U VEZI SA RADOŠĆU

 

U vezi sa radošću

Članak broj 19, Tav-Šin-Mem-Vav, 1985-86. godina 

Mišna kaže (Taanit, 29): „Od početka meseca Av mi umanjujemo radost. Od početka meseca Adar mi uvećavamo radost. Ukoliko pojedinac vodi raspravu sa idolopoklonicima, neka se sudi (sa njima) u mesecu Adar”. Treba da razumemo značenje uvećavanja i umanjenja radosti. Naposletku, radost je rezultat nekog razloga koji je njemu uzrokovao radost, a jedino što mi možemo da uradimo jeste da umanjimo ili uvećamo razloge. Zbog toga treba da znamo koji će nam razlog doneti radost.

Taanit, 29

Mišna poučava da od početka meseca Av čovek umanjuje akcije radosti. Rav Jehuda, sin Rava Šmuela bar Šeilata, rekao je u ime Rava: Upravo kada Av počne, čovek umanjuje radost, tako i kada počne mesec Adar, čovek povećava radost.

Rav Papa je rekao: Prema tome, u slučaju Jevreja koji vodi parnicu sa nejevrejinom, neka ga izbegava u mesecu Av, kada je sreća/sudbina Jevreja loša, i treba da se stavi na raspolaganje u mesecu Adar, kada je njegova sreća/sudbina dobra. 

Naši mudraci, koji su nam rekli da uvećavamo radost, su mislili na radost Keduša. U skladu sa tim, mi treba da razmotrimo razlog na koji su nam ukazali, a koji bi nas doveo do radosti Keduša. Takođe, treba da razumemo šta su oni rekli: „Ako osoba vodi raspravu sa idolopoklonicima neka se sudi (sa njima) u mesecu Adar”. Uostalom, mi smo u zemlji Izrael, i postoji nekoliko gradova gde nema nikog ko je Goji (nejevrejin). I čak ako u gradu i nađemo jednog koji je Goji, o čemu treba da raspravljamo sa njim? 

Izgleda da je suđenje sa idolopoklonicima u mesecu Adar tradicionalno, i nije slučajno. Drugim rečima, ukoliko se desi takav redak slučaj da se Izrael raspravlja sa nekim koji je Goji (nejevrejin) tada će se suditi sa njima u mesecu Adar. Otuda, treba da razumemo na koje su idolopoklonike oni mislili – one sa kojima se vodi rasprava. 

Mi vidimo da postoje dva redosleda u našim molitvama: 1) redosled pesama i veličanja Stvoritelja, 2) redosled molitvi i litanija. Mi isto tako vidimo da su ta dva redosleda jedan nasuprot drugom. To je zbog toga što je prirodno da kada osoba traži od svog prijatelja da joj on nešto dâ, mera zahteva zavisi od mere njene potrebe. Ukoliko je ono što osoba traži od svog prijatelja nešto što dodiruje njegovo srce i nešto što je neophodno, osoba pokušava, do mere neophodnosti, da uradi sve što može da bi dobila to što traži.  

U skladu sa tim, kada osoba moli Stvoritelja da On odobri njen zahtev, ona treba da vidi to da njena molitva jeste iz dubine srca, što znači da ona oseća svoj nedostatak. Što je veći osećaj nedostatka, molitva osobe može da bude iskrenija. Tako, molitva osobe ne treba da budu samo prazne reči već ona treba da bude iz dubine srca. 

Da bi osetio svoj nedostatak, pojedinac treba da vidi istinu, da vidi to da zapravo ima veliki nedostatak i da je on prazna Kli u odnosu na ono što je Keduša. Tada, dok pojedinac oseća da je najgori na svetu, on može da kaže da je njegova molitva iskrena zato što vidi da je njegov osećaj nedostatka najveći na svetu i da spram toga ne postoji niko poput njega. 

Nasuprot tome je drugo razabiranje u redosledu naše molitve, što su psalmi, pesme, i veličanje. Vidimo da je uobičajeno da se veličina zahvalnosti koju pojedinac daje nekoj osobi meri količinom dobrobiti koju je on primio od te osobe. Na primer, kada neko pomogne drugoj osobi da dobije ono što joj treba, ukoliko je to nešto malo, i zahvalnost je mala, takođe. 

