ŠTA JE GLAVNI NEDOSTATAK ZA KOJI POJEDINAC TREBA DA MOLI

 

   

 

Šta je glavni nedostatak za koji pojedinac treba da moli

Članak broj 12, Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-86. godina

 

Znano je da se stvaranje naziva „nedostatak”. Zbog toga se naziva „postojanje iz nepostojanja”. Čovek je stvoren sa puno nedostataka. Zbog toga, da bi čovek bio uspešan u radu na zadovoljenju svojih nedostataka, on mora prvo da zna koji je glavni nedostatak kojem treba da dȃ prednost nad svim ostalim svojim nedostacima. Budući da postoje i duhovni i korporalni nedostaci, treba prvo da razjasnimo koje nedostatke definišemo kao „duhovne” a koje kao „korporalne”. 

U eseju Predgovor mudrosti kabale (stav 11) je napisano: „Sada možete da razumete stvarnu razliku između duhovnog i korporalnog. Jer, sve što sadrži kompletnu želju za primanjem u svim svojim Behinot (razabiranja), što je Behina Dalet, razmatra se za ‘korporalno‘, i postoji u svim elementima stvarnosti u našem svetu (Olam Haze). Suprotno tome, sve što je iznad ove velike mere želje za primanjem razmatra se za ‘duhovno’”.  

Sledi da se korporalno naziva ono što se odnosi na zadovoljenje naše želje za primanjem. Tako, sve što pojedinac radi zarad svoje sopstvene koristi naziva se „korporalno”, a ono što radi da dȃ zadovoljenje Stvoritelju naziva se „duhovno”.

Otuda je jasno da mi ne treba da brinemo o tome da načinimo Kli za korporalno, to jeste želju za primanjem, što je Kli da se primi zarad primanja, budući da nam je Stvoritelj takve Kelim dao na početku stvaranja, jer kao što je znano, Misao stvaranja, nazvana „Njegova volja da čini dobro Njegovim stvorenjima“, stvorila je želju za primanjem, postojanje iz nepostojanja, da bismo žudeli da primimo užitak i zadovoljstvo. I, Stvoritelj ispunjava ovu Kli onako kako On želi. Otuda, nema potrebe da tražimo posude primanja. 

Tako, molitva koju upućujemo za korporalno jeste jedino za ispunjenje, to jeste da Stvoritelj zadovolji sve ono što mi osećamo da nam treba, jer osećaj da nam nešto nedostaje je ono što uzrokuje da patimo. A patnje koje osećamo su razlog iz kojeg ćemo uraditi sve što možemo da bismo zadovoljili naše želje.  

Ovo nije tako kada mi treba da molimo za duhovno, da Stvoritelj zadovolji naše nedostatke, budući da nedostatak za duhovnim jeste razlog za molitvu da Stvoritelj odobri naše želje. I mi patimo što naš nedostatak još nije ispunjen, ali ovaj nedostatak tek treba da se rodi unutar nas. To jeste, nama nedostaje želja za ispunjenjem Kli koja se naziva „posuda davanja”, što je razlika između duhovnog i korporalnog. Korporalna Kli se naziva „posuda primanja” i želi da primi zarad sebe. Duhovna Kli se naziva Kli koja hoće da dȃ zadovoljenje Stvoritelju, i to je suprotno želji da primi zarad sebe.  

U prirodi stvorenja ne postoji ovakva duhovna Kli, jer se čovek rađa samo sa Kli za primanjem zarad sebe. A to što mi kažemo svom telu da treba da radi zarad Stvoritelja – telo ne razume šta mu govorimo, jer ono ne može da razume to da ne treba da razmatra sopstvenu korist već da čitav dan misli o zadovoljenju Stvoritelja. To je specifično tako kada telo čuje da zarad zadovoljenja Stvoritelja treba da odbaci zadovoljstva koja se odnose na samoljublje. 

Kada telo čuje da čovek treba da radi jedino zarad davanja, to je toliko strano telu da ono odmah pametuje i pita: „Želim da znam da li ti vidiš da i drugi ljudi idu ovom linijom kojom i ti, takođe, hoćeš da ideš. Istina, ja bih se složio sa tobom, ali vidi i sam koliko je ljudi čija je svaka misao u životu jedino o onome što je zarad Stvoritelja i nije o onome što je zarad njih samih? Recimo da ti i znaš da postoje ljudi koji idu ovom linijom, ali koliko vremena i napora su oni uložili da bi mogli sve da rade jedino zarad davanja? I što je najvažnije, koliko za to treba vremena – mesec, dva, godina, dve godine?” 

