekli, tada oni žele da nam nagoveste da postoji posebno značenje molitve – da je to rad, a ne samo molitva. Otuda, na šta naši mudraci ovde ukazuju? 

Zaista, ne može da se kaže da osoba moli i traži da joj se nešto dȃ ukoliko ona nema želju za tim. Jedino kada osoba oseća da joj nešto nedostaje, ona ide i traži ispunjenje, koje se odnosi na nedostatak, i to traži od onoga koji to može da ispuni. To je zbog toga što osoba traži jedino od onoga koji ima to što njoj treba, i isto tako zna da taj želi da daje i da drugima čini dobro. 

Isto tako, kada osoba dođe da moli i traži od Stvoritelja da On zadovolji njenu potrebu, njena molitva treba da bude jasna. To jeste, ona treba jasno da zna šta je to što njoj treba. To jeste, kada dođe da traži od Stvoritelja, ona treba da oslika sebi to da govori Kralju, i da Kralj može odmah da je učini najsrećnijom osobom na svetu, zbog toga što u kući Kralja ništa ne nedostaje. Tako, osoba pre molitve treba prvo pažljivo da istraži šta je njoj zaista potrebno, da njoj, ukoliko Kralj ispuni njen nedostatak, neće trebati više ništa, i ona će biti najkompletnija osoba na svetu. 

U skladu sa onim što smo učili da je svrha stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima, sledi da na strani Stvoritelja ne postoje nikakve prepreke u davanju užitka i zadovoljstva stvorenjima. To znači da je razlog iz kojeg je Stvoritelj stvorio nedostatak u stvorenjima, koji se naziva „želja za primanjem”, bio sa ciljem da se zadovolji taj nedostatak. Kao što smo objasnili, nedostatak se naziva muka i patnja ako osoba ne može da zadovolji svoju potrebu. 

Otuda, sav nedostatak koji je stvoren bio je sa namerom da se kroz njega oseti zadovoljstvo, budući da je nedostatak uključen u nameru da se čini dobro. Ovo sledi pravilo da žudnja za nečim daje zadovoljstvo iz ispunjenja toga za čim se žudi. Znano je da čak i ukoliko se osobi dȃ jelo koje priliči kraljevima, ukoliko ona nema želju za tim jelom, ne može da uživa u njemu. 

Kada osoba oseti nedostatak i nema zadovoljenje nedostatka, ona dolazi do toga da traži od Stvoritelja da joj On ispuni njene želje. U generalnom, osoba jedino traži užitak i zadovoljstvo. Kao što učimo, sa strane Stvoritelja nije potrebno da osobа moli da joj Stvoritelj dȃ užitak i zadovoljstvo zato što Njegova želja jeste da čini dobro Njegovim stvorenjima. Otuda, nije potrebno tražiti nešto od Davaoca koji već želi to da dȃ. 

Proizlazi da pojedinac, pre nego što dođe do toga da traži od Stvoritelja da On ispuni njegove želje, prvo treba da istraži šta mu je potrebno. I to je ono što on treba da traži od Stvoritelja. Izgleda kao da Stvoritelj ne daje pojedincu ukoliko on to prvo ne traži. To znači da, zato što traženje nije uključeno u svrhu stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima – već je nešto što se pojavilo kasnije, na strani stvorenja, stvorenje treba specifično da traži od Stvoritelja da mu On to dâ. Ali mi ne treba da tražimo da Stvoritelj želi da dâ užitak i zadovoljstvo jer to i jeste Njegova volja, kao što je prethodno rečeno, da je Njegova volja da dȃ užitak i zadovoljstvo nižima. 

Međutim, treba da znamo da to što je nastalo ograničenje (Cimcum), koje se naziva „ispravka stvaranja”, jeste zato da poklon Stvoritelja stvorenju ne bi bio neprijatan, što se naziva „hleb srama”. I budući da mi ovu ispravku pripisujemo nižem – Malhut de Ein Sof, koja se naziva „Kli koja je primila Višu Svetlost”, i jednom kada je Malhut primila obilje, žudnja za jednakošću forme se probudila. Zato je ona (Malhut) načinila Cimcum. 