Međutim, vidimo da se događa i to da neka osoba dâ nekom pojedincu posao u vreme kada je posao teško naći. Taj pojedinac je već mesecima nezaposlen i zadužen u prodavnici, čiji je vlasnik njemu već rekao da mora da prestane da ga opskrbljuje namirnicama, a pojedincu je već dosadilo da traži zajam za svoje potrepštine. I pojedinac iznenada sretne osobu od koje je hteo da traži pozajmicu, međutim ta osoba mu ponudi posao sa dobrim uslovima i kaže mu: „Zašto tražiš pozajmicu? Ja ću ti dati posao. Čuo sam da si ti čovek od poverenja, i mada imam puno zaposlenih nemam nikog kome mogu da verujem. Dobro ću ti platiti, tako da ćeš moći brzo da otplatiš svoje dugove. I, ukoliko je već tako, zašto bi tebi bila potrebna pozajmica od mene?” 

Možemo da zamislimo zahvalnost koju bi taj pojedinac dao ovoj osobi. On ne treba rečima da joj kaže „hvala” zbog toga što čitavo njegovo telo kaže „hvala”, kao što je napisano: „Sve moje kosti će reći”. Ukoliko zamislimo neku osobu koja je osuđena na doživotnu robiju i druga osoba dođe i oslobodi je, kakvu zahvalnost bi svi njeni organi ukazali spasiocu? 

Sledi da ukoliko pojedinac želi Stvoritelju da dâ veliku zahvalnost, tako da to bude poput rečenog: „Sve moje kosti će reći: ‘Gospode, ko je poput Tebe, Koji izbavljaš tlačenog od onoga koji je od njega jači …’”, tada pojedinac treba da oslika sebe kao najsretniju osobu na svetu ukoliko želi da Stvoritelju dâ veliku zahvalnost. U suprotnom, ukoliko pojedinac oseća da mu još nešto nedostaje, i hoće da mu Stvoritelj pomogne, tada zahvalnost koju on daje Stvoritelju neće biti kao u rečenom: „Sve moje kosti će reći”.  

Otuda, vidimo dve potpune suprotnosti u redosledu naših molitvi, i to dovodi do pitanja: „Šta pojedinac može da uradi kada vidi da su one (suprotnosti) toliko udaljene jedna od druge?” Obično, mi vidimo suprotnosti u mnogim stvarima. Jedan od primera je redosled Svetlosti koje iluminiraju u Kelim. Znano je da postoji obrnut redosled kada su u pitanju Kelim i Svetlosti. Što se tiče Kelim, velike i fine Kelim se pojavljuju prve. To jeste, prvo se pojavljuje Keter, a Sefira Malhut se pojavljuje poslednja. Kada su u pitanju Svetlosti, obrnuto je: prvo se pojavljuju male – najpre Malhut, i na kraju Keter. Znano je da kada govorimo iz perspektive Kelim, mi kažemo da je redosled KHB ZON, a kada govorimo iz perspektive Svetlosti, kažemo da je redosled NRNHY.  

Drugi primer nalazimo u onome što je Baal HaSulam rekao – da mi vidimo suprotnost u redosledu rada čoveka. Sa jedne strane, naši mudraci su rekli (Avot, poglavlje 4): „Budi veoma, veoma skroman”. Sa druge strane, oni su rekli: „I njegovo srce je bilo visoko na putevima Gospoda”. To jeste, ukoliko se pojedinac zaista poništi baš pred svakim, on neće biti u mogućnosti da nadiđe one koji mu se rugaju zbog toga što ide putem Stvoritelja, budući da on poništava sebe pred svima. Umesto toga pojedinac u to vreme treba da kaže: „I, njegovo srce je bilo visoko na putevima Gospoda”. To jeste, pojedinca ne treba da impresioniraju oni koji mu kažu: „Ovaj rad koji si preuzeo na sebe odgovara veštim i hrabim ljudima koji su navikli da nadilaze prepreke i koji su dobili dobar odgoj. To jeste, oni su odmalena naviknuti da daju najveću važnost radu Stvoritelja. Ali ti nisi takav. Ti treba da se zadovoljiš time da si važan gazda. To znači da vidiš da tvoja deca uče Toru i rade rad Stvoritelja, i tada si ti važan gazda, i tvoje ćerke će se udati za učenike Tore. Neprikladno je za tebe, sredovečnog čoveka, da počneš da ideš putem rada koji vodi do Tore Lišma, i uopšte ne za sopstvenu korist. Skloni se sa ovog puta i nemoj da žudiš za nečim što je iznad tvog nivoa”.  

U to vreme za pojedinca nema drugog saveta osim da ne bude impresioniran njima, i da drži reči naših mudraca: „Neka on ne bude postiđen pred podrugljivcima”. Sledi da pojedinac tada treba da ide putem ponosa (treba da se ponosi putem koji je odabrao). Ali sa druge strane, on treba da drži: „Budi veoma, veoma skroman”. Međutim, u skladu sa pravilom: „Ne postoje dve suprotnosti u jednom nosiocu”, kako onda one obe mogu da budu u jednoj osobi? Postoji mnogo drugih primera suprotnosti kada je u pitanju rad Stvoritelja, ali u jednom nosiocu, dve suprotnosti mogu da postoje samo u dva vremena, to jeste jedna po jedna. 