I telo počinje čak i više da pametuje i pita: „Da li su svi oni koji su uložili vreme i napor postigli ovaj stepen gde je sav njihov rad usmeren zarad davanja?” Ove reči mogu osobu da udalje od rada koji se odnosi na put davanja. Iz prethodno pomenutog sledi da osoba nema takav nedostatak koji se tiče duhovnog, a naziva se „doneti zadovoljenje svome Tvorcu”. Naprotiv, ukoliko pojedinac i dobije misao da treba da radi nešto zarad Stvoritelja bez ikakve nagrade, istog trenutka sve misli i želje tela protestuju i viču: „Ne budi budala i izuzetak da ideš protiv većine koja zna da razlog koji nagoni pojedinca da radi jeste jedino sopstvena korist”. 

I, pojedinac jedino ovom snagom može da se angažuje u Tori i Micvot. Tako, iako zna da treba da se angažuje u Lišma, i budući da postoji opšti odgovor na ovo, on drži ono što su naši mudraci rekli: „Čovek uvek treba u Tori i Micvot da se angažuje Lo Lišma, jer će iz Lo Lišma biti nagrađen sa Lišma”. Međutim, on ne treba da brine o tome, to jeste da ispituje da li se makar i malo približio Lišma. Umesto toga, on zna da dobro mora da dođe, to jeste da će on sigurno postići Lišma, tako da ne mora ni da misli o značenju Lišma, jer ne treba da skrutinizuje detalje onoga što on i ne treba da radi. Umesto toga, on živi poput većine.  

Otuda, postoji velika razlika između molitve koju pojedinac moli za korporalno i molitve koju moli za duhovno. Za duhovno, pojedinac prvo treba da moli za Kli, to jeste za nedostatak, koji je takav da on oseti bol i tugu iz toga što nema ovu Kli, nazvanu „želja”, što je da žudi za tim da donese zadovoljenje svome Tvorcu. 

Sledi da pojedinac ne treba da moli za zadovoljenje nedostatka (kao što je to u korporalnom – kada on ima potrebu i moli za zadovoljenje te potrebe), budući da on još nema Kli za duhovno. Tako, kad pojedinac moli za duhovno on mora da moli za Kli – da mu Stvoritelj dȃ Kli, želju za davanjem zarad Stvoritelja. Nakon toga, kad on ima Kli koja pripada duhovnom, biće u mogućnosti da moli da obilje ispuni duhovnu Kli.  

Iz prethodno navedenog sledi da istinski nedostatak za koji je potrebno da molimo Stvoritelja treba da bude Kli. Ovo prati pravilo: „Nema Svetlosti bez Kli”. Kad pojedinac moli za istinski nedostatak, za ono što mu istinski nedostaje, dolazi odobrenje molitve, i tada mu Stvoritelj daje novu Kli, kao što je napisano: „I, Ja ću ukloniti kameno srce iz vašeg tela, i Ja ću vam dati srce od mesa”. 

O ovom nedostatku sam čuo od svog oca i učitelja Baal HaSulama, koji je rekao da je to čuo od svog učitelja – Admor od Pursova – i to u vezi sa stihom: „Zapovedi Aronu …” (Knjiga Levitska, 6:9). I, „Raši tumači da ‘zapovedi’ znači da ne postoji druga naredba osim ’ubrzajte sada i u naraštajima (i u svim budućim generacijama)’. Rabi Šimon je rekao da je ’ubrzajte’ napisano za tamo gde su ’džepovi’ prazni”. On ovo jednostavno tumači da je „džep” Kli u koju se stavlja novac. U korporalnom, mi se trudimo i brinemo da steknemo novac. I, on je rekao: „Pojedinac treba da je najviše zabrinut kad su džepovi prazni, što znači kad ne postoji Kli”. 

To je kao što smo objasnili da u duhovnom pojedinac ne treba da moli za to da mu Stvoritelj dȃ obilje i Svetlost. Umesto toga, on prvo treba da vidi da li ima Kli, što znači želju i žudnju da daje zarad Stvoritelja, jer po našoj prirodi mi hoćemo jedino da primamo a ne da dajemo. Sledi da kada pojedinac ulazi u sveti rad i hoće da postigne kompletnost, treba da se napreže svom svojom snagom da postigne želju da dȃ zadovoljenje svom Tvorcu. To je kada pojedinac treba da usmeri sve svoje molitve na to da mu Stvoritelj pomogne i da mu On dȃ ovu novu Kli. Pojedinac pred Stvoriteljem treba da kaže: „Gospodaru sveta, s obzirom na to da si mi Ti, otkako sam došao na ovaj svet, dao Kli da jedino primam zarad sopstvene koristi, sada tražim da mi Ti daš novu Kli, što je želja da dajem jedino zarad Tebe”.  

I možemo da pitamo: „Kako pojedinac može da moli da mu se dȃ Kli koja se naziva ‘želja za davanjem’, kada kažemo da njemu ta Kli nije potrebna jer pojedinac ne oseća da mu ona nedostaje?” Kako onda pojedinac može da traži nešto za čim nema potrebu? 