On (Baal HaSulam) u Učenju o deset Sefirot (deo 9, Unutrašnja refleksija) kaže: „Viša Svetlost ne prestaje da iluminira ka stvorenjima čak ni na tren, a čitava materija Cimcum i Histalkut (odlazak) Svetlosti, koji se ovde spominju, odnose se jedino na utisak i primanje sa strane Kli, to jeste središnje tačke. To znači da iako Viša Svetlost ne prestaje da iluminira, Kli ipak ne prima nikakvu iluminaciju od Svetlosti, jer se Kli umanjila”. 

Kao što je prethodno rečeno, to da se ne primi zarad primanja ne odnosi se na svrhu stvaranja. Umesto toga, to se pripisuje ispravci stvaranja. To je akcija nižeg koji stremi ka jednakosti forme. Sledi da, iako Viši želi da dȃ, niži ne mogu da prime užitak i zadovoljstvo zbog toga što su im za to potrebne posude davanja; to se odnosi na primaoca, i ne na davaoca, kao što je prethodno rečeno, budući da je Malhut de Ein Sof načinila Cimcum. Zbog toga se ova Kli odnosi na nižeg, što znači da će niži želeti da primi jedino ukoliko ima nameru da daje.  

Iz tog razloga, kada pojedinac dođe do toga da moli Stvoritelja da mu On dȃ ono što mu nedostaje, treba da kažemo da je njemu zapravo potrebno nešto što ne dolazi iz svrhe stvaranja. Umesto toga, ono što njemu nedostaje je nešto što dolazi sa strane nižeg. To jeste, Malhut, koja se naziva „niži” jer prima obilje od Višeg, načinila je novu Kli da obilje primi jedino u ovu Kli, koja se naziva „posuda davanja”. Otuda, jedino za šta pojedinac treba da moli jeste to da mu Stvoritelj dȃ ovu Kli, jer je to sve što je njemu potrebno. 

Međutim, ovde postoji prostor za skrutinizovanje. Ukoliko niži mora da načini ovu Kli jer se to tiče njega, kao što smo prethodno rekli da je Malhut to i načinila, zašto onda pojedinac ne načini ovu Kli sam, već treba da traži od Stvoritelja da mu On dȃ tu Kli? Štaviše, mi za tu Kli kažemo da nju mora da načini niži. Mi njemu kažemo da je to sve što pojedinac treba da traži od Stvoritelja, ali ukoliko se to odnosi na rad čoveka, zašto onda on treba da traži od Stvoritelja?  

Ovo pitanje je još više razjašnjeno u rečima naših mudraca, koji su rekli (Berahot, 33b): „Rabi Hanina je rekao: ʻSve je u rukama Stvoritelja osim straha Stvoritelja, kao što je rečeno: ʻA sada, Izraele, šta Gospod vaš Bog traži od vas osim straha?’” 

Raši tumači: „Sve je u rukama Stvoritelja (nebesa)”, kao što sledi: „Pravednici i zli ne dolaze po volji nebesa. Stvoritelj je to dao čoveku i postavio pred njega dva puta, da čovek sam odabere strah nebesa”. 

Materija straha je objašnjena u Sulam komentari (komentari na Zohar, Uvod u Knjigu Zohar, stav 203): „… iako ni prvi strah ni drugi strah nisu za njegovu sopstvenu korist, već su samo za strah da će umanjiti davanje zadovoljenja svom Tvorcu”. U skladu sa prethodno rečenim, to znači da strah postoji jedino zbog toga da osoba može da se usmeri tako da sve što radi bude zarad toga da dȃ zadovoljenje Stvoritelju. 

Pitali smo, ukoliko je to tako, i ukoliko je davanje nešto što čovek mora da izvršava, zašto smo onda rekli da on to treba da traži od Stvoritelja, budući da je rečeno: „Sve je u rukama Stvoritelja osim straha Stvoritelja”? Mi treba da znamo da čovek ne može da ide protiv prirode sa kojom je stvoren. A Stvoritelj je stvorio čoveka sa prirodom želje za primanjem, i rekli smo da za njega nije moguće da zadovoljstva uživa bez želje za zadovoljstvima. 