Koren ovog pitanja nalazimo u onome što je napisano u Uvodu u knjigu Zohar (stavovi 10 i 11): „Kako je moguće da sistem nečistih sila i Klipot nastane iz Njegove Svetosti, s obzirom na to da je taj sistem na sasvim drugom kraju od Njegove Svetosti?”  

On tu kaže: „Želja za primanjem, što je esencija duša po njihovoj prirodi, su Tuma’a i Klipot. To je tako jer njih (duše) nejednakost forme u njima odvaja od Stvoritelja. A da bi se ta odvojenost ispravila, a ispravka je na Kli duša, On je stvorio sve svetove i razdvojio ih u dva sistema, što su četiri sveta ABYA od Keduša, i suprotno od njih četiri sveta ABYA od Tuma’a. On je utisnuo želju za davanjem u sistem ABYA od Keduša, i želju za primanjem za sebe uklonio iz njih i postavio je u sistem ABYA od Tuma’a”.  

On isto tako kaže: „Kako će ova dva sistema, koji su jedan drugom suprotni po formi, biti ispravljeni? Zbog toga je stvoren ovaj naš korporalni svet, to jeste mesto gde postoje telo i duša, i vreme korupcije i vreme ispravke. Jer se telo, koje je želja za primanjem za sebe, širi od svog korena u Misli stvaranja kroz sistem svetova Tuma’a, i ostaje pod upravom tog sistema prvih 13 godina. Ovo je vreme korupcije. Nakon toga počinje vreme ispravke, što se događa nakon trinaest godina. Angažovanjem u Tori i Micvot, tada kada se pojedinac angažuje da bi dao zadovoljenje svome Tvorcu, on počinje da pročišćava želju za primanjem za sebe, koja je u njega utisnuta, i polako je preokreće tako da bude zarad davanja”.  

Sledi da od trenutka kada je stvorenje stvoreno, ono se sastoji od dve suprotnosti: 1) posude primanja, 2) posude davanja. Ne postoji veća suprotnost od toga. Ove dve suprotnosti postoje unutar jednog nosioca, ali ne istovremeno već jedna po jedna. I izgleda da postoji srednja linija koja sadrži obe: 1) želju za primanjem, 2) želju za davanjem. 

Srednja linija sadrži obe, što je kada je želja za primanjem uključena u želju za davanjem, i to se naziva „primanje zarad davanja”. Sledi da su dve sile uključene u srednju liniju, što je primanje i davanje zajedno. 

U skladu sa tim, odgovor na naše pitanje „Kako u radu čoveka može da postoji i osećaj kompletne celovitosti i osećaj nedostatka u potpunoj niskosti, i to u istom nosiocu?” – jeste taj da to može da postoji u dva vremena. To jeste, pojedinac treba da podeli redosled svog rada na dva načina: 1) Jedan način je „desna”, što se naziva „celovitost”. To je tako jer kada on počne da se okreće (počne rad) prvo treba da se okrene ka desnoj, što se naziva „celovitost”, i nakon toga ka levoj. Jer čovek može da hoda jedino na dve noge, a o hodanju na jednoj nozi ne može biti ni govora. 

„Desna” označava celovitost. Kada pojedinac dođe do toga da preuzme na sebe rad Stvoritelja, redosled je takav da on treba da preuzme na sebe teret kraljevstva nebesa „poput vola pod jarmom i magarca pod teretom”. „Vo” se odnosi na razabiranje um, nazvan „vo”, iz stiha „Vo zna svog gospodara …”, što se odnosi na veru iznad razuma. 

„Magarac” se odnosi na razabiranje srce (Liba), nazvano „magarac”, kao u rečenom „… i magarac jasle svoga gospodara”, što se odnosi na samoljublje. Otuda, kada se kaže „raditi zarad davanja zadovoljenja svome Tvorcu”, pojedinac to razmatra za teret i uvek hoće da ga zbaci sa svojih ramena. On uvek traži šta ima za jelo iz ovog rada, to jeste koje zadovoljstvo njegova želja za primanjem iz toga može da izvuče.

 Isaija, 1:3  

Vo poznaje gospodara svojega i magarac jasle gospodara svojega, a Izrailj ne poznaje, narod moj ne razumije. 