Iako pojedinac vidi da on nema Kli koja se naziva „želja za davanjem”, to ne znači da je njemu i potrebno sve ono što on nema. Napisano je o višim Sefirot da Sefira Bina (koja je Hafec Hesed, želja za davanjem) želi milost, iako smo učili da je ona otišla od Roš de AA (Arih Anpin) kroz Cimcum Bet. Ipak, to se razmatra da nije otišla, jer iako ona nema Svetlost Hohma, to se ne razmatra za nedostatak, jer ona za Svetlošću Hohma nema potrebu.  

Vidimo da se nešto što pojedinac nema razmatra za nedostatak precizno tada kada njemu to što nema nedostaje. Štaviše, pojedinac mora da oseća bol zbog toga što to nema. To jeste, čak i kada on oseća da mu nešto treba, ali ne pati zbog toga što to nema, to se još ne razmatra za nedostatak. Otuda, kako pojedinac može da moli za nešto za čim nema nedostatak? 

To je razlog iz kojeg pojedinac treba da misli o svrsi stvaranja, za koju znamo da je – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. Kada pojedinac počne da kritikuje to dobro, koje postoji između stvorenja, to jeste ono što ona uživaju u svetu od dobra i zadovoljstva koje Stvoritelj hoće njima da dȃ – on ipak vidi da to dobro ne može da nađe između stvorenja. Ovo uzrokuje da on razume da mora da postoji neki razlog koji sprečava da užitak i zadovoljstvo dođu do stvorenja, zbog čega Više obilje ne može da bude otkriveno, i svrha stvaranja ne može da bude kompletirana.  

Kada pogleda sebe, on kaže da sve što vidi – da stvorenja ne primaju obilje – mora biti da je zato što oni Toru i Micvot ne izvršavaju onako kako pojedinac treba da izvršava zapovesti Kralja. To je kao što su naši mudraci rekli: „Stvoritelj je hteo da nagradi Izrael, zato je On njima dao obilnu Toru i Micvot”. Ovo znači da kroz Toru i Micvot možemo da budemo nagrađeni užitkom i zadovoljstvom.  

Međutim, postavlja se pitanje: „Zašto Toru i Micvot ne izvršavamo onako kako to dolikuje kada se služi Kralju?” On kaže da je to zato što nama nedostaje osećaj važnosti Tore i Micvot. Isto tako, nama nedostaje važnost Micva kojom je On zapovedio da izvršavamo Njegovu Toru i Micvot.  

U to vreme pojedinac dolazi do toga da odluči da jedino Stvoritelj može ovo da ispravi. To jeste, ako On nama otkrije nešto malo Svetlosti Tore i Micvot, tako da možemo da osetimo zadovoljstvo sadržano u njima, mi ćemo sigurno biti u stanju da služimo Kralju svim svojim srcem i svom svojom dušom, kao što to i priliči onima koji osećaju veličinu Kralja. Otuda, za šta mi treba da molimo Stvoritelja? Za to da nam On dȃ nešto Višeg obilja. Tada će se svako ispravno angažovati u Tori i Micvot, bez ikakvog zanemarivanja.  

Međutim, vidimo da sveti Ari kaže da tamo Nukva nije bila odgovarajuća, i zbog toga se dogodilo razbijanje. Članak Ohr Pnimi (Unutrašnja refleksija, komentar u okviru Učenje o deset Sefirot) tumači reči Arija: budući da Više obilje treba da uđe u Kli da bi ona primila obilje zarad davanja, i budući da je Svetlost bila veća nego što je Kli bila spremna da primi – što znači da Kli treba da primi Svetlost precizno u skladu sa svojom mogućnošću da se usmeri zarad davanja, i budući da Kli nije mogla uz tako veliku Svetlost da se usmeri zarad davanja – Svetlost je morala da uđe u Kelim čija je želja zarad primanja. 

Ovo se naziva Klipa. Sledi da su se Kelim razbile. Otuda, ukoliko bi obilje došlo u ove Kelim, sve bi otišlo ka spoljašnjima, ka Klipot. To je poput onoga kada kažemo da je posuda razbijena, tako da se u nju ništa ne stavlja jer bi se sve izlilo. 

Zbog toga, pojedinac ne treba da moli da mu se od Gore dȃ obilje, budući da bi sve otišlo ka spoljašnjima. Umesto toga, on treba da moli Stvoritelja da mu On dȃ Kli, želju i žudnju da daje Stvoritelju. Kada on ima tu Kli, Više obilje će doći čoveku, i on će osetiti užitak i zadovoljstvo koji postoje u Misli stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima. Iz tog razloga, mi treba da tražimo od Stvoritelja ono što nam je stvarno potrebno, što je posuda davanja, i mi ne treba da molimo ni za šta drugo.

 

Link - What Is the Main Deficiency for which One Should Pray?