Učili smo da je esencija stvorenja, koje se razmatra za „postojanje iz nepostojanja”, želja za primanjem, otuda kada pojedinac želi da radi nešto zarad davanja, razmatra se da tada ide protiv prirode. Iz tog razloga mi ne možemo da promenimo svoju prirodu. U skladu sa tim, ukoliko čovek ne može da promeni prirodu, zašto su onda naši mudraci rekli: „Sve je u rukama Stvoritelja osim straha Stvoritelja”, što znači da čovek ima snagu da je promeni? 

Mi možemo da tumačimo da ovde postoje dva: 1) želja da pojedinac hoće da daje, što se razmatra samo za potencijal; 2) mogućnost da on zaista sprovede svoju misao u delo. 

Otuda, to što se od čoveka zahteva da on izabere da ide putem davanja, mi treba da tumačimo tako da on treba da zna da je Kli ta koja prima svrhu stvaranja, što je primiti užitak i zadovoljstvo, i ukoliko čovek nema te Kelim, on će ostati u tami, bez Svetlosti. I kada to zna sa potpunom sigurnošću i počne da namerava da sprovodi akcije davanja, on vidi da ne može da ide protiv prirode. 

Tada, i ne pre toga, dolazi vreme za molitvu, jer nešto što je poput traženja pomoći ne postoji pre nego što je hitno – traženje posuda davanja, što su Kelim u koje pojedinac može da primi život i bez kojih se čovek razmatra da je mrtav, kao što su naši mudraci rekli: „zli se u svojim životima nazivaju ʻmrtvi’”. To je zbog toga što čovek, po prirodi, traži pomoć jedino onda kada sam ne može da dođe do onoga što želi, jer pre toga postoji osećaj srama, kao što su naši mudraci rekli o stihu: „Hrom (Kerum – Kerum je izraz za osećaj poniženja kad čovek zavisi od drugih) proždire sinove čoveka”. „Kada čoveku treba pomoć drugih ljudi, njegovo lice se menja i postaje poput Hroma. Šta je Hrom? Postoji ptica u gradovima blizu mora, koja se naziva Hrom (Kerum). Kad je sunce obasja, njena boja se promeni u nekoliko boja i nijansi” (Berahot, strana 6). 

Znano je da je nama data korporalna priroda, takva da kroz nju učimo o duhovnom. Zbog toga, pre nego što pojedinac zna da sam ne može da stekne posude davanja, on ne traži Stvoritelju da mu ih On dȃ. Sledi da on nema stvarnu želju da Stvoritelj odgovori na njegovu molitvu. 

Iz tog razloga, pojedinac treba da radi da bi stekao posude davanja. I nakon sveg rada koji je uložio a nije ih postigao, pojavljuje se istinska molitva iz dubine njegovog srca. U to vreme on može da primi pomoć od Gore, kao što su naši mudraci rekli: „Onome koji dolazi da se pročisti se pomaže”. 

Ali budući da je ova molitva suprotna prirodi, jer čovek je stvoren sa željom za primanjem, što je samoljublje, kako on može da moli Stvoritelja da mu On dȃ snagu davanja, dok se svi organi suprotstavljaju ovoj želji? Zbog toga se ovaj rad naziva „molitva”, što znači da čovek mora da uloži veliki napor da bi bio u mogućnosti da moli Stvoritelja da mu On dȃ snagu davanja i poništi njegovu snagu primanja. 

Zbog toga su naši mudraci rekli: „ʻI vi ćete raditiʼ jeste molitva, rad u srcu”. Ovime mi ćemo razumeti zašto oni molitvu razmatraju za „rad u srcu”. To je zbog toga što pojedinac mora puno da radi da poništi samoljublje i preuzme na sebe rad na postizanju posuda davanja. Sledi da na toj želji, da ima posude davanja, on mora sam da radi da bi došao do toga da moli da mu se dȃ snaga davanja.

Link - 240. Concerning Prayer