Kada pojedinac preuzme na sebe ovaj rad, on kaže: „Treba sam da vidim, to jeste da uvek proverim da li zavaravam sebe da sam na ispravnom putu, onom koji je pravi, što je da Toru i Micvot izvršavam zbog zapovesti Stvoritelja, i ne iz nekog drugog razloga. Međutim, ja držim reči naših mudraca, koji su rekli: ’Pojedinac uvek treba da se angažuje u Tori i Micvot, čak i Lo Lišma, jer iz Lo Lišma on će doći do Lišma’. Otuda, zašto treba da mislim da li ja Toru i Micvot držim sa svim namerama tako da sve bude zarad Stvoritelja? 

Međutim, ja imam veliku privilegiju da mi je Stvoritelj dao i misao i želju da držim bar nešto Tore i Micvot. U skladu sa pravilom, kada je reč o nečemu važnom mi ne razmatramo kvantitet već kvalitet, čak i ukoliko se radi o maloj količini. Tačnije, ukoliko je kvalitet ono što je bitno, čak i nešto malo što je visokog kvaliteta veoma je važno. Iz tog razloga, budući da nam je Stvoritelj kroz Mojsija zapovedio da držimo Toru i Micvot, meni nije važno koliko ih ja držim. Umesto toga, čak i da imam najgore i najniže namere, ja ipak u akciji izvršavam zapovesti (na fizičkom planu) onoliko koliko mi to moje telo dozvoljava.  

Iako ja nisam u stanju da nadiđem želje tela, ja sam ipak srećan što imam snagu da držim zapovesti Stvoritelja makar na neki način. Jer, ja verujem da sve dolazi kroz Proviđenje, to jeste, Stvoritelj je taj koji mi je dao želju i snagu da izvršavam Toru i Micvot, i ja zahvaljujem Njemu na tome, zato što vidim da nije svima data ova privilegija izvršavanja Micvot Stvoritelja”. Pojedinac treba da kaže da on nema snagu da ceni veličinu i važnost držanja zapovesti Stvoritelja, čak i kad je to bez ikakve namere. 

To možemo da uporedimo sa detetom koje neće da jede, koje ne izvlači nikakvo zadovoljstvo iz jela, tako da roditelji primoravaju dete da jede, htelo to ono ili ne. I, iako dete nema zadovoljstvo, na kraju, iako prisilom, to isto tako pomaže detetu da živi i raste. Međutim, sigurno bi bilo bolje kada bi dete samo htelo da jede, to jeste kada bi uživalo u hrani. Ali, čak i bez zadovoljstva i potpuno kroz prisilu, to ipak koristi detetu. 

Treba da kažemo da je isto tako i kada služimo Stvoritelju. Čak i ukoliko izvršavamo Toru i Micvot pod prisilom, to jeste primoravamo sebe da ih izvršavamo iako se naše telo opiru svemu što je Keduša, akcija koju sprovodimo ipak deluje, i time možemo da dođemo u stanje da imamo želju da ih izvršavamo. U to vreme, sve ono što smo uradili nije bilo uzalud. Umesto toga, sve što smo uradili ulazi u Keduša. 

Ovo možemo da tumačimo onim što su naši mudraci rekli o stihu: „On će žrtvovati to pred Gospodom, svojom voljom” (Arahin, 21). „Naši mudraci su rekli da ‘žrtvovaće to’ ukazuje na to da je on prisiljen. Ali, napisano je ‘svojom voljom’. I kako to može biti? On je prisiljen sve dok ne kaže ‘Ja hoću’”. 

Ovo znači da su reči „pred Gospodom, svojom voljom” bile zbunjujuće za naše mudrace. To znači da sve što osoba radi da bi se približila Stvoritelju ne razmatra se za akciju ukoliko ona ne želi da radi za Stvoritelja, što se naziva „u skladu sa voljom Gospoda”. Umesto toga, osoba još nije u stanju da radi zarad Stvoritelja, što znači da su njena dela bezvredna, kao da nije uradila ništa, jer njena dela još nisu u skladu sa voljom Stvoritelja. 

Međutim, napisano je „on će žrtrvovati to”. To znači da je osoba prinuđena, to jeste prisiljena. Kada osoba ne želi da radi za Stvoritelja to se i dalje naziva „žrtvovanje”. Međutim, ovo je zbunjujuće, budući da osoba ne želi da načini žrtvu pred Stvoriteljem, i time početak stiha protivreči njegovom kraju. 

Oni su o ovome rekli: „On je prisiljen sve dok ne kaže ‘Ja hoću’”. Drugim rečima, ovo je u skladu sa pravilom koje su naši mudraci rekli: „Osoba uvek treba da se angažuje u Tori i Micvot čak i Lo Lišma, jer iz Lo Lišma dolazi do Lišma” (Pesahim, 50b). Ovo znači da pojedinac treba sebe da podredi svaki put iznova, uprkos tome što se telo ne slaže sa radom Stvoritelja. To je zbog toga što tamo gde osoba ne vidi korist za sebe, ona ništa ne može da radi.  

Ipak, pojedinac ne obraća pažnju na žalbe tela i kaže mu: „Znaj da, iako prisilom, ti izvršavaš zapovesti Stvoritelja. Neće ti pomoći to što se odupireš radu. Rečeno je da praktične Micvot imaju snagu da dovedu pojedinca do Lišma”. To je značenje za „On je prisiljen”, što znači da pojedinac sebe prisiljava i ne sluša ni logiku ni razloge kojima telo pokušava da ga opstruira, već mu kaže: „Na kraju, on će postići Lišma”. To je značenje za rečeno: „dok on ne kaže ‘Ja hoću’”. To jeste, iz Lo Lišma mi dolazimo do Lišma, što se naziva „Ja hoću”. 

Otuda, svaki put kada se pojedinac seti da je izvršio neku akciju Keduša, velika radost se odmah budi u njemu zbog toga što je time on nagrađen da ima nekakav kontakt sa onim što mu je Stvoritelj zapovedio da radi. Iako pojedinac zna da je sve što radi Lo Lišma on je uprkos tome veoma srećan, budući da su nam naši mudraci obećali da iz Lo Lišma mi dolazimo u Lišma. 

Pojedinac je čak i srećniji zbog onoga što su naši mudraci rekli: „Za onoga koji se pokaje iz ljubavi, njegovi gresi postaju za njega poput zasluga, a za onoga koji se pokaje iz straha njegovi gresi postaju za njega poput grešaka”. Sledi da kada je pojedinac nagrađen radom Lišma, sve Micvot koje je izvršio na način Lo Lišma ući će u Keduša i biće isto tako važne kao da ih je izvršio na način Lišma. 

Otuda, čak dok pojedinac još radi Lo Lišma, to je za njega isto tako važno kao da radi Lišma. Drugim rečima, on misli da je sve što radi sigurno vrednije od greha i predodređeno je da bude ispravljeno u dobro, i on sve što radi, čak i najmanju stvar, razmatra za veliku Micva. To je kao što su naši mudraci rekli (Avot, poglavlje 2): „Budite pažljivi sa lakom Micva isto kao i sa teškom, jer vi ne znate nagradu za Micvot”. 

Iz ovog razloga, kada pojedinac kalkuliše o akcijama koje izvršava, to jeste čije Micvot on izvršava, i kada govori neke reči iz Tore, on sebi kaže: „Čiju Toru ja učim?” A kada blagoslovi za zadovoljstvo, kao pre nego što pije ili pre nego što jede hleb, on misli: „Kome se ja sada obraćam?” 

Proizlazi da je pojedinac tada u potpunoj celovitosti, i ta celovitost stvara radost jer je u to vreme on prionut uz Stvoritelja, budući da on za sebe oslikava da govori Stvoritelju, koji je Dobro i koji čini dobro. Svakako, pojedinac prima radost iz korena, jer je Stvoritelj koren sveg stvorenog i naziva se „Dobro koje čini dobro”.  

Naši mudraci su rekli: „… dobro za njega i čini dobro drugima”. Ovo znači da u to vreme pojedinac može da veruje da Stvoritelj čini dobro njemu i svim drugima. Ovo znači da on tada može da veruje, iznad razuma, da je to zaista tako, iako svojim spoljašnjim intelektom zaključuje da on to dobro ne vidi u potpunoj celovitosti.  

Međutim sada, kroz kalkulacije (provere), koje pojedinac vrši u odnosu na svoj rad u Tori i Micvot, i kada je u nekoj meri prionut uz Stvoritelja, on ima snagu da veruje, iznad razuma, da to zaista i jeste tako. U svakom slučaju, „istina će pokazati svoj put”. Rezultat toga što on misli da sada govori Stvoritelju je veliko buđenje radosti, kao što je napisano: „Slava je i uzvišenost pred Njim, snaga i radost na mestu (u stanu) Njegovom”.

Treba da razumemo u odnosu na koga je rečeno da postoji radost na Njegovom mestu. Izvesno je da su sva imena o kojima govorimo iz perspektive stvorenjā, to jeste u skladu sa percepcijom stvorenjā. Međutim, o Stvoritelju Samom je kao što su naši mudraci rekli: „Ne postoji upšte ni misao ni percepcija o Njemu”. Umesto toga, sve je rečeno jedino iz perspektive stvorenjā. 

Otuda, ovo znači da oni koji osećaju da stoje pred Njim osećaju slavu i uzvišenost. Isto to osećaju i oni koji misle da stoje na mestu Njegovom, budući da „mesto” označava „jednakost forme”. 

Međutim, postoji i drugo tumačenje, da je interesovanje ogledalo, kao što sam čuo od svog oca i učitelja Baal HaSulama, da je pojedinac tamo gde su njegove misli. Tako, ukoliko on misli da stoji i govori Kralju, onda je on na mestu gde je prisutan Kralj, i tada on oseća kao što je napisano: „… snaga i radost su na mestu Njegovom”. 

Ovime možemo da razumemo zašto su mudraci rekli: „Od početka meseca Adar radost se uvećava”. Pitali smo: „Šta znači da se radost uvećava?” To jeste, radost dolazi iz nekog razloga, otuda, koji je to razlog koji može da nam donese radost? 

U skladu sa prethodno navedenim, to se odnosi na povećanje napredovanja na desnoj liniji, koja se naziva „celovitost”. Kada je pojedinac u stanju celovitost, to se naziva „jednakost”. To jeste, celovit, što je čovek, sada prianja uz Celovitog, kao što je napisano: „Blagosloven prianja uz blagoslovenog, a proklet ne prianja uz blagoslovenog”. Otuda, ukoliko je pojedinac u stanju u kojem kritikuje, što se naziva „leva linija”, on je u stanju „proklet”, i tada je odvojen od Celovitog. Ovo je razlog iz kojeg on u to vreme može da oseti samo tamu i ne Svetlost, a jedino Svetlost donosi radost.  

Međutim, treba da razumemo zašto specifično u mesecu Adar treba da uvećavamo radost, i zašto ne možemo da idemo putem desne linije čitave godine? Odgovor na ovo je da se čudo na Purim dogodilo u mesecu Adar, kada je iluminirala Svetlost kraja ispravke, kao što je napisano u delu Kapija namera (Učenje o deset Sefirot, deo 16): „Zato će u budućnosti (na kraju ispravke) biti ukinuti svi sveti dani (praznici) osim Purim (Megilat Ester)”. Razlog je taj što tako velikog čuda nikada nije bilo, ni na ijedan Šabat ni na ijedan dobar dan (praznik). 

Zbog toga, priprema za tako veliku Svetlost treba da bude radost, što je priprema da se dočeka uvaženi gost, što je Svetlost kraja ispravke. Tako, pripremom kroz uvećanje radosti, mi širimo Svetlost koja se naziva „dani gozbe i radosti”. 

Ovo sledi pravilo napisano u svetom Zoharu: „Akcija od dole budi akciju od Gore”. To jeste, u skladu sa radom nižih budi se rad Gore. To znači da kada se niži angažuju u radosti, na isti način oni šire Svetlost radosti prema dole, kao što je napisano (Megilat Ester, 9:20-22): „I, Mordehaj je napisao … da ih obaveže … kao dane kada su se Jevreji oslobodili svojih neprijatelja, i kao mesec kada im se tuga preokrenula u radost, i žalost u praznik, da te dane slave gosteći se i radujući se …”, čime će se širiti Svetlost kraja ispravke koja je tada iluminirala.

 Megilat Ester:

20 Mordekaj napisa ovo i razasla listove svima Judejcima po svim pokrajinama kralja Ahasvera, blizim i dalekim,

21 Da im zauvijek stavi u dužnost, da svake godine slave četrnaesti i petnaesti dan mjeseca Adara

22 Kao dane, u koje su se Judejci bili osvetili svojim neprijateljima, i kao mjesec, koji je bio pretvorio njihovu brigu u radost, njihovu žalost u blagdan. Oni su te dane imali slaviti gosteći se i veseleći se i šaljući jedan drugome slasna jela i darujući siromahe. 

Treba da razaberemo ono što je u vezi sa širenjem radosti. Rekli smo da je razlog za širenje radosti taj što u to vreme pojedinac zahvaljuje Stvoritelju jer ga je On doveo bliže. Sledi da kada se pojedinac zahvaljuje, on se angažuje u davanju jer zahvaljuje Stvoritelju i veliča Stvoritelja zbog toga što mu je On dao misao i želju da ima nešto kontakta sa duhovnim. 

Ali, pojedinac sada ne želi da mu Stvoritelj išta dȃ. Otuda, on ništa ne traži od Stvoritelja, i sada je njegov jedini cilj da daje zahvalnost Stvoritelju. Sledi da on sada ima Dvekut uz Stvoritelja zbog toga što se angažuje u davanju. Tako, radost i celovitost proističu iz Dvekut, jer on sada prianja uz Celovitog. I, suština je u tome da se kroz ovo uvećava radost. 

Ovo nije tako kada se pojedinac angažuje u litaniji, jer molitva koja je iz dubine srca puna je nedostatka, budući da mera osećaja nedostatka koji pojedinac ima jeste mera dubine njegove molitve. Sledi da on tada ne može da bude radostan. Tako, razlog iz kojeg proističe radost nastaje kada se pojedinac angažuje u veličanju i zahvalnosti, a ne kada se angažuje u ispitivanju nedostatka. 

U skladu sa prethodno rečenim možemo da tumačimo ono što su naši mudraci rekli: „Ukoliko osoba vodi raspravu sa idolopoklonicima neka se sudi (sa njima) u mesecu Adar”. To znači da se vodi rasprava sa strancima (idolopoklonici), kao da je to uobičajeno za Izrael. Kako to pripada ljudima koji se angažuju u Tori i radu, a ne u nekom poslu ili trgovini?  

U radu, ovo treba da tumačimo tako da se to odnosi na idolopoklonike koji postoje unutar svakog od Izrael, to jeste u svakom telu. Kod ovih ljudi koji hoće da idu putem Stvoritelja, njihova tela se tome opiru. To je kao što su naši mudraci rekli o stihu „Da ne bude stranog boga u vama”. Oni su rekli: „Koji strani bog postoji u čovekovom telu? To je zla inklinacija”. To se naziva „idolopoklonici” jer se opire tome da bude Izrael. Ovo se razmatra za raspravu. I tada, u mesecu Adar, kada su Jevreji (Židovi) bili nagrađeni čudom, radost i veselje su nastali za njih, jer su se sada ovi (neprijatelji) bojali Jevreja (Židovi). I dogodio se preokret – Jevreji (Židovi) su sada upravljali svojim protivnicima. Iz ovog razloga, u mesecu Adar, osoba može da sudi strancu unutar sebe, i u tome će sigurno uspeti u ovom mesecu, koji se razmatra za „preokret u suprotnost”, kao što je napisano: „I, Jevreji (Židovi) su upravljali svojim neprijateljima”. 

Treba da znamo da se pojedinac raspravlja sa idolopoklonicima unutar sebe, jer obe strane tvrde: „Sve je moje”. Izrael tvrdi da je telo stvoreno jedino zato da bude Izrael i sluga Stvoritelju a ne za samoljublje, dok stranac (idolopoklonik) unutar pojedinca takođe tvrdi „Sve je moje”, to jeste da je telo stvoreno jedino sa željom za primanjem, i zato telu treba to da gleda jedino na svoju želju za primanjem. Zašto bi telo mislilo o želji za davanjem? Telo iznosi nekoliko dokaza da je u pravu, jer tako svi ljudi rade. 

To jeste, telo pojedincu govori: „Pogledaj šta svi rade. Da li postoji iko ko brine o drugima a da njegove potrebe nisu zadovoljene? Postoji nekolicina ljudi, ne više od šačice, koji tek nakon što njihove potrebe budu potpuno zadovoljene počnu da brinu o dobrobiti drugih. Međutim, čak i tada oni veoma paze na to da njihova briga za druge, Bože zabrani, ne naškodi njihovom samoljublju. Ali, ti kažeš: ‘Sve je moje’, što znači da ti potpuno izbegavaš razmišljanje o samoljublju. Umesto toga, ti hoćeš da upotrebiš svu svoju energiju da služiš drugima, i to opravdavaš svojom željom da radiš za prijatelje, što se naziva ‘ljubav drugih’. Ti kažeš da to nije krajnji cilj, već da ti zapravo misliš da ćeš angažovanjem u ljubavi drugih biti u mogućnosti da postigneš ljubav Stvoritelja. To jeste, ti hoćeš da pred Stvoriteljem budeš potpuno poništen. Ali tada, šta će biti sa tvojim telom ukoliko ti hoćeš da čitavo svoje telo daš Stvoritelju, da se potpuno poništiš pred Njim? Kaži mi kako mogu da se složim sa ovim? Ovo je veoma teško da se razume. Zato sam prinuđeno da tvrdim: ‘Sve je moje’, i da ti ne dopustim da se pomeriš ni jedan korak napred”. 

To je stanje kada se vodi veliki rat jer svako od njih kaže da je u pravu. Izrael u pojedincu tvrdi da, budući da nas je Stvoritelj stvorio sa namerom da je Njegova volja „Činiti dobro Njegovim stvorenjima”, On sigurno zna šta je dobro za Njegova stvorenja. To jeste, pojedinac razume da tek kada sve rade zarad davanja zadovoljenja Stvoritelju, oni dobijaju snagu da prime najviše stepene, nazvane „otkrivanje Božanskog”, što se odeva u unutrašnjem umu i u unutrašnjem osećaju u srcu. Tako, jedino kroz to oni će biti u mogućnosti da prime sav užitak i zadovoljstvo koje je Stvoritelj želeo da dȃ stvorenjima. 

Ovo ne bi bilo tako da su oni primili u posude primanja. Pored toga što to uzrokuje odvajanje, postoji još i materija biti zadovoljan malim. To jeste, treba da verujemo u ono što je napisano u svetom Zoharu, da postoji tanka Svetlost koja sija u Klipot da ih održi u životu. To jeste, sva zadovoljstva u korporalnom svetu su poput tanke Svetlosti u poređenju sa užitkom i zadovoljstvom koji postoje u Keduša. 

Drugim rečima, čak i mali stepen Keduša, kao što je Nefeš de Asiya, sadrži više zadovoljstva od svih korporalnih zadovoljstava. Ukoliko bi pojedinac primio ovo obilje u želji da primi za sopstvenu korist, on bi se time zadovoljio i ne bi bio u mogućnosti da nastavi i postigne više stepene, jer nije moguće da postigne više stepene kada prima zarad sebe; tako, ova iluminacija od Nefeš de Asiya bila bi za njega sasvim dovoljna, i on ne bi imao potrebu da išta doda zadovoljstvima koja uživa. 

Međutim, kada pojedinac biva podučavan da radi zarad davanja zadovoljenja svome Tvorcu, on ne može da kaže: „Zadovoljan sam time što mi je dato”, jer sve što primi jeste da bi zadovoljio Stvoritelja. Otuda, on ne može da kaže: „Ja imam dovoljno jer sam dao zadovoljenje Stvoritelju primajući nešto Više Svetlosti, što donosi zadovoljenje Stvoritelju, tako da ja više ne želim da primam”. 

Zabranjeno je da se kaže: „Ja imam dovoljno jer sam već zadovoljio Stvoritelja time što sam od Njega primio ovo malo iluminacije”. Umesto toga, pojedinac svaki put treba da dâ sve više zadovoljenja Stvoritelju. I svaka radost Gore javlja se tada kada se svrha stvaranja – Činiti dobro Njegovim stvorenjima – zaista spusti do nižih, jer to je ono što daje zadovoljenje Gore; otuda je u mesecu Adar, kada se budi vreme čuda – kao što je napisano „i to se sada preokrenulo u suprotnost, što je da su sada Jevreji upravljali svojim neprijateljima” – sazrelo vreme da se probudi stranac unutar pojedinca. To je kao što su naši mudraci rekli (Berahot, 5): „Osoba mora uvek dobrom inklinacijom da potčini zlu inklinaciju”, kao što je rečeno „budi ljut ali ne načini greh (on mora neprekidno da se bori da ga njegova zla inklinacija ne vodi u prestup)”. Raši tumači da „potčini dobrom inklinacijom” znači voditi rat sa lošom inklincijom. 

To znači da u mesecu Adar pojedinac može da nadvlada zlu inklinaciju, jer tada, kada se dogodilo čudo od Gore, to je kao što su naši mudraci rekli (Šabat, 88): „Oni su izvršili i primili”. Oni su izvršavali ono što su već primili. Raši tumači: „Ono što je Raba rekao, da su generacije to primile u danima Ahašveroša, bilo je zbog ljubavi prema čudu koje je njima učinjeno”. 

Za razliku od meseca Av – što je vreme uništenja Hrama, kada treba da tugujemo zbog toga (rad na levoj liniji), i što se tumači kao što su naši mudraci rekli „umanjenje radosti” – u mesecu Adar mi se angažujemo na desnoj liniji, da bi se probudilo čudo koje se dogodilo u mesecu Adar, kao što su naši mudraci rekli: „Iz ljubavi prema čudu, oni su izvršili i primili”. 

Međutim, u mesecu Av, kada moramo da tugujemo zbog rušenja Hrama, mi treba da radimo na levoj liniji, što znači da kritikujemo naše akcije, i treba da budemo na putu Keduša, što je zarad davanja, i vidimo koliko smo udaljeni od davanja. 

Kada pojedinac misli o ovome, on je u stanju u kojem je odvojen od Keduša i uronjen u samoljublje, gde je celokupna njegova osnova angažovanja u Tori i Micvot sa ciljem da se zadovolji želja za primanjem, svakim mogućim zadovoljenjem. 

Otuda, unutar pojedinca, u vreme kada on razabira svoju niskost, može da se probudi bol zbog rušenja Keduša, koja (Keduša) postoji u svakome od nas. Tek tada stih: „Svi koji tuguju za Jerusalimom bivaju nagrađeni time da vide utehu Jerusalima” postaje istinit.

 

Link – 273. Concerning Joy